Пожега

Пожега
Пожега;
	Спомен-чесма ослободиоцима на градском тргу
	Застава Грб
Административни подаци
Држава	Србија
Управни округ	Златиборски
Општина	Пожега
Становништво
— 2022.	12.362
Географске карактеристике
Координате	43° 50′ 41″ С; 20° 02′ 11″ И / 43.84478° С; 20.03634° И
Временска зона	UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина	315 m
Површина	426 km2
	Пожега Пожега на карти Србије
Остали подаци
Поштански број	31210
Позивни број	031
Регистарска ознака	PŽ

Пожега је градско насеље у Србији и седиште истоимене општине у Златиборском управном округу. Према попису из 2022. било је 12.362 становника. За време постојања Југославије, назив овог места био је Ужичка Пожега, како би се разликовао од Славонске Пожеге.

У граду се налазе Народна библиотека Пожега, Културни центар Пожега, Гимназија Свети Сава (Пожега), Техничка школа, Пољопривредна школа са интернатом Љубо Мићић и Туристичка организација Пожега.

Географија

Налази се 180 km од Београда и 25 km од Ужица.

Пожега је једно од најважнијих саобраћајних чворишта у овом делу Србије. Њега чине железничке пруге Београд - Бар и Пожега - Сталаћ, постојећи магистрални путеви М-21 и М-22 и планирани ауто-путеви МП - 763 Београд-Пожега - Бољаре - Јужни Јадран и Е-761 Пожега - Котроман - Вишеград - Сарајево. Овакав саобраћајни положај доприноси да Пожега буде на раскршћу два појаса интензивног развоја, дуж Западне Мораве и дуж потеза Београд-Бар. Овде се налази Железничка станица Пожега у оквиру које је смештен Железнички музеј узаног колосека. Пожега се налази у средини Пожешке котлине на 300 метара надморске висине. На истоку Пожегу од Чачка одвајају планине Овчар 985 m и Каблар 889 m, које тиме граде клисуру.

У Пожеги се такође налази фабрика за прераду воћа и поврћа Будимка.^[1]

Демографија

У насељу Пожега живи 10.515 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 37,8 година (36,8 код мушкараца и 38,7 код жена). У насељу има 4.197 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,15.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.

Демографија^[2]
Година	Становника
1948.	2.249
1953.	2.710
1961.	4.094
1971.	8.503
1981.	10.410
1991.	12.552	12.423
2002.	13.206	13.340
2011.	13.153

Етнички састав према попису из 2002.‍^[3]

Срби	12.698	96,15%
Роми	226	1,71%
Црногорци	51	0,38%
Хрвати	19	0,14%
Југословени	19	0,14%
Македонци	16	0,12%
Словенци	4	0,03%
Муслимани	4	0,03%
Мађари	3	0,02%
Словаци	2	0,01%
Руси	2	0,01%
Власи	2	0,01%
Чеси	1	0,00%
Украјинци	1	0,00%
Румуни	1	0,00%
Буњевци	1	0,00%
Бугари	1	0,00%
Бошњаци	1	0,00%
Албанци	1	0,00%
непознато	36	0,27%

Становништво према полу и старости^[4]


	м	ж
?	29	35
80+	46	67
75—79	102	171
70—74	214	282
65—69	297	351
60—64	319	325
55—59	332	310
50—54	500	535
45—49	623	681
40—44	507	611
35—39	406	487
30—34	435	438
25—29	479	482
20—24	547	499
15—19	518	457
10—14	423	376
5—9	364	346
0—4	300	312
Просек :	36,8	38,7

Број домаћинстава према пописима из периода 1948—2002.
Година пописа	1948.	1953.	1961.	1971.	1981.	1991.	2002.
Број домаћинстава	798	880	1.365	3.020	3.259	3.882	4.197

Број домаћинстава по броју чланова према попису из 2002.
Број чланова	1	2	3	4	5	6	7	8	9	10 и више	Просек
Број домаћинстава	646	842	898	1.219	359	169	38	14	5	7	3,15

Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Пол	Укупно	Неожењен/Неудата	Ожењен/Удата	Удовац/Удовица	Разведен/Разведена	Непознато
Мушки	5.354	1.650	3.429	170	95	10
Женски	5.731	1.259	3.482	711	270	9
УКУПНО	11.085	2.909	6.911	881	365	19

Становништво по делатностима које обавља, попис 2002.
Пол	Укупно	Пољопривреда, лов и шумарство	Рибарство	Вађење руде и камена	Прерађивачка индустрија
Мушки	2.641	78	1	3	923
Женски	2.247	54	0	0	758
Укупно	4.888	132	1	3	1.681

Пол	Производња и снабдевање	Грађевинарство	Трговина	Хотели и ресторани	Саобраћај, складиштење и везе
Мушки	72	219	346	78	299
Женски	25	44	400	97	73
Укупно	97	263	746	175	372

Пол	Финансијско посредовање	Некретнине	Државна управа и одбрана	Образовање	Здравствени и социјални рад
Мушки	13	34	237	111	62
Женски	35	46	99	209	297
Укупно	48	80	336	320	359

Пол	Остале услужне активности	Приватна домаћинства	Екстериторијалне организације и тела	Непознато
Мушки	58	0	0	107
Женски	47	0	0	63
Укупно	105	0	0	170

Историја и предање

Плодна земља и реке у овој котлини утицале су да се на овом месту људи рано населе. Испитивања показују да су на месту данашње Пожеге постојала насеља 2.600 година пре нове ере. У општини Пожега, о постојању насеља постоје археолошке материјалне ископине и докази о постојању неолитских насеља, илирски гробни налази, праисторијска хумка, некропола под хумкама, античка насеља, античке некрополе као и римско насеље. Од 7. века нове ере ове крајеве насељавају Словени.

Константин Порфирогенит, византијски владар и историчар из 10. века, наводи „настањене градове“ у Рашкој. Поред осталих помиње Дресник и Мегиретус. За први се претпоставља да се налазио на месту данашње Дрежничке градине, између Пожеге и Ужица. Ни утврђење Мегиретус није локализовано. На основу недовољно веродостојних података налазио се између Ђетиње и Рзава, недалеко од Пожеге.

Крајем 12. века територија око Пожеге и Ужица улази у састав Немањине средњовековне државе, што документује повеља манастира Студенице из 1196. године.

Ништа се поуздано не зна о Пожеги, али се на данашњој области града помињу имена Стефана Дечанског у чије је доба Пожега са околином, била у поседу Војина од Vsciza, који се помиње у дубровачким записима. После смрти Стефана Душана 1335. године, област Пожеге под управом држи великаш Војислав Војиновић, а после њега Никола Алтомановић.

Помиње се у средњем веку као веће насељено место и седиште шире области бана Милутина који се помиње у народном епосу поводом битке на Велбужду 1330. године.

Стефан Лазаревић, 1405. године, поклања манастиру Милешеви пет села у жупи Моравици (два Гугља, Расну, Шенгољ и Рупељево – пет данашњих пожешких села).

У област коју је обухватала Пожега, 1463. године долазе Турци и у њиховим списима Пожега се јавља као насељено место.

Године 1516. Пожега је била зијамет (феудално добро), Мустафе, војводе. У њој преовлађује хришћански живаљ, иако се у пописним књигама (дефтерима) јављају и муслимани. (101 хришћански дом, 22 куће неожењених Срба, 2 куће удовица и 13 домова муслимана.)

У пописном дефтеру из 1559/60. уписана је нахија Пожега која се налази у кадилуку Чачак. Међутим не помиње се насеље Пожега.

У 16. веку у овом месту основана је дубровачка колонија. Пожега се јавља у трговачким књигама Дубровника.

Више података о Пожеги налазимо у Путопису Евлије Челебије из 1663. године. Челебија долази у варошицу на Скрапежу преко Рудника и Чачка. Он каже да је ово место, „лепа касаба, врло развијена и красна“, мирно и сигурно. Сем тога, у варошици се налази 10 џамија, 3 медресе (средње школе), 6 нижих школа и 4 текије (муслиманска капела). Такође је констатовао да су сва села на ободу пожешке котлине насељена српским становништвом.

Претпоставља се да је назив Пожега настао по старом предању због јаке врућине и жеге.

Овде се налази ОШ „Емилија Остојић” Пожега, као и ОШ „Петар Лековић”.

За време устанка у Србији 1941. у току Другог светског рата, Пожега је била средиште четничких снага на слободној територији у западној Србији, касније прозваној Ужичка република. Ослобађањем Пожеге, Ариља и Ивањице снаге ЈВУО су под својом влашћу држали све варошице у долини Моравице.

Оснивање и развој варошице

Пре оснивања варошице Пожеге, упоредо са муслиманским насељем на десној страни реке Скрапеж, постојало је српско село Пожега које се налазило у пожешкој нахији. На основу финансијских књига и чибучких тефтера из 1882. године село Пожега броји 33 домаћинства. Његови становници најближе су пришли муслиманској Пожеги и етнички је одвојили од српског залеђа. Према одредбама султановог хатишерифа из 1830. године турски гарнизони остају у утврђеним градовима, а Турцима се забрањује становање у селима и паланкама. Муслимани одлазе из Пожеге у Ужице, Босну и Новопазарски санџак. Варошица на Скрапежу остаје скоро без становника, запуштена, са полусрушеним кућама, хановима и џамијом. Међутим, захваљујући повољном географском положају, као и близини границе убрзо почиње изградња нове варошице на левој страни Скрапежа.

У оснивању Пожеге, као и у њеном урбанистичком формирању, преломни тренутак представља 1832. година. После „Курлагине буне“ у Ужицу становници града на Ђетињи исељавају се у Пожегу. Кнез Милош одлучује да убрза изградњу варошице, руководећи се политичким и економским мотивима. У писму брату Јовану Обреновићу јавља: „Пожегу ради њи (исељених Ужичана – пр. С. И.) хоћу да урегулирам, зато тамо нека иду; ово објавите и ужичке нахије капетанима да се по томе владају.“

Лазар Зубан, секретар, „књижевно-српског управитељског совјета“, у заједници са Јованом Обреновићем, војним командантом моравско-подринске области, настоји да изгради Пожегу према кнежевим (Милош Обреновић) концепцијама. Марта 1832. године Зубан борави у Пожеги у „сврху планирања“ нове чаршије, поставља „биљеге, куда ће се градити куће и дућани“. На основу Зубановог плана, а у складу са конфигурацијом терена, варошица се изграђује на правцу и раскршћу главних путева: Чачак-Ужице и Косјерић-Ариље, Ивањица, Јавор. На тој регулационој линији настале су главне улице, широке и праве, а затим се просецају и уређују споредне улице на периферији чаршије. Приликом урбанистичког уобличавања Пожеге наглашен је трг који је настао усецањем улица на раскршћу главних саобраћајница. Трг је кружног облика. У општој композицији насеља он економски повезује чаршију, њему гравирају дућани, занатлијске радионице, кафане и механе. Ту је и пијаца где се обављају трговачки послови и врши робно-новчана размена.

Села око Пожеге формирају се, углавном, досељавањем становништва из Црне горе, Херцеговине, Босне, Полимља, Потарја, са Пештера, Сјенице, из крајева око Увца и Лима. Јаче миграционе струје почеле су да обухватају овај део западне Србије још у време Кочине Крајине и фрајкора, крајем 18. века, што се наставља почетком 19. века. Досељеници силазе са херцеговачких и црногорских брда, из Новопазарског санџака, улазе у Србију преко границе на Јавору, Кокином броду, Ступској чесми и Мокрој гори, остају у ужичком крају, као „етапној или прелазној зони“, а затим иду долином Дрине и Западне Мораве у Подриње, Ваљевску Подгорину, Тамнаву, Посавину и Шумадију.

Познате личности

Милош Теодоровић Обреновић, Кнез од 1815—1835. године, учесник Првог српског устанка, вођа Другог српског устанка и оснивач династије Обреновић
Никифор Максимовић (1788-1853), епископ Ужичке епархије, почасни члан Друштва Српске Словесности (данас САНУ). Његова задужбина је манастир Сретење.
Драгиша Лапчевић, политичар, новинар и историчар, први председник Социјал демократске странке, народни посланик у Краљевини Србије, одборник у Београду, уредник Радничких новина, председник Општине Пожега;
Петар Лековић, први народни херој Југославије
Љубомир Љубо Ж. Мићић, Солунски борац, оснивач народноослободилачког устанка, вођа прве борбе и победе против немачке војске у Србији (забележене у немачким архивама), социјал-демократа (сарадник Д.Туцовића, Р.Чолаковића), први народни комунистички посланик у Скупштини Краљевине Србије (1922 г.) писац прве књига: о пчеларству,Златибор – антропогеографска испитивања“, прво издање 1906 г. етнолошком пореклу фамилија у Пожешкој нахији и Златибору, донео детелину и друге сорте у Западну Србију. Био је дописни члан Српске краљевске академије наука.
Милован Дестил Марковић, сликар, уметник светског гласа
Олга Јовичић, народни херој
Радосав Ковачевић Буђони, народни херој
Владе Радовановић, народни херој
Милорад Бонџулић, народни херој
Професор др Јован Мићић, декан Медицинског факултета у Београду (два мандата), један од оснивача здравственог центра Чигота на Златибору
Професор др Никола Мићић, декан Пољопривредног факултета у Бањалуци (два мандата), оснивач Међународног института за генетске ресурсе, писац 18 књига
Велимир Каравелић, академски вајар и професор на Академији ликовних уметности. Аутор значајних скулптура у Србији и иностранству. Добитник најзначајнијих награда и признања за скулптуру - живео и радио у Пожеги као професор у Пожешкој гимназији Свети Сава, али рођен у Пећи
Милијан Дика Деспотовић (1952), књижевник, песник, есејиста, критичар, пише мисаоне афоризме и бави се белетристиком. Оснивач је и уредник књижевних новина "Свитак" и првог часописа за хаику на српском језику "Паун". Утемељивач је књижевних награда "Момчило Тешић" и Хаџи Драган" које се додељују у Пожеги
Дарко Белојевић, фудбалер, голман ФК Партизан
Мирослав Павловић Павик, фудбалер који је одиграо 400 утакмица за ФК Црвену звезду и наступио 46 утакмица за репрезентацију СФР Југославије
Срђан Мијаиловић, фудбалер
Дејан Петровић, редитељ. Аутор је преко 400 реклама, спотова. Добитник најзначајнијих награда за костимографију (ФИПРЕСЦИ, Златна мимоза, више награда УЛУПУДС-а, више награда Мајског салона, награде Универзитета уметности у Београду итд.)
Биљана Петровић, дипломирани археолог (запослена у Археолошком музеју у Умагу, Хрватска). Открила веома важне и од међународног значаја археолошке локалитете на тлу Истре
Дејан Лазаревић, трубач, вишеструки победник Сабора
Момчило Тешић, књижевник, добитник најзначајнијих књижевних награда на простору Југославије. Преведен на бројне светске језике
Драган Јовановић Данилов је српски песник, есејиста, прозни писац и ликовни критичар
Драган Хаџи Тодоровић (1951-2008), књижевник, оснивач Подружнице Удружења књижевника Србије за Златиборски округ.
Милорад Шојић, учитељ, књижевник, афористичар
Драган Јовићевић Мацола, скулптор, рођен 1964. године у Пријановићима
"The Mothership Orchestra", бенд из Пожеге, познат у Србији и региону
Боривоје Адашевић, књижевник, прозни писац
Дарко М. Ковачевић, археолог поморства, оснивач истаживачких јединица за подводну културну баштину и археологију на Универзитету Црне Горе