Пожега
Пожега | |
---|---|
Административни подаци | |
Држава | Србија |
Управни округ | Златиборски |
Општина | Пожега |
Становништво | |
— 2022. | 12.362 |
Географске карактеристике | |
Координате | 43° 50′ 41″ С; 20° 02′ 11″ И / 43.84478° С; 20.03634° И |
Временска зона | UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST) |
Апс. висина | 315 m |
Површина | 426 km2 |
Остали подаци | |
Поштански број | 31210 |
Позивни број | 031 |
Регистарска ознака | PŽ |
Пожега је градско насеље и седиште истоимене општине у Златиборском округу. Према попису из 2022. било је 12.362 становника. За време постојања Југославије, назив овог места био је Ужичка Пожега, како би се разликовао од Славонске Пожеге.
У граду се налазе Народна библиотека Пожега, Културни центар Пожега, Гимназија Свети Сава (Пожега), Машинско техничка школа, Пољопривредна школа са интернатом Љубо Мићић и Туристичка организација Пожега.
Географија
[уреди | уреди извор]Налази се 180 km од Београда и 25 km од Ужица.
Пожега је једно од најважнијих саобраћајних чворишта у овом делу Србије. Њега чине железничке пруге Београд - Бар и Пожега - Сталаћ, постојећи магистрални путеви М-21 и М-22 и планирани ауто-путеви МП - 763 Београд-Пожега - Бољаре - Јужни Јадран и Е-761 Пожега - Котроман - Вишеград - Сарајево. Овакав саобраћајни положај доприноси да Пожега буде на раскршћу два појаса интензивног развоја, дуж Западне Мораве и дуж потеза Београд-Бар. Овде се налази Железничка станица Пожега у оквиру које је смештен Железнички музеј узаног колосека. Пожега се налази у средини Пожешке котлине на 300 метара надморске висине. На истоку Пожегу од Чачка одвајају планине Овчар 985 m и Каблар 889 m, које тиме граде клисуру.
У Пожеги се такође налази фабрика за прераду воћа и поврћа Будимка.[1]
Демографија
[уреди | уреди извор]У насељу Пожега живи 10.515 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 37,8 година (36,8 код мушкараца и 38,7 код жена). У насељу има 4.197 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,15.
Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.
|
м | ж |
|||
? | 29 | 35 | ||
80+ | 46 | 67 | ||
75—79 | 102 | 171 | ||
70—74 | 214 | 282 | ||
65—69 | 297 | 351 | ||
60—64 | 319 | 325 | ||
55—59 | 332 | 310 | ||
50—54 | 500 | 535 | ||
45—49 | 623 | 681 | ||
40—44 | 507 | 611 | ||
35—39 | 406 | 487 | ||
30—34 | 435 | 438 | ||
25—29 | 479 | 482 | ||
20—24 | 547 | 499 | ||
15—19 | 518 | 457 | ||
10—14 | 423 | 376 | ||
5—9 | 364 | 346 | ||
0—4 | 300 | 312 | ||
Просек : | 36,8 | 38,7 |
| ||||||||||||||||||||||||
|
Пол | Укупно | Неожењен/Неудата | Ожењен/Удата | Удовац/Удовица | Разведен/Разведена | Непознато |
---|---|---|---|---|---|---|
Мушки | 5.354 | 1.650 | 3.429 | 170 | 95 | 10 |
Женски | 5.731 | 1.259 | 3.482 | 711 | 270 | 9 |
УКУПНО | 11.085 | 2.909 | 6.911 | 881 | 365 | 19 |
Пол | Укупно | Пољопривреда, лов и шумарство | Рибарство | Вађење руде и камена | Прерађивачка индустрија |
---|---|---|---|---|---|
Мушки | 2.641 | 78 | 1 | 3 | 923 |
Женски | 2.247 | 54 | 0 | 0 | 758 |
УКУПНО | 4.888 | 132 | 1 | 3 | 1.681 |
Пол | Производња и снабдевање | Грађевинарство | Трговина | Хотели и ресторани | Саобраћај, складиштење и везе |
Мушки | 72 | 219 | 346 | 78 | 299 |
Женски | 25 | 44 | 400 | 97 | 73 |
УКУПНО | 97 | 263 | 746 | 175 | 372 |
Пол | Финансијско посредовање | Некретнине | Државна управа и одбрана | Образовање | Здравствени и социјални рад |
Мушки | 13 | 34 | 237 | 111 | 62 |
Женски | 35 | 46 | 99 | 209 | 297 |
УКУПНО | 48 | 80 | 336 | 320 | 359 |
Пол | Остале услужне активности | Приватна домаћинства | Екстериторијалне организације и тела | Непознато | |
Мушки | 58 | 0 | 0 | 107 | |
Женски | 47 | 0 | 0 | 63 | |
УКУПНО | 105 | 0 | 0 | 170 |
Историја и предање
[уреди | уреди извор]Плодна земља и реке у овој котлини утицале су да се на овом месту људи рано населе. Испитивања показују да су на месту данашње Пожеге постојала насеља 2.600 година пре нове ере. У општини Пожега, о постојању насеља постоје археолошке материјалне ископине и докази о постојању неолитских насеља, илирски гробни налази, праисторијска хумка, некропола под хумкама, античка насеља, античке некрополе као и римско насеље. Од 7. века нове ере ове крајеве насељавају Словени.
Константин Порфирогенит, византијски владар и историчар из 10. века, наводи „настањене градове“ у Рашкој. Поред осталих помиње Дресник и Мегиретус. За први се претпоставља да се налазио на месту данашње Дрежничке градине, између Пожеге и Ужица. Ни утврђење Мегиретус није локализовано. На основу недовољно веродостојних података налазио се између Ђетиње и Рзава, недалеко од Пожеге.
Крајем 12. века територија око Пожеге и Ужица улази у састав Немањине средњовековне државе, што документује повеља манастира Студенице из 1196. године.
Ништа се поуздано не зна о Пожеги, али се на данашњој области града помињу имена Стефана Дечанског у чије је доба Пожега са околином, била у поседу Војина од Vsciza, који се помиње у дубровачким записима. После смрти Стефана Душана 1335. године, област Пожеге под управом држи великаш Војислав Војиновић, а после њега Никола Алтомановић.
Помиње се у средњем веку као веће насељено место и седиште шире области бана Милутина који се помиње у народном епосу поводом битке на Велбужду 1330. године.
Стефан Лазаревић, 1405. године, поклања манастиру Милешеви пет села у жупи Моравици (два Гугља, Расну, Шенгољ и Рупељево – пет данашњих пожешких села).
У област коју је обухватала Пожега, 1463. године долазе Турци и у њиховим списима Пожега се јавља као насељено место.
1516. године Пожега је била зијамет (феудално добро), Мустафе, војводе. У њој преовлађује хришћански живаљ, иако се у пописним књигама (дефтерима) јављају и муслимани. (101 хришћански дом, 22 куће неожењених Срба, 2 куће удовица и 13 домова муслимана.)
У пописном дефтеру из 1559/60 уписана је нахија Пожега која се налази у кадилуку Чачак. Међутим не помиње се насеље Пожега.
У 16. веку у овом месту основана је дубровачка колонија. Пожега се јавља у трговачким књигама Дубровника.
Више података о Пожеги налазимо у Путопису Евлије Челебије из 1663. године. Челебија долази у варошицу на Скрапежу преко Рудника и Чачка. Он каже да је ово место, „лепа касаба, врло развијена и красна“, мирно и сигурно. Сем тога, у варошици се налази 10 џамија, 3 медресе (средње школе), 6 нижих школа и 4 текије (муслиманска капела). Такође је констатовао да су сва села на ободу пожешке котлине насељена српским становништвом.
Претпоставља се да је назив Пожега настао по старом предању због јаке врућине и жеге.
Овде се налази ОШ „Емилија Остојић” Пожега, као и ОШ „Петар Лековић”.
За време устанка у Србији 1941. у току Другог светског рата, Пожега је била средиште четничких снага на слободној територији у западној Србији, касније прозваној Ужичка република. Ослобађањем Пожеге, Ариља и Ивањице снаге ЈВУО су под својом влашћу држали све варошице у долини Моравице.
Оснивање и развој варошице
[уреди | уреди извор]Пре оснивања варошице Пожеге, упоредо са муслиманским насељем на десној страни реке Скрапеж, постојало је српско село Пожега које се налазило у пожешкој нахији. На основу финансијских књига и чибучких тефтера из 1882. године село Пожега броји 33 домаћинства. Његови становници најближе су пришли муслиманској Пожеги и етнички је одвојили од српског залеђа. Према одредбама султановог хатишерифа из 1830. године турски гарнизони остају у утврђеним градовима, а Турцима се забрањује становање у селима и паланкама. Муслимани одлазе из Пожеге у Ужице, Босну и Новопазарски санџак. Варошица на Скрапежу остаје скоро без становника, запуштена, са полусрушеним кућама, хановима и џамијом. Међутим, захваљујући повољном географском положају, као и близини границе убрзо почиње изградња нове варошице на левој страни Скрапежа.
У оснивању Пожеге, као и у њеном урбанистичком формирању, преломни тренутак представља 1832. година. После „Курлагине буне“ у Ужицу становници града на Ђетињи исељавају се у Пожегу. Кнез Милош одлучује да убрза изградњу варошице, руководећи се политичким и економским мотивима. У писму брату Јовану Обреновићу јавља: „Пожегу ради њи (исељених Ужичана – пр. С. И.) хоћу да урегулирам, зато тамо нека иду; ово објавите и ужичке нахије капетанима да се по томе владају.“
Лазар Зубан, секретар, „књижевно-српског управитељског совјета“, у заједници са Јованом Обреновићем, војним командантом моравско-подринске области, настоји да изгради Пожегу према кнежевим (Милош Обреновић) концепцијама. Марта 1832. године Зубан борави у Пожеги у „сврху планирања“ нове чаршије, поставља „биљеге, куда ће се градити куће и дућани“. На основу Зубановог плана, а у складу са конфигурацијом терена, варошица се изграђује на правцу и раскршћу главних путева: Чачак-Ужице и Косјерић-Ариље, Ивањица, Јавор. На тој регулационој линији настале су главне улице, широке и праве, а затим се просецају и уређују споредне улице на периферији чаршије. Приликом урбанистичког уобличавања Пожеге наглашен је трг који је настао усецањем улица на раскршћу главних саобраћајница. Трг је кружног облика. У општој композицији насеља он економски повезује чаршију, њему гравирају дућани, занатлијске радионице, кафане и механе. Ту је и пијаца где се обављају трговачки послови и врши робно-новчана размена.
Села око Пожеге формирају се, углавном, досељавањем становништва из Црне горе, Херцеговине, Босне, Полимља, Потарја, са Пештера, Сјенице, из крајева око Увца и Лима. Јаче миграционе струје почеле су да обухватају овај део западне Србије још у време Кочине Крајине и фрајкора, крајем 18. века, што се наставља почетком 19. века. Досељеници силазе са херцеговачких и црногорских брда, из Новопазарског санџака, улазе у Србију преко границе на Јавору, Кокином броду, Ступској чесми и Мокрој гори, остају у ужичком крају, као „етапној или прелазној зони“, а затим иду долином Дрине и Западне Мораве у Подриње, Ваљевску Подгорину, Тамнаву, Посавину и Шумадију.
Познате личности
[уреди | уреди извор]- Милош Теодоровић Обреновић, Кнез од 1815—1835. године, учесник Првог српског устанка, вођа Другог српског устанка и оснивач династије Обреновић
- Никифор Максимовић (1788-1853), епископ Ужичке епархије, почасни члан Друштва Српске Словесности (данас САНУ). Његова задужбина је манастир Сретење.
- Драгиша Лапчевић, политичар, новинар и историчар, први председник Социјал демократске странке, народни посланик у Краљевини Србије, одборник у Београду, уредник Радничких новина, председник Општине Пожега;
- Петар Лековић, први народни херој Југославије
- Љубомир Љубо Ж. Мићић, Солунски борац, оснивач народноослободилачког устанка, вођа прве борбе и победе против немачке војске у Србији (забележене у немачким архивама), социјал-демократа (сарадник Д.Туцовића, Р.Чолаковића), први народни комунистички посланик у Скупштини Краљевине Србије (1922 г.) писац прве књига: о пчеларству,Златибор – антропогеографска испитивања“, прво издање 1906 г. етнолошком пореклу фамилија у Пожешкој нахији и Златибору, донео детелину и друге сорте у Западну Србију. Био је дописни члан Српске краљевске академије наука.
- Милован Дестил Марковић, сликар, уметник светског гласа
- Олга Јовичић, народни херој
- Радосав Ковачевић Буђони, народни херој
- Владе Радовановић, народни херој
- Милорад Бонџулић, народни херој
- Професор др Јован Мићић, декан Медицинског факултета у Београду (два мандата), један од оснивача здравственог центра Чигота на Златибору
- Професор др Никола Мићић, декан Пољопривредног факултета у Бањалуци (два мандата), оснивач Међународног института за генетске ресурсе, писац 18 књига
- Велимир Каравелић, академски вајар и професор на Академији ликовних уметности. Аутор значајних скулптура у Србији и иностранству. Добитник најзначајнијих награда и признања за скулптуру - живео и радио у Пожеги као професор у Пожешкој гимназији Свети Сава, али рођен у Пећи
- Милијан Дика Деспотовић (1952), књижевник, песник, есејиста, критичар, пише мисаоне афоризме и бави се белетристиком. Оснивач је и уредник књижевних новина "Свитак" и првог часописа за хаику на српском језику "Паун". Утемељивач је књижевних награда "Момчило Тешић" и Хаџи Драган" које се додељују у Пожеги
- Дарко Белојевић, фудбалер, голман ФК Партизан
- Мирослав Павловић Павик, фудбалер који је одиграо 400 утакмица за ФК Црвену звезду и наступио 46 утакмица за репрезентацију СФР Југославије
- Срђан Мијаиловић, фудбалер
- Дејан Петровић, редитељ. Аутор је преко 400 реклама, спотова. Добитник најзначајнијих награда за костимографију (ФИПРЕСЦИ, Златна мимоза, више награда УЛУПУДС-а, више награда Мајског салона, награде Универзитета уметности у Београду итд.)
- Биљана Петровић, дипломирани археолог (запослена у Археолошком музеју у Умагу, Хрватска). Открила веома важне и од међународног значаја археолошке локалитете на тлу Истре
- Дејан Лазаревић, трубач, вишеструки победник Сабора
- Момчило Тешић, књижевник, добитник најзначајнијих књижевних награда на простору Југославије. Преведен на бројне светске језике
- Драган Јовановић Данилов је српски песник, есејиста, прозни писац и ликовни критичар
- Драган Хаџи Тодоровић (1951-2008), књижевник, оснивач Подружнице Удружења књижевника Србије за Златиборски округ.
- Милорад Шојић, учитељ, књижевник, афористичар
- Драган Јовићевић Мацола, скулптор, рођен 1964. године у Пријановићима
- "The Mothership Orchestra", бенд из Пожеге, познат у Србији и региону
- Боривоје Адашевић, књижевник, прозни писац
Галерија
[уреди | уреди извор]-
Црква у Пожеги, посвећена цару Константину и царици Јелени, архитекта Василиј Андросов. -
Црква у Пожеги, посвећена цару Константину и царици Јелени, архитекта Василиј Андросов. -
Железничка станица у Пожеги
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Банкрот „Будимке” после 70 година („Политика”, 15. децембар 2017)
- ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
- ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.
- ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.