Позоришна критика

Позоришна критика је дисциплина која се бави анализом, тумачењем и вредновањем позоришних представа и свих аспеката извођачке уметности. Позоришни критичар процењује уметничка достигнућа представе, укључујући драмски текст, режију, глуму, сценографију, костим, музику и укупан утисак, нудећи публици контекст за разумевање и процену дела.^[1]

За разлику од критике других уметности, позоришна критика је нераскидиво везана за јединствен и непоновљив догађај – извођење уживо. Због тога она има улогу не само тумача, већ и хроничара позоришног живота.

Историја позоришне критике

Корени позоришне критике сежу до античке Грчке и Аристотелове Поетике, која представља прву темељну анализу драме. Међутим, модерна позоришна критика, као новинарски и есејистички жанр, развила се у 18. веку у Немачкој и Француској. Немачки писац Готхолд Ефрајм Лесинг се сматра једним од очева модерне критике захваљујући свом делу Хамбуршка драматургија (1767–1769), у којем је анализирао представе и поставио темеље драмске теорије.^[2]

У 19. веку критика добија на значају и утицају широм Европе. У 20. веку, са појавом авангардних покрета, критика постаје кључна за тумачење и афирмацију нових позоришних праваца.

У Србији, позоришна критика се развијала упоредо са оснивањем првих позоришта. Значајан допринос њеном развоју у 20. веку дали су великани попут Јована Христића, Јована Ћирилова, Мухарема Первића и Владимира Стаменковића, који су својим радом поставили високе стандарде и обликовали позоришни укус публике.

Елементи позоришне критике

Позоришни критичар приликом оцењивања представе анализира више међусобно повезаних елемената:

Драмски текст и драматургија: Анализа самог комада – његове структуре, дијалога, ликова и идеја које обрађује. Критичар оцењује и евентуалне адаптације или драматизације текста.
Режија: Процена редитељског концепта и начина на који је он спроведен. Ово укључује рад са глумцима, темпо и ритам представе, као и целокупну визију.
Глума: Вредновање глумачких остварења, укључујући тумачење ликова, дикцију, сценски покрет и сарадњу унутар ансамбла.
Визуелни идентитет (сценографија, костим, светло): Анализа начина на који визуелни елементи доприносе атмосфери и значењу представе.
Музика и звук: Процена улоге музике и звучних ефеката у представи.
Укупан доживљај и утицај: Синтеза свих елемената и коначан суд о томе да ли је представа успела да оствари своје уметничке циљеве и како је комуницирала са публиком.

Улога и утицај

Позоришна критика игра виталну улогу у позоришном екосистему.

Информише и образује публику: Критика помаже гледаоцима да одаберу представе и нуди им дубљи увид у оно што су видели.
Пружа повратну информацију уметницима: Иако је понекад оштра, конструктивна критика представља важан механизам за уметнички развој стваралаца.
Ствара позоришну историју: Објављене критике постају трајни документ о позоришном животу једног времена и служе као важан извор за будуће театрологе и историчаре.
Утиче на репутацију и трајање представе: Позитивне критике могу значајно продужити живот представе и привући публику, док је негативне могу угасити.

Види још

Референце

^ Billington, Michael (2007). The State of the Nation: British Theatre Since 1945. Faber & Faber. ISBN 978-0-571-21034-3.
^ „Dramatic criticism”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 5. октобар 2025.

Литература

Billington, Michael (2007). The State of the Nation: British Theatre Since 1945. Faber & Faber. ISBN 978-0-571-21034-3.

[1] Billington, Michael (2007). The State of the Nation: British Theatre Since 1945. Faber & Faber. ISBN 978-0-571-21034-3.

[2] „Dramatic criticism”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 5. октобар 2025.

[1]

[2]