Политичка филозофија

Грчки филозофи, Платон и Аристотел расправљају о предностима и манама различитих облика владавине.

Политичка филозофија је грана филозофије која проучава теоријске и концептуалне основе политике. Она испитује природу, обим и легитимитет политичких институција, као што су државе. Ово поље истражује различите облике владавине, у распону од демократије до ауторитаризма, као и вредности које воде политичко деловање, попут правде, једнакости и слободе. Као нормативно поље, политичка филозофија се фокусира на пожељне норме и вредности, за разлику од политикологије, која првенствено наглашава емпиријски опис.

Политичке идеологије су системи идеја и принципа који описују како би друштво требало да функционише. Анархизам одбацује принудну моћ централизованих влада. Он предлаже друштво без државе ради промовисања слободе и једнакости. Конзервативизам тежи очувању традиционалних институција и пракси. Скептичан је према људској способности да радикално реформише друштво, тврдећи да драстичне промене могу уништити мудрост прошлих генерација. Либерализам се залаже за индивидуална права и слободе, владавину права, приватну својину и толеранцију. Сматра да владе треба да штите ове вредности како би омогућиле појединцима да следе личне циљеве без спољног уплитања. Социјализам наглашава колективно власништво и једнаку расподелу основних добара. Тежи превазилажењу извора неједнакости, укључујући приватно власништво над средствима за производњу, класне системе и наследне привилегије. Други правци политичке филозофије укључују енвиронментализам, реализам, идеализам, консеквенцијализам, перфекционизам, национализам, индивидуализам и комунитаризам.

Политички филозофи се ослањају на различите методе како би оправдали и критиковали тврдње о знању. Партикуларисти користе приступ „одоздо према горе” и систематизују појединачне судове, док фундаменталисти користе приступ „одозго према доле” и конструишу свеобухватне системе из малог броја основних принципа. Један фундаменталистички приступ користи теорије о људској природи као основу за политичке идеологије. Универзалисти тврде да се основни морални и политички принципи подједнако примењују на сваку културу, што је став који одбацују културни релативисти.

Политичка филозофија има своје корене у антици, као што су теорије Платона и Аристотела у античкој грчкој филозофији, са расправама о природи правде и идеалним државама. Конфуцијанизам, таоизам и легализам појавили су се у античкој кинеској филозофији, док су се хиндуистичка и будистичка политичка мисао развиле у античкој Индији, нудећи различите погледе на темеље друштвеног поретка и државништво. Политичку филозофију у средњем веку карактерисала је интеракција између античке грчке мисли и религије у хришћанском и исламском свету. Савремени период означио је помак ка секуларизму како су се развијале различите школе мишљења, као што су теорија друштвеног уговора, либерализам, конзервативизам, утилитаризам, марксизам и анархизам.

Дефиниција и сродна поља

Политичка филозофија је грана филозофије која проучава теоријске и концептуалне основе политике. Она разматра однос између појединца и друштва, најбољу организацију колективног људског живота, расподелу добара и моћи, границе државне власти и вредности које би требало да воде политичке одлуке. Ово поље испитује основне концепте као што су држава, влада, моћ, легитимитет, политичка обавеза, правда, једнакост и слобода, анализирајући њихове суштинске карактеристике и начин на који утичу на грађане, заједнице и политике. Школе политичке филозофије, као што су либерализам, конзервативизам, социјализам и анархизам, нуде различита тумачења ових концепата. Оне се воде различитим вредностима и предлажу различите оквире за структурирање друштава. Као систематско и критичко истраживање, политичка филозофија преиспитује устаљена веровања и истражује алтернативне погледе. Централна мотивација за ово истраживање је то да облици владавине нису унапред одређене чињенице природе, већ људске творевине које се могу активно обликовати у корист или на штету неких или свих.

Политички филозофи се баве различитим евалуативним или нормативним питањима. Они испитују идеалне облике владавине и описују вредности и норме које би требало да воде политичке одлуке. У том погледу се разликују од политиколога, који се фокусирају на емпиријске описе тога како владе и друге политичке институције заправо функционишу, уместо како би идеално требало да функционишу. Термин политичка теорија се понекад користи као синоним за политичку филозофију, али се може односити и на сродну дисциплину. Према овом другом гледишту, политичка филозофија тежи да одговори на општа и фундаментална питања, док политичка теорија анализира и упоређује специфичније аспекте политичких институција и разјашњава концепте и методе које користе политиколози.

Политичка филозофија има своје корене у етици — области филозофије која проучава моралне феномене — и понекад се сматра граном етике. Док етика испитује исправно понашање и добар живот у најширем смислу, политичка филозофија има ужи опсег, фокусирајући се на организацију и оправдање политичких институција уместо на приватне моралне обавезе које нису директно повезане са колективним животом. Политичка филозофија је такође блиско повезана са социјалном филозофијом, а филозофске расправе често разматрају ове две области заједно без јасног разликовања. Упркос њиховом преклапању, једна разлика је у томе што социјална филозофија испитује различите врсте друштвених феномена, док политичка филозофија има специфичнији фокус на моћ и управљање. Због свог интересовања за улогу закона и економских структура, политичка филозофија је такође повезана са филозофијом права и економије.

Термин политичка филозофија потиче од старогрчких речи πολιτικός (politikos, што значи ’који припада или се односи на полис’) и φιλοσοφία (philosophía, што значи ’љубав према мудрости’). Као једна од најстаријих грана филозофије, практикована је у многим различитим културама, често као одговор на политичке изазове свог времена кроз покушај разумевања, оправдања или критике друштвених уређења.

Основни концепти

Политички филозофи се ослањају на различите основне концепте, као што су влада, моћ, закон и правда, како би формулисали теорије и концептуализовали поље политике. Они разумеју политику као обухватање различитих активности повезаних са управљањем, колективним одлучивањем, усклађивањем сукобљених интереса и вршењем моћи. Понекад се карактерише као уметност вештог ангажовања у овим активностима.

Влада, моћ и закони

Држава, фундаментални концепт у политичкој филозофији, је организовани политички ентитет. Државе су удружења људи, званих грађани. Оне обично врше контролу над одређеном територијом, спроводе владавину права и функционишу као правна лица подложна правима и обавезама док ступају у односе са другим државама. Међутим, прецизна дефиниција државности је спорна. Неке филозофске карактеризације наглашавају државни монопол над силом и потчињавање воље већине вољи доминантне мањине. Други поглед види државу као друштвени уговор за узајамну корист и безбедност. Државе се одликују нивоом организације и моћи којом располажу. Оне се разликују од друштава без државе, која су лабавије уређене друштвене групе повезане кроз мање централизовану мрежу односа. Нација, сродни концепт, односи се на групу људи са заједничким идентитетом као што су заједничка култура, историја или језик. Националне државе су државе чији грађани деле заједнички национални идентитет који се поклапа са политичким границама државе. Историјски гледано, прве државе у антици биле су градови-државе.

Влада је институција која врши контролу и управља људима који припадају политичком ентитету, обично држави. Неки политички филозофи виде владу као циљ сам по себи, док је други сматрају средством за друга добра, као што су мир и просперитет. Неке владе постављају фундаменталне принципе, зване устав, који описују структуру, функције и ограничења владиног ауторитета. Институционализацијом ових принципа, устави могу помоћи у ограничавању и стабилизацији вршења моћи, спречавању злоупотреба и произвољне владавине, легитимизацији управљања заснованог на правилима и заштити права. Анархисти одбацују владе и заговарају самоуправу без централизованог ауторитета.

Политички филозофи разликују облике владавине на основу тога ко врши политичку моћ и како је врши. У демократијама, главна моћ лежи у народу. У директним демократијама, грађани гласају директно о законима и политикама, док у индиректним демократијама бирају лидере који доносе те одлуке. Демократије се разликују од ауторитарних режима, који одбацују политички плурализам и гуше неслагање кроз централизоване, хијерархијске структуре моћи. У случају аутократија, апсолутна моћ је у рукама једне особе, као што је монарх или диктатор. Код олигархија, моћ је концентрисана у рукама неколицине, обично богатих. Ауторитарни режим је тоталитаран ако тежи опсежној контроли над јавним и приватним животом, као што је фашизам, који комбинује тоталитаризам са националистичким и милитаристичким политичким идеологијама.

Облици владавине се такође могу разликовати на основу врсте људи који доносе политичке одлуке. Аристократија спроводи владавину елита, као што је привилегована владајућа класа или племство. У случају меритократија, владајуће елите се бирају према вештини, а не према друштвеном пореклу. Код технократија, људи са техничким вештинама, као што су инжењери и научници, врше политичку моћ. Теократије дају приоритет верском ауторитету у политичком одлучивању, спроводе верске законе и полажу право на легитимитет следећи божанску вољу. Политички филозофи даље расправљају о федерализму и конфедерализму, што су системи управљања који укључују више нивоа: поред централне националне владе, постоји неколико регионалних влада са различитим одговорностима и овлашћењима. Ови системи се разликују од колонијализма, где се окупиране територије експлоатишу уместо да се третирају као равноправни партнери, и од унитарних држава, где је ауторитет централизован на националном нивоу.

Кључни аспект влада и других политичких институција је моћ којом располажу. Моћ је способност да се произведу намеравани ефекти или контролише шта људи и институције раде. Може се заснивати на пристанку, као што људи следе харизматског лидера, али такође може попримити облик принуде, као што тирански владар намеће поштовање кроз страх и репресију. Овлашћења владе обично укључују законодавну власт за доношење нових закона или укидање постојећих, извршну власт за спровођење закона и судску власт за арбитражу у правним споровима. Неке владе следе поделу власти и имају засебне гране за сваку функцију како би спречиле прекомерну концентрацију и злоупотребу моћи. Друге концентришу сву моћ у једном ентитету. Језик је централни аспект политичке моћи, који служи као медијум комуникације и сила која обликује јавно мњење. Овај утицај се огледа у контроли средстава комуникације, као што су масовни медији, и у слободи говора сваког појединца. Политичка моћ такође укључује институционалне механизме који регулишу понашање појединаца, као што су образовне, дисциплинске и медицинске институције.

Легитимност, још један фундаментални концепт, јесте исправна или оправдана употреба моћи. Политички филозофи испитују да ли, зашто и под којим условима су овлашћења која врши влада легитимна. Често разматрани захтеви укључују то да је моћ стечена поштовањем утврђених правила и коришћена за исправне циљеве. На пример, правила представничких демократија тврде да избори одређују ко стиче моћ као легитимни владар. Ауторитет, уско повезан концепт, јесте право на владање или опште веровање да је неко легитимизован да врши моћ. У неким случајевима, особа може имати ауторитет чак и ако јој недостаје ефективна моћ за деловање. Неки теоретичари такође говоре о нелегитимном ауторитету у ситуацијама када је опште веровање у легитимност употребе моћи погрешно.

Владе обично користе законе за вршење моћи. Закони су правила друштвеног понашања која описују како људи и институције могу или не могу да поступају. Према теорији природног права, закони јесу или би требало да буду изрази универзалних моралних принципа инхерентних људској природи. Ово гледиште се разликује од правног позитивизма, који види законе као људске конвенције. Политичка обавеза је дужност грађана да поштују законе своје политичке заједнице. Политички филозофи испитују у ком смислу су грађани подложни политичким обавезама чак и ако нису експлицитно пристали на њих. Политичка обавеза може, али и не мора да се усклади са моралном обавезом — дужношћу поштовања моралних принципа. На пример, ако ауторитарна држава намеће законе који крше основна људска права, грађани могу имати моралну обавезу да не послушају. Закони такође регулишу права појединаца као законска овлашћења која штите њихове интересе и слободу.

Закони који регулишу својину су темељни за многе правне системе. Својина је право контроле над добром, као што су права на коришћење, потрошњу, позајмљивање, продају и уништавање истог. Она покрива и материјална добра, попут природних ресурса, и нематеријална добра, као што су ауторска права повезана са интелектуалном својином. Јавна својина припада држави или заједници, док приватна својина припада другим ентитетима, као што су поједини грађани. Многе расправе у политичкој филозофији баве се предностима и манама приватне својине. На пример, комунизам тежи укидању већине облика приватне својине у корист колективног власништва ради промовисања економске једнакости.

Правда, једнакост и слобода

Џон Ролс је формулисао утицајну теорију правде као правичности.

Различити концепти у политичкој филозофији делују као вредности или циљеви политичких процеса. Правда је сложен концепт у сржи многих политичких питања. Посебно је повезана са идејом да људи треба да буду третирани праведно и да добију оно што заслужују. Шире гледано, такође се односи на прикладно понашање и морално поступање, али њено тачно значење варира у зависности од контекста: може бити аспект акција, врлина актера или структурна карактеристика друштвених ситуација. У контексту друштвеног живота, социјална правда обухвата различите аспекте правичности и једнакости у погледу богатства, имовине и других предности. Она укључује идеју дистрибутивне правде, која промовише непристрасну расподелу ресурса, добара и могућности. У правним контекстима, ретрибутивна правда се бави казном, при чему је један принцип да штета нанета преступнику треба да буде пропорционална његовом злочину.

Правда је уско повезана са једнакошћу, идеалом да појединци треба да имају иста права, могућности или ресурсе. Једнакост пред законом је принцип да сви појединци подлежу истим законским стандардима, правима и обавезама. Политичка једнакост тиче се способности гласања за некога и кандидовања за политичку позицију. Једнаке могућности су идеал да свако треба да има исте шансе у животу, што значи да успех треба да се заснива на заслугама, а не на околностима рођења или друштвене класе. Ово се разликује од једнакости исхода, идеје да сви људи треба да имају сличне нивое материјалног богатства и животног стандарда. Филозофи политике испитују и упоређују различите концепције једнакости, расправљајући о томе који њени аспекти треба да воде политичко деловање. Они такође разматрају утицај дискриминације, која се односи на неправедан третман заснован на карактеристикама као што су раса, род, сексуалност и класа, што може подрити једнакост. Школа политичке мисли позната као егалитаризам види једнакост као један од главних циљева политичког деловања.

Слобода или слобода је идеал да људи могу деловати према својој вољи без опресивних ограничења. Политички филозофи обично разликују два комплементарна аспекта слободе: позитивна слобода — моћ да се делује на одређени начин — и негативна слобода — одсуство препрека или уплитања других. Слобода је кључна вредност либерализма, школе политичке филозофије. Конкурентске школе мишљења расправљају о томе да ли закони нужно ограничавају слободу ограничавањем појединачних акција ради заштите општег добра или је омогућавају стварањем сигурног оквира у којем појединци могу слободно вршити своја права. Слобода као способност да се нешто учини понекад се разликује од дозволе, која укључује експлицитну дозволу да се нешто учини. Аутономија, још један уско повезан концепт, јесте способност доношења информисаних одлука и управљања собом тако што је неко сам свој господар.

Благостање, добробит и срећа изражавају општи квалитет живота појединца и централни су стандарди за процену политика и политичких институција. Субјективисти разумеју ове феномене као субјективна искуства, повезана са присуством пријатних осећања, одсуством непријатних и позитивном самопроценом сопственог живота. Објективисти, насупрот томе, тврде да се релевантни фактори могу објективно мерити, као што су економски просперитет, здравље, образовање и безбедност. Велферизам је школа политичке мисли која наводи да је добробит крајњи циљ политичких акција. Државе благостања су државе које дају приоритет социјалној и економској добробити својих грађана кроз мере као што су приступачни системи здравствене заштите, социјално осигурање и бесплатан приступ образовању за све.

Главне школе мишљења

Анархизам

Главни чланак: Анархизам

Пјер Жозеф Прудон је био оснивачка фигура анархизма и видео је државни ауторитет као препреку једнакости и слободи.

Анархизам је школа политичке мисли која одбацује хијерархијске системе, залажући се за самоуправне друштвене структуре и друштво без државе, познато као анархија. Анархисти обично виде слободу и једнакост као своје водеће вредности. Они разумеју ауторитет над другима као претњу индивидуалној аутономији и критикују хијерархијске структуре због одржавања неравнотеже моћи и неједнакости. Као резултат тога, они оспоравају легитимитет централизованих влада које врше принудну моћ над другима. Анархизам тврди да је слобода од доминације кључна за људски просперитет. Промовише друштвене структуре засноване на добровољном удруживању ради унапређења универзалног егалитаризма, наглашавајући слободну сарадњу и изградњу консензуса без принуде.

Предложено је неколико школа анархизма. Апсолутни или а приори анархизам одбацује сваки облик државе, тврдећи да је државна моћ инхерентно нелегитимна и неправедна. Контингентни или а постериори анархизам представља мање радикалан поглед, сугеришући да државе нису инхерентно лоше, али ипак обично не успевају у пракси. На пример, консеквенцијалистички анархизам одбацује државе на основу тврдње да оне обично имају негативне последице, као што су неједнакост, дискриминација и несрећа. Индивидуалистички анархисти наглашавају важност индивидуалне слободе, настојећи да је одбране од сваке друштвене структуре која ограничава личну аутономију, укључујући родитељски ауторитет и правне институције. Овај поглед може попримити облик либертаријанског анархизма или анархокапитализма. Колективистички или социјалистички анархисти, насупрот томе, наглашавају важност заједнице и добровољне сарадње унутар друштва, заговарајући колективно власништво над ресурсима и средствима за производњу. На пример, анархистички комунизам се залаже за децентрализовану друштвену организацију и заједничко дељење ради промовисања добробити за све.

Артикулисане су различите критике анархизма. Неки виде анархизам као негативан став који тежи уништавању успостављених институција без пружања одрживих алтернатива, чиме једноставно замењује ред хаосом. Други приговор сматра да је анархија инхерентно нестабилна јер се хијерархијске структуре појављују природно, што значи да ће друштва без државе неизбежно еволуирати назад у неки облик државе. Даљи аргументи тврде да је водећи анархистички циљ заснован на недостижном утопијском идеалу или да је анархизам некохерентан јер је покушај подривања свих облика ауторитета парадоксално сам по себи нови облик ауторитета.

Конзервативизам

Главни чланак: Конзервативизам

Едмунд Берк је био рани бранилац конзервативизма, наглашавајући важност акумулиране мудрости прошлих генерација и опасност од радикалних промена.

Конзервативизам је школа политичке мисли која тежи очувању и промовисању традиционалних институција и пракси. Обично је вођена скептицизмом према људској способности да радикално поново осмисли и реформише друштво, тврдећи да такви покушаји, вођени ограниченим разумевањем последица, често резултирају већом штетом него коришћу. Конзервативци дају већу тежину мудрости историјског искуства него апстрактним идеалима разума. Они тврде да, пошто су успостављене институције и праксе прошле тест времена, оне служе као темељи стабилности и континуитета. Упркос својој наклоности ка status quo, конзервативизам није противан политичким и друштвеним променама уопште, већ се залаже за опрезан приступ. Он сматра да промене треба да се дешавају као постепена и природна еволуција, а не кроз радикалне реформе, како би се осигурало да се политички аранжмани који се сматрају вредним очувају.

Иако тачне институције и праксе које треба очувати зависе од специфичног културног и историјског контекста друштва, конзервативци генерално наглашавају важност породице, религије и националног идентитета. Они теже да подрже приватну својину као заштиту од државне моћи и неке облике социјалне сигурности за сиромашне ради одржавања друштвене стабилности.

Различити правци конзервативне мисли следе различите, али преклапајуће приступе. Ауторитарни конзервативизам даје предност централизованим, успостављеним ауторитетима над судом појединаца. Традиционалистички конзервативизам види опште обичаје, конвенције и традиције као водеће принципе који информишу и успостављене институције и појединачне судове. Романтични или реакционарни конзервативизам је вођен носталгијом и тежи да обнови раније стање друштва које се сматра супериорним. Други разматрани типови укључују патерналистички конзервативизам, који тврди да они на власти треба да брину о мање привилегованим, и либерални конзервативизам, који укључује нагласак на индивидуалним слободама и економским слободама у конзервативној агенди.

Предложене су различите критике конзервативизма. Неке се фокусирају на његов отпор променама и недостатак иновација, тврдећи да давање приоритета статусу кво одржава постојеће проблеме и гуши напредак. Ово се посебно односи на ситуације у којима брзо еволуирајући друштвени изазови захтевају динамичне, флексибилне и креативне одговоре. Други приговор циља на конзервативни скептицизам према капацитету разума да ефикасно решава сложена друштвена питања, тврдећи да је тај скептицизам преувеличан и да омета добро осмишљене реформе и значајна побољшања. Неки критичари наводе да конзервативизам јача успостављене друштвене хијерархије и неједнакости, често користећи привилегованим друштвеним класама док ставља у неповољан положај маргинализоване групе.

Либерализам

Главни чланак: Либерализам

Као оснивач либерализма, Џон Лок је дао приоритет индивидуалној слободи над државном моћи.

Либерализам је филозофска традиција која наглашава индивидуалне слободе и права, владавину права, толеранцију и уставну демократију. Обухвата разне идеје без прецизне дефиниције. Неки либерали следе став Џона Лока да су сви појединци рођени слободни и једнаки, наглашавајући улогу владе у заштити овог природног стања. Други повезују либерализам више са способношћу појединца да учествује у демократским институцијама него са једнакошћу. Либерали подржавају различите облике слободе, као што су слобода говора, слобода вероисповести и слободан избор професије. Либерализам омогућава различите животне изборе и заговара толеранцију према начинима живота који се разликују од сопственог. Овај поглед је утемељен у оптимизму према људској природи и поверењу у одговорност појединца да доноси разумне одлуке. Као резултат тога, либерали тврде да влада треба да остане неутрална и да подржава владавину права како би омогућила појединцима да следе своје циљеве без спољног уплитања.

Већина облика либерализма подржава неки облик економије слободног тржишта и капитализма. На слободном тржишту, размена добара и услуга одвија се уз минималну државну контролу и регулацију: приватно поседована предузећа се такмиче једна са другима, а цене су првенствено под утицајем понуде и потражње. Капитализам је економски систем у којем су средства за производњу углавном у приватном власништву. Овај систем обично карактерише контраст између капиталистичких власника, који теже да максимизују профит својих инвестиција, и радника, који продају свој рад у замену за плату.

Једна широка карактеризација прави разлику између класичног и модерног либерализма, такође званог социјалдемократски либерализам, на основу улоге државе. Класични либерализам тежи да заштити слободе и права појединаца од владиног уплитања, залажући се за ограничену улогу државе. Он промовише негативну слободу и задужује државу да штити појединце од препрека или уплитања других, као што су агресија и крађа. Модерни либерализам наглашава позитивну слободу, тврдећи да држава треба да подстиче услове који омогућавају појединцима да постигну своје личне циљеве. Овај приступ се залаже за активнију улогу државе у промовисању социјалне правде, једнакости могућности и права на минимални животни стандард. Ово може укључивати државне програме за осигурање приступачне здравствене заштите, образовања за све и социјалног осигурања.

Либертаријанизам је блиско повезан са класичним либерализмом. Наглашава индивидуалне слободе и тврди да људи треба да буду слободни да раде шта желе без принуде све док не нарушавају слободу других. Неки либертаријанци сматрају принцип ненападања — принцип који забрањује агресију против особе и њене имовине — као темељно начело либертаријанизма. Либертаријанци обично подржавају економију слободног тржишта засновану на приватној својини и добровољној сарадњи. Они не одобравају владине покушаје прерасподеле богатства и друге облике економске регулације. Овај поглед тежи да ограничи улогу владе на колективну одбрану, заштиту индивидуалних права и спровођење уговора.

Формулисане су различите критике либерализма. Један приговор тврди да његов индивидуалистички фокус на личне слободе подрива заједницу, тврдећи да давање приоритета личним слободама води ка друштвеној фрагментацији. Друга критика предлаже да приватна својина и нерегулисана тржишта угрожавају економску једнакост и теже стварању неправедних хијерархија. Даљи приговори тврде да либерализам умањује опште добро јачањем индивидуалистичких друштвених спорова и да његова посвећеност толеранцији и плурализму резултира културним релативизмом.

Социјализам

Главни чланак: Социјализам

Карл Маркс и Фридрих Енгелс развили су радикалан облик социјализма, позивајући на комунистичку револуцију ради превазилажења капитализма.

Социјализам је породица политичких ставова који наглашавају колективно власништво и једнакост. Он тврди да средства за производњу припадају народу уопште и радницима посебно и да би стога требало да буду део друштвеног власништва уместо приватне својине. Овај поглед разуме државу као сложен административни уређај који управља ресурсима и производњом како би се осигурала социјална заштита и праведна расподела добара.

Кључна мотивација која лежи у основи социјалистичке перспективе је успостављање једнакости, која се види као природно стање људи. Социјалисти теже превазилажењу извора неједнакости, као што су класни системи и наследне привилегије. Критични су према капитализму, тврдећи да приватна својина и слободна тржишта јачају неједнакости водећи до акумулације приватног богатства великих размера. Неки социјалисти предлажу системе регулације и опорезивања како би ублажили негативне ефекте економија слободног тржишта. Други одбацују системе слободног тржишта уопште и промовишу различите механизме за управљање производњом и расподелом добара, у распону од централизоване државне контроле и власништва до децентрализованих система који планирају и усмеравају економску активност.

Марксизам је утицајна школа социјализма која се фокусира на анализу класних односа и друштвених сукоба. Одбацује капитализам, тврдећи да он води до неједнакости дељењем друштва на капиталистичку класу, која поседује средства за производњу, и радничку класу, која мора да продаје свој рад и тиме је отуђена од производа свог рада. Према овом гледишту, економске силе и класне борбе су примарни покретачи историјског развоја политичких система, што на крају води до пропасти капитализма и појаве социјализма и комунизма. Комунизам се обично разуме као радикалан облик социјализма који тежи замени приватне својине колективним власништвом и распуштању свих класних разлика. У марксистичкој теорији, социјализам и комунизам се сматрају различитим типовима посткапиталистичких друштава. Из ове перспективе, социјализам је прелазна фаза између капитализма и комунизма која још увек носи неке карактеристике капитализма, као што су материјална оскудица, владајућа влада и подела рада. Маркс је тврдио да ће ове карактеристике постепено нестати, водећи ка комунистичком друштву које карактерише материјално изобиље, одсуство професионалне специјализације и самоорганизација без централне владе.

Неколико приговора социјализму фокусира се на његову економску теорију. Неки тврде да централно планирање и одсуство конкуренције и тржишно вођених ценовних сигнала резултирају нижом продуктивношћу и економском стагнацијом. Друга линија критике тврди да су различити идеали који мотивишу социјализам у сукобу једни са другима. На пример, успостављање масивне државе потребне за управљање економском активношћу и социјалном заштитом може створити нове класне разлике, чиме се подрива једнакост. Либерални критичари тврде да егалитарна прерасподела крши индивидуална права и прети негативној слободи. Феминисткиње тврде да се социјалисти фокусирају на класне разлике на рачун родних неједнакости, а еколози сматрају да социјалистичко планирање маргинализује еколошке проблеме.

Остало

Енвиронментализам је политичка идеологија која се бави односом између људи и природе. Тежи очувању, обнови и побољшању природне средине, укључујући заштиту пејзажа и животиња. Антропоцентрични енвиронментализам заговара такве политике ради побољшања људског живота, на пример, ради ублажавања глобалних последица климатских промена или промовисања локалне еколошке правде заштитом маргинализованих група од регионалне деградације животне средине. Овај облик енвиронментализма може бити интегрисан у многе друге политичке идеологије, као што су конзервативизам и социјализам. Неантропоцентрични енвиронментализам, такође назван екоцентризам и дубока екологија, разликује се по томе што се фокусира на интринзичну вредност саме природе. Ово гледиште наглашава да су људи само мали део екосистема у целини. Тежи заштити и побољшању природе ради ње саме, а не само зато што служи људским интересима. Овај поглед покрива различита и понекад супротстављена тумачења односа између људи и природе, укључујући веровање да људи треба да делују као чувари природе и идеју да су модерне људске цивилизације извор проблема и претња природној равнотежи.

Реализам је уско повезан са нагласком Никола Макијавелија на моћи, сопственом интересу и прагматичном управљању.

Реализам и идеализам су два супротстављена приступа објашњавању и вођењу политичког деловања. Према реализму, политичка активност је првенствено вођена сопственим интересом. Он тврди да актери теже моћи како би проширили своју сферу утицаја. Реалисти тврде да политика не би требало да буде ограничена моралним ограничењима нити да зазире од насилних сукоба када се тежње за моћи различитих актера сударе. Они истичу важност одговарања на конкретне практичне факторе, са примарним циљем ефикасног обликовања историјске стварности уместо слеђења идеала. На међународном нивоу, реализам сматра да сопствени интерес који покреће државне актере није ограничен надређеним ауторитетом који спроводи заједничка правила. Идеализам, насупрот томе, тврди да политичко деловање треба да следи моралне принципе. Тежи успостављању праведног и поштеног друштвеног поретка заснованог на универзалним етичким нормама уместо на уском сопственом интересу. Идеалисти одбацују успостављене праксе и институције које промовишу неправедну употребу моћи и теже да их замене праведним управљањем, чак и ако њихова идеализована визија одражава утопијску тежњу удаљену од тренутних околности.

Консеквенцијализам, перфекционизам и плурализам су различита, али преклапајућа гледишта о томе које ствари су вредне и како вредности треба да воде политичку активност. Према консеквенцијализму, вредност било које акције зависи од њених конкретних последица. Класични утилитаризам, утицајан облик консеквенцијализма, тврди да је само срећа или задовољство ултимативно вредно. Ово гледиште тврди да политика треба да тежи производњи највеће укупне среће за највећи број људи. Велферизам, уско повезано гледиште, промовише добробит, која може покривати друге карактеристике поред задовољства, као што су здравље, лични раст, значајни међуљудски односи и осећај сврхе у животу. Перфекционизам, другачији евалуативни поглед, тврди да постоје одређена објективна добра, која покривају поља попут морала, уметности и културе, која промовишу развој људске природе. Иако се перфекционисти не слажу око тога шта су тачно та добра, сви тврде да државе треба да успоставе услове који промовишу људску изврсност међу својим грађанима. Вредносни плуралисти тврде да различите вредности утичу на политичко деловање. Често наглашавају да различите вредности могу бити супротстављене једна другој и да се сукоби вредности не могу увек решити. На пример, Ајзаја Берлин је тврдио да су слобода и једнакост сукобљене вредности и да добитак у једној вредности не може надокнадити губитак у другој.

Индивидуализам даје приоритет важности појединаца над заједницом, идеал који обично промовишу либерални политички системи. Тврди да је друштво у својој суштини састављено од појединаца и тежи да их одбрани од друштвених покушаја уплитања у њихове префериране начине живота. Индивидуализам се разликује од колективизма, који даје приоритет добробити група над индивидуалним интересима и истиче важност групне кохезије и јединства. Комунитаризам је сличан поглед који подржава друштвену структуру у којој су појединци повезани кроз јаке друштвене односе и заједничке вредности. Тврди да су личност и друштвени идентитет појединаца дубоко под утицајем односа у заједници и друштвених норми. Национализам проширује фокус на друштвене односе на државу у целини. Блиско је повезан са патриотизмом и промовише друштвену кохезију кроз национални идентитет заснован на заједничким обичајима, култури и језику.

Републиканизам је широка филозофска традиција која наглашава грађанску врлину, политичко учешће и владавину права. Тврди да политичко деловање треба да промовише опште добро и друштвену једнакост. Ова традиција се противи опресивној и ауторитарној владавини. Заговара поделу власти како би се спречила прекомерна концентрација ауторитета, подстичући грађане да учествују у политичком процесу и тежећи да владу држе одговорном народу. Популизам, друга идеолошка тенденција, обухвата различите политичке погледе који теже промовисању интереса обичних људи, обично супротстављајући вољу народа агенди корумпираних елита које врше моћ. Термин се често повезује са негативном конотацијом покушаја добијања подршке од неинформисаних људи позивањем на популарна осећања. Насупрот томе, елитизам је веровање да елите, а не обични људи, треба да воде владу.

Различите идеологије интегришу верске вредности и принципе у свој политички поглед. Хришћанска демократија, утицајна традиција у Западној Европи, спаја традиционална католичка социјална учења са демократским принципима, наглашавајући заједницу, породицу, хармоничан друштвени поредак, поштовање сваке особе и традицију. Критична је према модерном фокусу на материјално богатство и моћ. Исламизам тежи да укључи исламске принципе у управљање, укључујући спровођење исламског закона, док одржава критички став према западним утицајима. Хиндуистички национализам промовише управљање и национални идентитет укорењен у хиндуистичким вредностима и традицијама. Друге политичке идеологије инспирисане религијом укључују ционизам, будистички социјализам и конфуцијанизам. Насупрот овим приступима, секуларизам се противи интеграцији верских принципа у политику.

Контрактаријанизам и контрактуализам су погледи о изворима и легитимитету моћи. Они тврде да политички ауторитет треба да се заснива на неком облику пристанка међу грађанима, на пример, као имплицитни друштвени уговор или као оно на шта би људи разумно пристали под идеалним околностима. За контрактаријанизам, свачији сопствени интерес је мотивациона снага која лежи у основи споразума, док контрактуализам наглашава рационалност и поштовање других као главне факторе.

Постмодернизам одбацује идеолошке системе који тврде да нуде објективне, универзалне истине и усваја посебно критички став према идеалима разума и напретка из доба просветитељства. Противи се хијерархијским структурама моћи које одржавају и спроводе ове идеале, позивајући уместо тога на отпор овом типу централизоване моћи уз промовисање плурализма локалних пракси и идеологија. Феминизам, други критички приступ, циља на неправду засновану на роду, са циљем оснаживања жена и њиховог ослобађања од неправедних патријархалних друштвених структура. Феминисткиње се фокусирају на многе облике неједнакости, укључујући друштвену, економску, политичку и правну неједнакост. Афричка политичка филозофија, другачија традиција, заснива се на концепту Убунту или људскости, тврдећи да легитимна моћ треба да буде вођена заједничким добром, саосећањем и узајамним поштовањем.

Методологија

Историјски утицајан метод тежи да оправда политичке теорије позивањем на људску природу, као што је теорија друштвеног уговора Томаса Хобса која полази од претпостављеног бруталног природног стања људи у вечитом сукобу.

Методологија политичке филозофије испитује како доћи до, оправдати и критиковати тврдње о знању. Помаже у решавању теоријских неслагања, као што су спорови о идеалном облику владавине. Методолошки изазови произилазе из евалуативне или нормативне природе политичке филозофије као дисциплине која проучава пожељна друштвена уређења. Неслагања око нормативних тврдњи често се не могу директно решити кроз посматрање и експериментисање, што их чини мање решивим од неслагања око емпиријских чињеница. Рационални аргументи могу учинити нормативну теорију вероватнијом или убедљивијом, али често нису довољни да доведу до дефинитивних или општеприхваћених решења. Субјективисти закључују из ове потешкоће да политичка филозофија првенствено изражава субјективне ставове без универзално прихваћеног рационалног темеља.

Политички филозофи понекад полазе од здравог разума и устаљених веровања, која систематски и критички преиспитују како би проценили њихову валидност. Овај процес укључује разјашњење основних концепата, који се могу користити за формализацију основних веровања у прецизне теорије уз разматрање аргумената за и против њих и истраживање алтернативних погледа. Методологије партикуларизма и фундаментализма предлажу различите приступе овом подухвату. Партикуларисти користе приступ одоздо према горе и узимају индивидуалне интуиције или процене специфичних околности као своју полазну тачку. Они теже да систематизују ове појединачне судове у кохерентан теоријски оквир. Фундаменталисти, насупрот томе, користе приступ одозго према доле. Они почињу своје истраживање од широких принципа, као што је максим класичног утилитаризма, који процењује акције и политике на основу равнотеже бола и задовољства коју производе. Фундаментализам тежи да конструише свеобухватне системе политичке мисли из малог броја основних принципа. Метод рефлексивног еквилибријума чини средње решење између партикуларизма и фундаментализма. Покушава да помири опште принципе са индивидуалним интуицијама како би се дошло до уравнотеженог и кохерентног оквира који укључује перспективе из оба приступа.

Историјски утицајан облик фундаментализма заснива политичке идеологије на теоријама о људској природи. Може попримити различите облике, попут размишљања о људским потребама, способностима и циљевима, као и улози људи у природном поретку или у божанском плану. Филозофи користе ове претпоставке о људској природи да би извели политичке идеологије о идеалном облику владавине и друге нормативне теорије. На пример, Томас Хобс је веровао да је природно стање људи вечити сукоб, тврдећи да је јака држава заснована на општем друштвеном уговору неопходна да би се осигурала стабилност и безбедност. Утицајна критика фундаменталистичких приступа усредсређених на људску природу тврди да се не могу изводити нормативне тврдње из емпиријских чињеница, што значи да емпиријске чињенице о људској природи не пружају сигурну основу за нормативне теорије о исправном облику владавине.

Фундаментализам се обично комбинује са универзализмом, који тврди да се основни морални и политички принципи подједнако примењују на сваку културу. Универзалисти сугеришу да су темељне вредности и стандарди политичког деловања исти за сва друштва и да остају константни кроз историјске периоде. Културни релативизам одбацује ову транскултуралну перспективу, тврдећи да су норме и вредности инхерентно везане за специфичне културе. Ово гледиште тврди да политички принципи представљају претпоставке специфичних заједница и не могу служити као универзални стандарди за вредновање других култура.

Методолошки индивидуализам и холизам су перспективе о основним јединицама друштва. Према методолошком индивидуализму, друштва на крају нису ништа друго до појединци који их чине. Као резултат тога, он анализира политичке акције као акције појединих људи који доносе одлуке и учествују у друштвеној структури. Ово гледиште види колективне ентитете, попут држава, нација и других институција, као пуке нуспроизводе појединачних акција. Методолошки холисти, насупрот томе, залажу се за несводиво постојање колективних ентитета поред појединаца. Они тврде да су колективни ентитети више од збира њихових делова и виде их као суштинске елементе политичких објашњења.

Још једна методолошка разлика је између рационализма и ирационализма. Рационалисти претпостављају да је универзални разум водећи принцип који лежи у основи политичког деловања, или да би то требало да буде. Они виде разум као заједничку нит која уједињује различита друштва и може осигурати мир међу њима. Ирационалисти одбацују ову претпоставку и фокусирају се на друге факторе који утичу на људско понашање, укључујући емоције, културне традиције и друштвена очекивања. Неки ирационалисти се залажу за полилогизам, став да закони разума или логике нису универзални већ зависе од културног контекста, што значи да исти правац деловања може бити рационалан из перспективе једне културе, а ирационалан из друге.

Мисаони експерименти су методолошка средства у којима политички филозофи конструишу замишљене ситуације како би тестирали валидност политичких идеологија и истражили алтернативна друштвена уређења. На пример, у свом мисаоном експерименту оригинална позиција, Џон Ролс истражује основни оквир праведног друштва замишљајући ситуацију у којој појединци колективно одлучују о правилима свог друштва. Да би се осигурала непристрасност, појединци не знају коју ће позицију заузети у овом друштву, што је услов назван вео незнања.

Историја

Главни чланак: Историја политичке мисли

Конфуције је видео врлину човечности или добронамерности као темељ друштвеног поретка.

Ибн Халдун је разликовао различите типове држава у зависности од примарних интереса којима служе.

Хана Арент је испитивала природу тоталитарних режима.

Политичка филозофија има своје корене у антици, а многи основни концепти западне политичке мисли појавили су се у античкој грчкој филозофији. Ране утицајне доприносе дао је историчар Тукидид (око 460 — око 400 п. н. е.), који је инспирисао школу реализма анализирајући односе моћи и сопствени интерес као централне политичке факторе. Инспирисан идејама Сократа (470–399. п. н. е.), Платон (428–348. п. н. е.) је расправљао о улози државе, њеном односу према грађанима, природи правде и облицима владавине. Био је критичан према демократији и фаворизовао је утопијску монархију којом влада мудар и добронамеран краљ филозоф ради промовисања општег добра. Његов ученик Аристотел (384–322. п. н. е.) противио се Платоновом утопизму, преферирајући практичнији приступ како би се осигурала политичка стабилност и избегао екстремизам. Бранио је перфекционизам, тврдећи да људи имају урођени циљ да развију своје рационалне и моралне капацитете и да држава треба да подстиче ту тежњу. У римској филозофији, државник Цицерон (106–43. п. н. е.) прожео је ранију грчку филозофију стоицизмом. Тврдио је да политичко деловање треба да буде вођено разумом, а не емоцијама, и подржавао је политичко учешће следећи меритократски идеал владавине способних.

Различите традиције политичке мисли такође су се развиле у античкој Кини. Конфуцијанизам, који је покренуо Конфуције (око 551 — око 479 п. н. е.), видео је врлину човечности или добронамерности као темељ друштвеног поретка и норми. Тежио је равнотежи сукобљених интереса између приватне и јавне сфере, видећи друштво као продужетак породице. Таоизам, друга традиција, фокусирао се на однос између људи и природе, тврдећи да људи треба да делују у складу са природним поретком универзума избегавајући претеране жеље. Понекад се повезује са анархизмом због нагласка на природном поретку, спонтаности и одбацивању принудног ауторитета. Легализам, реалистичка школа мишљења, предлагала је да ефикасно управљање великим државама захтева строге законе засноване на наградама и казнама како би се контролисали штетни ефекти личног интереса. У античкој Индији, различите друштвене и политичке теорије појавиле су се у 2. миленијуму пре нове ере, забележене у Ригведи, попут идеје да је друштвени поредак природно подељен на касте, од којих свака испуњава различиту улогу у друштву. Артхашастра, која се традиционално приписује Каутилији (375–283. п. н. е.), била је политичка расправа о суштинским компонентама држава, као што су краљ, министри, територија и војска, описујући њихову природу и интеракцију. Будистичка политичка мисао, која је започела у 6. и 5. веку пре нове ере, одбацивала је строгу класну поделу хиндуистичког друштва, фокусирајући се уместо тога на универзалну једнакост, братство и смањење патње свих људи.

Политичку филозофију у средњем веку карактерисала је интеракција између античке грчке мисли и религије. Августин (354–430. н. е.) видео је државе у људском свету као фундаментално несавршене у поређењу са божанским идеалом, али их је такође сматрао средствима за људско побољшање и успостављање мира и реда. Под утицајем Августинове филозофије, Тома Аквински (1225–1274. н. е.) развио је теорију природног права синтетишући аристотелизам и хришћанску филозофију. Тврдио је да закон служи општем добру, постављајући тезу да Бог влада светом према вечном закону, док људи учествују у овом плану следећи природни закон, који одражава морални поредак и може се директно спознати.

У арапско-персијској традицији, филозофи су тежили интеграцији античке грчке филозофије са исламском мишљу. Према Ел Фарабију (872–950), држава је кооперативни ентитет у којем појединци добровољно раде заједно за заједнички просперитет. Слично Платоновој визији, он замишља хијерархијску структуру у којој владају мудри филозофи. Ел Маварди (972–1058) развио је сложену теорију калифата, испитујући како овај облик владавине комбинује верски и политички ауторитет у личности калифа. Следећи дескриптивни приступ, Ибн Халдун (1332–1406) правио је разлику између природних држава, које служе овоземаљским интересима владара, рационалних држава, које служе овоземаљским интересима народа, и калифата, који служе и овоземаљским и оноземаљским интересима народа. Друге утицајне доприносе дали су Авицена (980–1037), Ел Газали (1058–1111) и Авероес (1126–1198). У међувремену, у Кини, почевши отприлике од 960. године, неоконфуцијански мислиоци залагали су се за децентрализовано управљање. Идентификовали су две главне функције владе: да организује друштвени поредак и да морално образује грађане.

У раној модерној филозофији, средњовековни фокус на религију замењен је секуларним погледом. Државник Николо Макијавели (1469–1527), често сматран оснивачем модерне политичке филозофије, бранио је радикалан облик политичког реализма, наглашавајући важност моћи и прагматичног управљања у којем циљ оправдава средство. Томас Хобс (1588–1679) покушао је да пружи рационалну основу за секуларне државе. Тврдио је да су људи природно вођени егоизмом, што води до рата свих против свих који се може избећи само кроз државу са апсолутним централизованим ауторитетом, оправданим заједничким друштвеним уговором. Као оснивач либерализма, Џон Лок (1632–1704) такође је засновао државу на пристанку оних којима се влада, али је дао приоритет индивидуалној слободи над државном моћи. Сугерисао је да су људи рођени слободни и једнаки, и да је примарни циљ државе да заштити ово природно стање. Дејвид Хјум (1711–1776) одбацио је друштвене уговоре као темељ државе, тврдећи уместо тога да владе обично еволуирају без претходног плана и да их људи прихватају због њихове корисности. Жан-Жак Русо (1712–1778) увео је концепт опште воље, што је воља народа да оствари опште добро. Под утицајем Русоа, Имануел Кант (1724–1804) тврдио је да закони треба да одражавају општу вољу народа, тврдећи да сваки грађанин има основно право на слободу и дужност да поштује друштвени уговор. Едмунд Берк (1729–1797), често сматран оцем конзервативизма, наглашавао је важност акумулиране мудрости прошлих генерација док се супротстављао радикалним променама, као што је Француска револуција.

Џереми Бентам (1748–1832) развио је утилитаризам, промовишући највећу срећу за највећи број људи. Џон Стјуарт Мил (1806–1873) прилагодио је ову филозофију како би подржао класични либерализам. Следећи идеје које је раније формулисао Монтескје (1689–1755), Алексис де Токвил (1805–1859) упозорио је на модерни деспотизам у облику тираније већине, видећи га као врсту угњетавања у демократијама која прети либералном циљу индивидуалне слободе. Као претеча феминистичке политичке филозофије, Мери Вулстонкрафт (1759–1797) оспорила је друштвену подређеност жена и залагала се за једнака права и приступ образовању. Према Георгу Вилхелму Фридриху Хегелу (1770–1831), улога државе је отелотворење етичког живота и рационалне слободе, што је он видео најбоље оствареним у конзервативним, уставним монархијама. Под утицајем Хегела, Карл Маркс (1818–1883) и Фридрих Енгелс (1820–1895) анализирали су економске силе и класне сукобе у капиталистичким друштвима, позивајући на револуцију ради замене капитализма социјализмом и комунизмом. Још једну радикалну реконцептуализацију друштвеног поретка предложио је Пјер Жозеф Прудон (1809–1865), често сматран оцем анархизма, који је одбацио државни ауторитет као препреку слободи и једнакости.

У 20. веку, интересовање за политичку филозофију је опало као резултат критика њених нормативних тврдњи и померања интересовања ка дескриптивнијој дисциплини политикологије. Макс Вебер (1864–1920) дефинисао је државе на основу оправдане употребе силе и разликовао различите типове легитимног ауторитета. Централна тема у филозофији Хане Арент (1906–1975) била је природа тоталитарних режима, чији су примери Нацистичка Немачка и совјетски стаљинизам. Истакла је и њихову способност да мобилишу становништво кроз поједностављене идеологије и њихову употребу терора као циља по себи. Џон Ролс (1921–2002) истраживао је природу правде као правичности и испитивао легитимну употребу моћи у либералним демократијама. Инспирисан Ролсом, Роберт Нозик (1938–2002) бранио је либертаријанизам, подржавајући минималну државу која штити индивидуална права и слободе. Постмодерни мислилац Мишел Фуко (1926–1984) анализирао је динамику моћи унутар друштва, са посебним интересовањем за то како друштвене институције, као што су медицинске и казнене институције, обликују људско понашање кроз интеракцију знања и моћи. У индијској политичкој филозофији, Махатма Ганди (1869–1948) залагао се за самоуправу и ненасилни отпор колонијализму, тежећи истовремено демонтажи кастинског система ради постизања једнакости. Шри Ауробиндо (1872–1950) заговарао је духовни национализам, који је чинио део његовог ширег филозофског погледа на свет који описује еволуцију човечанства и будућу светску унију. У Кини, марксизам је реинтерпретиран под Мао Цедунгом (1893–1976) и комбинован са конфуцијанском мишљу, сматрајући сељаштво, а не радничку класу, главном снагом иза комунистичке револуције. У исламском свету, исламски модернизам тежио је помирењу традиционалних муслиманских учења са модерношћу.

Види још

• Списак политичких идеологија
• Политичко новинарство
• Политичка теологија

Литература

• Accetti, Carlo Invernizzi (2019). What Is Christian Democracy?: Politics, Religion and Ideology (на језику: енглески). Cambridge University Press. ISBN 978-1-108-38615-9. 
• Allen, Danielle (2011). „The Origins of Political Philosophy”. Ур.: Klosko, George. The Oxford Handbook of the History of Political Philosophy (на језику: енглески). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-172836-5. doi:10.1093/oxfordhb/9780199238804.003.0006. 
• Ames, Roger T. (1983). . „Is Political Taoism Anarchism”. Journal of Chinese Philosophy. 10 (1): 27—47. doi:10.1111/j.1540-6253.1983.tb00272.x. 
• Angle, Stephen C. (2022). „Social and Political Thought in Chinese Philosophy”. The Stanford Encyclopedia of Philosophy. Metaphysics Research Lab, Stanford University. Приступљено 10. 5. 2025. 
• Arnold, Samuel. „Socialism”. Internet Encyclopedia of Philosophy. Приступљено 20. 4. 2025. 
• Bai, Tongdong (2025). „18. The Political Philosophy of China”. Ур.: Gaus, Gerald F.; D'Agostino, Fred; Muldoon, Ryan. The Routledge Companion to Social and Political Philosophy (на језику: енглески) (2nd изд.). Routledge. стр. 189—199. ISBN 978-1-00-341159-8. 
• Bajpai, Rochana; Bonura, Carlo (2013). „South Asian and Southeast Asian Ideologies”. Ур.: Freeden, Michael; Sargent, Lyman Tower; Stears, Marc. The Oxford Handbook of Political Ideologies (на језику: енглески). Oxford University Press. стр. 661—682. ISBN 978-0-19-958597-7. 
• Beetham, David (1998). „Legitimacy”. Ур.: Craig, Edward. Routledge Encyclopedia of Philosophy. Routledge. ISBN 978-0-415-07310-3. doi:10.4324/9780415249126-S034-1. 
• Belsey, Andrew (2005). „Syndicalism”. Ур.: Honderich, Ted. The Oxford Companion to Philosophy. Oxford University Press. стр. 906. ISBN 978-0-19-926479-7. 
• Besussi, Antonella (2016). „1. Philosophy and Politics”. Ур.: Besussi, Antonella. A Companion to Political Philosophy. Methods, Tools, Topics (на језику: енглески). Routledge. стр. 3—16. ISBN 978-1-317-18868-1. doi:10.4324/9781315564555. 
• Bobbio, Norberto (2016). Left and Right: The Significance of a Political Distinction (на језику: енглески). John Wiley & Sons. ISBN 978-1-5095-1412-0. 
• Bradley, Ben (2015). Well-being. Polity Press. ISBN 978-0-7456-6272-5. 
• Bramble, Ben (2020). „Welfarism”. Ур.: LaFollette, Hugh. International Encyclopedia of Ethics (на језику: енглески). John Wiley & Sons. ISBN 978-1-4443-6707-2. 
• Brooks, Thom (2025). Political Philosophy: The Fundamentals (на језику: енглески). John Wiley & Sons. ISBN 978-1-4051-8937-8. 
• Brown, Garrett Wallace; McLean, Iain; McMillan, Alistair (2018). The Concise Oxford Dictionary of Politics and International Relations (на језику: енглески). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-967084-0. 
• Bunnin, Nicholas; Yu, Jiyuan (2008). The Blackwell Dictionary of Western Philosophy (на језику: енглески). John Wiley & Sons. ISBN 978-0-470-99721-5. 
• Bustami, Ammar (2025). The Legal Relationship between Present and Future Generations: An Intertemporal Perspective on Intergenerational Equity (на језику: енглески). Springer. ISBN 978-3-032-03345-1. 
• Caney, Simon (2005). Justice Beyond Borders (на језику: енглески). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-829350-7. 
• Carrillo, Félix (2023). . „From Marx to Now: Exploring Collective Ownership, Classlessness, and the Evolving State”. Social Science Chronicle. 3 (1): 1—21. doi:10.56106/ssc.2023.011. 
• Carter, Ian (2016). „14. Equality”. Ур.: Besussi, Antonella. A Companion to Political Philosophy. Methods, Tools, Topics (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-1-317-18867-4. 
• Cerbone, David R. (2024). Wittgenstein on Realism and Idealism (на језику: енглески). Cambridge University Press. ISBN 978-1-108-92221-0. 
• Christman, John (2017). Social and Political Philosophy: A Contemporary Introduction (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-1-317-43599-0. 
• Crisp, Roger (2021). „Well-Being”. The Stanford Encyclopedia of Philosophy. Metaphysics Research Lab, Stanford University. Приступљено 15. 12. 2024. 
• Crowder, George (2025). „32. Pluralism”. Ур.: Gaus, Gerald F.; D'Agostino, Fred; Muldoon, Ryan. The Routledge Companion to Social and Political Philosophy (на језику: енглески) (2nd изд.). Routledge. стр. 356—366. ISBN 978-1-00-341159-8. 
• Das, Frank Thakur (1969). . „The Dilemma of Criticism in Political Philosophy”. The Indian Journal of Political Science. 30 (1): 30—49. ISSN 0019-5510. JSTOR 41854306. 
• De George, Richard T. (2019). „Introduction: The Philosophical Foundations of the U.S. Constitution”. Ур.: Meyers, Diana T.; Kipnis, Kenneth; Griffin, Steve. Philosophical Dimensions of the Constitution (на језику: енглески) (1 изд.). Routledge. стр. 1—14. ISBN 978-0-429-30158-2. doi:10.4324/9780429301582-1. 
• Edenberg, Elizabeth; Hannon, Michael (2021). „Introduction”. Ур.: Edenberg, Elizabeth; Hannon, Michael. Political Epistemology (на језику: енглески). Oxford University Press. стр. 1—10. ISBN 978-0-19-289333-8. 
• Feinberg, Joel (1998). „Freedom and Liberty”. Ур.: Craig, Edward. Routledge Encyclopedia of Philosophy. Routledge. ISBN 978-0-415-07310-3. doi:10.4324/9780415249126-S026-1. 
• Feng, Qi; Chen, Weiping (2023). A Concise History of Chinese Philosophy (на језику: енглески). Springer Nature Singapore. ISBN 978-981-99-0007-7. 
• Fiala, Andrew (2015). „Glossary”. Ур.: Fiala, Andrew. The Bloomsbury Companion to Political Philosophy (на језику: енглески). Bloomsbury. стр. 227—254. ISBN 978-1-4411-1434-1. 
• Fiala, Andrew (2021). „Anarchism”. The Stanford Encyclopedia of Philosophy. Metaphysics Research Lab, Stanford University. Приступљено 21. 4. 2025. 
• Finkelstein, Claire (2025). „28. Contractarianism”. Ур.: Gaus, Gerald F.; D'Agostino, Fred; Muldoon, Ryan. The Routledge Companion to Social and Political Philosophy (на језику: енглески) (2nd изд.). Routledge. стр. 307—320. ISBN 978-1-00-341159-8. 
• Flores-Rodríguez, Cruz; Martín-Sánchez, Miguel (2024). . „The Liberal Foundation Of Western Democratic Education: The Pedagogical Legacy Of Locke And Rousseau”. História da Educação. Associação Sul-Rio-Grandense De Pesquisadores Em História Da Educação. 28. e129782. doi:10.1590/2236-3459/129782 (неактивно 8. 10. 2025). 
• Freeden, Michael (2025). „Liberalism”. The Routledge Companion to Social and Political Philosophy (на језику: енглески) (2nd изд.). Routledge. стр. 237—248. ISBN 978-1-003-41159-8. doi:10.4324/9781003411598-24. 
• Freeman, Samuel (2023). „Original Position”. The Stanford Encyclopedia of Philosophy. Metaphysics Research Lab, Stanford University. Приступљено 4. 5. 2025. 
• Friedrich, Carl J. (1972). „Authority and Legitimacy”. Tradition and Authority (на језику: енглески). Macmillan Education UK. стр. 89—98. ISBN 978-1-349-01046-2. doi:10.1007/978-1-349-01046-2_8. 
• Gaie, Joseph Balatedi Radinkudikae (2023). „African Political Philosophy”. Ур.: Imafidon, Elvis; Tshivhase, Mpho; Freter, Björn. Handbook of African Philosophy (на језику: енглески). Springer. стр. 283—308. ISBN 978-3-031-25149-8. 
• Galston, William A. (1991). Liberal Purposes: Goods, Virtues, and Diversity in the Liberal State (на језику: енглески). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-42250-5. 
• Gilabert, Pablo; O'Neill, Martin (2024). „Socialism”. The Stanford Encyclopedia of Philosophy. Metaphysics Research Lab, Stanford University. Приступљено 19. 4. 2025. 
• Green, Leslie (1998). „Authority”. Ур.: Craig, Edward. Routledge Encyclopedia of Philosophy. Routledge. ISBN 978-0-415-07310-3. doi:10.4324/9780415249126-S004-1. 
• Griffin, James P. (2005). „State, The”. Ур.: Honderich, Ted. The Oxford Companion to Philosophy. Oxford University Press. стр. 893–894. ISBN 978-0-19-926479-7. 
• Grunebaum, James O. (2005). „Property”. Ур.: Honderich, Ted. The Oxford Companion to Philosophy. Oxford University Press. стр. 762–763. ISBN 978-0-19-926479-7. 
• Gutting, Gary; Oksala, Johanna (2022). „Michel Foucault”. The Stanford Encyclopedia of Philosophy. Metaphysics Research Lab, Stanford University. Приступљено 11. 5. 2025. 
• Hall, Alicia; Tiberius, Valerie (2015). „Well-Being and Subject Dependence”. Ур.: Fletcher, Guy. The Routledge Handbook of Philosophy of Well-Being (на језику: енглески). Routledge. стр. 175—186. ISBN 978-1-317-40265-7. 
• Hamilton, Andy (2020). „Conservatism”. The Stanford Encyclopedia of Philosophy. Metaphysics Research Lab, Stanford University. Приступљено 16. 4. 2025. 
• Hampsher-Monk, Iain (1998). „Political Philosophy, History of”. Routledge Encyclopedia of Philosophy. Routledge. ISBN 978-0-415-25069-6. doi:10.4324/9780415249126-S043-1. 
• Heywood, Andrew; Chin, Clayton (2023). Political Theory: An Introduction (на језику: енглески). Bloomsbury Publishing. ISBN 978-1-350-32859-4. 
• Hill, Arthur; Moore, Margaret (2025). „Nationalism”. Ур.: Gaus, Gerald F.; D'Agostino, Fred; Muldoon, Ryan. The Routledge Companion to Social and Political Philosophy (на језику: енглески) (2nd изд.). Routledge. стр. 485—495. ISBN 978-1-00-341159-8. 
• Hirschmann, Nancy J. (2011). „Feminism”. Ур.: Klosko, George. The Oxford Handbook of the History of Political Philosophy (на језику: енглески). Oxford University Press. стр. 737—755. ISBN 978-0-19-172836-5. doi:10.1093/oxfordhb/9780199238804.003.0046. 
• Hoad, T. F. (1996). The Concise Oxford Dictionary of English Etymology. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-283098-2. 
• Hooker, Brad (2015). . „The Elements of Well-Being”. Journal of Practical Ethics. 3 (1). SSRN 2624595 . 
• Howell, Martha C.; Prevenier, Walter (2001). From Reliable Sources: An Introduction to Historical Methods (на језику: енглески). Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-8560-2. 
• Humphrey, Mathew (2025). „27. Environmentalism”. Ур.: Gaus, Gerald F.; D'Agostino, Fred; Muldoon, Ryan. The Routledge Companion to Social and Political Philosophy (на језику: енглески) (2nd изд.). Routledge. стр. 293—304. ISBN 978-1-00-341159-8. 
• Inayatullah, Sohail (1998). „Political Philosophy, Indian”. Routledge Encyclopedia of Philosophy. Routledge. ISBN 978-0-415-25069-6. doi:10.4324/9780415249126-F083-1. 
• James, Aaron (2025). „29. Contractualism and Political Liberalism”. Ур.: Gaus, Gerald F.; D'Agostino, Fred; Muldoon, Ryan. The Routledge Companion to Social and Political Philosophy (на језику: енглески) (2nd изд.). Routledge. стр. 321—332. ISBN 978-1-00-341159-8. 
• Jennings, Jeremy (2011). „Early Nineteenth-Century Liberalism”. Ур.: Klosko, George. The Oxford Handbook of the History of Political Philosophy (на језику: енглески). Oxford University Press. стр. 331—347. ISBN 978-0-19-172836-5. doi:10.1093/oxfordhb/9780199238804.003.0020. 
• Jori, Mario (1998). „Legal Positivism”. Ур.: Craig, Edward. Routledge Encyclopedia of Philosophy. Routledge. ISBN 978-0-415-07310-3. doi:10.4324/9780415249126-T008-1. 
• Kekes, John (2025). „23. Conservatism”. Ур.: Gaus, Gerald F.; D'Agostino, Fred; Muldoon, Ryan. The Routledge Companion to Social and Political Philosophy (на језику: енглески) (2nd изд.). Routledge. стр. 249—258. ISBN 978-1-00-341159-8. 
• Kelly, Mark. „Foucault, Michel: Political Thought”. Internet Encyclopedia of Philosophy. Приступљено 16. 10. 2025. 
• Khan, M. A. Muqtedar (2019). Islam and Good Governance (на језику: енглески). Palgrave Macmillan US. ISBN 978-1-137-55718-6. 
• Kim, Sung Ho (2024). „Max Weber”. The Stanford Encyclopedia of Philosophy. Metaphysics Research Lab, Stanford University. Приступљено 31. 8. 2025. 
• Knowles, Dudley (2006). Political Philosophy (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-1-135-36086-3. 
• Kogelmann, Brian; Manor, Aylon (2025). „64. Political Epistemology”. Ур.: Gaus, Gerald F.; D'Agostino, Fred; Muldoon, Ryan. The Routledge Companion to Social and Political Philosophy (на језику: енглески) (2nd изд.). Routledge. стр. 726—736. ISBN 978-1-00-341159-8. 
• Korab-Karpowicz, W. Julian (2016). On the History of Political Philosophy: Great Political Thinkers from Thucydides to Locke (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-1-317-34601-2. 
• Lane, Melissa (2023). „Ancient Political Philosophy”. The Stanford Encyclopedia of Philosophy. Metaphysics Research Lab, Stanford University. Приступљено 1. 10. 2025. 
• Laslett, Peter; Cummings, Philip W. (2006). „Political Philosophy, History of”. Ур.: Borchert, Donald M.. Encyclopedia of Philosophy. 7: Oakeshott - Presupposition (2. изд.). Thomson Gale, Macmillan Reference. ISBN 978-0-02-865787-5. 
• Law, Jonathan; Martin, Elizabeth A. (2013). „Confederation”. A Dictionary of Law. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-172672-9. 
• List, Christian; Spiekermann, Kai (2013). . „Methodological Individualism and Holism in Political Science: A Reconciliation” (PDF). American Political Science Review. 107 (4): 629—643. doi:10.1017/S0003055413000373. 
• Long, Roderick T. (2025). „21. Anarchism”. Ур.: Gaus, Gerald F.; D'Agostino, Fred; Muldoon, Ryan. The Routledge Companion to Social and Political Philosophy (на језику: енглески) (2nd изд.). Routledge. стр. 225—236. ISBN 978-1-00-341159-8. 
• Lovett, Frank (2022). „Republicanism”. The Stanford Encyclopedia of Philosophy. Metaphysics Research Lab, Stanford University. Приступљено 7. 5. 2025. 
• Mack, Eric (2024). „Robert Nozick's Political Philosophy”. The Stanford Encyclopedia of Philosophy. Metaphysics Research Lab, Stanford University. Приступљено 10. 5. 2025. 
• March, Andrew F. (2009). „Political Thought, Modern Islamic”. Routledge Encyclopedia of Philosophy. Routledge. ISBN 978-0-415-25069-6. doi:10.4324/9780415249126-S111-1. 
• March, Andrew F. (2025). „20. Islamic Political Thought”. Ур.: Gaus, Gerald F.; D'Agostino, Fred; Muldoon, Ryan. The Routledge Companion to Social and Political Philosophy (на језику: енглески) (2nd изд.). Routledge. стр. 211—222. ISBN 978-1-00-341159-8. 
• Martell, Luke (2023). „4. Socialism and Its Critics”. Alternative Societies: For a Pluralist Socialism (на језику: енглески). Policy Press. стр. 112—135. ISBN 978-1-5292-2966-0. 
• Mattox, John Mark. „Augustine: Political and Social Philosophy”. Internet Encyclopedia of Philosophy. Приступљено 8. 5. 2025. 
• May, Todd (2025). „Postmodernism and Politics”. Ур.: Gaus, Gerald F.; D'Agostino, Fred; Muldoon, Ryan. The Routledge Companion to Social and Political Philosophy (на језику: енглески) (2nd изд.). Routledge. стр. 665—675. ISBN 978-1-00-341159-8. 
• McArthur, Neil (2016). „Hume's Political Philosophy”. Ур.: Russell, Paul. The Oxford Handbook of Hume (на језику: енглески). Oxford University Press. стр. 489—506. ISBN 978-0-19-049392-9. 
• McLean, Iain; McMillan, Alistair (2009). The Concise Oxford Dictionary of Politics (на језику: енглески). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-101827-5. 
• Miller, David (1998). „Political Philosophy”. Ур.: Craig, Edward. Routledge Encyclopedia of Philosophy. Routledge. ISBN 978-0-415-07310-3. doi:10.4324/9780415249126-S099-1. 
• Miller, David (2003). Political Philosophy: A Very Short Introduction (на језику: енглески). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-280395-5. 
• Miller, Dale E. (2025). „30. Utilitarianism and consequentialism”. Ур.: Gaus, Gerald F.; D'Agostino, Fred; Muldoon, Ryan. The Routledge Companion to Social and Political Philosophy (на језику: енглески) (2nd изд.). Routledge. стр. 333—344. ISBN 978-1-00-341159-8. 
• Miller, David (2025a). „Justice”. The Stanford Encyclopedia of Philosophy. Metaphysics Research Lab, Stanford University. Приступљено 11. 4. 2025. 
• Milner, Helen (1991). . „The Assumption of Anarchy in International Relations Theory: A Critique”. Review of International Studies. 17 (1): 67—85. doi:10.1017/s026021050011232x. 
• Miščević, Nenad (2017). „Thought Experiments in Political Philosophy”. Ур.: Stuart, Michael T.; Fehige, Yiftach; Brown, James Robert. The Routledge Companion to Thought Experiments (на језику: енглески). Routledge. стр. 153—170. ISBN 978-1-351-70551-6. 
• Moore, Matthew J. (2023). „Buddhist Political Theory”. Routledge Encyclopedia of Philosophy. Routledge. ISBN 978-0-415-25069-6. doi:10.4324/9780415249126-ZB007-1. 
• Moseley, Alexander. „Political Philosophy: Methodology”. Internet Encyclopedia of Philosophy. Приступљено 6. 4. 2025. 
• Moseley, Alexander (2007). An Introduction to Political Philosophy (на језику: енглески). Bloomsbury. ISBN 978-1-4411-8861-8. 
• Neal, Patrick (2016). „Politics / Metaphysics”. Ур.: Besussi, Antonella. A Companion to Political Philosophy. Methods, Tools, Topics (на језику: енглески). Routledge. стр. 79—90. ISBN 978-1-317-18868-1. doi:10.4324/9781315564555. 
• Nebel, Jacob M. (2024). . „A Choice-Functional Characterization of Welfarism”. Journal of Economic Theory. 222. 105918. doi:10.1016/j.jet.2024.105918. 
• Park, Chris (2007). „Technocracy”. A Dictionary of Environment and Conservation (на језику: енглески). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-860995-7. 
• Pettit, Philip (2012). „Analytic Philosophy”. Ур.: Goodin, Robert E.; Pettit, Philip; Pogge, Thomas W.. A Companion to Contemporary Political Philosophy (на језику: енглески). John Wiley & Sons. стр. 5—35. ISBN 978-1-4443-5087-6. 
• Pines, Yuri (2023). „Legalism in Chinese Philosophy”. The Stanford Encyclopedia of Philosophy. Metaphysics Research Lab, Stanford University. Приступљено 8. 5. 2025. 
• Plant, Raymond (1998). „Political Philosophy, Nature of”. Routledge Encyclopedia of Philosophy. Routledge. ISBN 978-0-415-25069-6. doi:10.4324/9780415249126-S044-1. Приступљено 3. 5. 2025. 
• Qi, Xiaoying (2014). Globalized Knowledge Flows and Chinese Social Theory (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-1-134-69162-3. 
• Quong, Jonathan (2011). Liberalism Without Perfection (на језику: енглески). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-959487-0. 
• Raghuramaraju, A. (2025). „19. Indian Political Philosophy”. Ур.: Gaus, Gerald F.; D'Agostino, Fred; Muldoon, Ryan. The Routledge Companion to Social and Political Philosophy (на језику: енглески) (2nd изд.). Routledge. стр. 200—210. ISBN 978-1-00-341159-8. 
• Rangarajan, L. N. (1992). „Preface, Introduction, The Kautilyan State and Society”. The Arthashastra (на језику: енглески). Penguin Books India. стр. viii—ix, 1—77. ISBN 978-0-14-044603-6. 
• Rauscher, Frederick (2024). „Kant's Social and Political Philosophy”. The Stanford Encyclopedia of Philosophy. Metaphysics Research Lab, Stanford University. Приступљено 11. 5. 2025. 
• Ricciardi, Mario (2016). „13. Liberty”. Ур.: Besussi, Antonella. A Companion to Political Philosophy. Methods, Tools, Topics (на језику: енглески). Routledge. стр. 149—160. ISBN 978-1-317-18867-4. 
• Roberts, Margaret E. (2018). . „What Is Political Methodology?”. PS: Political Science & Politics. 51 (3): 597—601. doi:10.1017/S1049096518000537. 
• Roets, E (2022). . „Die tradisioneel-konserwatiewe vryheidsbe-skouing van Edmund Burke teenoor dié van moderne konserwatisme”. Tydskrif vir Geesteswetenskappe. 62 (4): 662—679. doi:10.17159/2224-7912/2022/v62n4a3. 
• Ronzoni, Miriam (2016). „Facts and Principles”. Ур.: Besussi, Antonella. A Companion to Political Philosophy. Methods, Tools, Topics (на језику: енглески). Routledge. стр. 53—64. ISBN 978-1-317-18868-1. doi:10.4324/9781315564555. 
• Sankowski, Edward (2005). „Political Philosophy, History of”. Ур.: Honderich, Ted. The Oxford Companion to Philosophy. Oxford University Press. стр. 730–734. ISBN 978-0-19-926479-7. 
• Scruton, Roger (2007). The Palgrave Macmillan Dictionary of Political Thought (на језику: енглески). Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-230-62509-9. 
• Shipka, Thomas A. (1984). . „A Critique of Anarchism”. Studies in Soviet Thought. 27 (3): 247—261. doi:10.1007/bf00831906. 
• Sigmund, Paul (2025). „3. Aquinas”. Ур.: Gaus, Gerald F.; D'Agostino, Fred; Muldoon, Ryan. The Routledge Companion to Social and Political Philosophy (на језику: енглески) (2nd изд.). Routledge. стр. 25—35. ISBN 978-1-00-341159-8. 
• Singh, Baljit (1964). . „Prophet of Indian Nationalism: A Study of the Political Thought of Sri Aurobindo Gosh, 1893-1910, by Karan Singh”. Pacific Affairs. 37 (1): 96—98. JSTOR 2754546. doi:10.2307/2754546. 
• Sinha, Jai B. P. (2014). Psycho-Social Analysis of the Indian Mindset (на језику: енглески). Springer India. ISBN 978-81-322-1804-3. 
• Smith, George H. (2013). The System of Liberty: Themes in the History of Classical Liberalism (на језику: енглески). Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-00507-5. 
• Stenner, Karen (2009). . „Three Kinds of 'Conservatism'”. Psychological Inquiry. 20 (2–3): 142—159. doi:10.1080/10478400903028615. 
• Stevens, Richard G. (2010). Political Philosophy: An Introduction (на језику: енглески). Cambridge University Press. ISBN 978-1-139-49371-0. 
• Strauss, Leo (1988). What Is Political Philosophy? And Other Studies (на језику: енглески). University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-77713-9. 
• Thompson, Dennis F. (2019). „Political Ethics”. International Encyclopedia of Ethics (на језику: енглески). John Wiley & Sons. стр. 1—11. ISBN 978-1-4051-8641-4. doi:10.1002/9781444367072.wbiee633.pub2. 
• Tian, Chenshan (2009). „16. Development of Dialectical Materialism in China”. Ур.: Mou, Bo. History of Chinese Philosophy. Routledge. стр. 512—538. ISBN 978-0-203-00286-5. 
• Tömmel, Tatjana; d'Entreves, Maurizio Passerin (2025). „Hannah Arendt”. The Stanford Encyclopedia of Philosophy. Metaphysics Research Lab, Stanford University. Приступљено 9. 5. 2025. 
• Tosh, John (2002). The Pursuit of History: Aims, Methods and New Directions in the Study of Modern History (на језику: енглески). Pearson Education. ISBN 978-0-582-77254-0. 
• Tuckness, Alex (2024). „Locke's Political Philosophy”. The Stanford Encyclopedia of Philosophy. Metaphysics Research Lab, Stanford University. Приступљено 10. 5. 2025. 
• Tuckness, Alex; Wolf, Clark (2016). This Is Political Philosophy: An Introduction (на језику: енглески). John Wiley & Sons. ISBN 978-1-118-76600-2. 
• Vallier, Kevin (2022). „Neoliberalism”. The Stanford Encyclopedia of Philosophy. Metaphysics Research Lab, Stanford University. Приступљено 19. 5. 2025. 
• Van der Vossen, Bas; Christmas, Billy (2024). „Libertarianism”. The Stanford Encyclopedia of Philosophy. Metaphysics Research Lab, Stanford University. Приступљено 15. 4. 2025. 
• Verma, K. D. (2000). The Indian Imagination (на језику: енглески). Palgrave Macmillan US. ISBN 978-1-349-61825-5. doi:10.1007/978-1-349-61823-1. 
• Vincent, Andrew (2009). Modern Political Ideologies (3 изд.). Wiley-Blackwell. ISBN 978-1-4051-5495-6. 
• Waldron, Jeremy (1998). „Liberalism”. Ур.: Craig, Edward. Routledge Encyclopedia of Philosophy. Routledge. ISBN 978-0-415-07310-3. doi:10.4324/9780415249126-S035-1. 
• Wall, Steven (2025). „Perfectionism”. Ур.: Gaus, Gerald F.; D'Agostino, Fred; Muldoon, Ryan. The Routledge Companion to Social and Political Philosophy (на језику: енглески) (2nd изд.). Routledge. стр. 345—355. ISBN 978-1-00-341159-8. 
• Walzer, Michael (2005). „Political Obligation”. Ур.: Honderich, Ted. The Oxford Companion to Philosophy. Oxford University Press. стр. 730. ISBN 978-0-19-926479-7. 
• Wenar, Leif (2021). „John Rawls”. The Stanford Encyclopedia of Philosophy. Metaphysics Research Lab, Stanford University. Приступљено 10. 5. 2025. 
• Whatmore, Richard (2021). The History of Political Thought: A Very Short Introduction (на језику: енглески). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-259535-5. 
• Wolff, Jonathan (2006). An Introduction to Political Philosophy (на језику: енглески). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-929609-5. 
• Wolff, Jonathan; Leopold, David (2025). „Karl Marx”. The Stanford Encyclopedia of Philosophy. Metaphysics Research Lab, Stanford University. Приступљено 7. 5. 2025. 
• Yar, Majid. „Arendt, Hannah”. Internet Encyclopedia of Philosophy. Приступљено 9. 5. 2025. 
• Zala, Miklos (2019). „Secularism in Political Philosophy”. Oxford Research Encyclopedia of Politics (на језику: енглески). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-022863-7. doi:10.1093/acrefore/9780190228637.013.1388. 
• Zimbalist, Andrew S.; Sherman, Howard J. (1984). Comparing Economic Systems: A Political-Economic Approach. Academic Press. ISBN 978-0-12-781050-8. 
• Zuolo, Federico (2016). „Realism and Idealism”. Ур.: Besussi, Antonella. A Companion to Political Philosophy. Methods, Tools, Topics (на језику: енглески). Routledge. стр. 65—78. ISBN 978-1-317-18868-1. doi:10.4324/9781315564555. 
• Zwolinski, Matt (2016). . „The Libertarian Nonagression Principle” (PDF). Social Philosophy and Policy. 32 (2): 62—90. doi:10.1017/S026505251600011X. 

Спољашње везе

• Политичка филозофија на веб-сајту PhilPapers
• Политичка филозофија на веб-сајту InPho