Полицијска бруталност

С Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Полицијска бруталност 1964. год.

Полицијска бруталност или полицијско насиље је појам за описивање неоправданог или намерног узнемиравања, вербалног напада, физичке/душевне повреде, имовинске штете или смрти претрпене услед интеракције са полицијом. Полицијска бруталност је облик злоупотребе полиције који укључује непримерено насиље од стране припадника полиције. Она је екстремни облик полицијског насиља који укључује физичку повреду или смрт особе или животиње. Постоји у многим земљама и територијама, чак и у онима које га гоне. Иако је незаконито, може се обављати у складу са законом.[1]

Историја[уреди | уреди извор]

Израз „полицијска бруталност" су америчке новине користиле већ 1872. године, када је Чикаго трибјун[2] извештавао о премлаћивању цивила приликом хапшења.

Порекло модерне полиције засноване на ауторитету националне државе обично се прати у дешавањима у Француској из 17. и 18. века, при чему су модерне полицијске службе основане у већини нација до 19. и почетком 20. века. Случајеви полицијске бруталности су, изгледа, честа тада. Рани масовни инциденти бруталности догодили су се током штрајкова рада, попут Великог железничког штрајка из 1877. године, Пуллмановог штрајка из 1894, масакра из 1914. године..[3]

Делови становништва могу полицију сматрати опресијом. Поред тога, постоји перцепција да жртве полицијске бруталности често припадају релативно немоћним групама, као што су мањине, инвалиди, млади и сиромашни.[4]

Према подацима које је објавио Биро за статистику правде (2011), између 2003. и 2009. године, најмање 4.813 људи је умрло током хапшења од стране локалне полиције. Од смрти која је класификована као убиства из закона забележено је 2.876 смртних случајева, од којих су 1.643 или 57,1% умрлих људи били „људи у боји“.[5]

Примери[уреди | уреди извор]

Аустрија[уреди | уреди извор]

У Бечу постоји тенденција да постоји повезаност између бечког проблема са дрогом и градских афричких миграната. То је довело до постојања негативних културних стереотипа који су тада довели до расног профилирања афричких миграната, због негативних асоцијација на њихову етничку припадност.[6]

У Аустрији је било више инцидената са великим публицитетом у којима је полиција или мучила, јавно понижавала или насилно премлаћивала људе - у неким случајевима до смрти. Најзлогласнији од ових инцидената догодио се крајем деведесетих, међутим недавни извештаји из 2015. показују да полиција још увек на овај начин третира цивиле.[7]

Акције у борби против бруталности полиције[уреди | уреди извор]

Аустрија има законодавство којим се говор мржње против нечије расе, религије, националности чини незаконитим.[8] Овакви закони који обесхрабрују дискриминацију могу помоћи у промени перцепције јавности о различитим етничким и културним групама. Након тога, смањио се број расно мотивицаних инцидената полицијске бруталности. Упоредо са овим напорима, Аустрија има и низ невладиних организација које покушавају да спроведу програме који подстичу позитивне међукултуралне односе, као и више циљане програме као што је обука за расну осетљивост полиције. Аустријска полиција, такође, покушава пронаћи сопствене начине да спречи полицијску бруталност и да кривично гоњење полиције учини несметанијим поступком.

Бангладеш[уреди | уреди извор]

Полиција је у Бангладешу жестоко претукла разне демонстранте палицама, док су протестирали, због увреде ислама.[9]

Бразил[уреди | уреди извор]

Полиција у Бразилу има историју насиља над нижим класама, која потиче из деветнаестог века, када је служила пре свега као инструмент контроле над масом робова.[10][11] Касније, са укидањем ропства, полицијске снаге су биле под снажним утицајем локалних великих власника земљишта познатих као „пуковници".[12]

Године 2015. Бразил има више насилних смрти него грађански рат у Сирији.[13] Већина људи страхује од полиције.[14]

Бразилска полиција је 2018. године убила више од 6.160 људи.[15]

Како се мери[уреди | уреди извор]

Полицијска бруталност мери се на основу података људи који су је доживели или видели, као и порота која је присутна на суђењу која укључују случајеве полицијске бруталности. То је зато што не постоји начин да се квантификује употреба претеране силе за било коју одређену ситуацију. Давне 1985. само је један од петоро људи сматрао да је полицијска бруталност озбиљан проблем. Она зависи од ситуације, да ли се осумњичена особа опире. Од људи који су анкетирани о њиховом обрачуну са полицијском бруталношћу 2008. године, само око 12% се опирало. Иако се полиција не може квантификовати, мишљење о бруталности између расе, пола и старосног узраста може.[16] Афроамериканци, жене и млађи људи имају већу вероватноћу да имају негативна мишљења о полицији него белци, мушкарци и старији појединци.[17]

Независни надзор[уреди | уреди извор]

Различите заједнице су критиковале бруталност полиције. Ове групе често наглашавају потребу за надгледањем од стране независних цивилних одбора за ревизију и другим методама за осигурање одговорности полицијских акција.

Организације и одбори за правосуђе (често названи по умрлом појединцу или жртвама полицијског насиља) обично се солидаришу са жртвама. Амнести интернашонал је друга организација која се бави питањима бруталности полиције. Фокусирана је на људска права са преко 3 милиона чланова и присталица широм света. Наведени циљ организације је „спровести истраживање и генерисати акције за спречавање и окончање тешких злоупотреба људских права и тражити правду за оне чија су права прекршена“.[18]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Martinelli TJ. (2007). Minimizing Risk by Defining off-Duty Police Misconduct Архивирано 2013-12-12 на сајту Wayback Machine
  2. ^ „Police Brutality: A Prisoner was shamefully beaten by Officers, he was Kicked and Pounded in a Cell ---Probably Fatally Injured”. Chicago Daily Tribune. 12. 10. 1872. 
  3. ^ Johnson, Marilynn S. (2004). Johnson, ур. Street Justice: A History of Police Violence in New York City. Beacon Press. стр. 365. ISBN 978-0-8070-5023-1. 
  4. ^ Powers, Mary D. (1995). „Civilian Oversight Is Necessary to Prevent Police Brutality”. Ур.: Winters, Paul A. Policing the Police. San Diego: Greenhaven Press. стр. 56—60. ISBN 978-1-56510-262-0. 
  5. ^ Kappeler, Victor. „Being Arrested can be Hazardous to your Health, Especially if you are a Person of Color”. 
  6. ^ „Reactions to Police Brutality”. Архивирано из оригинала на датум 18. 8. 2016. Приступљено 22. 7. 2016. 
  7. ^ AUSTRIA: Five questions on possible police violence in Vienna – Civic Space Watch
  8. ^ „Austria 2015 Human Rights Report” (PDF). United States Bureau of Democracy and Labor. 
  9. ^ „Police Brutality and Corruption on Steep Rise”. Архивирано из оригинала на датум 4. 3. 2016. Приступљено 21. 5. 2016. 
  10. ^ Holloway, Thomas H. "Policing Rio De Janeiro: Repression and Resistance in a 19Th-Century City" Stanford University Press. 1993. ISBN 9780804720564. - Chapter Two.
  11. ^ Graden, D. Torston. "From Slavery to Freedom in Brazil: Bahia, 1835–1900" University of New Mexico Press. 2006. ISBN 9780826340511. - Chapters Two & Three.
  12. ^ Koonings, K.; Kruijt D. (1988). Armed Actors, Organised Violence and State Failure in Latin America. Zed Books. стр. 41. ISBN 9781842774441. 
  13. ^ Article at The Independent, October 29, 2016.
  14. ^ Article at "Folha de São Paulo", July 31, 2015.
  15. ^ „Violent crime has undermined democracy in Latin America”. Financial Times. 9. 7. 2019. 
  16. ^ Bureau of Justice Statistics. „Use of Force”. Bureau of Justice Statistics. Office of Justice Programs. Приступљено 15. 11. 2014. 
  17. ^ Jefferis, Eric; Butcher, Fredrick; Hanley, Dena (2012). „Measuring perceptions of police use of force”. Police Practice and Research. 13 (6): 81—96. 
  18. ^ Veiga, Alex (11. 11. 2006). „YouTube.com prompts police beating probe”. Associated Press. Архивирано из оригинала на датум 30. 11. 2006. Приступљено 12. 11. 2006. 


Додатна литература[уреди | уреди извор]

  • della Porta, D., A. Peterson and H. Reiter, eds. (2006). The Policing of Transnational Protest. Aldershot, Ashgate.
  • della Porta, D. and H. Reiter (1998). Policing Protest: The Control of Mass Demonstrations in Western Democracies. Minneapolis, University of Minnesota Press.
  • Donner, F. J. 1990. Protectors of Privilege: Red Squads and Police Repression in Urban America. Berkeley, University of California Press.
  • Earl, Jennifer S. and Sarah A. Soule. 2006. "Seeing Blue: A Police-Centered Explanation of Protest Policing." Mobilization 11(2): 145–164.
  • McPhail, Clark, David Schweingruber, and John D. McCarthy (1998). "Protest Policing in the United States, 1960–1995." pp. 49–69 in Policing Protest: The Control of Mass Demonstrations in Western Democracies, edited by D. della Porta and H. Reiter. Minneapolis: University of Minnesota Press.
  • Oliver, P. (2008). "Repression and Crime Control: Why Social Movements Scholars Should Pay Attention to Mass Incarceration Rates as a Form of Repression" Mobilization 13(1): 1–24.
  • Ross, J.I. (2000). Making News of Police Violence: A Comparative Study of Toronto and New York City, Westport, CT: Praeger.
  • Zwerman G, Steinhoff P. (2005). "When activists ask for trouble: state-dissident interactions and the new left cycle of resistance in the United States and Japan." In Repression and Mobilization, ed. C. Davenport, H. Johnston, C. Mueller, pp. 85–107. Minneapolis: University of Minnesota Press.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]