Поморска медицина

Из Википедије, слободне енциклопедије
Један од задатака поморске медицине је и збрињавање оболелих на броду

Поморска или бродска медицина, је једна од специјалности у оквиру превентивне медицине и медицине рада и подручје баромедицине које се бави проучавањем, селекцијиом и здравственом превенцијом услова живота и рада помораца, лечењем болести и повреда професионалних и спортских ронилаца, чланова бродских посада, рибара и поморских пилота и путника комерцијалних бродова. У прошлости је због дуготрајних путовања бродовима имала велико значење, данас је важна као део војне медицине и професионалног и спортског роњења.[1] Као посебна област у оквиру поморске медицине изучавају се и подводна и хипербарична медицина.[2]

Историја[уреди]

Предуслови

Почеци пловидбе везани су за праисторијско доба; дрвени сплав од укрштених балвана, примитивно повезан, био је прво пловно средство. У бронзаном, у старијем и млађем гвозденом добу трговачки промет је већ био толико развијен да су се градили и већи чамци, односно бродови; познато је да су први бродоградитељи били египћани, који су својим бродовима пловили по Црвеном мору (око 1700. год. п. н. е.) и све до Сомалије. Феничани су сматрани за најбоље поморце тог времена; пловили су по целом Средоземљу, а у 12. веку п. н. е. прошли су кроз Гибралтар у Атлански океан; већ око 600. Године п. н. е. пловили су дуж западне обале и опловили Африку. У то време грчки бродови развијају трговину са свим прибрежним земљама Средоземља, а око 300. године п. н. е. плове Атлантиком уз обалу западне Европе и стижу до Енглеске и балтичких земаља.

Са друге стране копна, поморци земаља Персијског залива својим бродовима испловљавали су у Индијски океан и стизали до Индије и Индокине. У доба Римског царства познат је био тип брода корбита, а од византијских трговачких бродова помињу се караб и дромон.

Због посебно тешких животних услова на северу Европе, Викинзи су градили бродове способне за пловидбу северним морима, али и за брзе пиратске акције и пљачку; својим витким, чврстим и жилавим бродовима пловили су далеко од обала преко Атланског океана, открили Исланд и Гренланд, а крајем 10. века чувени Ерик Црвени и касније његов син Лејф Ериксон допловили су и до земаља Северне Америке.

Средњовековне галије у Средоземљу добијају у 13. веку прва крмила постављена по средини брода: таквим бродовима су Ђеновљани и Млечани први пут у трговачком смислу речи одржавали сталне бродске линије Атланским океаном и Црним морем; сличне бродове имале су и земље западне и северне Европе (чувене се океанска нава и Хансеатска кога) којима се одвијала пловидба Атланским океаном и северним морима.

Избор морнара

У средњев веку али и касније, све до савременог доба, запослење помораца одвијало се наплански између два путовања, када је на брзину регрутован одређени број евентуалних будућих жртва или злостављених на дугим поморским путовањима.  А у поморским лукмаа у том периоду развијани су бројни "садржаји" због којих су поморци остајали без плате, уз помоћ алкохола дроге и проститутки или су уз помоћ организованих група киднаповани као радна снага на непознатом броду, пре него што би се ослободили утицаја алкохола или дроге.[3] 

Забринутост овом ситуацијом, а нарочито са неморалним преклапањем проституције и ширења венеричних болести, довела је до оснивања добротворних организација које су слале мисије у лучка подручја како би пружиле подрђку, храну и смештај, угроженаим морнарима, и обично су биле праћене верском поруком спасења.[4] Ове мисије ће много деценија касније постати основа доношења данашњих норми социјалне помоћи помораца. 

Прва сазнања о заразним болестима и брига за здравље

Реални подстицај побољшању здравља помораца дала су и прва прихватање теорије о заразним болестима и начину преношења инфекције, као и спровођење рационалних превентивних мера које су уследиле у периоду од 1870 до 1890. године. У наредних тридесет година, до краја 19. века, следила су нова сазнања о улози артропода као вектора болести (жута грозница, маларија и тифус) што је омогућило стављање ових болести под контролу.[5]  Следила је потом вакцинација против многих заразних болести а касније и имунопрофилакса. Захваљујући вакцинацији и противепидемијским мерама, инфекције које су били водећи узрок смрти помораца у деветнаестом веку су биле све ређе.

Унапређење исхране морнара

Друго важно побољшања живота помораца била је; квалитетнија исхрана, која је допуњена и коришћењем метода расхлађивања и конзервирања; развој радиомедицинских саветодавних услуга и увођењем обуке појединаца — службенике у медицинској заштити на бродовима и у лукама; оснивање бродских амбуланти у којима је омогућено болничко па чак и оперативно лечење.

Први кораци поморске медицине

Као практичаре у многим лучким и поморским градовима лекаре који су радили за лучке капетаније и бродарске компаније све више је заинтригирала поморска медицина која је средином 19. века доживела пуни процват у поморским земљама Европе и Америке. Наиме са све интензивнијим поморским саобраћаје и дужим пловидбама током касних средњевековних и почетком нововековних времена у Европи је довео до израде првих правних инструмената који се баве поморским здрављем. На међународном конгресу одржаном 1851. године у Паризу, посвећеном актуелној проблематици здравствених прилика на бродовима и здравственом васпитању помораца, закључено је да се у свакој земљи објави посебан приручник о поморској хигијени. Ово укључује захтеве за увођења карантина (изолације болесника), посебно око Средоземног мора, који су имали за циљ спречавање уноса трансмисивних заразних болести (попут куга и колере) у лучке градове.[6] У том периоду уводе се Закони о бризи за болесне и повређене помораце у страним лукама којим су регулисане обавезе дужности и трошкови капетана брода почев од 19. века, у неким шпанским, француским и италијанским лукама.[7]

Свесни специфичних прилика на броду, поморски лекари систематично и опширно наводили су у, све бројнијим истраживањима, за здравље потенцијално штетне факторе за које су сматрали да их може надвладати само поморац са високим психофизичким одликама које се постижу у првом реду чувањем и унапређивањем личног и колективног здравља. Тако су настала бројна упутства из превентиве у којима је посебна пажња посвећена упутствима о чувању хране и воде и одржавању личне хигијене, упутства о поступцима при рањавању и акутним болестима (која због специфичности ситуације то више нису била тек пука упутства из прва помоћ, већ „упутства из мала медицине” - највише што лаик може пружити уз одређена средства из бродске апотеке, којом је морао да буде опремљен сваки брод.[8][9]

Основна разматрања[уреди]

Поморци су људи који живе и раде у окружењу које је различито од оног на копну, било да се баве поморским превозом, риболовом или активностима на површини или испод воденог пространства. То значи да су њихови здравствени проблеми и проблеми нешто другачији и да су њихове потребе за адекватном здравственом заштитом, сличне онима у свим другим области људског живота, али и сасвим различите због последице негативних штетних утицаја средине у којој бораве и раде.

Поморци као специфична група имају висок проценат озбиљних и смртоносних повреда, посебно у риболову и роком времеснких непогаода на мору. Бројни облици болести су чешћи у поморству него код исте популације на копну.

Сваки брод за себе је заједница, обично мала и самодовољна, која на броду обавља низ дужности које су све од суштинског значаја за њихов ефективан рад. Неки задаци захтевају посебне способности, као што су добра вид за посматрача и низак ризик од изненадне дезорјентације у времену и простору.  Физичка спремност је такође потребна за многе рутинске задатке који се обављају ручно и могу бити од суштинског значаја за сваког поморца који их обавља у хитним случајевима као што је пожар или потреба за напуштањем брода.

Кроз историју поморства поморци су били извор преношења заразних болести из земље у земљу. Иако је ово сада мање важно, инфекције морају бити идентификоване тако да се њихово ширење на броду може минимизирати - посебно код оних који се на броду исхраном или код оних који имају лако преносиве инфекције које се брзо могу преносити од особе до особе.

Болестан поморац или особа која је повређена на мору нема приступ здравственој заштити. Стога на сваком броду мора постојати доступна медицинска опрема, и особа обучена да је користи и спремна да практично или информацијама о превенцији, дијагнози и лечењу спречи даље ширење болести. Ова област је често регулисана и у облику приручника израђених и подржаних од међународних организација или сталним приступом посаде брода саветима путем радио везе и/или телемедицине широм света.

Захтеви и проблеми[уреди]

У овом делу приказани су најзначајнији захтеви и проблеми којима је изложен организам помораца за време боравка на броду.

Организација боравка и рада на броду

Море и његово пространство у коме се обавља пловидба јако је негостољубива средина за човека и може испољити бројне негативан утицај на његов организам, без обзира на врсту и тип пловила — брода. Бродови су попут пловећих предузећа која раде двадесет четири сата дневно, седам дана у недељи и генерално на њима ради минимални број особа неопходан за извршавање свих задатака. Импликација овога је да ако је неки члан посаде неспособан из било којег разлога, брод можда неће бити у могућности да плови јер остао без једна од карике у лацу која омогућава безбедну пловидбу.

Већина бродских радника раде седам дана у недељи и све време до краја свог путовања или престанка мандата на броду обављајући специфичне функције. Уговори са посадом се значајно разликују. Неки поморци раде на броду две до три или четири седмице. Други раде на броду од три месеца до две године, у зависности од типа брода, националности помораца и бродске заставе, што често неповољно утиче на здравствено стањи менталну и психофизичку способност морнара. Да би се олакша рад у двадесетчетвосатном циклусу, особље је најчешће подељено на раднике који раде у нормалним радним сатима од 08 до 17 часова, и раднике који рада у три смене познате и као „4 на 8”, које обухватају ово период од 4 сата рада и 8 сати ван рада.

Услови смештаја

У поморству постоје минимални стандарди за величину кабинета и услове околне у смислу буке и вентилације; међутим, они не препознају чињеници да је кабина помораца такође њихов дом и лични простор за време његовог вишедневног боравка на мору. Величине кабина је често веома мала и преграђене чак и на великим модерним бродовима. У таквим условима смештаја морепловци су изложен додатним стресогеним утицајима и интерперсоналним сукобима који су некада одлучујући за напуштање брода.

Могући ризици и вежбе спашавања

Брод је јединствена средина за људске активности. То је опасно радно окружење пуно потенцијално опасних роба и машина. То је мобилна структура која мора да буде тешка да би се сложила са морима и издржала зла непријатељског окружења, укључујући екстремне временске прилике, готово сваког дана свог живота. С друге стране, то је и дом за поморце који управљају бродом.

Ватра на броду је један од најопаснијих инцидената који се могу десити на броду. Ако се ватра открије благовремено, посада може спречити већу штету предузимањем хитних мере - као што је борба против ватре помоћу ватрогасног црева уз употребу заштите за дисајне органе. Ако се ватра већ прошири, посада приступа затварањем делова пловила и тамо где је доступна стручна помоћ, уз помоћ ватрогасних хеликоптера или бродова посада може смањити шансу за потпуни губитак пловила. Актуелни поморски прописи захтевају од сваког члана посаде на бродовима да учествују у најмање једном напуштању брода и једној противпожарној вежби сваког месеца. Док посаде путнички бродови морају обављати увежбавање најмање једног напуштени брод и једној противпожарној вежби сваке седмице. Поред тога, прописи захтевају да се чамци за спашавање морају покренути са њиховом посадом на броду и маневрисати у води најмање једном у свака три месеца.

Морска болест или болест кретања
„Морска болест“ је једна од најчешћих кинетоза код помораца и путника на броду

Морска болест је облик кинотеза (болест кретања) и манифестује се поремећаји функција вегетативног нервог система код људи изложених посебним кретањима током пловидбе. Узрок морске болести је најчешћи покрет брода на узбурканом морукоје изазиваа љуљање. Морска болест се такође може јавити и код ронилаца под водом на мањим дубинама када се утицај великог таласа осећаја под водом.  

Ови љуљеви изазивају претерану иритацију лавиринта унутрашњег ува. Поред центара за равнотежу за појаву морске болести одговорно је и;

  • функција ока (гледајући предмете који се померајучовек појачаава морску болест док је посматрањем хоризонта ублажава);
  • положај тела (лежећи положај или забацивање главе уназад спречава или олакшава морску болест);
  • покретање трбушних органа у току кретања брода (стезник олакшава стање);
  • непријатни мириси,
  • посматрање особе која преживљава морску болест,
  • несигурности и страха од вибрација брода.

Без обзира што се сматра да „морска болест” настаје као последица периодично убрзање и успоравање људског тела уз одговарајући оптички доживљај до ње може доћи и без кретања (нпр на симулаторима летења или на терминалу рачунара могуће је „оболети”.

Задаци[уреди]

Главни аспекти у којима долази до изражаја стручност помореске медиицине у свакодневној пракси су:

  • Одлуке о томе ко може безбедно и ефикасно радити на мору без ризика за своје здравље или здравље других.
  • Аранжмани који регулишу хитне медицинске ситуације на мору: обука, примена опреме, телемедицински савети, евакуација.
  • Брига о здрављу и рехабилитација помораца који су болесни или повређени.
  • Израда упутстава и препорука о радним и животним условима који ће бити сигурни и без ризика по здравље.
  • Здравствени надзор над оних који су изложени ризицима на броду како би се правовремено утврдило њихово тренутно стање здравља.
  • Препоруке о превентивним мерама које могу помоћи поморцима да одржати добро здравље у току свог радног века и у пензији.
  • Прикупљање и анализа података о здрављу помораца и њихова примена за побољшање квалитета превенције и заштите у будућности.
  • Израда законских одредбе које подстичу поморско здравље и начина на основи којих здравствени радници могу ефикасно доприниети здрављу, сигурности и добробити помораца. 

Извори[уреди]

  1. Gordon E. Sailors Physicians: Medical Guides for Merchant Ships and Whalers, 1774-1868, J History of Medicine and Allied Sciences, 1993; 49: 139-156.
  2. Oriani G, Marroni A, Wattel E, editors. Handbook on hyperbaric medicine. Berlin: Springer Verlag; 1995.
  3. Hugill S. Sailortown. London: Routledge & K. Paul; ‪1967
  4. Kennerley A. British Seamen’s Missions and Sailors Homes 1815-1970. (PhD Thesis, University of Exeter, 1989).
  5. Carter T. Infections at sea past and present. International Maritime Health 2011; 62:157-159.
  6. Booker J, Maritime Quarantine 1650-1900. Aldershot: Ashgate; 2007.
  7. Law of Oleron. Maritime Law History (23. аpril 2012.)
  8. Giaacich AF. Lezioni mediche per i naviganti. Seconda edizione. Interamente riveduta, corretta e notabilmenteaccresciuta dall’autor con l’aggiunta dei sei tavole. Fiume: Stabilimento tipo-litografico Emidio Mohovich, 1868.
  9. Giaacich AF. Lezioni mediche per i naviganti. Guida nell’uso della farmacia di bordo resa obbligatoria da ambidue i governi della monarchia austro-ungarica. Testo per le scuole nautiche. Quinta edizione con modificazioni ed aggiune. Fiume: Stabilimento tipo-litografico Emidio Mohovich, 1887

Спољашње везе[уреди]