Помојски језици

С Википедије, слободне енциклопедије
Помојски језици
Географска распрострањеностКалифорнија
Језичка класификацијаХокански језици ?
  • Помојски језици
Подподела
Глотологpomo1273[1]
{{{mapalt}}}
Распрострањеност помојских језика пре контакта са Европљанима

Помојски језици, помоански језици или помо језици,[2] су мала породица сачињена од седам језика којима говоре племена аутохтоног народа Помо у северној Калифорнији, чији су преци живели у долини Руске реке и басену језера Клир Лејк. Четири језика су изумрла, а сви преживели језици осим кашајског имају мање од десет говорника.

Распрострањеност[уреди | уреди извор]

Џон Весли Пауел, који је први описао границе области у којој су језици ове породице у употреби, забележио је да су њене границе биле Тихи океан на западу, винтунска територија у долини Сакраменто на истоку, извор Руске реке на северу и рт Бодега Хед и данашњи град Санта Роса на југу.[3] Само је североисточнопомојски био одвојен од других помојских језика, земљом коју су насељавали говорници винтунских језика.

Класификација[уреди | уреди извор]

Распрострањеност седам помојских језика у Калифорнији пре контакта. Данашњи говорници ових језика, већином живе у истим областима.

Џон Весли Пауел је први званично објавио да између 7 помојских језика постоји међусобна веза и да чине једну породицу, он је предложио да се зову „куланапанска породица”.[4] Као и многи Пауелови опскурни номенклатурни предлози, посебно за калифорнијске језике и овај предлог је игнорисан. Уместо тога, израз Помо,[5] који су Индијанци и белци подједнако користили за Северне Помое, произвољно је проширен да укључи и остатак породице.

Семјуел Барит (1908) је први систематски доказао да ових седам језика јесу помојски језици. Да би избегао компликације, Барит је назвао сваки од помојских језика према његовом географском положају. Ова конвенција о именовању брзо је стекла широку прихваћеност и још увек је у општој употреби, једино се за југозападнопомојски користи назив кашајски језик. Баритови географски називи језика често доводе оне који нису упознати са помојским језицима до погрешног закључка да су то дијалекти једног језика.

Предлагане су различите подгрупе унутар породице, мада између њих није било великих разлика. Тренутна класификација око које постоји консензус (Митун 1999) и која као основу користи породичну лозу представљену у Освалтовом делу из 1964, приказана је испод:

Постоји консензус за тренутну унутрашњу класификацију помојских језика, засновану на класификацији Освалта (1964).

У суштини идентичне верзије ове класификације представљене су у Освалтовом и Меклендоновом „Уводу” поглавља Помо у књигама чији су уредници били Хајзер (1978) и Кембел (1997). Најважнији дисидент био је Абрахам М. Халперн, један од ретких лингвиста од Баретовог времена који је прикупљао упоредне податке о свим помојским језицима.

Халпернова класификација се разликовала од Освалтове углавном по положају североисточнопомоанског језика унутар породице. Према њему он није чинио посебну грану, већ је био део Освалтове „западне” гране. Он је предложио могућност да Североисточни Помои потичу од недавно досељених Северних Пома.[6][7]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Hammarström, Harald; Forkel, Robert; Haspelmath, Martin; Bank, Sebastian, ур. (2016). „Pomoan”. Glottolog 2.7. Jena: Max Planck Institute for the Science of Human History. 
  2. ^ Laurie Bauer, 2007, The Linguistics Student’s Handbook, Edinburgh
  3. ^ Пауел (1891:87-88)
  4. ^ Пауел (1891)
  5. ^ Етимологија израза Помо је сложена. Вероватно је кованица севернопомојских речи [pʰoːmoː] − „у рупи црвене земље” и [pʰoʔmaʔ] (која садржи [pʰo-] − „обитавају, живе у скупини”), из чега се добија „они који живе у рупи у црвеној земљи” (Кембел 1997:397, цитат Меклендона & Освалта 1978:277)
  6. ^ Халперн (1964)
  7. ^ Гола (2011:106-7)

Литература[уреди | уреди извор]

  • Barrett, Samuel A. (1908). The Ethno-Geography of the Pomo and Neighboring Indians. University of California Publications in American Archaeology and Ethnology, 6. [1][мртва веза]
  • Campbell, Lyle. (1997). American Indian languages: The historical linguistics of Native America. New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-509427-1.
  • Goddard, Ives (Ed.). (1996). Languages. Handbook of North American Indians (W. C. Sturtevant, General Ed.) (Vol. 17). Washington, D. C.: Smithsonian Institution. ISBN 0-16-048774-9.
  • Golla, Victor. (2011). California Indian Languages. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-26667-4.
  • McLendon, Sally & Robert L. Oswalt (1978). "Pomo: Introduction". In California, ed. Robert F. Heizer. Vol. 8 of Handbook of North American Indians, ed. William C. Sturtevant, pp. 274–88. Washington, D.C.: Smithsonian Institution. ISBN 978-0-16-004574-5.
  • Mithun, Marianne. (1999). The languages of Native North America. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-23228-7 (hbk); ISBN 0-521-29875-X.
  • Powell, John Wesley. (1891). Indian Linguistic Families Of America, North Of Mexico. Annual Report of the Bureau of American Ethnology 7:1-142. Washington, DC: Government Printing Office. [2]
  • Chestnut, Victor King (1902). Plants used by the Indians of Mendocino County, California. Government Printing Office. Приступљено 24. 8. 2012. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Помојски_језици&oldid=26977728”