Попис становништва

Попис становништва или цензус (лат. census), најчешће само попис, представља организовано прикупљање разних података о становништву које у одређеним временским размацима или по потреби проводи једна држава. Као део пописа становништва често се проводи попис домаћинстава, пољопривредних газдинстава, избеглица и сл. Грана статистике која се бави пописима зове се пописна статистика. Већина држава организује пописе у утврђеном временском размаку — обично 10 година (у Канади је, на пример, тај размак 5 година). Популациона комисија Уједињених нација је предложила да се, због могућности компарације података између разних држава, пописи обављају крајем (1960, 1970, 1980...) или почетком (1961, 1971, 1981...) деценије. Економски пописи (пописи фабрика, фарми, предузећа, рудника) обично се обављају по другачијем распореду од пописа становништва. Пописи се односе на стање у критичном моменту (енгл. census day) који одређује држава и на који се резултати пописа односе (у Србији је, на пример, тај тренутак 31. март у поноћ).

Цензус се често употребљава и као средство за остваривање различитих политичких циљева односно материјалне, територијалне и сл. користи у корумпираним државама, на пример представљањем лажних података како би се одређеним националним, етничким или верским групама ускратила поједина права.

Организација пописа

Попис има 4 основне фазе:

1. Припрема пописа — Подразумева одређивање која ће се питања наћи у пописници, обавештавање становништва о намери провођења пописа и значаја који попис има за једну државу. При одабиру питања за попис не постоји јасно правило, јер једна иста врста питања изазива разне контроверзе код различитих народа: питање расне припадности које постоји у Јужноафричкој Републици се у неким државама сматра као неприхватљиво, питање о вероисповести многи немају у попису јер сматрају да се тиме нарушава слобода грађанина која се јамчи уставом, питање о броју деце су проблематична у Кини због популационе политике коју проводи та држава, одговори о висини прихода у САД, од 1940. године када су први пут постављена као питање, дуго времена нису сматрана објективним податком, подаци о матерњем језику, држављанству и националној припадности су у одређеним периодима, због политичке ситуације, проблематични.
2. Прикупљање информација од врата до врата или поштом — У прошлости су доминирали пописи који су обављали пописивачи директно овлашћени за тај посао од стране државе, док данас постоји метод самопописивања (self-enumeration) где становник сам попуњава упитник-пописницу и шаље је поштом статистичкој институцији која проводи попис (у САД се овакав попис проводи од 1970, у Канади од 1971. године). Код овог метода становник бира сам да ли ће попунити скраћени или дужи образац пописнице. Иако се многи одлучују за скраћени образац подаци добијени из дужих образаца за бројчано велике државе представљају статистички релевантну тежину за извођење генерализација за целокупно становништво. Овај метод појефтињује сам поступак извођења пописа. У Турској се грађани обавезују да за време пописа остану код куће да би омогућили пописивачу да их попише.
3. Анализирање података и контрола пописа — Овај део пописа становништва је некада био нејтежи. Подразумевао је шифровање података и разна рачунања. Касније је полако вршене аутоматизација овог процеса када је амерички инжењер Херман Холерит 1890. године за попис у САД увео систем бушених картица]] што је омогућило да попис буде завршен за годину дана. Фирма Хермана Холерита Tabulating Machine Company је 1911. заједно са повезаним фирмама постала Computing-Tabulating-Recording Company која од 1924. године добила назив International Business Machines Corporation (IBM) и која је данас веома позната компанија. Данас се ова фаза пописа осим мануелног уношења података у компјутер, у потпуности врши рачунарски и вишеструко скраћује време од тренутка извођења пописа до објаве првих резултата пописа. Подаци који су једном пребачени у електронску форму се врло лако могу користити у статистици. Овај део обављања пописа подразумева и контролу обухвата становништва пописом.
4. Објављивање података — Подразумева издавање најопштијих података о становништву. Подаци пописа су у многим државама строго поверљиви и могу се користити само у статистичке сврхе. Стари статистички подаци се пребацују на микрофилм и архивирају. Подаци се објављују у виду књига, на интернету, на CD-ROM-у, дискети, магнетној траци.

Порекло пописа

Примитивне облике пописа су обављали Вавилонци (3800. п. н. е), Грци, Хебреји, Кинези, Египћани, Римљани, али су они вршени у сврху давање пореза или увида у војну снагу, па су обухватали, скоро увек, само мушко становништво. После пропасти Римског царства у V. веку пописи су нестали за дуже време. 1086 Виљем Освајач врши неку врсту пописа енглеских земљопоседника и њихових поседа да би се утврдио порез који би требало да исплате краљу.

Попис у Америчкој држави Вирџинији који су извршили Британци 1620. године још није имао одлике модерног пописа. Први модерни попис је обављен на француској територији Канаде Новој Француској 1665. и 1666. године.

Током Америчке револуције (1775—1783), лидери покрета за независност суочили су се са многим проблемима да уједине 13 колонија под једну националну владу. Један од проблема је био начин бирања представника сваке државе и одређивање такси и пореза. Иницијална структура владе из 1781. године је обезбеђивала за сваку државу по један глас у Конгресу. Овај систем је изазвао незадовољство код држава са великим бројем становника и оне су захтевале више представника него државе са мање становника. Нови Устав, усвојен 1789, је створио дводомну скупштину Конгрес која се састоји од Сената (из сваке државе, без обзира на популациону величину, се бирају 2 сенатора) и Дома делегата (број делегата зависи од броја становника). Ова промена устава имала је за последицу одржавање првог пописа становништва у САД 1790. године. Исти систем се примењује и код избора, јер државе према броју становника имају одређен број електоралних поена које додељују политичару. 1800. године био је попис у Шведској и Финској, 1801. у Велсу, Француској и Енглеској, Немачкој 1871. године, Индији 1871, Русији 1897. године, Кини 1953. године. Мали број држава није имао пописе (Етиопија, Оман).

Пописи по државама

Први попис организован у Србији је био 1834. године. Али тај попис није имао одлике модерних пописа. У периоду до 1910. године у Србији је спроведено још 15 пописа: 1841, 1843, 1846, 1850, 1854, 1859, 1862/63, 1866, 1874, 1884, 1890, 1895, 1900, 1905. и 1910. године. Године 1879. одржан је попис у четири оркруга који су 1878. ушли у састав Србије. Како су се различити делови данашње територије Србије и Црне Горе налазиле у разним временима под влашћу других држава, тако данас за анализу становништва наше државе можемо користити још и турске, аустроугарске, бугарске, мађарске пописе.

У Југославији пописи су одржавани: 1921, 1931, 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.

После распада земље пописи су одржани у Македонији 1994. и 2001, у Хрватској 2001, у Србији и Словенији 2002. године и Црној Гори 2003. године.

Види још

• Цензор
• Изборни цензус
• Републички завод за статистику Србије
• Број становника