Пређи на садржај

Порги и Бес (филм)

С Википедије, слободне енциклопедије
Порги и Бес
Плакат за биоскопску премијеру.
Изворни насловPorgy and Bess
Жанрмјузикл, драма
РежијаОто Премингер
СценариоН. Ричард Неш
ПродуцентСамјуел Голдвин
Главне улогеСидни Поатје
Дороти Дандриџ
Семи Дејвис Млађи
Перл Бејли
МузикаАндре Превин
Георге Гершвин
Ајра Гершвин
Директор
фотографије		Леон Шамрој
Продуцентска
кућа		Samuel Goldwyn Productions
ДистрибутерColumbia Pictures
Година1959.
Трајање138 минута
ЗемљаСједињене Америчке Државе
Језикенглески језик
Буџет$7 милиона
Зарада$3.5 милиона
IMDb веза

Порги и Бес (енгл. Porgy and Bess) је амерички музичко-драмски филм из 1959. године у режији Ота Премингера, са Сиднијем Поатјеом и Дороти Дандриџ у насловним улогама. Филм је заснован на истоименој опери из 1935. године коју су створили Џорџ Гершвин, Дубос Хејворд и Ајра Гершвин, а која је, пак, настала по Хејвордовом роману Порги из 1925. године и његовој позоришној адаптацији без музике из 1927, коју је написао заједно са супругом Дороти. Сценарио филма, који је заменио оперске рецитативе говорним дијалогом, написао је Н. Ричард Неш, ослањајући се веома верно на оригиналну оперу.

Филм је био последњи пројекат Самјуела Голдвина. Због контроверзне тематике, приказиван је само кратко након премијере у већим градовима, где је добио мешовите критике. Два месеца након изласка, Голдвин је иронично прокоментарисао: „Нико не чека с нестрпљењем мој следећи филм.”[1]

Дело је дуго било недоступно за кућно приказивање и често је описивано као „Свети грал изгубљених филмова”.[2] Једне од ретких комплетних копија приказане су 2007, 2010 и 2019. године.[3]

Године 2011, филм Порги и Бес је уврштен у Национални филмски регистар Конгресне библиотеке Сједињених Америчких Држава као културно и историјски значајно остварење.[4]

Радња

[уреди | уреди извор]

Радња филма смештена је почетком 20. века у измишљени део Чарлстона у Јужној Каролини под називом Кетфиш Роу, који представља дом црначке рибарске заједнице. Причу носе два насловна лика, Порги, сакати просјак који се креће у колицима запреженим козом, и Бес, зависница од дроге која живи са својим насилним љубавником, утоваривачем Крауном, познатим као локални силеџија.

Док је под дејством кокаина који му је дао Спортинг Лајф, Краун убија Робинса након што га овај победи у игри коцкица. На наговор Бес, Краун бежи из града. Спортинг Лајф затим предлаже Бес да пође са њим у Њујорк, али она одбија. У потрази за уточиштем, покушава да нађе помоћ код комшија, али је сви одбијају, све док је Порги не прихвати у свој дом.

С временом, између Поргија и Бес се развија љубав, и они почињу заједнички живот. Уочи црквеног излета на Кијава Ајланд, Спортинг Лајф поново покушава да јој приђе, али га Порги упозорава да је остави на миру. Бес жели да остане уз њега, јер Порги не може да иде на излет због свог инвалидитета, али је он подстиче да пође. По завршетку пикника, Бес се спрема да крене назад, али је у шуми пресреће Краун, који се све време крио на острву. После кратког отпора, он је силом обљубљује. Остали учесници, не слутећи шта се догодило, враћају се на копно.

Два дана касније, Бес се враћа у Кетфиш Роу, у стању делиријума. Када дође себи, присећа се свега и, осећајући се кривом, моли Поргија за опроштај. Признаје му да није у стању да се одупре Крауну и моли га да је заштити. Када се Краун враћа да „поврати своју жену” и потеже нож, Порги га убија, задавивши га. Полиција га потом приводи како би идентификовао тело, али за то време Спортинг Лајф, који је Бес дао кокаин, убеђује је да ће Порги у полицији нехотице признати убиство.

Под дејством дроге и у очајању, Бес на крају пристаје да пође са Спортинг Лајфом у Њујорк. Када се Порги врати и сазна да је отишла, одлучује да крене за њом, решен да је пронађе.

Глумачка постава

[уреди | уреди извор]

Продукција

[уреди | уреди извор]

Развој пројекта

[уреди | уреди извор]

Оригинална бродвејска продукција опере Порги и Бес из 1935. године трајала је свега 124 извођења.[5] Ревитализована верзија из 1942. године,[6] у којој су рецитативи били замењени говором, остварила је нешто већи успех, као и каснија национална турнеја и поновна поставка из 1953. године,[7] али су све заједно имале скроман финансијски резултат. Упркос томе, многи су сматрали да дело има потенцијал за филмску адаптацију.

Међу продуцентима који су покушали да обезбеде права били су Ото Премингер, Хал Волис, Луј Б. Мајер, Дор Шери, Анатол Литвак, Џозеф Л. Манкевиц и Хари Кон. Кон је чак желео да ангажује Фреда Астера, Ела Џолсона и Риту Хејворт, који би наступали у blackface-у, чему се задужбина Гершвинових оштро успротивила. Током 25 година, Ајра Гершвин је одбијао све понуде, плашећи се да би Холивуд „обесветио” братовљево дело. Тек 8. маја 1957. године продао је права Самјуелу Голдвину за 600.000 долара и 10% будућих прихода.[1][8][9]

Када је песник Ленгстон Хјуз, Голдвинов први избор за сценаристу, одбио сарадњу, продуцент је понудио посао бројним писцима (Полу Озборну, Клифрду Одетсу, Роду Серлингу и другима), али су сви били заузети. На крају је ангажовао Н. Ричарда Неша, који је до децембра 1957. завршио прву верзију сценарија. За режију је Голдвин разматрао Елију Казана, Френка Капру и Кинга Видора, али се на крају одлучио за Рубена Мамулијана, који је режирао и оригиналну позоришну представу и њену оперску адаптацију.[1][9]

Неш је сценарио прилагодио тако што је скоро све оперске рецитативе претворио у говорни дијалог, по узору на сценску верзију из 1942. године.

Избор глумаца

[уреди | уреди извор]

Због тема као што су неморал, зависност, проституција, насиље и убиство, филм је било веома тешко кастинговати. Многи афроамерички глумци одбили су улоге, сматрајући да оне подстичу расне стереотипе. Хари Белафонте је улогу Поргија оценио понижавајућом и одбио је. Голдвин је разматрао чак Џекија Робинсона, Шугара Реја Робинсона и певача Клајда Макфетера, иако нису имали глумачко искуство.

Једини који је у почетку показао интересовање био је Семи Дејвис Млађи, који је чак организовао аудицију на забави у кући Џуди Гарланд. Међутим, Ли Гершвин, супруга Ајре Гершвина, запрепашћена његовим наступом, молила је Голдвина да га не ангажује. Продуцент је улогу понудио Кебу Коловеју, али када је и он одбио, под притиском Френка Синатре и његових сарадника, Дејвис је коначно добио улогу „Спортинг Лајфа”.[1][9]

Сидни Поатје је за улогу Поргија добио понуду од 75.000 долара, али је у почетку одбио. Голдвин је претњаo тужбом, што је на крају навело Поатјеа да прихвати, уз речи да ће „улогу одиграти најбоље што може, с обзиром на околности”.[1][9][10]

За улогу Бес прво је разматрана Мјуријел Смит, која је одбила, изјавивши да „филм не чини добро мом народу”. На крају је ангажована Дороти Дандриџ, иако без великог одушевљења. Њене колегинице из филма Кармен Џоунс, Перл Бејли, Брок Питерс и Дајен Керол, такође су прихватиле улоге, али уз резерве у вези са приказом ликова.[1][9]

Музика

[уреди | уреди извор]

Музику су надгледали Андре Превин и Кен Дарби, док је сценографију осмислио Оливер Смит, добитник Tony награде за Моју лепу госпођицу. Због тога што Поатје није умео да пева, а партитура је била изнад вокалних могућности Дандриџове, њихове су гласове синхронизовали Роберт Макферин и Адел Адиксон, обоје афроамерички певачи, иако нису добили заслуге у одјавној шпици.

Иако је Голдвин желео да музика што више личи на оригиналну оперу, Превину је дозвољено да преради инструменталне делове, укључујући увертиру и сцене борбе.

Снимање

[уреди | уреди извор]

Проба са целом глумачком поставом заказана за 3. јул 1958. године прекинута је катастрофалним пожаром који је у 4 ујутру уништио све сценографије и костиме, штета је износила око 2 милиона долара. Почињале су да круже гласине да је пожар подметнут из протеста, али је Голдвин то јавно демантовао.

Током шестонедељне паузе дошло је до сукоба између Голдвина и Мамулијана, што је резултирало редитељевим отпуштањем. Његово место преузео је Ото Премингер, који је пристао да одложи своје пројекте Анатомија једног убиства и Егзодус како би режирао Порги и Бес.

Смена редитеља изазвала је спор између Америчког удружења редитеља и Америчког удружења продуцената, који је на крају решен у корист Голдвина. Мамулијан је тражио да му се призна редитељска заслуга, али је Америчко удружење редитеља одлучило да се као једини редитељ наведе Премингер.

Промена редитеља била је тежак ударац за Дандриџову, која је раније имала љубавну везу са Премингером. Он је био оштар и захтеван, што је додатно нарушило њено самопоуздање. Премингер се није слагао са Голдвиновом визијом, критиковао је скупоцене костиме („имамо проститутку од два долара у хаљини од две хиљаде”) и залагао се за више џез оркестрација уместо симфонијских.[1]

Главно снимање окончано је 16. децембра 1958. године. Извршни продуценти студија Columbia нису били задовољни песимистичним завршетком и предложили су да се измени тако да Порги на крају прохода, али је Голдвин одбио, инсистирајући да филм остане верна адаптација и да се у свим промотивним материјалима назива „америчка народна опера”, а не мјузикл.

Приказивање у биоскопима

[уреди | уреди извор]

Компанија Columbia Pictures победила је у надметању за дистрибуцију филма, док је Самјуел Голдвин задржао контролу над рекламном кампањом и начином приказивања.[11]

Филм Порги и Бес премијерно је приказан у Њујорку, у биоскопу Warner Theatre, 24. јуна 1959. године, а затим у Carthay Circle Theatre у Лос Анђелесу 5. јула. У Атланти је почео да се приказује почетком августа, али је убрзо повучен након што је изазвао негодовање код афроамеричке публике. Упркос тврдњама Atlanta Journal-а да је Голдвин сам цензурисао филм, продуцент га је потом повукао из приказивања и у другим деловима Сједињених Америчких Држава.[1][9]

Током августа филм је био четврти најгледанији у Америци,[12] исти пласман задржао је и у септембру и октобру, попео се на друго место у новембру, а потом пао на шесто место у децембру и пето у јануару 1960. године.[13][14][15] Ипак, упркос седмомесечном успеху на биоскопским листама, филм је у Сједињеним Америчким Државама и Канади зарадио тек половину од свог буџета од 7 милиона долара.

У Немачкој је био први енглески мјузикл приказан у оригиналу са титловима, а не синхронизован и, супротно очекивањима, доживео је велики успех у Немачкој и Швајцарској.[16]

Критички пријем

[уреди | уреди извор]

Филм Порги и Бес добио је мешовите критике.

Бозли Кроутер из The New York Times-а писао је да је „најпотреснија америчка музичка драма пренета на екран тако да оправдава своје вредности и готово надокнађује дуго чекање”, хвалећи сценарио Н. Ричарда Неша и режију Ота Премингера као „напрегнуту, динамичну и прожету људским емоцијама”.[17] Похвалио је и музику под диригентском палицом Андреа Превина, назвавши је „вероватно најбољом звучном интерпретацијом коју је ова опера икада имала”.[18]

Магазин Time је, међутим, оценио да је филм „само умерен и непотпун успех као музичко дело”, а као уметничко остварење „понекад тешко и неуспело”. Рецензент је критиковао прегломазне сцене и „громогласан” стерео-звук који је стварао утисак да је гледалац „заробљен у навијачкој секцији”. Ипак, похвалио је Семија Дејвиса млађег као Спортинг Лајфа и комичне изведбе Перл Бејли и Адел Адиксон, као и „раскошну” фотографију филма.[19]

Џејмс Болдвин у свом есеју На Кетфиш Роу оштро је критиковао филм, назвавши га „грандиозним, глупим и натопљеним мирисом самозадовољства”. Написао је да Премингер „има мноштво талентованих људи пред камером, али ни најмању представу шта да ради са њима”, окарактерисавши филм као „безукусно пренаглашен и емоционално испразан”.[20] Болдвин је такође довео у питање искреност белог редитеља који режира филм са искључиво црначком глумачком поставом, тврдећи да „режисер који не познаје живот који је обликовао те људе, не може знати ни њихову истину”.[20]

Телевизијско приказивање

[уреди | уреди извор]

Филм је на телевизији приказан само једном, у недељу, 5. марта 1967. године, на мрежи ABC-TV, у оквиру програма који је обухватао и емитовање адаптације Brigadoon и представу Mark Twain Tonight! са Халом Холбруком.[21]

Од тада Порги и Бес никада није у целости приказан на националној телевизији, али су поједини исечци коришћени у специјалима Америчког филмског института. Током седамдесетих година филм је неколико пута емитован на локалној телевизији у Лос Анђелесу (KTLA-TV, Channel 5), вероватно уз употребу специјално адаптиране 35мм копије која је првобитно направљена за телевизијско емитовање.

Недоступност

[уреди | уреди извор]

Права на филм Порги и Бес која је држао Самјуел Голдвин трајала су 15 година. Након истека уговора, филм није могао бити приказиван без сагласности задужбина Гершвинових и Хејвордових, и то тек након исплате значајне новчане накнаде. Упркос бројним захтевима, задужбина Гершвинових је дуго одбијала да дозволи било какво јавно приказивање.[9]

Филмске копије су данас изузетно ретке и често се описују као „свети грал изгубљених филмова”. Иако постоје пиратске верзије, дуго времена није било познато да ли уопште постоји комплетна и квалитетна копија.[9]

Године 2017, Мајкл Струнски, повереник и извршилац тестамента Ире Гершвина, изјавио је за The Hollywood Reporter да су Ира и његова супруга Леонор филм сматрали „ђубретом” („piece of shit”) и да су наредили Голдвину да уништи све преостале копије двадесет година након премијере, што им је уговор дозвољавао. Међутим, Мајкл Фајнстајн, асистент Ајре Гершвина, касније је то негирао.[2]

Филм је поново приказан 26. и 27. септембра 2007. године у Ziegfeld Theatre-у у Њујорку, у целини и са увертиром, паузом и завршном музиком, након чега је одржана панел-дискусија са биографом Ота Премингера Фостером Хиршем. Пројекције су поновљене 2010. и 2019. године, када је филм описан као „готово изгубљено остварење”.[2][22]

Дигитализована верзија филма данас је доступна за гледање у Конгресној библиотеци Сједињених Америчких Држава.[2][23]

Признања

[уреди | уреди извор]
Награда Категорија Номинација Резултат
Награде Академије[24] Најбоља фотографија Леон Шамрој Номинација
Најбоља костимографија Ирена Шараф Номинација
Најбољи звук Одељење за звук у студију Самјуел Голдвин (Гордон Е. Сојер, директор звука)

Одељење за звук у студију Тод-АО (Фред Хајнс, директор звука)

Номинација
Најбоља музика, Андре Превин и Кен Дарби Победа
Награде Златни глобус[25] Најбољи филм - мјузикл Самјуел Голдвин Победа
Најбољи глумац - мјузикл или комедија Сидни Поатје Номинација
Најбоља глумица - мјузикл или комедија Дороти Дандриџ Номинација
Греми награде[26] Најбољи албум са музичком подлогом или снимак оригиналне глумачке поставе из филма или телевизијске серије Андре Превин и Кен Дарби Победа
Награде Лаурел Најбољи мјузикл Самјуел Голдвин Номинација
Најбоља женска музичка изведба Перл Бејли Номинација
Најбоља женска музичка изведба Дороти Дандриџ Номинација
Најбољи мушки музички наступ Семи Дејвис Млађи Номинација
Награде Америчког удружења писаца[27] Најбоље написани амерички мјузикл Н. Ричард Неш Номинација

Године 2011, филм Порги и Бес проглашен је „културно, историјски и естетски значајним” од стране Конгресне библиотеке Сједињених Држава и уврштен у Национални филмски регистар.[28]

У образложењу избора, Регистар је истакао значајну продукцијску историју филма, насталу у периоду када је покрет за грађанска права добијао на замаху и када је више афроамеричких глумаца одбило улоге које су сматрали понижавајућим. Ипак, како је наведено, с временом је филм стекао нову критичку вредност и данас се сматра „занемареним ремек-делом”, према мишљењу савремених филмских историчара.[28]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д ђ е ж Berg, A. Scott (1998-10-01). Goldwyn: A Biography (на језику: енглески). Penguin. ISBN 978-1-101-49735-7. 
  2. ^ а б в г Masters, Kim (23. 2. 2017). „David Geffen, Samuel Goldwyn and the Search for the "Holy Grail" of Missing Movies”. The Hollywood Reporter. Приступљено 2025-11-13. 
  3. ^ Konigsberg, Ben (12. 9. 2019). „4 Film Series to Catch in N.Y.C. This Weekend”. The New York Times. Приступљено 2025-11-13. 
  4. ^ „Complete National Film Registry Listing”. Library of Congress. Приступљено 2025-11-13. 
  5. ^ „Porgy and Bess – Broadway Musical – Original | IBDB”. www.ibdb.com. Приступљено 2025-11-13. 
  6. ^ „Porgy and Bess – Broadway Musical – 1942 Revival | IBDB”. www.ibdb.com. Приступљено 2025-11-13. 
  7. ^ „Porgy and Bess – Broadway Musical – 1953 Revival | IBDB”. www.ibdb.com. Приступљено 2025-11-13. 
  8. ^ Alpert, Hollis (1990). The Life and Times of Porgy and Bess: The Story of an American Classic. New York: Knopf. стр. 259. ISBN 0-394-58339-6. 
  9. ^ а б в г д ђ е ж Hirsch, Foster (2021). Otto Preminger: The Man who Would be King (на језику: енглески). University Press of Kentucky. ISBN 978-0-8131-5290-5. 
  10. ^ Powers, Philip (31. 12. 2020). Sidney Poitier Black and White: Sidney Poitier's Emergence in the 1960s as a Black Icon. 1M1 Digital Pty Ltd. стр. 324. ISBN 9798567638712. 
  11. ^ „Columbia Wins In Hot Bid for 'Bess'”. Variety. 10. 9. 1958. стр. 14. Приступљено 2025-11-13. 
  12. ^ Wear, Mike (2. 9. 1959). „July Spillover, Hot Newies Hypo Aug.; Top 2 Alone Rake in Tall $2,375,000; 'North,' 'Murder,' 'Hole,' 'Porgy' Aces”. Variety. стр. 5. 
  13. ^ Wear, Mike (11. 11. 1959). „A Very Well-Stuffed 'Pillow' Paced October; 'FBI' a Strong Second Despite Length; 'Not For Me' 3rd”. Variety. стр. 20. 
  14. ^ Wear, Mike (13. 1. 1960). „'Solomon' Shows Boxoffice Glory; 'Petticoat,' 'Beach' December's 2 3; Holidays Surger Very Cheery”. Variety. стр. 11. 
  15. ^ Wear, Mike (3. 2. 1960). „Hot-Sizzle Mark of January B.O.; 'Petticoat,' 'Ben-Hur,' 'Sheba' Pacing; 'So Few' and 'Beach' Runners Up”. Variety. стр. 4. 
  16. ^ „Legit Helped Pre-Sell Germany, Where 'Porgy' Beats O'seas Jinx Against Yank Musical Films”. Variety. 6. 7. 1960. стр. 17. Приступљено 6. 2. 2021. 
  17. ^ Arneel, Gene (10. 8. 1960). „New Hard Look at Film Critics And Their Relationship To B.O.”. Variety. стр. 3. Приступљено 9. 2. 2021. 
  18. ^ Crowther, Bosley (25. 6. 1959). „Screen: Samuel Goldwyn's 'Porgy and Bess' Has Premiere At Warner”. The New York Times. стр. 20. Приступљено 2. 3. 2024. 
  19. ^ „The New Pictures - TIME”. www.time.com. Архивирано из оригинала 07. 12. 2008. г. Приступљено 2025-11-13. 
  20. ^ а б Baldwin, James (1998). Collected essays. Internet Archive. New York : Library of America. ISBN 978-1-883011-52-9. 
  21. ^ „Television, Theater, Records, Cinema”. Time. 3. 3. 1967. Архивирано из оригинала 20. 2. 2008. г. 
  22. ^ „Porgy and Bess Film to Be Screened at NYC's Ziegfeld”. TheaterMania.com. 2007-09-20. Архивирано из оригинала 2007-10-06. г. Приступљено 2009-07-28. 
  23. ^ Poitier, Sidney; Dandridge, Dorothy; Davis, Sammy; Wilson, Everdinne; Scott, Leslie; Attaway, Ruth (1959). „Porgy and Bess”. Copyright Collection (Library of Congress). Columbia Pictures Corporation. Приступљено 2025-11-13. 
  24. ^ „The 32nd Academy Awards (1960) Nominees and Winners”. oscars.org. Приступљено 2025-11-13. 
  25. ^ „Porgy and Bess”. Golden Globes (на језику: енглески). Приступљено 2025-11-13. 
  26. ^ „2nd Annual GRAMMY Awards | GRAMMY.com”. grammy.com. Приступљено 2025-11-13. 
  27. ^ „Writers Guild of America archives”. Архивирано из оригинала 2006-10-01. г. 
  28. ^ а б „2011 National Film Registry More Than a Box of Chocolates”. Library of Congress. 28. 12. 2011. Приступљено 2025-11-13. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Порги_и_Бес_(филм)&oldid=30583419”