Порицање геноцида над Србима у НДХ

С Википедије, слободне енциклопедије
Жртве Јасеновца, логора смрти током геноцида над Србима у НДХ

Порицање геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској (НДХ), фашистичкој марионетској држави током Другог светскога предвођену Усташама, представљају ревизионистичке и негационистичкке тврдње да у НДХ нису извршени систематски масовни злочини и геноцид над Србима, као и умањивање броја жртава и бруталности злочина.

Једна од стратегија укључује тврдње да је Логор Јасеновац био само радни логор, а не логор смрти. Ревизионистичке изјаве и дела су објављивали поједини новинари и историчари, али и високи званичници. Википедија на хрватском језику такође је привукла пажњу међународних медија због пристрасности и негационизма у вези са злочинима НДХ.

Након што је Хрватска стекла независност, уништено је око три хиљада споменика посвећених антифашистичкоој борби и жртвама фашизма, Спомен-подручју Јасеновац су укинута финансијска средства, а зграда музеја је вандализована, док су изложбе и документација уништени, оштећени и опљачкани.

Историографија[уреди | уреди извор]

СФР Југославија[уреди | уреди извор]

Геноцид над Србима није адекватно истраживан након рата, јер послератна југословенска власт предвођена Комунистичком партијом није подстицала независне истраживаче због забринутости да би етничке тензије проистекле из рата могле да дестабилизују нови режим.[1][2][3][4] Одређене злочине су покушали да прикрију или да замаскирају етничку припадност жртава.[2][5] Истраживач геноцид Хенри Хутенбах је написао да је „идеологизована и камулфирана титоистичка југословенска историорафија” потиснула геноцид на Србима до нивоа порицања.[5] Све жртве Другог светског рата су називане „Југословенима”, док су сви колаборационисти са нацистичким режимом називани „фашистимса”.[5]

Модерна Хрватска[уреди | уреди извор]

Хрватска историчарка Мирјана Касаповић објаснила је да се у најрелевантнијим научним истраживања злочини над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ недвосмислено и једногласно класификују као геноцид.[6] Ипак, она објашњава три главне стратегије историјског ревизионизма у модерној хрватској историографији, тврдње: да је НДХ у то време била обична устаничка држава; да нису почињени масовни злочини, поготово геноцид, да је логор Јасеновац само радни логор.[6] Хрватски уџбеници оправдавали су постојање НДХ емотивним наративом да је „миленијумска нит“ хрватске државности поништена „покушајем великосрпског режима да уништи све знакове хрватске националности“.[7] Такође, уџбеници релативизују терор над Србима тврдећи да је то резултат „њихове претходне хегемоније“.[7]

Комисија за утврђивање ратних и поратних жртава Републике Хрватске основана од стране Хрватски сабора која је прикупљала податке од 1992. до 1999. године је пописала 2238 жртава логора Јасеновац.[8] Недуго затим су појединци, као што су Роман Лељак, Младен Ивезић и Стјепан Разум, објављивали тврдње о мање од 2000 жртава.[8] Разум је говорио да је Јасеновац транзитни и радни логор, да не постоје докази о злочинима, као и да су најбројније жртве чинили Хрвати који су били противници усташког режима.[8]

Историчар Хрвоје Класић је навео да је од осамостаљења Хрватске након распада Југославије успостављен нови приступ проучавању и подучавању хрватске историје, који укључује умањивање и порицање усташких злочина.[9] Он објашњава и да је тренд ревизионизма и негационизма варирао по интензитету током наредних двадесет пет година, али да никада није у потпуности заустављен.[9] Један од најзнајачнијих научника који су изучавали злочине у НДХ, Рори Јеоманс је 2018. изјавио да је историјски ревизионизам из 90-их имао своја упоришта у академији и мејнстрим политици, као и да данашњи ревизионисти имају за циљ рехабилитацију усташког режима у целости, упоређујући га са ером Фрањe Туђманa када је тренд био минимизирати злочине или рехабилитовати само одређене његове аспекте.[10] Такође је навео да ревизионисти тврде да обележавање усташких злочина представља покушај „оцрњивања имена Хрватске, проглашења Хрвата геноцидним народом и криминализације Домовинског рата“.[10]

У својој рецензији књиге Јосипа Јурчевића „Порекло јасеновачког мита”, немачки историчар Холм Сундхауссен наводи да он „радо и непромишљено“ користи термин „мит“ и покушава изостављањем информација показати да је Јасеновац био радни логор и да се геноцид у Независној Држави Хрватској није догодио.[11] Јурчевић је у својим делима такође писао да су жртве концентрационих логора првенствено умирале од лоше хигијене и заразних болести.[7]

Поједини активисти за људска права су објаснили да у Хрватској постоји дисторзија перцепције злочина из Другог светског рата, а да је посебно била доминантна 90-их када су антисрпски наративи били доминантни.[12] Најпромиментнији представник је десничарска организација Друштво за истраживање троструког логора Јасеновац, чији су чланови новинар Игор Вукић and истраживач Јосип Печарић који су познати по објављивању ревизионистичких садржаја.[13] Тезе које промовишу њени чланови су представљане интервјуима у водећим медијима и промоцијама књига.[13] Иницијативи за оснивању организације је претходила књига Владимира Мркоција и Владимира Хорвата „Огољена лаж Јасеновца” из 2008. године.[8]

Вукић је негирао да је неко у Јасеновцу убијен само зато што је православац или Србин.[8] Последња књига „Откривена лаж из Јасеновца“ коју је написао подстакла је Симон Визентал Центар да контактира хрватске власти и позове на забрану таквих дела, напомињући да ће „с правом одмах бити забрањене у Немачкој и Аустрији“.[14][15] На питање да ли се друштво бавило порицањем геноцида, Вукић је одговорио речима: "Када је реч о геноциду, то се често доводи у везу са Србима. Ако је реч о томе, ми то негирамо".[12] Менахем Росенсафт, генерални саветник Светског јеврејског конгреса, осудио је колумну Милан Ивкошић у Вечерњем листу која позитивно оцењује Вукићеву књигу , истичући да „постоје стравичне стварности историје које нико не сме да преиспитује, искривљује или негира”.[16]

Хрватски редитељ и продуцент Јаков Седлар је 2016. године објавио документарц Јасеновац – истина која је заступала исте теорије, означавајући логор као „сабирни и радни логор“.[17] Филм је садржао фалсификоване информације, порицање злочина и говор мржње према политичарима и новинарима.[18] Јула 2021. године су Стипе Пилић и Бланка Матковић, чланови Друштва за истраживање троструког логора Јасеновац, у Глини одржали промоцију ревизионистичке књиге „Јасеновац и послератни јасеновачки логори – геостратешка тачка великосрпске политике и пропаганди покретач њених ширења према Западу”.[19]

Политички ставови и изјаве званичника[уреди | уреди извор]

И политичари су покушали умањити сразмере геноцида почињеног над Србима у Независној Држави Хрватској.[20]

Будући први председник самосталне Хрватске Фрањо Туђман је 1989. године подржао хрватски национализам и објавио књигу Хорори рата: Историјска реалност и филозофија, у којој је довео у питање број жртава усташког режима. Он је тврдио да је између 30 и 40 хиљада умрло у Јасеновцу.[21] Неки научници и истраживачи су Туђмана оптужили за „кокетирање са усташким идејама” и умањивањем броја жртава у НДХ].[22][23][24][25][26]

Ипак, он је у својој књизи навео да се догодио геноцид:

Историјска је чињеница да је усташки режим у НДХ, у спровођењу плана за смањење „непријатељског српског православног народа у хрватским земљама“, починио велики геноцидни злочин над Србима, а сразмерно још већи над Ромима и Јеврејима, у спровођењу нацистичке расне политике.[27]

Фрањо Туђман, први председник самосталне Хрватске је покренуо бројне контроверзе због „кокетирања са усташким идејама” и умањивањем броја жртава у НДХ

Године 2006. се у јавности појавио видео снимак на којем се види како хрватски председник Стјепан Месић држи говор у Аустралији почетком 90-их, у којем је рекао да су Хрвати „извојевали велику победу 10. априла“ (датум формирања НДХ 1941.), и да Хрватска не треба никоме да се извини за Јасеновац.[28] Касније се Месић извинио због своје непристојне изјаве и изјавио да несумњиво сматра антифашизам основом модерне Хрватске, уважавао је југословенске партизане и сматрао потребним да „реафирмише антифашизам као људску и цивилизацијску обавезу у функцији неизбежног услова за изградњу демократске Хрватске, земље равноправних грађана.[29] Наредне године године објављена су два нова видео записа Месића из 1992. године у којима је изјавио да је Јасеновац радни логор, да га Јосип Броз Тито није посетио јер је знао да су подаци фалсификовани са циљем добијања веће реперације, а и похвалио усташког министра Андрију Артуковића.[8][30]

Дана 17. априла 2011, на комеморацији у Јасеновцу, актуелни хрватски председник Иво Јосиповић упозорио је да је било „покушаја драстичног смањења или смањења броја жртава Јасеновца“, додајући, „овде суочен са поражавајућом истином да су одређени припадници хрватског народа способни извршења најсуровијих злочина“. [31]

Хрватски историчар и политичар Златко Хасанбеговић, који је раније био министар културе у земљи 2016. године, оптужен је за умањивање злочина усташа и покушај да у свом раду рехабилитује њихове идеје.[32] Он је 1996. године написао најмање два чланка у часопису „Независна Држава Хрватска“, који уређује Хрватски ослободилачки покрет (ХОП), у којем је величао усташе као хероје и мученике и негирао злочине почињене од стране режима.[33] Као одговор, Хасанбеговић је порекао да је апологета режима, наводећи да су усташки злочини током Другог светског рата били „највећи морални промашај“ хрватског народа у његовој историји и да су његове речи извучене из контекста због политичке манипулације.[34]

Почевши од 2016. године антифашистичке групе, представници хрватских српских, ромских и јеврејских заједница и бивши највиши хрватски званичници бојкотовали су службену државну комеморацију за жртве логора Јасеновац, јер су, како су објаснили, хрватске власти (након повратка ХДЗ-а на власт) одбиле изричито да осуде усташко наслеђе и умањивали су и ревитализирали злочине. [35][36][37][38]

У септембру 2019. током састанка са Адамом Диенг, специјалним савјетником генералног секретара Уједињених нација за спречавање геноцида, Жељко Комшић, хрватским чланом Председништвa Босне и Херцеговине, рекао је да se злочин геноцида над Србима, Ромима и Јеврејима почињен од стране НДХ негира се јавним и политичким деловањем неких појединаца у Хрватској.[39]

Википедија на хрватском језику ​[уреди | уреди извор]

Википедија на хрватском језику је 2013. године привукла пажњу међународне јавности због прокоције фашизма, пристрасности против Срба, историјског ревизионизма, укључујући и порицање геноцида почињеног од стране усташког режима.[40][41] Чланак о логору Јасеновац је помињао да је назваи логор искључиво сабирним и радним, умањивала је злочине и број жртава, а такође се ослањало на десничарске медије и приватне блогове као референце.[42] Године 2021. направљене су бројне промене како би се уклонио административни приступ групи уредника који су сматрани одговорним, од којих су нека имена објављена у хрватским медијима и били су повезани са познатим крајњим десничарским групама.[43][44]

Уништавање меморијала и споменика ​[уреди | уреди извор]

Меморијални музеј у Спомен-подручју Јасеновац

Након што је Хрватска стекла независност, уништено је око 3000 споменика посвећених антифашистичкоој борби и жртвама фашизма.[45][46][47] Према тврдњама хрватских удружења ветерана из Другог светског рата, та разарања нису била спонтана, већ планирана активност коју су спроводили владајућа странка, држава и црква.[45] Статус Спомен-подручја Јасеновац је спуштен на природни парк, а парламент је укинуо финансијска средства.[48] У септемберу 1991. године, Оружане снаге Републике Хрватске су упале у спомен-подручје и вандализовале зграду музеја, док су изложбе и документација уништени, оштећени и опљачкани.[46] СР Југославија је слала формално протестно писмо Уједињеним нацијама и Унеску, упозоравајући на девастацију меморијалног комплекса.[46] Мисије Европске заједнице су посетиле вандализован комплекс и потврдиле оштећења.[46]

Види још ​[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Jasenovac”. United States Holocaust Memorial Museum. 2007. Приступљено 2. 6. 2020. 
  2. ^ а б McCormick 2008.
  3. ^ Odak & Benčić 2016, стр. 67.
  4. ^ Bürgschwentner, Egger & Barth-Scalmani 2014, стр. 455.
  5. ^ а б в Huttenbach 2016, стр. 224.
  6. ^ а б Kasapović 2018.
  7. ^ а б в Pavasović Trošt 2018.
  8. ^ а б в г д ђ Geiger 2020.
  9. ^ а б Klasić 2016.
  10. ^ а б Yeomans, Rory (6. 6. 2018). „How to Combat Croatian Revisionists’ Culture of Lies”. Balkan Insight. BIRN. 
  11. ^ Sundhaussen, Holm. „Rezension 55: Jurčévić, Josip: Die Entstehung des Mythos Jasenovac. Probleme bei der Forschungsarbeit zu den Opfern des II. Weltkrieges auf dem Gebiet von Kroatien.”. Osteuropa-Institut. 
  12. ^ а б Opačić, Tamara (24. 11. 2017). „Selective Amnesia: Croatia’s Holocaust Deniers”. Balkan Insight. BIRN. 
  13. ^ а б Vladisavljevic, Anja (7. 1. 2019). „Book Event Questioning WWII Crimes Planned for Zagreb Church”. Balkan Insight. BIRN. 
  14. ^ „Simon Wiesenthal Centre urges Croatia to ban Jasenovac revisionist works”. hr.n1info.com. N1 Zagreb. 9. 1. 2019. 
  15. ^ „Jewish rights group urges Croatia to ban pro-Nazi book”. Associated Press. 9. 1. 2019. 
  16. ^ Rosensaft, Menachem (27. 8. 2018). „Croatia Must Not Whitewash the Horrors of Jasenovac”. Balkan Insight. BIRN. 
  17. ^ Milekic, Sven (21. 4. 2017). „Dishonour for Zagreb Over 'Alternative Facts' About Holocaust”. BalkanInsight. Приступљено 5. 9. 2019. 
  18. ^ „Jakov Sedlar bi zbog filma 'Jasenovac – istina' mogao u zatvor” (на језику: хрватски). Telegram. 18. 4. 2016. 
  19. ^ „Hrvatski dom u Glini – revizionizam na mjestu genocida”. Новости (на језику: хрватски). 16. 7. 2021. Приступљено 17. 7. 2021. 
  20. ^ Drago Hedl (10. 11. 2005). „Croatia's Willingness To Tolerate Fascist Legacy Worries Many”. BCR Issue 73. Institute for War and Peace Reporting. Приступљено 30. 11. 2010. 
  21. ^ Sindbaek 2012, стр. 178-179.
  22. ^ Sadkovich 2010.
  23. ^ Ciment & Hill 2012, стр. 492.
  24. ^ Horvitz & Catherwood 2014, стр. 432-433.
  25. ^ Parenti 2002, стр. 44-45.
  26. ^ „Franjo Tudjman”. The Guardian. 13. 12. 1999. Приступљено 31. 5. 2020. 
  27. ^ Tuđman, Franjo (1996). Velike ideje i mali narodi (на језику: хрватски). Zagreb: Nakladni zavod Matice hrvatske. стр. 314—315. , cited in Havel, Boris (2015). „O izučavanju holokausta u Hrvatskoj i hrvatskoj državotvornosti”. Nova Prisutnost. 13 (1): 105. Приступљено 16. 11. 2017. »Povijesna je činjenica da je ustaški režim NDH, u provedbi svojih planova o smanjenju ‘neprijateljskog srpsko-pravoslavnog pučanstva u hrvatskim zemljama’ izvršio velik genocidni zločin nad Srbima, a razmjerno još veći nad Romima i Židovima, u provedbi nacističke rasne politike.« 
  28. ^ „Poslušajte Mesićev ustaški govor koji je 2006. godine otkrio Index” (на језику: хрватски). Index.hr. 12. 2. 2016. Приступљено 9. 7. 2021. 
  29. ^ „STIPE MESIĆ O SVOJIM IZJAVAMA O NDH I USTAŠTVU U AUSTRALIJI 'Dopustio sam da me upregnu u kola jednostrane interpretacije povijesti'. Jutarnji Vjesti. 13. 2. 2016. 
  30. ^ Milekic, Sven (24. 1. 2017). „Croatia Ex-President Shown Downplaying WWII Crimes”. Balkan Insight. BIRN. 
  31. ^ „Croatian Auschwitz must not be forgotten”. B92. 17. 4. 2011. Приступљено 12. 10. 2012. 
  32. ^ Hockenos, Paul (6. 5. 2016). „Croatia's Far Right Weaponizes the Past”. ForeignPolicy.com. 
  33. ^ Simicevic, Hrvoje (12. 2. 2016). „What were the Ustasa for Minister Hasanbegovic?”. BalkanInsight.com. 
  34. ^ „Hasanbegovic: Ustasha crimes biggest moral lapse in history of Croatian people”. EBL News. 11. 2. 2016. 
  35. ^ „Dokle će se u Jasenovac u tri kolone?”. N1. 23. 4. 2017. Приступљено 28. 7. 2019. 
  36. ^ „Jasenovac Camp Victims Commemorated Separately Again”. balkaninsight.com. 12. 4. 2019. Приступљено 28. 7. 2019. 
  37. ^ „Jewish and Serbian minorities boycott official "Croatian Auschwitz" commemoration”. neweurope.eu. 28. 3. 2017. Приступљено 28. 7. 2019. 
  38. ^ „Former top Croat officials join boycott of Jasenovac event”. B92. 12. 4. 2016. Приступљено 28. 7. 2019. 
  39. ^ „Dokle će se u Jasenovac u tri kolone?”. N1. 29. 9. 2019. Приступљено 7. 7. 2020. 
  40. ^ Sampson, Tim (1. 10. 2013). „How pro-fascist ideologues are rewriting Croatia's history”. dailydot.com. 
  41. ^ „Desničari preuzeli uređivanje hrvatske Wikipedije” [Right-wing editors took over the Croatian Wikipedia]. Jutarnji list (на језику: хрватски). 10. 9. 2013. Архивирано из оригинала на датум 25. 03. 2016. Приступљено 17. 07. 2021. 
  42. ^ Milekic, Sven (26. 3. 2018). „How Croatian Wikipedia Made a Concentration Camp Disappear”. BalkanInsight.com. Приступљено 27. 11. 2019. 
  43. ^ Jarić Dauenahuer, Nenad (23. 3. 2021). „Hrvatska Wikipedija konačno prestaje biti ustaško ruglo”. Index.hr (на језику: хрватски). Приступљено 10. 7. 2021. 
  44. ^ Krnić, Lovro (16. 3. 2021). „Početak kraja Endehapedije”. Новости (на језику: хрватски). Приступљено 10. 7. 2021. 
  45. ^ а б Ramet 2007b, стр. 273.
  46. ^ а б в г Walasek 2016, стр. 84.
  47. ^ Radonic 2013.
  48. ^ Walasek 2016, стр. 83-84.

Извори[уреди | уреди извор]

Књиге[уреди | уреди извор]

  • Sindbaek, Tia (2012). Usable History?: Representations of Yugoslavia's Difficult Past from 1945 to 2002. ISD LLC. ISBN 978-8-77124-107-5. 
  • Ciment, James; Hill, Kenneth (2012). Political Violence in Twentieth-Century Europe. Routledge. ISBN 9781136596216. 
  • Bürgschwentner, Joachim; Egger, Matthias; Barth-Scalmani, Gunda (2014). Other Fronts, Other Wars?: First World War Studies on the Eve of the Centennial. Brill. ISBN 978-90-04-24365-1. 
  • Horvitz, Leslie Alan; Catherwood, Christopher (2014). Encyclopedia of War Crimes and Genocide. Infobase Publishing. ISBN 9781438110295. 
  • Parenti, Michael (2002). To Kill a Nation: The Attack on Yugoslavia. Verso Books. ISBN 9781859843666. 
  • Ramet, Sabrina (2007). Democratic Transition in Croatia: Value Transformation, Education, and Media. Texas A&M University Press. ISBN 9781603444521. 
  • Walasek, Helen (2016). Bosnia and the Destruction of Cultural Heritage. Routledge. ISBN 9781317172994. 
  • Mojzes, Paul (2011). Balkan Genocides: Holocaust and Ethnic Cleansing in the 20th Century. Lanham: Rowman & Littlefield. ISBN 9781442206632. 
  • Huttenbach, Henry R. (2016). „Genocide Denial”. Ур.: Chorbajian, Levon; Shirinian, George. Studies in Comparative Genocide. Springer. ISBN 9781349273485. 
  • Ramet, Sabrina (2007b). Democratic Transition in Croatia: Value Transformation, Education, and Media. Texas A&M University Press. ISBN 9781603444521. 
  • Walasek, Helen (2016). Bosnia and the Destruction of Cultural Heritage. Routledge. ISBN 9781317172994. 

Научни часописи[уреди | уреди извор]

  • Sadkovich, James (2010). „Forging Consensus: How Franjo Tuđman Became an Authoritarian Nationalist”. Review of Croatian history. 6 (1): 7—35. 
  • Kasapović, Mirjana (2018). „Genocid u NDH: Umanjivanje, banaliziranje i poricanje zločina”. Politička Misao: Časopis za Politologiju. 55 (1): 7—33. doi:10.20901/pm.55.1.01Слободан приступ. 
  • Pavasović Trošt, Tamara (2018). „Ruptures and continuities in nationhood narratives: reconstructing the nation through history textbooks in Serbia and Croatia”. Nations and Nationalism: 1—25. doi:10.1111/nana.12433. 
  • Radonic, Ljiljana (2013). „Croatia's Politics of the Past during the Tuđman Era (1990–1999)—Old Wine in New Bottles?”. Totalitarian Movements and Political Religions. 44: 234—254. doi:10.1017/S0067237813000143. 
  • Odak, Stipe; Benčić, Andriana (2016). „Jasenovac — A Past That Does Not Pass: The Presence of Jasenovac in Croatian and Serbian Collective Memory of Conflict”. East European Politics and Societies and Cultures. 30 (4): 805—829. doi:10.1177/0888325416653657. 
  • McCormick, Rob (2008). „The United States' Response to Genocide in the Independent State of Croatia, 1941–1945”. Genocide Studies and Prevention. 3 (1): 75—98. doi:10.1353/gsp.2011.0060. 
  • Klasić, Hrvoje (2016). „Dealing with or facing the past?”. Europski glasnik - Le Messager européen (4): 229—232. 
  • Radonic, Ljiljana Radonic (2013). „Croatia's Politics of the Past during the Tuđman Era (1990–1999)—Old Wine in New Bottles?”. Totalitarian Movements and Political Religions. 44: 234—254. doi:10.1017/S0067237813000143. 
  • Geiger, Vladimir (2020). „Pitanje broja žrtava logora Jasenovac u hrvatskoj i srpskoj historiografiji, publicistici i javnosti nakon raspada SFR Jugoslavije – činjenice, kontroverze i manipulacije”. Časopis za suvremenu povijest. 52: 517—585. doi:10.22586/csp.v52i2.11253.