Портал:Антички Рим/Чланак месеца/архива
Изабрани чланци [уреди извор]
Јануар[уреди извор]
Други пунски рат (Римљани су га називали Рат против Ханибала) био је рат између Картагине и Римске републике, а водио се од 218. п. н. е. до 202. п. н. е. То је био други од три велика рата, који су се називали Пунски ратови, због латинског имена за Картагињане Punici или Poenici (од имена њихових предака Феничана).
Рат је обележио изненађујући Ханибалов прелазак преко Алпа, приликом ког је изгубио доста војника, савез са Галима, велика победа у бици код Требије и велика заседа код Тразименског језера. Након ових пораза, Римљани су против Ханибала употребили тактику избегавања борбе, али због непопуларности оваквог приступа, Римљани су ипак поново морали прибећи биткама на отворенима. Исход тога је био тешки римски пораз код Кане, што је за последицу имало прелазак многих римских савезника на страну Картагине, што је продужило рат у Италији за више од 10 година, током којих је још римских војски било уништено. Ипак, Римљани су били успешнији у опседању градова и освојили су све важније градове који су се придружили непријатељима, а такође су успели да спрече картагињански покушај да Ханибалу пошаљу појачање у бици код Метаура. У међувремену на Иберијском полуострву, која је била главни извор људства за Ханибалову војску, друга римска експедиција на челу са Сципионом Африканцем Старијим је заузела Нову Картагину и окончалу картагињанску владавину над Иберијом у бици код Илипа. Коначан окршај је била битка код Заме између Сципиона Африканца и Ханибала, окончана Ханибаловим поразом и наметањем ташких мировних услова Картагини, која је престала да буде велика сила и постала је римски поданик.
Споредан сукоб током овог рата је био неодлучени Први македонски рат у источном Средоземљу и Јонском мору.
Фебруар[уреди извор]
Константинов славолук је славолук са троје врата изграђен за императора Константина I (312-315) недалеко од Колосеума у Риму. Највећи је и скулптурама најукрашенији славолук антике.
Славолук је подугнут након битке на Милвијском мосту и описује ту одлучну победу на једном маленом фризу свога рељефног украса. Остали украс је узет готово у потпуности са других, старијих споменика, и то делимично зато да се споменик брзо доврши, али и да наговести повратак добре владавине. Сви рељефи потичу од добрих „императора“: Трајана, Хадријана и Марка Аурелија.
Рељефи који приказују борбе са Дачанима првобитно су били украс Трајановог форума довршеног 113. године где су чинили знатно дужи низ од оног који би се могао саставити из делова на Константиновом славолуку и из других сачуваних фрагмената. Ратни призори смењују се са сценама алегоријског карактера. Стил ових рељефа на којима су ликови тесно збијени један уз другог и на којима има више диференцијалних слојева надовезује се на флавијску уметност.
Март[уреди извор]
Битка код Кане се одиграла у доба Другог пунског рата године 216. п. н. е. између римске војске под конзулима Гајем Теренцијем Вароном и Луцијем Емилијем Паулом на једној, и картагинске војске под Ханибалом на другој страни. У њој је Ханибал, упркос бројчаној инфериорности, а користећи тактику двоструког обухвата, готово потпуно уништио римску војску и Римљанима нанео најтежи пораз у њиховој целој историји.
Битка код Кане се често наводи као најблиставије достигнуће Ханибалове војне каријере, те је стекла статус једне од најпознатијих битака антике и војне историје уопште. Иако се наводи као један од најбољих примјера ратне вјештине и идеал уништавајуће битке коме су тежили војсковође у следећа два миленијума, у стратешком смислу није постигла свој циљ, односно довела до картагинске победе у рату. Савремени историчари су у последње време почели износити одређене сумње у њен традиционални приказ и тумачења.
Април[уреди извор]
Центурион (лат. centurio); у римској војсци центурион је био командир једне центурије у легији. У легијама је била успостављена јасна хијерархија - постајао је командни ланац и у њему су центуриони били најнижи. Ипак, не може се рећи да је центурион представљао чин у данашњем смислу тог појма.
Дакле, сваки центурион је заповиједао основном јединице легије – центуријом, у којој је број легионара варирао у зависности од епохе и формације; од око 80-100 па и до 160 у појединим случајевима. На почетку су центурије дјеловале у групама по двије и формирале једну маниполу. Центурион који је командовао предњом центуријом, оној која је у борбеној формацији на бојном поље била ближе непријатељу завао се приор а онај други постериор. Није сасвим јасно потврђено да ли је први имао одређено старјешинство над другим, ова је дистинкција највјероватније имала углавном практични смисао код руковођења јединицама у току битке и односио се на заузимање прве или друге борбене линије.
Највиши чин у односу на друге центурионе у једној легији имао је центурион из прве кохорте и носио је назив примус пилус. Примус пилус је отприлике еквивалентан чину данашњег пуковника.
Центуриони су били окосница професионалне војске, каријерни војници који су давали дневна задужења својим подређених и издавали им команде на бојном пољу. Обично су напредовали чин по чин али дешавало се да их император или виши официр ванредно унаприједе.
Мај[уреди извор]
Битка код Заме била је коначна и одлучујућа битка Другог пунског рата, а одиграла се око 19. октобра 202. п. н. е.. Римску армију је предводио Сципион Афрички, а картагиљанску Ханибал. Картагина је поражена у тој бици и молила је за мир. Битком завршава Други пунски рат, а Картагини се намеће плаћање ратне одштете и забрањује се да има војску без дозволе Рима.
Ханибал је извршио инвазију, а великим победама у биткама код Тицина,Требије, језера Трасимен и Кане понизио је римску војску. У бици код Кане уништио је целу једну армију. Те победе користио је не би ли добио савезнике у Италији. Одзив је био слаб. Користио је политику спржене земље, али није успевао да добије појачање потребно за коначну победу. У бици код Метаура страдао му је брат Хасдрубал, који је дошао преко Алпа као дуго чекано појачање.
Сципион Афрички пресељава битке у Шпанију и ту побеђује и претвара Шпанију у римску провинцију. Затим Сципион предлаже да се рат пресели у Африку, близу саме Картагине. После Сципионове победе у бици код Багбрада, Ханибал је позван из Италије да дође да обрани саму Картагину.
Јун[уреди извор]
Први пунски рат (264. п. н. е. — 241. п. н. е.) био је први од три велика рата између Картагине и Римске републике.
Две силе су се 23 године бориле за превласт у западном Медитерану. Римљани на крају побеђују, намећући тешке мировне услове и велике финанцијске репарације против Картагине. Сицилија постаје провинција Рима. Картагина престаје бити главна поморска сила. Рим преузима контролу западног Медитерана. Први Пунски Рат је означавао почетак периода ширења Рима, током кога добијају контролу над већином Медитерана. Серија ратова између Рима и Картагине позната је под називом пунски ратови, због латинског назива за становнике Картагине: Puni.
Средином III века п. н. е. Римска република је постајала све моћнија. После векова нереда и унутрашњих побуна, цело Апенинско полуострво је било чврсто у рукама Рима. Сви непријатељи или инвазије су одбијене или савладане. Римљани су имали велику веру у свој политички систем и војску.
Преко Тиренског мора и Сицилијанског мореуза у данашњем Тунису, Картагина је била доминантна морска и трговачка сила. Картагина је контролисала већину медитеранских трговачких путева. У почетку је Картагина била феничка колонија. Међутим претворила се у центар широког царства које је покривало обале северне Африке, Сардинију, Корзику и делове Сицилије.
Јул[уреди извор]
Под појмом Галски рат подразумева се војни поход који је предузео римски војсковођа Гај Јулије Цезар против "слободне Галије" у периоду од 58. до 51/50. п. н. е.
Најважнији извор о рату представља спис који је Цезар написао под насловом Коментари о Галском рату (лат. Commentarii de bello Gallico) чију је 8. књигу написао један његов официр, Аул Хирције. Ово дело, које је и у књижевном смислу веома успешно, омогућује тачно праћење похода. И поред тога треба имати у виду да су догађаји представљени из Цезаровог угла и да има веома мало других историјских дела (као нпр. Диона Касија) која могу да послуже као извор.
У политички несложној "слободној Галији" обитавао је велики број племена чија су нам имена позната само Цезаровим посредством. Та племена су била или чисто келтска, или су у њима на власти били келтски прваци. Краљевска власт код Келта је у време Цезара већ нестала уступајући место аристократској владавини. Нека племена, као Едуи, била су савезници Рима. Цела Галија је била увучена у вртлог раних сеоба народа, од којих је једна Цезару дала изговор за напад.
Хелвети, који су насељавали данашњу Швајцарску дошли су под удар Ариовиста, за кога се верује да је био поглавица Свева, тако да су морали да се повуку у правцу Галије. Због тога су се 58. године п. н. е. обратили Цезару, као тамошњем римском управитељу, јер су желели да пређу преко римске провинције која је носила назив Нарбонска Галија (лат. Gallia Narbonensis, данашња Прованса). Међутим, Цезар је ово одбио и дао да се изгради зид који би Хелвете спречио у њиховом науму. Хелвети су једноставно заобишли овај зид, па и римску провинцију Нарбонску Галију, али је Цезар ипак окупио армију узевши и две новоформиране легије из Италије и стигао Хелвете код места Бибракта, где их је тешко поразио и натерао на повратак.
Август[уреди извор]
Битка на Каталаунским пољима или, ређе, битка код Шалона, одиграла се 451. у северној Галији (данашња северна Француска) између хунско-остроготске војске на челу са хунским краљем Атилом на једној, и западноримских и визиготских снага на другој страни. Представљала је кулминацију великог Атилиног похода на подручје тадашњег Западног римског царства и завршила је тактички неодлучно, иако се, с обзиром да је Атила присиљен на повлачење преко Рајне често наводи као последња велика победа у римској војној историји. На савременике је, пре свега, оставила снажан утисак због неуобичајено великог броја жртава међу којима се нашао и визиготски краљ Теодорих I. Каснији су јој историчари, делом и због тога, настојали дати велики историјски значај, односно описати као битку која је спасила Европу и западну цивилизацију од хунских разарања; тај је став, међутим, мање изражен међу савременим историчарима.
Хуни су око 375. из подручја централне Азије продрли у источну Европу, првенствено у степе и равнице данашње јужне Русије и Украјине, одакле су протерали дотадашње становништво, углавном Готе, чија ће миграција на запад изазвати ланчану реакцију односно сеобе германских народа на запад, познате као Велика сеоба народа. На удару тог процеса се нашло Римско царство, а пре свега његов западни део где је 406. дошло до колапса дотадашње утврђене границе (лимеса) на Рајни, односно масовног прилива германских народа на подручје тадашње римске Галије. Западноримски цареви су им формално признали статус савезника (федерата) те их користили у војне сврхе како у римским грађанским ратовима, тако против других варварских народа изван граница Царства, али су у стварности ти народи створили ентитете који су функционисали као државе у држави. До средине 5. века је римска власт у Галији због тога углавном изгубила свој ауторитет - на крајњем западу су своју de facto државу имали келтски Бретонци, на северу Франци, на југозападу Визиготи и на горњем току реке Роне Бургунди. Римска власт је била ограничена на градове, медитеранску обалу и на уске појасе дуж главних река - Лоаре (са седиштем у Аурелијануму (данашњи Орлеан) и Роне.
Септембар[уреди извор]
Битка код Ниша или Битка код Наисуса се одиграла у септембру 268. године између готске војске и Римљана које су предводили тадашњи цар Галијен и будући цареви Клаудије II и Аурелијан. Овај догађај има важну улогу у историји кризе током трећег века.
Резултат је била велика римска победа која је, у комбинацији са ефикасним гоњењем окупатора након битке и са енергичним напорима императора Аурелијана, у великој мери отклонила претњу германских племена на Балкану у следећим декадама.
Током друге половине 267. године Готи су се у великом броју населили преко Дунава на римску територију, запретивши Панонији. Неке градове у овој провинцији су и опљачкали и раширио се страх да би иста судбина могла задесити и Рим, уколико Готи крену према Италији. Изгледа да су и други делови Царства страдали 267. од Гота. Постоји податак да је тада и Атина била нападнута и опљачкана. У савезу са Готима били су и Херули.
Галијен је у пролеће 268. победио Готе, али Римљани нису имали снаге да коначно протерају ове варваре са своје територије. Зато је Галијен у јесен исте године кренуо у нову експедицију.
Није јасно да ли је пре него што је дошло до битке код Ниша Галијен већ умро, па да је римски цар био већ тада Клаудије II, касније назван Готски, у част ове победе. Колико се може докучити Галијен је био присутан током битке, али изгледа да су Клаудије и Галијен највише допринели овој великој победи.
Октобар[уреди извор]
Батонов устанак (лат. Bellum Batonianum) или Велики илирски устанак, је био највећи војни сукоб између неколико илирских племена и античког Рима који је трајао четири године; од 6. до 9. године н. е. Устанак далматинско-панонских племена догодио се након деценије и по од успостављања римске превласти на просторима Далмације и Паноније и периода привидног мира. Цар Октавијан Август је водио активну експанзиону политику. Ширење римске државе преко Илирије на сјевер и исток био је дио његових амбициозних планова. Илирска побуна била је природна посљедица великог незадовољства становника Илирије огорчених због лоше управе римских гувернера који су наметнули неподношљиве намете.
Вођа устанка био је Батон (Бато). Рођен је вјероватно између 35. и 30. године п. н. е. на подручју горње Босне. Припадао је Дезитијатима који су насељавали подручја данашње централне Босне и Херцеговине. Од 33. године п. н. е. Дезитијати су били под Римском влашћу са статусом полунезависног перегрина (назив за слободно становништво које је имало одређену административну и територијалну аутономију, али без статуса грађана Рима). У дато вријеме наведене територије су представљале дио римске провинције Илирикум, чије је сједиште било у Салони, на обали Јадранског мора. Сматра се да је Батонова породица била утицајна, а да је он као одрастао мушкарац био политички и војни званичник Дезитијата.
Разлози са побуну су били бројни и условљени датим историјским, политичким, економским и социјалним околоностима. Као главне разлоге могу се претпоставити сљедећи:
Новембар[уреди извор]
Друга Битка код Хадријанпоља (9. август 378) вођена је између римске војске, предвођене царем Валенсом и готских побуњеника (углавном Тервинга, потпомогнутих Грејтунзима, сарматским Аланима и локалним устаницима) којима је командовао Фритигерн. Битка се одиграла код Хадријанпоља (данас Једрене, на граници Бугарске и Турске ) и завршила се убедљивом готском победом након које су Римљани били присиљени да прихвате варваре као савезнике насељене на територији царства. Битка је била део Готског рата 377—382. и представљала је једну од најзначајнијих битака у римској историји, јер је отпочела процес који ће се завршити коначним колапсом Западног римског царства у 5. веку.
У 4. веку Готи су насељавали Дакију, али су их 376 напали и поразили номадски коњаници Хуни. Један од готских вођа Фригерн замолио је римског цара Валенса да им дозволи да се настане на десној обали Дунава, на територији римске Тракије. На тај начин Готи су се надали да ће ту наћи уточиште од Хуна. Валенс је одговорио потврдно и чак је помогао Готима да пређу реку. Поред тога обећао им је храну и земљу. Надао се да ће Готи постати ратари и војници и због тога им је доделио статус савезника.
Међутим, када су Готи прешли Дунав, у њиховим редовима је завладала глад, а локални римски намесници су једним делом били корумпирани, а једним делом римска администрација није била у стању да Готима допреми довољно хране. Када су римски чиновници почели Готима да продају псеће месо у замену за робове, међу којима је било и готске деце, Готи су се побунили. Управо захваљујући подмитљивости римских великодостојника, Готи су успели да прошверцују оружје са собом.
Децембар[уреди извор]
Римске терме су била јавна купатила у античком Риму. Већина римских градова је имала бар једну такву грађевину, које су биле центар јавног живота. Богатији Римљани су их обично посећивали сваког дана, док су сиромашнији једном недељно.
Одлазак у јавно купатило у Старом Риму, представљало је исто задовољство као и одлазак у позориште или на гладијаторске борбе. Посете купатилу и приредбама су се у Риму плаћале, али су те цене биле скромне (за посету купатилу плаћао се један квадранс, дакле најмањи ковани новац који је постојао). Сви људи су имали слободан приступ на приредбу или у купатило – слободни људи, робови, жене, деца. Највећи део приватног живота проводио се на јавном месту. Купање није представљало само хигијену, него сложено задовољство, као код нас данас одлазак на плажу. Понекад су књижевници у термама читали своја дела, а ретори своје говоре.
Истраживањима се испоставило да су терме на крају постале установе за уживање. Од хеленистичлог периода њихова функција није само омогућити хигијену, већ и живети на пожељан начин. Најранија јавна купатила за која се данас зна потичу из Помпеје и саграђена су почетком 1. века п. н. е. У купатилима је од тада постојало и подземно грејање; више није било довољно грејати воду у кадама и базену, него је народу понуђен простор у коме је било топло. У то време, без обзира на зиму, људи су у кућама живели у капуту као и у кући.