Портал:Астрономија/Чланак месеца архива

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Изабрани чланци месеца
[уреди]

Јануар[уреди]

Церера

Церера је најмања патуљаста планета у Сунчевом систему и једина у главном астероидном појасу. Открио ју је Ђузепе Пјаци 1. јануара 1801. године, а име је добила по Церери, римској богињи земљорадње.

Са пречником од око 950 km, Церера је највеће и најмасивније тело у астероидном појасу, и садржи отприлике трећину укупне масе појаса. Недавна истраживања су показала да је планета сферног облика, за разлику од мањих тела са слабијом гравитацијом. Површина Церере је вероватно начињена од леда и разних хидратних материјала, као што су карбонати и глина. Чини се да Церера има стеновито језгро и ледени омотач. Церера можда садржи океан испуњен течном водом, што је чини метом садашњих потрага за ванземаљским животом. Планета може бити окружена разређеном атмосфером која садржи водену пару.

Церерина магнитуда видљивости се креће од 6,7 до 9,3, па и када је најсветлија она је превише бледа да би се видела голим оком. Наса је 27. септембра 2007. покренула мисију Дон, која има циљ да истражи астероид Весту и Цереру.

Даље...

Остали изабрани чланци
уреди

Фебруар[уреди]

Поглед на Сатурн

Сатурн је шеста планета у Сунчевом сустему. Сатурн је удаљен 9,54 АУ или 1.429.400.000 km од Сунца, има пречник 120.536 km (екватор) и масу 5,68×1026 kg. Сатурн је по величини друга планета Сунчевог система након Јупитера. Карактеристка Сатурна су прстенови који га опасавају у 7 појасева, а сваки прстен носи слово абецеде од А до Ф. Размаци између појасева носе имена по астрономима који су их открили (Касини, Герин, Хајгенс, Максвел, Енке). Као и Јупитер, Сатурн има много сателита. Неки од њих (по удаљености од средишта планета): Пан, Атлас, Прометеј, Пандора, Епиметеј, Јан, Мима, Енцелад, Тетида, Телесто, Калипсо, Диона, Хелена, Реа, Титан, Хиперион, Јапет, Феба.

Даље...

Остали изабрани чланци
уреди

Март[уреди]

Плутон виђен преко телескопа Хабл

Плутон је сматран за девету планету у Сунчевом систему, све до 24. августа 2006, кад је преименован у тренутни статус: "патуљаста планета".

Плутон је удаљен 39,5 AU или 5.913.520.000 km од Сунца и има пречник од 2.274 km и масу од 1,27×1022 kg. У поређењу, Плутон је мањи од седам сателита Сунчевог система (Месеца, Иoа, Европе, Ганимеда, Калиста, Титана и Тритона). Плутонов месец је Харон који има орбиту од 19.640 km од Плутоновог средишта, пречник од 1.172 km и масу од 1,90×1021 kg. С обзиром на коефицијент пречника Плутона и пречник Харона, Харон је највећи сателит који кружи око једне планете у Сунчевом систему. У научним круговима постоје дилеме о односу између Плутона и Харона. Постоје тврђења да Плутон и Харон чине двојни систем планета, а свој аргумент граде по опажањима путање Плутона и Харона која је синхрона око једне средишње осе, али овај доказ још није прихваћен.

Дилеме су дуго постојале и око дефинисања Плутона као планете. Обзиром на своју величину, а и на недавна открића, може се сматрати само једним од већих тела Кајперовог појаса. Међутим, из традиционалистичких разлога, Међународна астрономска унија сматрала га је планетом. О атмосфери Плутона се врло мало зна. Претпоставља се да се састоји углавном од азота, угљен-моноксида и метана. Специфичност његове атмосфере је и та што је изузетно ретка, те је и притисак величине свега неколико микробара. Плутонова атмосфера је у гасовитом стању само када је Плутон најближи Сунцу. Удаљавањем од Сунца атмосфера се кондензује, делом пада на површину планете, делом "изветрава" у свемир. Ротација око своје осе траје нешто више од шест земаљских дана.

Даље...

Остали изабрани чланци
уреди

Април[уреди]

Уран

Уран је седма планета од Сунца, трећа највећа и четврта најмасивнија планета у Сунчевом систему. Добио је имену по старогрчком божанству неба Урану, оцу Хрона (Сатурна) и деди Зевса (Јупитера). Уран је прва планета откривена у модерним временима. Иако је видљив голим оком као и остале раније откривене планете, посматрачи га нису признавали за планету због његове слабе видљивости. Вилхелм Хершел је објавио његово откриће 13. марта 1781, проширивши познате границе Сунчевог система по први пут у новијој историји. Уран је такође прва планета откривена телескопом.

Уран и Нептун имају другачији унутрашњи и атмосферски састав од већих гасовитих дивова Јупитера и Сатурна. Због тога их астрономи понекад стврставају у посебну категорију ледени дивови. Уранова атмосфера, иако је попут Јупитерове и Сатурнове састављена претежно од водоника и хелијума, садржи и велике проценте леда од воде, амонијака и метана, уз уобичајене трагове хидрокарбоната. Атмосфера Урана је најхладнија планетарна атмосфера у Сунчевом систему, уз најнижу температуру од 49 K (−224 °C). Атмосфера има сложену слојевиту структуру, са водом за коју се мисли да чини најниже облаке, а за метан се мисли да чини највише слојеве облака.

Као и остале планете-џинови, и Уран има систем прстенова (до сада откривено 10), магнетосферу и 27 сателита. Уранов систем има јединствену конфигурацију међу планетама Сунчевог система, пошто је његова оса ротације положена на бок, скоро у раван његове револуције око Сунца; његов јужни и северни пол леже тамо где је већини планета екватор. Слике са Војаџера 2 су приказале Уран као незанимљиву планету без облака или олуја које су имале друге планете-џинови. Међутим, посматрачи са Земље су недавних година приметили знаке сезонских промена и појачане активности ветра, када се Уран приближи својој равнодневници.

Даље...

Остали изабрани чланци
уреди

Мај[уреди]

Приказ половине планете Меркур

Меркур је планета најближа Сунцу и удаљена од њега просечно 0,387 АУ или 57.910.000 km. Креће се врло елиптичном орбитом, па се удаљеност од Сунца мења између 46 и 70 милиона km. Пречник Меркура је 4.880 km, а маса 3,30×1023 kg. Једина летелица која се приближила Меркуру је био Маринер 10 који је током три сусрета снимио око 45% површине. Због близине Сунца, ретко је у повољном положају за посматрање, а и тада је видљив изнад хоризонта само кратко време пре заласка или након изласка Сунца.

Меркур је био римски бог трговине и путовања, гласник богова, којег су Грци звали Хермес.

Даље...

Остали изабрани чланци
уреди

Јуни[уреди]

Месец

Месец (лат. Luna) је Земљин природни сателит и уједно најближе небеско тело, удаљено у просеку 384.400 km, тако да светлост с Месеца на Земљу стиже за 1,25 секунде. Месец се креће око Земље по елиптичној стази средњом брзином од 1,02 km/s, и прелази дневни лук од 13 степени и 10 минута. Месечева стаза подлеже јаким температурним вибрацијама које узрокује Сунце, па се нагиб стазе према еклиптици у току 173 дана мења од 5 степени до 5 степени и 18 минута. Месец је чврсто небеско тело пречника 3473,3 km, и по површини је 14 пута, по обиму 50 пута, а по маси 80 пута мање од Земље. Убрзање силе теже је на Месецу 6 пута мање него на Земљи. Око своје осе се обрне за 27 дана, 7 сати и 11,5 секунди (сидерална стаза). Због сталног мењања положаја према Сунцу и Земљи различито је осветљен, па се са Земље могу уочити четири фазе: млад месец, прва половина, пун месец и друга половина.

Даље...

Остали изабрани чланци
уреди

Јули[уреди]

Маглина Рак сликана телескопом Хабл.

Астрономија (старогрчкi: αστρον + νόμος и у преводу значи закон звезда) је наука која проучава објекте и појаве изван Земље и њене атмосфере. Она проучава порекло, развој, физичка и хемијска својства, кретање, као и процесе који се одвијају на небеским телима (као што су планете, звезде, звездани системи, галаксије...), појаве као што је космичко позадинско зрачење, и настанак, развој и судбину свемира. Особе које се баве астрономијом зову се астрономи.

Астрономија је једна од најстаријих наука. Астрономи раних цивилизација изводили су планска запажања о ноћном небу, а астрономски артефакти су пронађени и из много ранијег периода. Међутим, било је потребно откриће телескопа пре него што је астрономија могла да се развије у савремену науку. Историјски гледано, астрономија је укључивала разноврсне дисциплине као што су астрометрија, небеска навигација, посматрачка астрономија, израда календара, па чак и астрологија, али професионална астрономија се данас често поистовећује са астрофизиком. Од 20. века, професионална астрономија је подељена на посматрачке и теоријске гране. Посматрачка астрономија усмерена је на стицање и анализирање података, углавном коришћењем основних принципа физике. Теоријска астрономија је усмерена према развоју рачунарских или аналитичких модела за описивање астрономских објеката и појава. Два поља допуњују једно друго, тако да теоријска астрономија настоји објаснити резултате посматрања, а посматрања се користе се за потврду теоријских резултата.

Астрономија се мора разликовати од астрологије која је псеудонаука о предвиђању људске судбине посматрањем путања звезда и планета. Иако два поља деле заједничко порекло и део методологије (наиме, коришћење ефемерида), она су различита.

Астрономи аматери су допринели многим важним астрономским открићима, и астрономија је једна од преосталих наука у којој аматери још увек могу играти активну улогу, посебно у откривању и посматрању пролазних појава.

Даље...

Остали изабрани чланци
уреди

Август[уреди]

Титан 2 ракете су лансирале 12 Џемини летелица

Свемирска трка је била незванично надметање између Сједињених Држава и Совјетског Савеза које је трајало од 1957. до 1975. године. Она је укључивала паралелне напоре обеју земаља да истраже свемир вештачким сателитима, да пошаљу људе у свемир и на Месец. Иако њени корени леже у раној ракетној технологији и међународној затегнутости након Другог светског рата, свемирска трка је почела након совјетског лансирања сателита Спутњик 1, 4. октобра 1957. Термин свемирска трка је смишљен по аналогији са трком у наоружавању која је такође постојала између САД и СССР. Свемирска трка је постала важан део културног и технолошког ривалства између Совјетског Савеза и САД током Хладног рата. Свемирска технологија је постала посебно важна арена у овом сукобу, и због своје војне примене и због психолошке користи од нараслог морала.

Остали изабрани чланци
уреди

Септембар[уреди]

Поглед на Венеру

Венера је другa по удаљености планета од Сунца. Венера је удаљена 0,72 АУ или 108.200.000 km од Сунца, има пречник 12.103,60 km и масу 4,869×1024 kg. Венера је треће тело по сјају на небу, после Сунца и Месеца.

Венера је добила име према римској богињи лепоте, коју су Грци звали Афродита. Позната је и под именом звијезда Даница или јутарња звијезда, јер је видљива пре изласка Сунца на источном небу и одмах након заласка Сунца на западном небу.


Даље...

Остали изабрани чланци
уреди

Октобар[уреди]

Звезда је свемирски објект који се састоји од велике количине плазме, већином настале од међузвезданог водоника. Звезда исијава светлост и топлоту који настају у термонуклеарним реакцијама у средишту звезде.

Стабилност звезде зависи о две међусобно супротстављене силе:

  • термонуклеарне реакције ослобађајући огромну енергију доводе до фантастичног притиска у језгру звезде и тако настоје да распрше материјал звезде у околни простор
  • сила гравитације, која се томе супротставља, настоји да задржи масу звезде на окупу

Ако превлада сила гравитације, материјал звезде се сажима, па настају звезде у којима је материја сабијена до врло високих густина (неутронске звезде, бели патуљци), а ако је маса звезде већа од одређене критичне границе или Чандрасекарова граница долази до бесконачног сажимања у физикални сингуларитет из којег више не може побећи чак ни светлост црна рупа. Ако надвлада прва тенденција, звезда може да експлодира у силовитој експлозији и тако настаје нова или супернова. Однос сјаја и величине звезде приказује се Херцшпрунг-Раселовим дијаграмом. Просечна галаксија садржи око стотину милијарди звезда.

Даље...

Остали изабрани чланци
уреди

Новембар[уреди]

Уметнички приказ квазара GB1508

Квазар (скраћеница од „Квази-стеларни радио извори“ или на енглеском језику QUASi-stellAR radio source) је космолошки извор електромагнетног зрачења, укључујући и светлосно, које показује веома велики црвени помак. Међу научницима влада општа сагласност да је велики црвени помак квазара резултат Хабловог закона. Из тога следи да су квазари и веома удаљени од нас. Да би их уопште могли опазити на толикој удаљености, енергија зрачења квазара морала би да буде далеко већа од енергије зрачења скоро сваког од познатих космичких објеката, са изузетком релативно кратко живећих супернова и експлозија гама зрачења. Они би у ствари требало да зраче енергију која је једнака зрачењу које израче заједно стотину обичних галаксија.

На оптичким телескопима, квазари изгледају као усамљене светлосне тачке или звезде слабашног сјаја, одакле и потиче њихов придев квазистеларни (квазизвездани).

Неки од квазара показују нагле промене у луминозности, из чега се може закључити да су они и веома мали (један објект не може да се мења брже од времена које је потребно светлости да пређе са једног његовог краја на други). Највећи до сада познати црвени помак неког квазара износи 6,4.

Снага квазара сматра се да потиче од гомилања или пропадања материје у супермасивне црне рупе, које се налазе у језгрима удаљених галаксија, чинећи квазаре тако луминозном верзијом једне општије класе објеката под називом активне галаксије. Иначе, ни један други тренутно познати механизам не би могао да објасни толико велику снагу и брзу променљивост зрачења квазара.

Даље...

Остали изабрани чланци
уреди

Децембар[уреди]

Јупитер

Јупитер је пета планета од Сунца и највећа планета у Сунчевом систему. Добио је име по врховном богу старих Римљана, којег су Грци звали Зевс. Јупитер је удаљен 5.20 AU или 778.330.000 km од Сунца, има пречник 142.984 km и масу 1.900е27 kg. Четврто је најсјајније небеско тело у Сунчевом систему, након Сунца, Месеца и Венере. Јупитер има 2,5 пута већу масу од укупне масе осталих седам планета у Сунчевом систему.

Јупитер се углавном састоји од водоника и малог процента хелијума. Могуће је да има каменито језгро сачињено од тежих елемената које се налази под великим притиском. Због своје велике брзине ротације, Јупитеров облик је елипсоидан. Спољашња атмосфера је упадљиво у неколико слојева на различитим висинама, што резултује турбуленцијама и олујама дуж њихових ивица. Позната последица тога је Велика црвена пега, џиновска олуја за коју се зна да постоји још од 17. века. Око планете су систем прстенова и јака магнетосфера. Ту се налази још најмање 63 сателита, укључујући четири највећа Галилејева сателита које је открио Галилео Галилеј 1610. Ганимед, највећи од ових сателита, има пречник већи од планете Меркур.

Планета је била позната астрономима још у античком добу. Јупитер су у неколико наврата истраживале роботске летелице, а најпознатији су ране мисије Пионир и Војаџер летелица које су прошле поред планете и каснији орбитер Галилеј. Последња сонда која је посетила Јупитер била је летелица Нови хоризонти крајем фебруара 2007. Сонда је искористила гравитацију Јупитера да убрза своју брзину и усмери свој правац ка Плутону, тако скративши свој пут за неколико година. Будући циљеви истраживања су Јупитеров сателит Европа, за који се претпоставља да скрива течни океан испод слоја леда.

Даље...

Остали изабрани чланци
уреди