Портал:Биографија/Изабрани чланак фебруар 2016.
Милутин Миланковић (Даљ, 28. мај 1879 — Београд, 12. децембар 1958) био је српски математичар, астроном, климатолог, геофизичар, грађевински инжењер, доктор техничких наука и популаризатор науке.
Ванредни професор примењене математике био је од 1909. до 1920. године (осим 1914—1918), док је као редовни професор небеске механике радио од 1920. до 1955. (осим 1941—1945) на Универзитету у Београду. Био је декан Филозофског факултета школске 1926/1927, пионир у ракетном инжењерству, потпредседник САНУ у три мандата почев од 1948, директор Астрономске опсерваторије у Београду од 1948. до 1951, члан и реоснивач Комисије 7 за небеску механику Међународне астрономске уније од 1948. до 1953. итд.
Миланковић је дао два фундаментална доприноса науци. Први допринос је „Канон осунчавања Земље” који карактерише све планете Сунчевог система. Други допринос је теоријско објашњење Земљиних дуготрајних климатских промена узрокованих астрономским променама њеног положаја у односу на Сунце; данас познато као Миланковићеви циклуси. Ово објашњава појаву ледених доба током геолошке прошлости Земље, као и климатске промене на Земљи које се могу очекивати у будућности.
Милутин Миланковић је основао планетарну климатологију израчунавањем температурских услова у горњим слојевима Земљине атмосфере, као и температурске услове на планетама унутрашњег Сунчевог система (Меркуру, Венери и Марсу) те Земљином природном сателиту — Месецу. Поред тога, Миланковић се у геофизици сматра за коаутора теорије тектонских плоча, и то са својим радом Померање Земљиних обртних полова.
Миланковић је регистровао, као аутор или коаутор осам патената, које је у периоду 1905—1933. подносио у различитим државама, углавном из области армираног бетона. Током професорске каријере остао је веран свом првом позиву, грађевинарству, радећи као конструктор, статичар и супервизор на читавом низу грађевинских објеката од армираног бетона широм земље.