Портал:Војска/Битка/Архива

С Википедије, слободне енциклопедије

Септембар 2008.[уреди извор]

Битка код избочине Вими је била почетна битка у једном ширем британском походу познатом под називом „битка код Араса” током Првог светског рата. Сматра се великим догађајем у канадској историји, због тога што су канадске снаге извеле главни напад и освојиле дотад неосвојиву избочину. Вими се налази у северној Француској и био је једна од најтврђих тачака обране на целом Западном фронту и мислило се да је неосвојива тврђава. Избочина је била кључна у Првом светском рату. Протезала се од града Вимија до Живанши ан Гоел и била је Немцима кључна за контролу великог дела околне територије. За савезнике је била једина већа баријера, која их је задржавала од отворене Ленс-Дуа низије. Немачка армија је избочину утврдила са тунелима, са три реда ровова иза бодљикаве жице, масивном артиљеријом и бројним митраљеским гнездима. Французи и Британци су имали хиљаде страдалих у претходним покушајима освајања. Французи су 1915. ту изгубили 150.000 људи . Савезнички команданти су одлучили да изврше напад 1917. Задатак је поверен релативно свежим, али претходно успешним канадским снагама. По први пут 4 канадске дивизије канадског корпуса су се бориле заједно. Прикључене су британској 5. пешадијској дивизији. Канадски команданти су одлучили да науче из претходних грешака, које су ту направили Французи и Британци, па су месецима проучавали и планирали напад. Направили су чак и реплику избочине у својој позадини, тако да су тренирали тактику кориштења водова, па су предавали детаљне мапе обичним војницима. Сваки вод је добијао специфичан задатак, а не као до тада неодређене инструкције од одсутних генерала. Применили су старе технике, као што је детонација великих мина под немачким рововима.

Даље, Архива

Октобар 2008.[уреди извор]

Битка за Стаљинград

Стаљинградска битка је била главна прекретница у Другом светском рату, и сматра се најкрвавијом битком у људској историји. Битку су обележили бруталност и небрига за цивилне жртве са обе стране. Битка се састојала из немачке опсаде јужног руског града Стаљинграда (данашњи Волгоград), битке унутар града, и совјетске контраофанзиве у којој су коначно биле заробљене и уништене немачке и остале снаге сила Осовине око града. Укупни губици се процењују на између 1 и 2 милиона. Силе Осовине су изгубиле око четвртине укупног људства на источном фронту, и никад се нису опоравиле од овог пораза. За Совјете, који су изгубили преко милион војника и цивила за време битке, победа код Стаљинграда је значила почетак ослобођења Совјетског Савеза, и пут ка коначној победи над Нацистичком Немачком, 1945. Дана 22. јуна 1941. Немачка и њене савезнице, силе Осовине, извршиле су инвазију на Совјетски Савез, брзо напредујући дубоко у совјетску територију. Трпећи пораз за поразом током лета и јесени 1941, совјетске снаге су извршиле контранапад великих размера из предграђа руске престонице у Бици за Москву, децембра 1941. Немачка војска, исцрпљена и слабо опремљена за зимско ратовање и са проређеним линијама за снабдевање, је одбачена од Москве.

Немци су стабилизовали фронт у пролеће 1942. Планови да се покрене нова офанзива ка Москви су ипак одбачени, јер је Армијска група Центар била сувише ослабљена за такав напад. Штавише, такав напад би био „исувише очигледан”, а кључ успеха блицкрига је био напад тамо где непријатељ најмање очекује, тако да би велики успеси могли да се постигну пре него што се постави одбрана. Из овог разлога су разматране нове офанзиве на северу и југу.


Даље, Архива

Новембар 2008.[уреди извор]

Битка код острва Саво

Битка код острва Саво, позната и као Прва битка код острва Саво, или у јапанским изворима као Прва битка у Соломоновом мору (јапански 第一次ソロモン海戦), догодила се у ноћи 8. на 9. август 1942. године. Била је то морнаричка битка на Пацифику за време Другог светског рата, вођена између јапанске царске морнарице и савезничких морнаричких снага. Ова битка је прва од пет великих морнаричких битака током Гвадалканалске кампање.

У бици, група јапанских ратних бродова је изненадила и поразила савезничке морнаричке снаге, потопивши једну астралијску и три америчке тешке крстарице, док су у исто време сами претрпели мало штете. Јапанске снаге су се састојале од седам крстарица и једног разарача. под командом вице-адмирала Микаве. Као одговор на савезничко амфибијско искрцавање на источна Соломонова острва, Микава са својим бродовима плови низ „Нова Џорџија пролаз” (познатим као Прорез) да нападне савезничку десантну флоту и њихове заштитне снаге. Заштитне снаге су се састојале од осам крстарица и петнаест разарача под командом британског контра-адмирала Виктора Крачлија, али само пет крстарица и седам разарача било је стварно ангажовано у борби. Као резултат пораза, остаци савезничких ратних бродова и неискрцаних десантних снага се повлаче од Соломонових острва.

Ово је привремено дозволило Јапанцима контролу мора око Гвадалканала. Савезничке копнене снаге су се искрцале на Гвадалканал и оближња острва само дан раније. Повлачењем флоте они су остали у извесном опасном положају, са једва довољно муниције, опреме и хране да задрже њихово место искрцавања.

Дана 7. августа 1942. године, савезничке снаге (првенствено америчке) су се искрцале на острва; Гвадалканал, Тулаги, Гавуту и Танамбога, сва из састава Соломонових острва. Искрцавање савезника на ова острва изведено је да би се спречило њихово коришћење од стране јапанаца као базе за пресецање снабдевачких путева из Сједињених Америчких Држава за Аустралију и уједно обезбедили острва као стартне тачке за кампању, чији би евентуално циљ био: изолација главне јапанске базе на том делу Пацифику - лука Рабаул, а у исто време, подршака савезничкој кампањи на Новој Гвинеји. Ова искрцавања су подстакла шесто-месечну Гвадалканалску кампању.[1]


Даље, Архива

Децембар 2008.[уреди извор]

Битка за Едсонов гребен

Битка за Едсонов гребен, позната и као Битка за крвави гребен и Битка за гребен, је била копнена битка на Пацифичком фронту у Другом светском рату, између царске јапанске армије и савезничких копнених снага (већином америчких маринаца). Битка се одиграла од 12. до 14. септембра 1942. године, на острву ГвадалканалСоломонова острва, и била је то друга од три посебне велике јапанске копнене офанзиве током Гвадалканалске кампање.

У бици, амерички маринци, под општом командом америчког генерал-мајора Александра Вандегрифта, одбијају нападе јапанске 35. пешадијске бригаде, која је била под командом јапанског генерал-мајора Кијотаке Кавагучија. Маринци су бранили периметар Лунга, где се налазио аеродром „Хендерсеново поље”, који је преузет од Јапанаца одмах након савезничког искрцавања на Гвадалканал 7. августа 1942. године. Кавагучијева јединица је послата ка Гвадалканалу као одговор на савезничка искрцавања, са задатком да преотме аеродром и истера савезничке војнике са острва. Потцењујући бројност савезничких снага на Гвадалканалу, које су у то време бројале око 12.000 људи, Кавагучијевих 6.000 војника изводе неколико ноћних фронталних јуриша на савезничку одбрану. Главни јапански напад се догодио у близини гребена Лунга, јужно од аеродрома „Хендерсеново поље”, где су се налазиле неколико јединице из америчког маринског корпуса, углавном трупе из 1. рејдерског и 1. падобранског батаљона, које су биле под командом америчког потпуковника Едсона. Премда је одбрана америчких маринаца готово прегажена, Кавагучијев напад је пропао са великим губицима јапанских војника.

Даље, Архива

Јануар 2009.[уреди извор]

Бој на Косову, Адам Стефановић, 1870, уље на платну

Бој на Косову или Косовска битка је битка која се одиграла између Срба и Турака на Видовдан 15. јуна 1389. по јулијанском календару, на Косову пољу. Српску војску је предводио кнез Лазар Хребељановић, а турску султан Мурат. У овој бици су погинула оба владара, а Србија је постала турски вазал. После победе у бици на Марици, Турци нису одмах почели са правим освајањима на Балкану, него су, учврстивши своје положаје, стали да шире свој утицај и да стварају упоришта за даље напредовање.

Турци нису хтели да упорном борбом изазову против себе један хришћански савез пре него постану сасвим сигурни, него су се, за почетак, задовољавали тим да балкански владари признају њихову врховну власт и да их натерају на плаћање данка, како би повећали своја финансијска средства.

Зато они нису заузели Вукашинову област, него су пристали да у њој влада као краљ, Вукашинов син и наследник Марко. Марко је владао јужном Српском Македонијом са седиштем у утврђеном граду Прилепу, који је имао и природни положај врло погодан за одбрану и од старина изграђиван као најтврђе место Пелагоније. У северном делу Вукашинове краљевине власт је имао млађи Марков брат Андријаш.

Вукашинови наследници имали су борбе и са западним и са северним српским суседима, који су се пожурили да им, после очеве погибије, окрње поседе. Призрен су преотели Балшићи, а Скопље Вук Бранковић. Отимање око Костура постало је чак и предмет епске песме. Као Марко, турску власт су признали и браћа Дејановићи, Драгаш и Константин, сестрићи цара Душана, који су господарили на левој обали Вардара, од Куманова до Струмице. Трећи српски династ на југу, Тома Прељубовић, држао се у Епиру дуже времена само као турски штићеник.


Даље, Архива

  1. ^ Хог, Pearl Harbor to Guadalcanal, с. 235-236.