Портал:Лингвистика/Језици

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Портал Категорије Надгледање Разговор

Јануар

Портал:Лингвистика/Језици/01

уреди

Фебруар

Портал:Лингвистика/Језици/02

уреди

Март

Портал:Лингвистика/Језици/03

уреди

Април

Портал:Лингвистика/Језици/04

уреди

Мај

Hanzi.svg

Кинески језик (трад. кин. 漢語, кин. 汉语, пин. Hànyǔ; трад. кин. 華語, кин. 华语, пин. Huáyǔ; трад. кин. 中國話, кин. 中国话, пин. Zhōngguóhuà; или 中文, Zhōngwén) јесте језик или језичка група из породице сино-тибетанских језика који говоре Хан Кинези. Процена је да петина светске популације говори бар неку од форми кинеског језика као матерњи језик. Према основним карактеристикама, све варијанте кинеског језика су изолативне и тонске.

Међу регионалним варијантама кинеског језика постоји велика разноврсност, која се са много гледишта може упоредити са разликама унутар романске језичке породице. Многи дијалекти говорног кинеског разликују се у тој мери да се говорници узајамно не могу разумети. Кинески се може поделити на шест до дванаест језичких области, у зависности од критеријума поделе. Питање узимања регионалних варијанти за дијалекте или засебне језике и даље није разрешено.

Стандардни говорни, мандарински језик заснива се на пекиншком дијалекту. Званични је језик Народне Републике Кине и Републике Кине и један од четири званична језика Сингапура. Такође, један је од шест званичних језика Уједињених нација (уз енглески, руски, арапски, француски и шпански).

Вернакуларни, обични кинески језик, такође базиран на систему блиском мандаринском, представља основу за стандардни писани језик који користе говорници свих варијанти кинеског језика. Неки дијалекти кинеског језика, као што су кантонски или мин, развили су у оквиру писаног језика елементе који боље осликавају њихове говорне карактерстике.

уреди

Јуни

1889-12 La Esperantisto p 01.JPG

Есперанто (есп. Esperanto) је плански креиран језик предложен за међународни други језик. Његове основне карактеристике је сачинио Лудвик Лазар Заменхоф 1887. године.

Назив »есперанто« потиче од псеудонима под којим је »Прва књига есперанта« објављена: Доктор Есперанто — неко ко се нада да ће овај језик постати међународни (помоћни) језик свих људи. Данас је есперанто у употреби у разним сферама живота, укључујући путовања, дописивање, културну размену, књижевности оригиналној и преведеној и литератури (уопште) и у неким школама се учи факултативно.

Језичка структура есперанта подржава природни ток људског размишљања и логичнији је од спонтаних (националних) језика. Веома продуктиван начин творења речи гарантовао је још у почетном стадијуму развоја језика изнијансиране могућности изражавања, што је још у раним стадијумима учења мотивисало ученике да напредују у учењу. Тако је сама заинтересованост брзо омогућавала стицање знања – неупоредиво пре но код учења националних језика.

Уопштено речено, овај језик се много брже учи него већина националних језика. Због претежно европске основе корена речи, на пример, азијатима је потребније дуже време учења, али ипак мање од времена за учење неког другог азијског језика.

Већ у поменутој Првој књизи есперанта (1887) Заменхоф је поставио темеље граматике у 16 правила (који разумљиво не могу објаснити све детаље језичке употребе). Ова граматика је ушла у систем докумената познат под именом »Основи есперанта«, који по одлуци Првог Светског Есперанто Конгреса (Universala Kongreso) из 1905, обезбедио континуитет развоја језика.

уреди

Јули

Портал:Лингвистика/Језици/07

уреди

Август

Портал:Лингвистика/Језици/08

уреди

Септембар

Портал:Лингвистика/Језици/09

уреди

Октобар

Портал:Лингвистика/Језици/10

уреди

Новембар

Портал:Лингвистика/Језици/11

уреди

Децембар

Hanzi.svg

Кинески језик (трад. кин. 漢語, кин. 汉语, пин. Hànyǔ; трад. кин. 華語, кин. 华语, пин. Huáyǔ; трад. кин. 中國話, кин. 中国话, пин. Zhōngguóhuà; или 中文, Zhōngwén) јесте језик или језичка група из породице сино-тибетанских језика који говоре Хан Кинези. Процена је да петина светске популације говори бар неку од форми кинеског језика као матерњи језик. Према основним карактеристикама, све варијанте кинеског језика су изолативне и тонске.

Међу регионалним варијантама кинеског језика постоји велика разноврсност, која се са много гледишта може упоредити са разликама унутар романске језичке породице. Многи дијалекти говорног кинеског разликују се у тој мери да се говорници узајамно не могу разумети. Кинески се може поделити на шест до дванаест језичких области, у зависности од критеријума поделе. Питање узимања регионалних варијанти за дијалекте или засебне језике и даље није разрешено.

Стандардни говорни, мандарински језик заснива се на пекиншком дијалекту. Званични је језик Народне Републике Кине и Републике Кине и један од четири званична језика Сингапура. Такође, један је од шест званичних језика Уједињених нација (уз енглески, руски, арапски, француски и шпански).

Вернакуларни, обични кинески језик, такође базиран на систему блиском мандаринском, представља основу за стандардни писани језик који користе говорници свих варијанти кинеског језика. Неки дијалекти кинеског језика, као што су кантонски или мин, развили су у оквиру писаног језика елементе који боље осликавају њихове говорне карактерстике.

уреди