Портал:НОБ/Чланци

Из Википедије, слободне енциклопедије
Portal NOB 2.svg

Портал о Народноослободилачкој борби народа Југославије  


Clanek tydne.svg ГЛАВНА СТРАНА Clanek tydne.svg РАЗГОВОР Clanek tydne.svg ЧЛАНЦИ Clanek tydne.svg ГАЛЕРИЈА Clanek tydne.svg ПРЕПОРУЧЕНО Clanek tydne.svg НАРОДНИ ХЕРОЈИ Clanek tydne.svg

Споменик „Позив на устанак“ у Бјеловару, рад вајара Војина Бакића Део споменика „Слобода“ на Иришком венцу, рад вајара Сретена Стојановића Споменик „Ослободиоцима Скопља“ у Скопљу, рад вајра Ивана Мирковића Споменик палим борцима у битци на Сутјесци у Долини хероја на Тјентишту Споменик народном хероју Сави Ковачевићу у Врбасу Споменик народном хероју Бошку Бухи на Јабуци, код Пријепоља Споменик жртвама рације у Новом Саду Споменик „Револуцији” (у лику народног хероја Стевана Филиповића) у Ваљеву, рад Војина Бакића

Рањенике не смијемо оставити

Ss-10.png

Поезија из НОБ


На Кордуну гроб до гроба

Нa Кордуну гроб до гробa,
трaжи мajкa синa свогa.
Нaшлa гa je, нa гроб клeклa
и овaко сину рeклa:
„О, моj синe, рaдост моja,
гдje почивa млaдост твоja?”
Отaц плaчe, мajкa цвили:
„Oтвори сe, гробe мили”.
Гробaк сe je отворио,
син je мajци говорио:
„Нe плaч' милa мajко моja,
тeшкa ми je сузa твоja.
Тeжa ми je сузa твоja,
нeго црнa зeмљa моja.
Иди, мajко, jaви роду,
дa сaм пaо зa слободу.
Кaжи, мajко, кaжи роду,
дa сe бори зa слободу.
Хajдe, мajко, дому свомe,
нe долaзи гробу момe”.

Ss-8.png

Изабрана биографија

Јелена Ћетковић

Јелена Ћетковић (Цетиње, 21. август 1916Јајинци код Београда, 14. мај 1943) била је револуционарка, борац за права жена, учесница Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Као млада кројачица пришла је радничком покрету и 1933. године постала члан Савеза комунситичке омладине Југославије, а 1935. године члан Комунистичке партије Југославије. Учествовала је у бројним акцијама КПЈ у Подгорици, као и у познатим Белведерским демонстрацијама на Цетињу.

Године 1938. преселила се у Београд, где је такође учествовала у партијском раду, а посебно у акцијама женског покрета и борби за права жена. Као искусан партијски радник, била је ангажована за инструктора Покрајинског комитета КПЈ за Србију те је помагала партијским организацијама у разним местима у Србији.

На почетку Народноослободилачког рата, 1941. године била је члан Рејонског комитета КПЈ „Центар” у Београду. У току лета 1941. године прешла је на ослобођену територију и најпре била у једном партизанском одреду у источној Босни. Потом је прешла на слободну територију Ужичке републике и политички радила са женама на терену Чачка и Ужица.

Ss-10.png

Изабрани чланак

Биста Веце Хољевца у Карловцу.

Партизанска акција у Карловцу представља упад групе од 24 партизана, преобучених у домобранске униформе, под командом Већеслава Хољевца, политичког комесара Команде НОП одреда Кордуна и Баније у Карловац, 17. новембра 1941. године са циљем да из болнице ослободе Маријана Чавића, секретара МК и члана ОК КПХ за Карловац, који је био ухапшен половином октобра. Акција је добро изведена, али није успела, јер је усташка полиција дан раније Чавића вратила у затвор. Приликом ове акције партизани су убили шесторицу италијанских војника и двојицу заробљених усташа, док су они имали једног тешко рањеног борца, који је касније преминуо. Иако неуспешна, ова акција је имала великог одјека међу становницима Карловца и околине.

Вест о овој акцији објавила је Радио станица „Слободна Југославија”, а потом су је пренели Радио Москва и Радио Лондон. По мотивима ове акције 1960. године је снимљен партизански филмСигнали над градом” у режији Жике Митровића.

Након завршетка рата, двојица учесника ове акције — Већеслав Хољевац и Душан Пекић су одликовани Орденом народног хероја, а Орденом народног хероја је посмртно одликован и Маријан Чавић, чије је неуспело ослобођење био циљ акције. Такође, тројица учесника акције су били генерали Југословенске народне амрије — Душан Пекић генерал пуковник, Већеслав Хољевац генерал-потпуковник (демобилисан 1948. када је прешао да друштвено-политичке фунцкије) и Бранко Кресојевић генерал-мајор

Ss-10.png

Партизански филмови

Игмански марш.jpg

Игмански марш је југословенски партизански филм снимљен у зиму 1983. године и премијерно приказан 27. јуна исте године. Режирао га је Здравко Шотра, а сценарио су написали — Слободан Стојановић, Живојин Гавриловић и Здравко Шотра, а темељи се на књизи „Игманци” чији је аутор био Живојин Гавриловић. Филм је снимљен уз заједничку сарадњу више продуцентских кућа из читаве Југославије„Центар филм” из Београда, „Зета филм” из Будве, „Кинема” из Сарајева, „Виба филм” из Љубљане и „Застава филм”.

Централну тему филма чини познати марш бораца Прве пролетерске ударне бригаде, преко планине Игман, изведен јануара 1942. године по дубоком снегу на температури од -32° целзијуса. Бригада је кренула из села Гајева, код Олова, преко Сарајевског поља и Игмана до села Пресјенице, код Трнова. Последња, најтежа, етапа марша у ноћи 27. јануара — од села Кремеша, која је трајала 18 часова, позната је као „Игмански марш“. Услед смрзавања, из строја су била избачена 172 борца од укупно око њих 730. За успешно извођење марша бригаду је Врховни штаб НОП и ДВЈ похвалио због самопрегора и залагања у току марша.

Поред самог Иманског марша, филм прати догађаје од повлачења партизанских снага у Санџак, преко формирања Прве пролетерске бригаде у Рудом, њеног одласка у источну Босну и борбе у Пјеновцу до самог марша, као и опоравак промрзлих бораца у партизанској болници у ослобођеној Фочи. Филм је остао упамћен по сценама ампутације промрзлих делова стопала бораца који су били на лечењу. Ово је један од ретких партизанских филмова у којима се појваљује лик Врховног команданта НОВ и ПОЈ Јосипа Броза Тита, кога је тумачио Лазар Ристовски.

Улоге у филму су тумачили — Тихомир Арсић, Жељка Цвјетан, Бранислав Лечић, Милан Штрљић, Бата Живојиновић, Славко Штимац, Александар Берчек, Данило Лазовић, Жарко Лаушевић, Никола Којо, Милена Зупанчић, Нада Ђуревска, Радко Полич, Јанез Врховец, Зијах Соколовић, Заим Музаферија, Јорданчо Чевревски, Мића Томић и др. Филм је на Фестивалу југословенског филма у Пули био награђен Златном ареном за маску, коју су добили Ержебет Ковач и Халид Ређебашић.

Ss-cf-6.png

Изабрана фотографија


Партизански плакат „Све за фронт — сви у партизане”

Партизански плакат „Све за фронт — сви у партизане”
Ss-8.png

Изабране биографије

Марија Бурсаћ

Марија Бурсаћ (Каменица, код Дрвара, 2. август 1920Видово Село, код Дрвара, 23. септембар 1943), учесница Народноослободилачке борбе и прва жена народни херој Југославије.

Рођена је 2. августа 1920. године у селу Каменици, код Дрвара. Није се школовала, већ је расла обављајући разне пољске и кућне послове. Године 1938. у њеном селу је отворена школа па је уз браћу почела учити читање и писање. Њен брат Душко био је члан СКОЈ-а, па је преко њега добила прва сазнања о комунизму.

Након окупације читава Маријина породица се укључила у НОП, а она је са другарицама радила на прикупљању хране и других потрепштина за партизане, а обављала је и курирске послове. Као једна од најистакнутијих омладинки у селу, септембра 1941. је примљена је у СКОЈ, а фебруара 1942. и у КПЈ. У лето 1942. активно је учествовала у омладинским радним акцијама на прикупљању усева у Саничкој долини. Била је председник Сеоског одбора УСАОЈ-а у Каменици, а фебруара 1943. је ступила у Десету крајишку бригаду. Била је најпре болничарка, али је на лично инсистирање постала борац.

Истицала се храброшћу, а смртно је рањена септембра 1943. приликом напада на немачке бункере код села Пркоса. Бранко Ћопић јој је посветио песму „Марија с Каменице”.

Анђа Ранковић

Анђелија Анђа Ранковић (Избиште, код Вршца, 26. април 1909Гацко, 11. јун 1942), учесница Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Рођена је 26. априла 1909. године у Избишту, код Вршца. Школовала се у Вршцу, где је 1927. године постала члан СКОЈ-а. Пошто није имала средстава да настави школовање прешла је у Београд где је радила као текстилна радница.

Године 1928. је примљена у чланство КПЈ и потом је постала једна од најактивнијих текстилних радница која се борила за радничка права. Због активности је била протерана у родно место, где је сарађиввала са Жарком Зрењанином и братом Исом Јовановићем. Године 1932. се вратила у Београд и деловала је у „Црвеној помоћи”, а 1935. се удала за Александра Ранковића члана ЦК КПЈ.

Након окупације, 1941. године, деловала је најпре у окупираном Београду, а почетком јесени је прешла на слободну територију, где је политички радила на терену. Марта 1942. заједно с Цаном Бабовић је ступила у Другу пролетерску ударну бригаду.

Била је предвиђена за рад у Штабу бригаде, али је на лично инсистирање била распоређена за заменика политичког комесара Друге чете Четвртог ужичког батаљона. Погинула је јуна 1942. у борбама с четницима на Гату, у Херцеговини.

Ss-cf-8.png

Партизанска одликовања

Прва одликовања НОВ и ПОЈ у Војном музеју у београду

Прва одликовања Социјалистичке Федеративне Републике Југославије установљена су у току Народноослободилачке борбе, Указом Врховног штаба НОВ и ПОЈ 15. августа 1943. године. Тада су установљени — Орден народног хероја, Орден народног ослобођења, Орден партизанске звезде у три реда, Орден братства и јединства, Орден за храброст и Медаља за храброст. Пре ових одликовања, децембра 1941. године, Врховни штаб је установио почасно звање народног хероја. Председништво АВНОЈ-а је 9. јуна 1945. године донело „Законом о орденима и медаљама Демократске Федеративне Југославије“ којим су потврђена сва одликовања која је установио Врховни штаб НОВ и ПОЈ и уведена нова одликовања.

Поред ових одликовања, Повереништва народне одбране Националног комитета ослобођења Југославије је 14. септембра 1944. године установило Партизанску споменицу 1941. која је представљала знак државног признања свим првоборцима, тј. учесницима Народносослободилачке борбе од 1941. године. Она није предстваљала стандардно југословенско одликовање и није третирана у законима о одликовањима, већ у посебном „Закону о Партизанској споменици 1941“.

Одликовања која су додељивана за заслуге у Народноослободилачком рату

Орден слободе
Орден народног хероја
Орден народног ослобођења
Орден партизанске звезде
Орден братства и јединста
Орден рада са црвеном заставом
Орден партизанске звезде
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Орден рада са златним венцем
Орден партизанске звезде
Орден рада са сребрним венцем
Медаља за храброст
Партизанска споменица 1941.