Портал:НОБ/Чланци

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Portal NOB zvezda.svg

Портал о Народноослободилачкој борби народа Југославије  


Clanek tydne.svg ГЛАВНА СТРАНА Clanek tydne.svg РАЗГОВОР Clanek tydne.svg ЧЛАНЦИ Clanek tydne.svg ГАЛЕРИЈА Clanek tydne.svg ПРЕПОРУЧЕНО Clanek tydne.svg НАРОДНИ ХЕРОЈИ Clanek tydne.svg

Споменик „Позив на устанак“ у Бјеловару, рад вајара Војина Бакића Део споменика „Слобода“ на Иришком венцу, рад вајара Сретена Стојановића Споменик „Ослободиоцима Скопља“ у Скопљу, рад вајра Ивана Мирковића Споменик палим борцима у битци на Сутјесци у Долини хероја на Тјентишту Споменик народном хероју Сави Ковачевићу у Врбасу Споменик народном хероју Бошку Бухи на Јабуци, код Пријепоља Споменик жртвама рације у Новом Саду Споменик „Револуцији” (у лику народног хероја Стевана Филиповића) у Ваљеву, рад Војина Бакића

Смрт фашизму — слобода народу

Ss-10.png

Поезија из НОБ


Уз маршала Тита

Уз маршала Тита,
јуначкога сина,
нас неће ни пакао смест'!

Ми дижемо чело,
Ми крочимо смјело
и чврсто стискамо пест!

Род прастари сви смо,
а Готи ми нисмо.
Славенства смо древнога чест.

Тко друкчије каже,
клевеће и лаже,
нашу ће осјетит пест!

Све прсте на руци,
у јаду и муци,
партизанска сложила је свијест.

Па сад, кад и треба,
до сунца до неба,
високо ми дижемо пест!

Ss-8.png

Изабрана биографија

Бранко Крсмановић

Бранко Крсмановић (Доња Мутница, код Параћина, 3. октобар 1915Космај, 8. август 1941), револуционар, учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Студирао је агрономију у Прагу, где се дружио са југословенским студентима, који су припадали омладинском револуционарном покрету и преко њих се заинтересовао за комунистичке идеје. У јесен 1936. године је постао члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ), а јануара 1937. године, заједно са групом југословенских студената из Прага, је отишао у Шпанију, где се у редовима Интернационалних бригада борио против фашизма.

Током рата је стекао чин капетана и налазио се на разним одговорним дужностима у 129. интернационалној бригади. Јануара 1939. године је поломио ногу, па је с групом рањеника био пребачен на лечење у Француску. Након оздрављења, Бранко је био затворен у концентрационим логорима, које су француске власти формирале у лето 1939. године за шпанске добровољце. Почетком 1941. године је успео да се врати у Југославију, али је одмах био ухапшен. Након месец дана је био протеран у Параћин, где је био под полицијским надзором.

Након окупације Југославије, маја 1941. године постао је члан Војног комитета при Покрајинском комитету КПЈ за Србију. Активно је радио на организовању устанка, обилазећи многа места у Поморављу. Крајем јуна 1941. постао је члан Штаба НОП одреда Србије и учествовао је у формирању првих партизанских одреда у Србији.

Ss-10.png

Изабрани чланак

Спомен-гробље на Крушику

Спомен-гробље на Крушику у Ваљеву, у Србији је спомен-гробље у северозападном делу града, на брду Крушик, на ком је сахрањено 313 бораца и учесника Народноослободилачког покрета који су рођени или војно деловали и пали на подручју ваљевског краја за време Другог светског рата.

Највећи део упокојених, њих 261, били су учесници НОБ које су овде, након заробљавања и предаје од стране равногорских четника, стрељали Немци 27. новембра 1941. године. Њима су касније придодани и други пали на подручју ваљевске општине у каснијем току рата, до ослобођења града 1944. године.

Иако је још за време и одмах после рата ово велико стратиште почело да прераста у уређено гробље, прво организовано претварање у спомен-парк је остварено на петнаесту годишњицу стрељања 1956. године. Данашњи облик гробље је добило великом реконструкцијом 1964. године. Претходно посети председника СФРЈ Јосипа Броза Тита Ваљеву 1967. године у средишњи део гробља је уграђено ватриште са вечним пламеном које је Тито свечано упалио током своје посете гробљу.

За време социјалистичке Југославије ово гробље је заузимало веома важно симболичко место на политичкој мапи града. Овде су се за све велике државне и локалне празнике скупљали политички функционери држећи говоре, пионири полагали заклетве, припадници ЈНА полагали свечану обавезу.

На гробљу на Крушику се сваког 27. новембра свечано комеморира стрељаним родољубима. Спомен-гробље на Крушику је споменик културе.

Ss-10.png

Партизански филмови

Bosko buha.jpg

Бошко Буха је југословенски партизански филм сниман током 1978. године, а премијерно је приказан 11. новембра 1978. године. Режирао га је Бранко Бауер, а сценарио су написали — Душан Перковић и Бошко Матић, један од деце-бораца Друге пролетерске бригаде и саборац Бошка Бухе. Филм је снимљен уз заједничку сарадњу више продуцентских кућа из читаве Југославије — „Центар филм” из Београда, „Кроација филм” из Загреба, „Кинема” из Сарајева, „Зета филм” из Будве и „Виба филмЉубљане.

Централну тему филма чини прича о једном од најмлађих партизана-пионира Бошку Бухи (1926—1943), родом из Вировитице. Филм прати његов ратни пут од његовог ступања у Другу пролетерску бригаду до погибије септембра 1943. године. Упоредо с Бошком филм приказује и другу децу борце, који су припадали генерацији чије је детињство сурово прекинуо рат, присиливши их да прерано сазру. У предаху битака и исцрпљујућих маршева, међу њима би опет живнула клица нагона за игром и несташлуцима, дечја радозналост, прве љубави. Борећи се са одраслима та деца су се борила за остатке свог детињства. Поред Бошка, у филму се појављују и друге историјске личности — Саво Јовановић Сирогојно, Миодраг Миловановић Луне, Милена Ситерица, Драгутин Милошевић Чикало, као и лик докторке Раде, који је био базиран на личности Саше Божовић, лекарке Друге пролетерске бригаде, која је била сведок погибије Бошка Бухе.

Филм је био веома популаран у СФРЈ, а посебно је била популарна филмска нумера „Нек нас се сете”, чији је текст написао Душко Радовић, музику компоновао Зоран Симјановић, а отпевао Оливер Драгојевић. У филму је био ангажован велики број деце-глумаца, међу којима су били и касније познати глумци — Небојша Бакочевић, Ненад Ненадовић и Драган Бјелогрлић, коме је ово била прва филмска улога. Лик Бошка Бухе глумио је дечак Иван Кујунџић, кога публика, због физичке сличности, често меша са Славком Штимцем, који је био звезда ранијих Бауерових филмова — „Салаш у Малом Риту” и „Зимовање у Јакобсфелду”. Остале улоге у филму су тумачили познати југословенски глумци — Марко Николић, Жарко Радић, Љубиша Самарџић, Милена Дапчевић, Милан Штрљић, Мирољуб Лешо, Љиљана Благојевић и др. На Филмским сусретима у Нишу 1979. године глумац-натуршчик Иван Кујунџић је за улогу Бошка Бухе добио специјалну диплому, а филм је био награђиван и на фестивалима у иностранству у Бомбају и Линцу.

Ss-cf-6.png

Изабрана фотографија




Партизански плакат „Србија се умирит не може“

Партизански плакат „Србија се умирит не може“
Ss-8.png

Изабране биографије

Тодор Дукин

Тодор Дукин (Стари Бечеј, 13. фебруар 1914Београд, 4. април 1942), столарски радник и учесник Народноослободилачке борбе.

Рођен је 13. фебруара 1914. године у Старом Бечеју. Потицао је из земљорадничке породице. Када је био у шестом разреду основне школе умрла му је мајка, па је по очевој жељи, напустио школовање и прешао на изучавање столарског заната. Године 1930. постао је столарски калфа и тада је почео да ради у Новом Саду, Сремским Карловцима, Ђурђеву и Београду. Током учења заната, наставио је да се самоиницијативно образује читајући књиге и разну литературу. После повратка из војске, 1933. године почео је да ради у Београду. Пошто је био доста образованији, од осталих радника са којима је радио, брзо је схватио незавидан положај радничке класе, па се придружио синдикату дрводељских радника. Често је навраћао у Раднички дом, на Славији, где је почео да чита марксиситичку литературу и да се упознаје са комунистима.

Године 1935. и 1936. учествовао је у штрајковима дрводељских радника. Пошто је током ових штрајкова исказао своје организаторске способности, био је изабран за једног од вођа синдикалне подружнице „Ђерам“. Активно је радио и у спортском клубу „Соко“, а 1937. године је прешао у синдикалну подружницу „Дорћол“. Ту је најпре био изабран за члана пододбора, а потом за председника Подружнице.

Сретен Младеновић Мика

Сретен Младеновић Мика (Крагујевац, 2. август 1916Куршумлија, 12. април 1942), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Рођен је 1916. године у Крагујевцу. Потицао је из сиромашне породице. После основне школе, завршио је војно-техничку школу у Крагујевцу. Потом је отишао у Београд, где се запослио у фабрици мотора у Раковици. Тада се уписао и на факултет, као ванредни студент. Још као ученик војно-техничке школе, прикључио се омладинском револуционарном радничком покрету. Као млади радник у Београду, такође је учествовао у револуционарном радничком покрету. Због учешћа у штрајку, био је ухапшен и осуђен на три месеца затвора. После изласка из затвора, напустио је Београд и прешао у Краљево, где се запослио уз помоћ партијске орагнизације.

Због своје истакнуте револуционарне активности, 1936. године је био примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ), а 1940. године је изабран за члана Окружног комитета КПЈ за Крагујевац. Као партијски радник активно је радио на омасовљивању радничког покрета, синдикалних организације, Комунистичке партије и Савеза комунистичке омладине (СКОЈ). Због тога је био често хапшен и прогањан од старне полиције. Када је јуна 1941. године извршена реорганизација Окружног комитета КПЈ за Ниш, Мика је и даље наставио да буде његов секретар.
Ss-cf-8.png

Партизанска одликовања

Orden narodnog heroja.jpg

Орден народног хероја (мкд. Орден на народен херој; словен. Red narodnega heroja) је био високо југословенско одликовање за храброст, друго највише војно одликовање у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији.

Установљен је 15. маја 1943. године, одлуком Врховног штаба НОВ И ПОЈ, као највише одликовање, мада је још децембра 1941. установљен као почасни назив. Прва особа која је добила ово звање био је Петар Лековић, борац Друге пролетерске бригаде. У току рата, као и после њега овим Орденом је одликовано 1.323 особа — учесника Народноослободилачког рата, као и припадника Савезничких армија. После распада СФРЈ, ово одликовање је уврштено у одликовања Савезне Републике Југославије, односно Државне заједнице Србије и Црне Горе. Ово одликовање последњи пут је додељивано јула 1999. године, после завршетка рата на Косову. Одликовани је са добијањем Ордена народног хероја стицао и почасни назив народни херој Југославије.

Орден је додељен укупно 1.402 пута, а њиме су одликоване и војне јединице, друштвено-политичке организације и осам југословенских градова. Једина особа одликована пута овим Орденом је био председник СФРЈ Јосип Броз Тито, док је последњи одликовани мајор ЈНА Милан Тепић, који је страдао 1991. године.

Spomenica1941.svg
77 година
народног устанка
1941—2018