Портал:НОБ/Чланци

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Portal NOB zvezda.svg

Портал о Народноослободилачкој борби народа Југославије  


Clanek tydne.svg ГЛАВНА СТРАНА Clanek tydne.svg РАЗГОВОР Clanek tydne.svg ЧЛАНЦИ Clanek tydne.svg ГАЛЕРИЈА Clanek tydne.svg ПРЕПОРУЧЕНО Clanek tydne.svg НАРОДНИ ХЕРОЈИ Clanek tydne.svg

Споменик „Позив на устанак“ у Бјеловару, рад вајара Војина Бакића Део споменика „Слобода“ на Иришком венцу, рад вајара Сретена Стојановића Споменик „Ослободиоцима Скопља“ у Скопљу, рад вајра Ивана Мирковића Споменик стрељанима у Загребу Споменик народном хероју Сави Ковачевићу у Врбасу Споменик народном хероју Бошку Бухи на Јабуци, код Пријепоља Споменик жртвама рације у Новом Саду Споменик „Револуцији” (у лику народног хероја Стевана Филиповића) у Ваљеву, рад Војина Бакића

Пуцајте, ја и сада држим час!

Ss-10.png

Поезија из НОБ


Крвава бајка

Десанка Максимовић, 1941.

одломак

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у једном дану.

Исте су године
сви били рођени,
исто су ми текли школски дани,
на исте свечаности
заједно су вођени,
од истих болести сви пелцовани,
и сви умрли у истом дану.

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у једном дану.

Ss-8.png

Изабрана биографија

Марија Бурсаћ

Иван Милутиновић – Милутин (Стијена Пиперска, код Подгорице, 27. септембар 1901Вишњица, код Београда, 23. октобар 1944), револуционар, учесник Народноослободилачке борбе, генерал-лајтнант НОВЈ и народни херој Југославије.

Као студент Правног факултета у Београду, прикључио се револуционарном студентском покрету и једно време руководио Удружењем марксиста. Године 1923. је постао члан илегалне Комунистичке партије Југославије, због чега је више пута хапшен и осуђиван. На шест година робије је осуђен 1929. године, након увођења Шестојануарске диктатуре. За време одслужења затворске казне у затворима у Сремској Митровици и Лепоглави, 1934. је осуђен на још две године робије. Члан Централног комитета КПЈ постао је 1939, а Политбироа ЦК КПЈ од 1940. године. Од краја 1939. до маја 1940. године је био заточен у логору Билећа.

Учесник је Народноослободилачке борбе од 1941. године и један од организатора устанка у Црној Гори, где је био командант Главног штаба НОП одреда Црне Горе, као и делегат ЦК КПЈ при ПК КПЈ за Црну Гору. Као члан Политбироа ЦК КПЈ био је члан Врховног штаба НОВ и ПОЈ. Био је већник АВНОЈ-а, а од његовог Првог заседања члан његовог Председништва. Након Другог заседања АВНОЈ-а био је члан Националног комитета ослобођења Југославије и повереник за народну привреду. Погинуо је октобра 1944. године, приликом доласка у ослобођени Београд.

За народног хероја је проглашен 6. јула 1945. године.

Ss-10.png

Изабрани чланак

Da.se.ne.zaboravi.jpg

Спомен-парк „Крагујевачки октобар“, представља спомен комплекс подигнут у знак сећања на недужне жртве Крагујевачког масакра који су починили припадници Вермахта 21. октобра 1941. године. Тог дана немачки окупатори су у Шумарицама стрељали око 3.000 становника Крагујевца и околних места, а међу њима је било и 300 ученика kрагујевачких средњих школа и шегрта који су већ радили, као и 15 дечака, чистача обуће, од 12 до 15 година старости. Према подацима историчара и кустоса музеја, покојног Станише Бркића, које је навео у својој књизи „Име и број“ из 2007. године, тог дана је стрељано 2.796 лица (2381 у Крагујевцу и 415 у околним селима).

Меморијални комплекс обухвата површину од 352 хектара, а око њега води кружни пут дужине 7 километара који иде ка долинама Ердоглијског и Сушичког потока где су се стрељања и одвијала. У оквиру комплекса налази се 10 споменика (иако је првобитно планирано да их буде 30) подигнутих на хумкама стрељаних. Први од њих, назван „Споменик бола и пркоса“ подигнут је 1959. године, док је последњи „Споменик пријатељства“ саграђен 1994. и представља поклон парку од стране градске администрације румунског града Плоештија.

Ss-10.png

Партизански филмови

Bosko buha.jpg

Бошко Буха је југословенски партизански филм сниман током 1978. године, а премијерно је приказан 11. новембра 1978. године. Режирао га је Бранко Бауер, а сценарио су написали — Душан Перковић и Бошко Матић, један од деце-бораца Друге пролетерске бригаде и саборац Бошка Бухе. Филм је снимљен уз заједничку сарадњу више продуцентских кућа из читаве Југославије — „Центар филм” из Београда, „Кроација филм” из Загреба, „Кинема” из Сарајева, „Зета филм” из Будве и „Виба филмЉубљане.

Централну тему филма чини прича о једном од најмлађих партизана-пионира Бошку Бухи (1926—1943), родом из Вировитице. Филм прати његов ратни пут од његовог ступања у Другу пролетерску бригаду до погибије септембра 1943. године. Упоредо с Бошком филм приказује и другу децу борце, који су припадали генерацији чије је детињство сурово прекинуо рат, присиливши их да прерано сазру. У предаху битака и исцрпљујућих маршева, међу њима би опет живнула клица нагона за игром и несташлуцима, дечја радозналост, прве љубави. Борећи се са одраслима та деца су се борила за остатке свог детињства. Поред Бошка, у филму се појављују и друге историјске личности — Саво Јовановић Сирогојно, Миодраг Миловановић Луне, Милена Ситерица, Драгутин Милошевић Чикало, као и лик докторке Раде, који је био базиран на личности Саше Божовић, лекарке Друге пролетерске бригаде, која је била сведок погибије Бошка Бухе.

Филм је био веома популаран у СФРЈ, а посебно је била популарна филмска нумера „Нек нас се сете”, чији је текст написао Душко Радовић, музику компоновао Зоран Симјановић, а отпевао Оливер Драгојевић. У филму је био ангажован велики број деце-глумаца, међу којима су били и касније познати глумци — Небојша Бакочевић, Ненад Ненадовић и Драган Бјелогрлић, коме је ово била прва филмска улога. Лик Бошка Бухе глумио је дечак Иван Кујунџић, кога публика, због физичке сличности, често меша са Славком Штимцем, који је био звезда ранијих Бауерових филмова — „Салаш у Малом Риту” и „Зимовање у Јакобсфелду”. Остале улоге у филму су тумачили познати југословенски глумци — Марко Николић, Жарко Радић, Љубиша Самарџић, Милена Дапчевић, Милан Штрљић, Мирољуб Лешо, Љиљана Благојевић и др. На Филмским сусретима у Нишу 1979. године глумац-натуршчик Иван Кујунџић је за улогу Бошка Бухе добио специјалну диплому, а филм је био награђиван и на фестивалима у иностранству у Бомбају и Линцу.

Ss-cf-6.png

Изабрана фотографија



Партизански пропагандни плакат

Партизански пропагандни плакат
Ss-8.png

Изабране биографије

Јожа Влаховић

Анка Матић Грозда (Ириг, 9. август 1918Ваљево, 15. октобар 1944), учесница Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Рођена је 9. августа 1918. године у сремској варошици Иригу. Потицала је из добростојеће земљорадничке породице. Њен отац Јован имао је петоро деце – два сина и три ћерке. Основну школу је завршила у родном месту и потом се бавила пословима у домаћинству. Прва сазнања о револуционарном радничком покрету добила је од своје старије браће, који су били чланови илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Такође њен отац, иако богати сељак, био је левичарски оријентисан и симпатизер комунизма, тако да није негативно утицао на своју децу што су чланови КПЈ. У прво време слушајући браћу и њихове разговоре, а касније и сама читајући марксистичку и другу литературу Анка се определила за револуционарни покрет и априла 1940. године постала члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ).

Одмах после окупације Краљевине Југославије, 1941. године Анка се заједно са оцем, браћом и сестрама укључила у Народноослободилачки покрет и учествовала у свим акцијама покрета. Радила је на организовању омладине, на прикупљању хране, одеће, обуће и друге помоћи партизанима и др. Њена и активност њене породице није остала не запажена усташкој полицији, па је у фебруару 1942. године била ухапшена заједно са оцем. На саслушавањима у полицији је била мучена, али ништа није признала, нити кога одала. Због недостатка доказа који би доказали да је радила за НОП, Анка је била пуштена на слободу, али је њен отац задржан као талац у затвору, јер су му синови били у партизанима. По пуштању на слободу, наставила је да ради у покрету. Када су јој фашисти јуна 1942. године стрељали оца Јована, Анка је напустила Ириг и отишла на Фрушку гору, где се прикључила Подунавском партизанском одреду. Убрзо по њеном одласку у партизане, крајем августа уследила је велика непријатељска офанзива чији је циљ био да очисти Фрушку гору од партизана. Уз велике губитке, њен Одред је успео да се пробије из окружења и тако избегне уништење. Потом се пребацио у доњи Срем, где је услед великих губитака био реорганизован у Други сремски батаљон.
Вера Мишчевић

Вера Мишчевић (Белегиш, код Старе Пазове, 7. април 1925Звечка, код Обреновца, 10. октобар 1944), учесница Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Рођена је 7. априла 1925. године у сремском селу Белегишу, код Старе Пазове. Потицала је из земљорадничке породице. Њени родитељи отац Шпира и мајка Душица имали су четворо деце. Због слабог материјалног стања, својој деци нису могли да приуште школовање, па су се сви после завршене основне школе бавили земљорадњом и кућним пословима. У току лета 1941. године у Белегишу почињу да се стварају прве антифашистичке организације, а у близини села је био формиран и Подунавски партизански одред. Вера је заједно са својом другарицом Љубом Радиновић ишла на омладинске састанке где је добила прва сазнања о Савезу комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), Комунистичкој партији Југославије (КПЈ) и борби против окупатора. У току зиме 1941/1942. године, због тешких услова партизанског ратовања на равничарском терену, у поједина села су упућивани борци из Одреда, да би тамо политички радили. У Белегиш је тада дошло неколико бораца, који су били из овог села. Њихов долазак веома је позитивно утицао на укључивање омладине у Народноослободилачки покрет (НОП). Вера се тада прикључила илегалцима и почела да за њих обавља курирске послове. Поред овога учествовала је и у неколико акција сечења телефонских жица између Белегиша и Старих Бановаца.

Због своје активности, почетком 1942. године примљена је у чланство месне организације СКОЈ-а у Белегишу. Тада се код ње јавила јака жеља да напусти село и прикључи се партизанима. Другови су је одговарали од тога јер је била млада и потребна месној организацији, као веома сналажљива у обављању курирских послова. Да би друговима доказала да је способна да иде у партизане, децембра 1942. године је самоиницијативно уз помоћ брата Милорада и комшије Саве Радаковића извела акцију разоружавања једног фолксдојчера, који је живео у селу. Иако је тада заробила пушку нису јој дозволили да оде у партизане.
Ss-cf-8.png

Партизанска одликовања

Orden narodnog heroja.jpg

Орден народног хероја (македонски: Орден на народен херој; словеначки: Red narodnega heroja) је био високо југословенско одликовање за храброст, друго највише војно одликовање у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији.

Установљен је 15. маја 1943. године, одлуком Врховног штаба НОВ И ПОЈ, као највише одликовање, мада је још децембра 1941. установљен као почасни назив. Прва особа која је добила ово звање био је Петар Лековић, борац Друге пролетерске бригаде. У току рата, као и после њега овим Орденом је одликовано 1.323 особа — учесника Народноослободилачког рата, као и припадника Савезничких армија. После распада СФРЈ, ово одликовање је уврштено у одликовања Савезне Републике Југославије, односно Државне заједнице Србије и Црне Горе. Ово одликовање последњи пут је додељивано јула 1999. године, после завршетка рата на Косову. Одликовани је са добијањем Ордена народног хероја стицао и почасни назив народни херој Југославије.

Орден је додељен укупно 1.402 пута, а њиме су одликоване и војне јединице, друштвено-политичке организације и осам југословенских градова. Једина особа одликована пута овим Орденом је био председник СФРЈ Јосип Броз Тито, док је последњи одликовани мајор ЈНА Милан Тепић, који је страдао 1991. године.

Coat of arms of Belgrade (1960-1991).png
74 године
од ослобођења
Београда
1944—2018