Портал:Физика/Чланак месеца
Изабрани чланци [уреди извор]
Јануар[уреди извор]
Трансформатор је електрични уређај који трансформише енергију из једног кола у друго посредством магнетне спреге, без икаквих покретних делова. Трансформатор се састоји од два (или више) спрегнута намотаја или једног намотаја са више извода и, у већини случајева, магнетног језгра које концентрише магнетни флукс. Наизменична струја у једном намотају ће индуковати струју у другим намотајима.
Трансформатори се користе да спуштају или дижу напон, да мењају импедансу и да обезбеде електричну изолацију између кола.
Фебруар[уреди извор]
Момент импулса (познат и као момент количине кретања или угаони момент) је физичка величина којом се мери настојање материјалног тела да настави да ротира. Формално се дефинише као:
- Векторски производ вектора положаја тела мереног од изабране референтне тачке и његовог импулса.
- Производ момента инерције и угаоне брзине.
Моментом импулса се изражава како кретање тела по орбити (кружење Земље око Сунца) тако и ротација тела око сопственог центра масе (ротација Земље око сопствене осе). Момент импулса је векторска величина, дакле, поседује интезитет, правац и смер. Правац вектора момента импулса је нормалан на раван орбите тела (паралелан са осом ротације) и поклапа се са правцем вектора угаоне брзине. Момент импулса има димензије дејства, ML2T-1 и у МКС систему изражава се у Џул-секундама J s ili N m s, а СИ јединица за момент импулса је kgm2s-1 (килограм метар на квадрат у секунди ).
Март[уреди извор]
Фото́н (од грчке речи φωτός, што значи „светлост“) је елементарна честица, квант електромагнетног зрачења (у ужем смислу — светлости). То је честица без масе мировања. Наелектрисање фотона је такође једнако нули. Фотон може бити само у два спинска стања са пројекцијом спина на смер кретања ±1. Том својству у класичној електродинамици одговарају кружна десна и лева поларизација електромагнетног таласа. Фотону као елементарној честици је својствен корпускуларно-таласни дуализам, тј. он истовремено поседује својства елементарне честице и таласа. Низ аутора убраја фотон у квазичестице због масе мировања једнакој нули. Фотон нема масу мировања, слично квазичестицама, али ипак не тражи средину за своје простирање, слично елементарним честицама, у које већина аутора убраја фотон. Фотони се обично обележавају словом , због чега их често називају гама-квантима (фотони високих енергија) при чему су ти термини практично синоними. Са тачке гледишта Стандардног модела фотон је бозон. Виртуелни фотони су преносиоци електромагнетне интеракције који на тај начин обезбеђују могућност узајамног деловања између два наелектрисања.
Април[уреди извор]
Квазар (скраћеница од „Квази-стеларни радио извори“ или на енглеском језику QUASi-stellAR radio source) је космолошки извор електромагнетног зрачења, укључујући и светлосно, које показује веома велики црвени помак. Међу научницима влада општа сагласност да је велики црвени помак квазара резултат Хабловог закона. Из тога следи да су квазари и веома удаљени од нас. Да би их уопште могли опазити на толикој удаљености, енергија зрачења квазара морала би да буде далеко већа од енергије зрачења скоро сваког од познатих космичких објеката, са изузетком релативно кратко живећих супернова и експлозија гама зрачења. Они би у ствари требало да зраче енергију која је једнака зрачењу које израче заједно стотину обичних галаксија.
На оптичким телескопима, квазари изгледају као усамљене светлосне тачке или звезде слабашног сјаја, одакле и потиче њихов придев квазистеларни (квазизвездани).
Неки од квазара показују нагле промене у луминозности, из чега се може закључити да су они и веома мали (један објект не може да се мења брже од времена које је потребно светлости да пређе са једног његовог краја на други). Највећи до сада познати црвени помак неког квазара износи 6,4.
Снага квазара сматра се да потиче од гомилања или пропадања материје у супермасивне црне рупе, које се налазе у језгрима удаљених галаксија, чинећи квазаре тако луминозном верзијом једне општије класе објеката под називом активне галаксије. Иначе, ни један други тренутно познати механизам не би могао да објасни толико велику снагу и брзу променљивост зрачења квазара.
Сазнања о квазарима убрзано напредују. Али све до 1990. није било јасне сагласности око њиховог порекла и природе.
Мај[уреди извор]
Енергија је способност вршења рада. Ова општа дефиниција је део основних дефиниција савремене физике, и то у оном делу који треба да одговори на питање о узроку и пореклу природних феномена акције, дејства и силе. Сваки физички систем поседује енергију у извесној количини. Количина енергије система није апсолутна вредност већ релативна у односу на референтно стање или референтни ниво. Енергија физичког система се дефинише као количина механичког рада кога систем може да произведе када мења своје текуће стање и прелази у референтно стање; на пример ако се литар воде охлади до 0°C или када ауто удари дрво и успори од 120 km/h до 0 km/h.
У физици је енергија тесно повезана са појмом ентропија.
Јуни[уреди извор]
Вода има молекулску формулу H2O, дакле, један молекул воде састоји се од два водоникова атома и једног атома кисеоника. Исто може бити описана јонски као HOH, са водониковим јоном (H+) везаним за хидроксилни јон (OH-). При нормалним условима код воде се течна и гасна фаза налазе у динамичкој равнотежи.
На собној температури вода је течност скоро безбојна, без укуса и мириса. У науци се често каже да је вода универзални растварач и једина је супстанца која се у природи налази чиста у сва три агрегатна стања.
Вода постоји у многим облицима - у чврстом стању позната је као лед који може имати неколико кристалних облика, а ултра брзо хлађена вода може да пређе у аморфно стање. У гасном стању вода је позната као водена пара. Течна фаза се као и само једињење назива вода.
Изнад критичне температуре (647 K и 22,064 MPa), вода се налази у суперкритичним условима када молекули воде образују гроздове који се понашају као течна фаза а који лебде у парној фази.
Тешка вода је вода у којој је атом водоника искључиво заступљен као изотоп деутеријум. По хемијским и физичким особинама је скоро идентична `обичној` води. Најпознатија примена тешке воде је као успоривач неутрона у нуклеарним реакторима.
Јули[уреди извор]
Спектроскопија је дисциплина која се бави проучавањем међуделовања електромагнетног зрачења и материје. Основни елементи су извор зрачења, дисперзиони елемент (или монохроматор, дакле, део који разлаже зрачење на компоненте према енергији, фреквенцији или таласној дужини) и апсорбер зрачења. Ако су два од три елемента добро дефинисана онда се на основу емитованог и апсорбованог зрачења може сазнати нешто о ономе који је непознат. На пример, састав непознате легуре може да се одреди тако што се на њој високим напоном изазове варница чије се зрачење разложи призмом (или оптичком решетком) у спектар који се региструје погодним апсорбером (филм, фотоелемент...). На основу познатих особина диперзионог елемента (призме или решетке) може да се одреди таласна дужина сваке компоненте у спектру а на основу познатих особина апсорбера њихови релативни интензитети што је довољно да се утврди врста и концентрација метала у испитиваној легури.
Август[уреди извор]
Субатомске честице је појам који обухвата све честице мање од атома, без обзира на њихову сложеност, док би израз елементарне честице требало да обухвати само честице које се не могу поделити на мање.
Пoрeд eлeктрoна, прoтoна и нeутрoна каo (матeриjалних) чeстица и фoтoна каo oснoвнoг кванта eнeргиje, oткривeнo je на стoтинe других чeстица. Дугo сe вeрoвалo да су нoвe чeстицe eлeмeнтарнe т.j. да сe нe мoгу разлoжити на прoстиje састojкe, али сe врeмeнoм пoказалo да je наjвeћи брoj чeстица слoжeн. Упркoс тoмe, назив eлeмeнтарнe чeстицe задржаo сe, сада у нoвoм, прoширeнoм, значeњу. Истo такo, други уoбичаjeни назив, субатoмскe чeстицe, извeдeн из чињeницe да су нoвe чeстицe мањe oд атoма, стрoгo узeвши, ниje исправан, jeр масe нeких чeстица вишeструкo прeвазилазe масe лакших хeмиjских eлeмeната. Називи eлeмeнтарнe или субатoмскe чeстицe задржали су сe дo данашњих дана каo синoними за чeстицe бeз oбзира на њихoву слoжeнoст и масу.
Септембар[уреди извор]
Талас је периодична деформација која се шири у простору и времену. Таласи преносе енергију кроз простор без протока честица средине (не постоји пренос масе носећег медијума); честице средине само осцилују око својих равнотежних положаја. Док механички талас захтева присуство средине (која на деформације реагује еластичним силама), електромагнетни таласи се простиру и кроз вакуум (погледати Етар).
Бројне су појаве везане за таласно кретање:
- Рефлексија (одбијање) – промена смера простирања, услед наиласка на рефлексиону површину (наглу промену средине);
- Рефракција (преламање) – промена правца простирања таласа (ломљење), услед наиласка на нову средину;
- Дифракција (расејање) – кружно ширење таласа иза препреке на путу простирања таласа кроз средину;
- Интерференција (узајамни утицај) – слагање таласа који се нађу у истој тачки у истом тренутку;
- Дисперзија (распршивање) – разлагање таласа по учестаностима, таласним дужинама или енергијама;
Октобар[уреди извор]
Нуклеарно-магнетно-резонантна спектроскопија (НМР) је свестрана спектроскопска дисциплина која може да региструје сигнале атома из различитих положаја у молекулу и при томе да сваки сигнал доведе у везу са неком од познатих спинских интеракција, главним изворима података о молекулској структури и динамици. НМР спектроскопија је данас, уз рендгено-структурну анализу (кристалографију x-зрака), једина метода којом може да се одреди структура биополимера са разлагањем на атомском нивоу.
Новембар[уреди извор]
Неутрино је елементарна честица. Спада у лептоне, нема наелектрисање, спин је полубројни () па спада у фермионе. Сва до сада опажена неутрина су леве хеличности (т.ј., реализовано је само једно од два могућа спинска стања; хелицитетом се изражава пројекција спинског момента на правац кретања). Дуго се веровало да нема масу, међутим, постоје индикације да неутрино ипак има масу, мада врло малу. Постојање неутрина је постулирао Волфганг Паули, име им је дао Енрико Ферми, а експериментално их регистровао Фредерик Рејнс 1956, за шта је добио Нобелову награду за физику 1995. године.
Децембар[уреди извор]
Аеродинамика (од грч. ἀηρ, aēr, aéros — ваздух, и δύναμις, dynamis — сила) је наука која се бави кретањем ваздуха, у односу на чврста тела. Физикалност је потпуно идентична, у супротном случају, при кретању чврстих тела кроз ваздух. Према томе примењеном принципу релативног кретања, анализа феномена се изводи као за случај да тело мирује у струјном пољу ваздуха. Ова замена референтног стања је усвојена у теоријској аеродинамици, али је она уједно и основа већине експерименталних метода, нарочито аеротунелских испитивања.
Теорија струјања и физикалност кретања чврстих тела, изучавају међусобно дество ваздуха и тела. То дејство се одређује у облику потенцијала поља опструјавања, расподеле притиска, сила и њихових момената.
Земљина атмосфера представља ваздушни омотач око земљине кугле. На основу усвојених дефиниција, тај ваздушни омотач се дели на четири слоја. Почев од земљине површине па навише, слојеви су: тропосфера, стратосфера, јоносфера и ексосфера (која представља границу с међупланетарним простором). Атмосферу карактеришу промене физичких величина притиска, температуре, влажности, густине итд. с висином, годишњим добом и географском ширином и дужином. Усвојене статистичке средње вредности физичких величина су стандардизоване, међународним нормама, у стандард атмосферу. Измерене карактеристике кретања тела кроз ваздух, при конкретним атмосферским условима, се преводе на услове стандард атмосфере и тако постају референтно упоредиве.
Шире гледано, кретање тела кроз гасове и течност се изучава у механици флуида.
Подела аеродинамике, као специфичне гране науке, се врши на више начина, с неколико основа. Поједини аеродинамички проблеми се истовремено решавају у више њених грана. Пример је одређивање и коришћење отпора ваздуха. Припада свима деловима, добијеним при подели аеродинамике. Отпор се одређује аналитички и експериментално у свим областима брзина, висина и услова лета и присутан је у свим разматрањима.
Начин поделе аеродинамике може да варира, зависно од искуства и ставова аутора, значи није строго стандардизован. Опсег варирања, у прилазима, је веома сужен.