Портал:Црна Гора/Биографија

С Википедије, слободне енциклопедије

Биографија чланци
[уреди извор]

01. недеља[уреди извор]

Петар II Петровић Његош
Петар II Петровић Његош

Петар II Петровић Његош (1/13. новембар 1813 — 19/31. октобар 1851) био је владика црногорски и брдски, поглавар Старе Црне Горе и Брда од 1830. до 1851. године, књижевник и филозоф. Сматра се једним од највећих српских и црногорских пјесника и филозофа.

Рођен је у селу Његуши, близу Цетиња, као Радоје „Раде” Томов Петровић, а образовао се у неколико манастира у Црној Гори и постао је духовни и световни вођа Црне Горе након смрти свог стрица Петра I. Пошто је уклонио све почетне унутрашње противнике својој владавини, сконцентрисао се на уједињавање црногорских племена и успостављање централизоване државе. Увео је редовне порезе и низ нових закона да замијене оне које су његови претходници увели много прије њега. Увођење пореза је било непопуларно међу црногорским племенима и због тога је током његове владавине избило неколико буна. Његова владавина је такође била обиљежена сталним политичким и војним сукобом са Османским царством и његовим покушајима да прошири територију Црне Горе уз добијање безусловног признања од Високе порте.

Поштован је као пјесник и филозоф, а најпознатији је по својој епској поеми „Горски вијенац“, која се сматра за ремек-дјело српске и јужнословенске књижевности, а у Бечу је оцијењено као „манускрипт генијалног творца“. Друга његова важна дјела су „Луча микрокозма“, „Огледало српско“ и „Лажни цар Шћепан Мали“.

Сахрањен је у малој капели на Ловћену, коју су срушили Аустроугари у Првом свјетском рату. Његови остаци су премјештени у Цетињски манастир, а потом у обновљену капелу 1925. године. Капела је уз подршку југословенске владе 1974. замијењена Мештровићевим маузолејом. Канонизован је на нивоу Митрополије Црногорско-приморске и уведен у ред светитеља као Свети Митрополит Петар Други Ловћенски Тајновидац, а 19. мај је установљен као датум празновања.


уреди

02. недеља[уреди извор]

Грбљанин из Братешића, капетан Стеван Вукотић (1800- 1833) из Братешића (Грбаљ) је био први Јужни Словен који је опловио око свијета.

Стеван Вукотић је имао свега 23 године када је 1823. г. кренуо на пут око свијета као навигациони официр. Било је то више до три деценије прије Висина. Истина, он је пловио под руском заставом, а Висин под аустријском. Висин је глорификован као "наш" јунак, а Вукотић је занемарен као да није наш.

Када је прослављени руски заставник Јован Вукотић, након освајања Корчуле од Наполеонових Француза, повео синове и синовце на школовање у Русију, међу њима је био и Стеван Михајлов Вукотић. Као кадет у Поморском корпусу руске ратне морнарице на Криму, Стеван је знатно одскакао од својих колега. По годинама је био на зачељу, а по успјеху на челу своје класе. Имао је 20 година када је његова класа произведена у чин гарде марина. И у служби је напредовао као што се истицао у школи. Након три године праксе од завршетка школовања, ванредно је произведен у навигационог официра, док су остали из његове класе у тај чин произведени 2 до 4 године касније.

Унапређење Стевана Вукотића је било везано за сложени подухват који се припрема. Најбољем у класи Стевану, указано је повјерење да као навигациони официр води истраживачки брод "Предпријатије" у стручној екскурзији. Брод је имао 140 чланова посаде и 5 научника. Главни циљ екскурзије је био пут око свијета. То је била и провјера оспособљености посаде сваког на свом задатку, од чега је зависило напредовање у виша звања и чинове. Наравно, провјеравана је и Стеванова способност и примјена у пракси стечених знања. Таква путовања су увијек прилика не само да се провјере него да се и прошире знања. Част за указано повјерење је била утолико већа што је Стеван Вукотић тада тек био напунио 23 године.


уреди

03. недеља[уреди извор]

Пуниша Рачић
Пуниша Рачић

Пуниша Рачић (12. јула 1886. године, Слатина, Османско царство - октобар 1944. године, Београд, Југославија) је био српски политичар из Црне Горе, који је као народни посланик у скупштини Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 20. јуна 1928. године убио групу хрватских народних посланика на челу са Стјепаном Радићем, оснивачем Хрватске сељачке странке.

Послије неког времена, Пуниша Рачић се појавио у кабинету министра унутрашњих дјела др Антона Корошеца, који је одбио да га прими. Овај чин је оставио много питања у вези са догађајем, па самим тим и пуно теорија завјера. Остало је отворено питање каква је улога Корошеца у атентату, да ли је атентат био испланиран и јесу ли власти намјерно унајмиле Пунишу Рачића у намјери да се силом обрачунају са лидерима опозиције који су онемогућавали сваки рад парламента, а претпоставке су само наставиле да се нижу. Тада га је шеф кабинета, Драган Бојовић, чим је дознао да је дошао у зграду, са двојицом жандарма ухапсио и спровео у Управу града Београда. Пуниша Рачић се мирно предао жандармерији и изјавио да није имао никакве намјере да бјежи или се скрива, већ да је само хтио да обавијести породицу и своје бираче о свом чину, упутивши им писмо:



уреди

04. недеља[уреди извор]

Књаз Данило I
Књаз Данило I

Данило I Петровић Његош (Његуши 6. јун 1826Котор 13. август 1860) био је књаз Књажевине Црне Горе. Послије смрти Петра II Петровић Његоша, Сенат и скуп главара прогласили су га 1. јануара 1852. године за владара Црне Горе, а Петар II га је одредио за свог насљедника. Дана 1. марта 1852, Сенат је по одлуци Свеопштег црногорског збора одлучио да Црна Гора постане насљедно књажевство.

У вријеме своје владавине, предузео је бројне мјере на унутрашњем и на спољашњем плану. Подстицао је друштвено-економске токове, како би своју земљу увео у модерно грађанско друштво. На национално политичком плану, као и његови претходници, стремио је ослобађању свих поробљених јужнословенских народа. Жестоко се обрачунавао са племенским сепаратизмом и одбијањем племена да плаћају порез. Сурово је угушио побуну Бјелопавлића. Извршио је похару Куча, када је црногорска војска, којом је командовао његов брат војвода Мирко, казнила становништво због побуне, убијајући све од дјеце у колијевци до стараца. Укинуо је многе наслијеђене и нецивилизоване обичаје, као што је одсијецање турске главе и излагање изнад Цетињског манастира, довођење живог роба, отмица дјевојака... Године 1855, на његову иницијативу донесен је Законик Данила I, господара Црне Горе и Брда касније познат као „Данилов законик“, који је штампан у Новом Саду а потом и у Француској, Италији и Пољској.

Више пута се сукобио са Османским Царством, а увео је и Орден књаза Данила I, за подвиге у рату против Турске 1852-1853.

У августу 1860. убијен је у Котору, а атентат је извршио Тодор Кадић.


уреди

05. недеља[уреди извор]

Милојко Спајић (Пљевља, 24. септембар 1987) црногорски је политичар и економиста, магистар финансијског инжењеринга. Завршио је Пљеваљску гимназију као један од најбољих ђака и наставио школовање на Осака универзитету у Јапану, гдје је студирао економетрику на јапанском језику као стипендиста Владе Јапана. У оквиру размјене студената, студирао је и на кинеском техничком Универзитету Ђингхуа. Звање магистра стекао је, такође као стипендиста, у Француској на ХЕК бизнис универзитету.

Након школовања, радио је у САД-у на Вол стриту, као и у Паризу и Токију. Током љета 2020. године радио је и за Голдман Сакс, глобалну банкарску групацију која се бави инвестиционим банкарством, трговином хартија од вриједности и другим финансијским услугама.

Као нестраначка личност, након парламентарних избора 2020. године био је члан експертске владе Здравка Кривокапића, обављајући функцију министра финансија и социјалног старања.

Кандидовао се за предсједника Црне Горе на изборима 2023, али му је кандидатура одбијена након што је утврђено да има и српско држављанство. На Парламентарним изборима 2023. био је лидер странке Европа Сад, која је освојила највише мандата, а 31. октобра 2023. почео је да обавља функцију Премијера Црне Горе.


уреди

06. недеља[уреди извор]

Митрополит Амфилохије
Митрополит Амфилохије

Амфилохије (световно Ристо Радовић; Барe Радовића, 7. јануар 1938 — Подгорица, 30. октобар 2020) био је митрополит црногорско-приморски и епископ банатски (19851990). Његова почасна и литургијска титула је гласила: архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски, зетско-брдски и скендеријски и егзарх свештеног трона пећког.

Рођен је као Ристо Радовић, син Ћира и Милеве Радовић, на Божић 7. јануара 1938. Завршио је Богословију Светог Саве у Београду. На Богословском факултету Српске православне цркве у Београду дипломирао је 1962. године. Замонашио се 1967. у Грчкој, гдје је 21. јула 1968. постао јеромонах. По повратку у Београд је изабран за декана Богословског факултета и ванредног професора, а крајем 1985. рукоположен је у чин епископа и постављен на катедри епископа банатских са сједиштем у Вршцу, одакле је уочи Божића 1991. дошао на Цетиње у устоличен је за митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског, и егзарха свештенога трона пећког, преузевши титулу којом се прије митрополита Амфилохиja служио Василије Петровић Његош. Године 1992. покренуо је гласило Црногорско-приморске митрополије Светигора, а 1998. покренуо је и Радио Светигора.

Предавао је на Богословском факултету у Београду од 1980. до 2005, када се повукао због бројних обавеза. Поред теологије и филозофије, бавио се есејистиком и преводилаштвом и уредио је зборник Јагње Божије и звијер из бездана 1996. По први пут у историји митрополије црногорско-приморске, 1993. су је посјетила два најистакнутија патријарха — цариградски и руски. Након хоспитализације патријарха Павла 2007. године, Свети архијерејски сабор одлучио је да привремено пренесе дужности патријарха српског на Свети архијерејски синод на чијем је челу био митрополит Амфилохије, као замјеником патријарха. Након смрти патријарха Павла 2009. на ванредној сједници Светог архијерејског синода изабран је за мјестобљуститеља патријарашког трона и био је други по рангу међу епископима у хијерархији СПЦ, одмах након патријарха српског. Почасни докторат Института Светог Сергија у Паризу добио је у фебруару 2012. године.

Због блискости са народом, добио је надимак „Ђед” или „Ђедо”. Године 2020. умро је послије краће болести изазване вирусом ковид 19. Сахрањен је у крипти Саборне цркве Христовог васкрсења у Подгорици 1. новембра 2020. године. Након његове смрти објављена је књига прича, анегдота и легенди књижевника Драгана Лакићевића под насловом „Штап митроплита Амфилохија“. Новинар Перица Ђаковић је 2022. објавио књигу интервјуа са митрополитом Амфилохијем под називом Морачки јасновидац.


уреди

07. недеља[уреди извор]

Никола I Петровић
Никола I Петровић

Никола I Петровић Његош (Његуши, 7/19. октобар 1841Антиб, 2. март 1921) био је књаз Црне Горе у периоду 1860—1910. и краљ у периоду 1910—1918. из династије Петровић Његош.

Наслиједио је на црногорском пријестолу свог стрица, књаза Данила. За вријеме његове владавине Црна Гора је Берлинским споразумом 13. јула 1878, послије Црногорско-турског рата, добила међународно признање и територијално проширење. Даља територијална проширења Црне Горе услиједила су након балканских ратова (1912—1913).

Никола I је реформисао државну управу, установио Министарски савјет, осавременио војску, Општим имовинским закоником ударио темељ правном систему и отворио врата страним инвестицијама. Године 1905. октроисао је Устав Књажевине Црне Горе након чега је и сазвана Народна скупштина. Владао аутократски, због чега је у стекао бројне непријатеље у држави. Био је велики присталица српства и желио је уједињење Срба и других Јужних Словена на челу са династијом Петровић Његош, због чега је био у сукобу са другом српском династијом Карађорђевић.

Након Мајског преврата 1903. године и гашења династије Обреновић, ширио је утицај на политичаре из Краљевине Србије. У том периоду отворено је исказивао претензије да буде краљ тзв. Краљевине Србије и Црне Горе.

У Првом свјетском рату објавио је рат Аустроугарској, којој је Краљевина Црна Гора пружила отпор, али је капитулирала у јануару 1916.

Краљ Никола се са Владом и Двором склонио у Француску, у егзил из којег се никада није вратио. Послије завршетка рата збачен је са власти на Подгоричкој скупштини. Умро је изолован у емиграцији, а сахрањен је у руској цркви у Санрему. Његови посмртни остаци и остаци његове супруге краљице Милене Петровић Његош су 1989. враћени и сахрањени на Цетињу, у Дворској цркви на Ћипуру.


уреди

08. недеља[уреди извор]

Јанко Вукотић
Јанко Вукотић

Јанко Вукотић (Чево, 18. фебруар 1866Београд, 4. фебруар 1927) је био 8. озрнићки сердар (1907), дивизијар (1914), председник владе, војни министар (1905, 1913) и начелник штаба Врховне команде (1913) Краљевине Црне Горе, генерал-ађутант краља Николе и армијски генерал (1926), члан Војног савета и ађутант краља Александра Карађорђевића у војсци Краљевине Срба Хрвата и Словенаца.

Од 1905. је члан Државног ратног савета, а пуну афирмацију достигао је у балканским ратовима. У Првом балканском рату Јанко Вукотић командовао је Источним одредом, посебно се истакавши у операцијама у Санџаку и Метохији, па је убрзо постао начелник штаба Врховне црногорске команде. У Другом балканском рату предводио је Црногорску дивизију у оквиру Прве српске армије против бугарских снага. Црногорска дивизија освојила је положаје на линији Пасаџиково-Калиманци и успешно садејствовала јединицама Српске војске у Брегалничкој бици, прихватајући одлучујућу борбу против Бугара. У Првом светском рату био је начелник штаба Врховне команде Црногорске војске и командант Херцеговачког одреда и Санџачке војске. Избијањем на Јахорину и Пале јединице Санџачке војске којом је командовао сердар Јанко и јединице Ужичке војске угрозиле су бок и позадину Аустроугара на Дрини.

Велики успех Јанко Вукотић постигао је у току повлачења српске војске преко Црне Горе и Албаније. Тада је Санџачка војска у садејству са снагама Прве српске армије успела да одржи 500 km дугачак фронт и у натчовечанској борби код Мојковца заустави и одбаци непријатељску офанзиву. На тај начин је омогућено несметано повлачење српске војске према лукама на Јадранском мору. Једно вријеме послије Мојковачке битке, провео је у затвору Болдогасон као заробљеник.


уреди

09. недеља[уреди извор]

Ксенија Петровић Његош (Цетиње, 22. април 1881. — Париз, 10. март 1960) била је црногорска кнегиња, ћерка краља Николе Петровића Његоша и Милене Петровић. Била је њихово десето дијете и осма кћи. Није била удата, нити је иза себе оставила потомке. Остала је упамћена и као прва жена на Балкану која је возила аутомобил, али и прва принцеза која се бавила фотографијом. Фотоапарат је увијек носила са собом и тако биљежила историјске тренутке времена у коме је живјела. Фотографисала је портрете породице, свакодневни живот људи, пејзаже; често је фотографисала и оца, а била је и чланица Бечкога друштва за фотографију. Била је прва жена возач на Балкану; возила је аутомобил марке фиат 1100 који је на поклон добила од сестре Јелене.

Кум на рођењу био јој је тек крунисани руски цар Александар III, али јој то кумство није дало привилегију да се, као старије сестре, школује у институту у Смољном, јер се у то вријеме десио инцидент са њеном сестром, принцезом Јеленом на руском двору, гдје су се око плеса са њом на једном балу сукобили Карл Манерхајм, будући фински премијер и Арсен Карађорђевић, брат кнеза Петра Карађорђевића и дјевер најстарије Јеленине сестре Зорке. Сукоб се завршио двобојем, након чега је принцеза Јелена морала да се врати на Цетиње, а због тога је одлучено да, уместо у Русији, Ксенија и најмлађа Вјера наставе образовање на Цетињу.

Упркос великом броју удварача, никада се није удала, а међу заинтересованима за брак са њом били су српски краљ Александар Обреновић, грчки принчеви Никола, Ђорђе и Андреј, као и бугарски кнез Фердинанд. Током Првог свјетског рата водила је бројне техничке ствари у држави, али је 1916. са породицом отишла у егзил у Италију и никада се више током живота није вратила у Црну Гору. Из Италије је са оцем отишла прво у Лион, а затим у Бордо и у париско предграђе Неји на Сени. По завршетку рата била је ангажована у многим хуманитарним црногорским друштвима, која су се тада оснивала у Француској. На различите начине помагала је Црној Гори, заробљеним војним лицима, избјеглицама, женама и дјеци. Материјално стање јој се погоршало због начина на који је краљ Никола свргнут с власти, због чега је радила и као дактилограф, али се до краја живота принципијелно залагала за свој статус.

Умрла је 10. марта 1960. године у Паризу, у 78. години, сахрањена је у Руској православној цркви у Кану, поред сестара Милице и Анастасије и њихових мужева. Њени остаци, заједно са остацима црногорског владарског пара и принцезе Вјере, пренијети су у Црну Гору 1. октобра 1989. године и сахрањени су у Дворској капели на Ћипуру.


уреди

10. недеља[уреди извор]

Никола Шкеровић (25. април 1884, Корито Петровића, Даниловград27. децембар 1972, Београд) је био српски историчар, новинар и публициста.

Нижу гимназију завршио је у Црној Гори и Србији а вишу у Русији. На Карловом универзитету у Прагу студирао је славистику а један семестар провео је у Лајпцигу. У Прагу је докторирао 1910. са дисертацијом Ђуро Крижанић, његов живот, рад и идеје. У току студија почео је да се бави публицистичким радом. Током такозваног Велеиздајничког процеса 1909. против Срба у Хрватској извештавао је о овом догађају за три руска листа. Професор Цетињске гимназије постао је 1911. године. Бавио се и новинарством пишући за већи број српских листова. Покренуо је и часопис за науку и књижевност Дан који је излазио све до Првог балканског рата. Учествовао је у Другом балканском рату а након рата постаје директор Подгоричке гимназије. Учествовао је и у Првом светском рату а део рата провео је у заробљеничким логорима у Аустроугарској. После рата све до 1935. био је директор подгоричке гимназије. Био је и политички активан као члан Демократске странке. Залагао се за проширивање и поштовање грађанских слобода. У Београд се преселио 1940. и ту је остао до краја живота. Од 1946. до 1952. био је директор Архива Србије након чега је пензионисан.

Рано се заинтересовао за историју али се у почетку бавио само публицистичким радом. Објављивао је у многим часописима велики број прилога углавном посвећених оновременим политичким и привредним дешавањима. Најзначајнија његова историографска дела написао је у позним годинама након пензионисања. У њима се углавном бави новијом црногорском историјом. Значајна је његова књига о Црној Гори у Првом светском рату и Црној Гори у првим годинама 20. века. Бавио се и објављивањем докумената из Архива Србије.


уреди

11. недеља[уреди извор]

Шћепан Мали, владао је Црном Гором од 1767. до 1773. представљајући се као руски цар Петар III Фјодорович. Био је господар народа и државе и једини цар Црне Горе. Непознатог је поријекла.

Појавио се у старој Црној Гори 1766. године и убрзо су се пронијеле вијести да је он руски цар Петар III, који се склонио међу Црногорце. На свенародном збору на Цетињу 17. октобра 1767. године изабран је за господара народа и државе и проглашен за „цара“. За кратко вријеме је раздвојио световну од црквене власти, што представља прекид у владавини династичке куће Петровићи Његоши. Учврстио је централну власт, сузбијајући племенску неслогу и радио је на модернизацији земље. Строгим казнама је сузбио крвну освету и формирао је први стални суд, састављен од 12 племенских старјешина.

За вријеме његове владавине, у септембра 1768. одиграла се битка у Остружском кланцу, током које су Турци успјели да натјерају Црногорце на повлачење али нису успјели да заузму Цетиње нити да ухвате Шћепана. Исте године Црногорци су се оглушили о захтјев Русије да јој се придруже у рату против Турске, због руског непријатељства према Шћепану.

убио га је један његов слуга, по налогу скадарског паше Бушатлије. Сахрањен је у манастиру Доњи Брчели.


уреди

12. недеља[уреди извор]

Митрополит Петар I Петровић Његош
Митрополит Петар I Петровић Његош

Петар I Петровић Његош, канонизован као Свети Петар Цетињски (Његуши, 1748 — Цетиње, 18. октобар 1830) био је српски православни митрополит црногорско-приморски и поглавар Црне Горе од 1784. до 1830. године, а почевши од 1796. године његово старешинство је признавао и знатан део области Брда. Потписивао се као владика Црне Горе, Скендерије и Приморја. Био је носилац руског Ордена Светог Александра Невског.

Рођен је 1748. године у Његушима, од оца Марка и мајке Анђелије. Његови преци су дошли у Црну Гору из тадашње Херцеговине, испод планине Његош. Замонашио се око 1760. године, а са 17 година постао је ђакон. Од 1765. године био је на школовању у Русији. Након повратка рукоположен је за јеромонаха и произведен за архимандрита. Након обављања званичног синодалног избора, свечана архијерејска хиротонија архимандрита Петра за новог црногорског владику обављена је 13. октобра 1784. године у Сремским Карловцима, од стране митрополита Мојсија Путника и тројице епископа.

Док је 1785. године био у посјети Русији, Црну Гору је напао скадарски везир Махмуд-паша Бушатлија, који је тврдио да му је Станиша (Скендер-бег) Црнојевић предак. Бушатлија је продро до Цетиња и спалио је Цетињски манастир. Када се Петар I вратио, одазвао се позиву Аустрије и Русије да Црногорци учествују у рату против Османлија. Аустрија и Русија су 1791. и 1792. године окончале рат са Османским царством, али у мировни споразум није укључена Црна Гора који је поново напао Махмут-паша Бушатлија 1796. године, када су извојеване двије велике побједе, у бици код Мартинића и у бици на Крусима.

Током своје владавине радио је на уједињењу племена, слао им је бројне посланице и писма како би спријечио свађе и крвну освету. Године 1798. Црна Гора је добила први писани закон, који је проширила Народна скупштина на Цетињу 1803. године. Њиме је установљен суд, који се звао „Правитељство суда црногорског и брдског“.

Умро је 1830. године, а 1834. канонизован је у Светог Петра Цетињског и прославља се 31. октобра.


уреди

13. недеља[уреди извор]

Јован Ћоновић
Јован Ћоновић

Јован Ћоновић (Ријека Црнојевића, 22. септембар 1883Њујорк, 21. март 1963) је био новинар, књижевник и дипломата.

Завршио је Филозофски факултет у Београду 1908. Као студент је 1905/6. живо сарађивао у политици Црне Горе. У процесу званом „Бомбашка афера“ (покушај атентата на кнеза Николу и преврат), Ђоновић је осуђен (јуна 1908.) на смрт. Налазио се у емиграцији у Београду. 1910, кад је српска влада жељела да обнови добре односе са Црном Гором, емигранти су склоњени из Србије, те је Ђоновић прешао у Турску, и живио је у Скопљу и Солуну. 1911 отишао је у Сјеверну Америку, гдје је остао до почетка балканског рата, стално у борби противу реакционарних режима у Црној Гори. У Бутле-у је основао Прво Српско антиалкохоличко друштво у Америци (1911). Учествовао је у бугарском и Првом свјетском рату до јуна 1915, када је послан у Америку. Вратио се у току 1915. и био је на Крфу, све до пробоја Солунског фронта. Послије ослобођења постао је прво референт, затим директор Министарства исхране и обнове земље. За Уставотворну Скупштину изабран је за народног посланика у Црној Гори. Од тада се бавио новинарством. — За вријеме емиграције сарађивао је на Дневном Листу, Штампи, Покрету у Загребу, итд. У Америци је покренуо два недјељна листа са својим другом Тодором Божовићем и то: Ослобођење у Чикагу и Народну Мисао у Бутле-у, нионт. (Бјуту). Оба листа покренута су у току 1911, а престала су излазити по објави балканског рата. Пред улазак у Србију (1918) оживио је у Солуну лист Српски Гласник. Уређивао га је два мјесеца. Маја 1923. покренуо је у Београду дневни лист Гласник. Био му је директор и уредник до престанка (јануара 1924). — Као чиновник, касније као посланик и новинар, писао је у многим београдским листовима, Сарађива у Републици и Буктињи. 1910 са Т. Божовићем написао је брошуру Црна Гора и Напредни покрет. 1920. написао је Проблеми скупоће.

За време Другог светског рата био је члан Централног националног комитета основаног 1941. од стране Драже Михаиловића. Био је делегат Краљевске владе за Блиски и Средњи исток 1943.

После рата живео је у емиграцији у Чикагу. Учествовао је у приређивању дела Јована Дучића која су штампана у Чикагу 1951. у издању Српске народне одбране. Учествовао је оснивању листа „Слобода“ Српске народне одбране у Америци и био председник првог Уређивачког одбора тог листа који је почео да излази 1. октобра 1952.

Јован Ђоновић је умро 1963. године.


уреди

14. недеља[уреди извор]

Јелена Петровић Његош или Јелена Савојска (Цетиње, 8. јануар 1873Монпеље, 28. новембар 1952) је црногорска принцеза и последња краљица Италије у периоду 1900—1946. Била је удата за италијанског краља Виторија Емануела III.

Рођена је 8. јануара 1873. године, на Цетињу, тадашњој пријестоници Књажевине Црне горе, од оца Николе Петровића Његоша и Милене рођене Вукотић. као шесто дијете у породици. Од шесте до дванаесте године је за тутора имала швајцарску гувернанту Луису, а касније је наставила школовање у Русији. Рану младост је провела на институту Смољни у Санкт Петерсбургу и руском царском двору. Крштена је у Влашкој цркви на Цетињу од стране руског цара Александра II Романова.

На светској изложби сликарства у Венецији априла 1895. године упознала је будућег супруга, напуљског принца Виторија Емануела III, са којим се касније зближила на балу у Русији организованог поводом крунисања цара Николаја II. Вјенчани су 24. октобра 1896. године након што је Емануел дошао на Цетиње у госте краљу Николи Петровићу и затражио руку његове ћерке. Након удаје Јелена је узелаа презиме Савојска и примила католичку вјеру. На вјенчању у Риму Јеленина мајка Милена није присуствовала јер није хтјела да прихвати чињеницу да је Јелена промијенила вјеру.

Дана 29. јула 1900. године, након убиства оца, Емануел је ступио на италијански пријесто, када је и Јелена званично преузела титуле свог мужа и постала краљица Италије, а послије Мусолинијеве окупације Албаније и Етиопије, преузела је и титуле краљице Албаније и царице Етиопије.

Почетком Другог свјетског рата, након инвазије Њемачке на Пољску написала је писмо и послала га краљицама шест држава како би предупредила трагедију и погибију коју би донио рат. Писмо је послала краљици Данске Александрин, краљици Вилхелмини од Холандије, Шарлоти, великој војвоткињи од Луксембурга, краљици Белгије Елизабети Баварској, њеној ћерки Ђовани Савојској, краљици Бугарске и Марији Карађорђевић, мајци југословенског краља. Касније је и утицала на свог мужа да лобира код Мусолинија, премијера Италије за стварање независне Краљевине Црне Горе. Након пада фашизма у Италији она је са својим мужем и дјецом напустила Рим и прешли су у Бриндизи, а касније уз помоћ савезника у егзил у Александрију где их је уз велике почасти дочекао краљ Фарук. Преминула је од рака 28. новембра] 1952. у Монпељеу у 80. години живота.

65 година након њене смрти, 15. децембра 2017. године њени посмртни остаци су враћени из Монпељеа у базилику Викофорте, а посмртни остаци Емануела су два дана касније из Египта пренети и сахрањени заједно са њеним.


уреди

15. недеља[уреди извор]

Јоле Пилетић
Јоле Пилетић

Јоле Пилетић (Завала, Пипери, 1814Ниш, 1900) је био црногорски сердар, сенатор, војсковођа и народни јунак.

Необичну храброст показао је још као млад четујући против подгоричких и спушких Турака. Посебно се истакао у ратовима 18521852. и 1862. године. Звање сенатора добио је 1860. године. По избијању устанка од 1875, упућен је у Дробњак, да са Јоксимом Кнежевићем, Живком Шибалијом, Лазаром Бошковићем и другим првацима „дигну буну на десној обали Таре“. У рату 1876—1878, командовао је бригадом, која је у бици на Вучјем Долу, заузела вис Ковчег и допринијела великој побједи над Турцима. Одликовао се у свим бојевима великом личном храброшћу и умјешним командовањем. Године 1879. пао у немилост књаза Николе и на челу веће групе исељеника из Црне Горе прешао у Србију и настанио се у Нишу, гдје је од српске владе добио имање. Један је од најпопуларнијих црногорских јунака и војсковођа у њеној историји. Опјеван је у многим пјесмама које се и данас пјевају. Био је велики познавалац обичајног права. Сахрањен је на Старом гробљу у Нишу.


уреди

16. недеља[уреди извор]

Иван Црнојевић (умро 1490) је био владар српске средњовјековне државе Зете, односно Црне Горе у раздобљу од 1465. до 1479. године и поново од 1481. до 1490. године. Био је син и насљедник Стефана Црнојевића.

На почетку владавине, у пролеће 1465. године, предводио је војску уједињену са Грбљанима и Паштровићима на Котор, послије чега су услиједили бројни сукоби. Тиме је напустио политику свога оца која се заснивала на добрим односима са Млечанима, који су га сматрали непријатељем и уцијенили су његову главу са 10.000 дуката.

У условима присуства моћне Османског царства под султаном Мехмедом II, познатим под именом Освајач, одлучио је да склопи мир са Млетачком и поново је постао Млетачки вазал, али је и поред тога морао да призна и султанову врховну власт и да му плаћа годишњи харач од 1000 дуката. Да би учврстио своју моћ, он је од непослушних локалних моћника тражио синове за таоце и тако их приморавао на покорност.

Османско царство је покренуло 1474. велики напад на Скадар који је тада био под Млетачком владавином, а у рату су учествовале и Иванове снаге. Због продора Османлија, он је почео градњу Ријечког Града на Ободу, гдје је премјестио пријестоницу, а мјесто је још за његовог живота промијенило назив у Ријека Црнојевића. Након освајања Скадра, Османско царство је напало и освојило Жабљак Црнојевића, а затим и Ријеку Црнојевића, а Иван је напустио државу са породицом. Након смрти Мехмеда II и сукоба око власти, вратио се у Зету и успио је да поврати раније територије, што је прихватио нови султан Бајазит II и прихватио га је као господара Зете и свог сакупљача харача. Он је пријестоницу премјестио на Цетиње, гдје је подигао двор и манастир Свете Богородице и у њега пренио сједиште Зетске митрополије 1483. Умро је 1490. године.


уреди

17. недеља[уреди извор]

Иван Стругар (Титоград, 18. децембар 1974) бивши је црногорски кик-боксер. Похађао је основну школу „Милорад Муса Бурзан“, као и Средњу Електротехничку школу „Васа Алигрудић” у Подгорици, након чега је дипломирао спортски менаџмент на „БК” Универзитету у Београду.

Кик боксом је почео да се бави 1991. године и у аматерској каријери остварио је 96 побједа на 104 меча. Освојио је двије златне и једну сребрну медаљу на Свјетском првенству, а четири пута је био првак Европе. У професионалној каријери, остварио је 62 побједе и 6 пораза. Био је свјетски првак у пет различитих тежинских категорија про федерације. Изабран је за спортисту Црне Горе 1996. и за спортисту Подгорице 1999. и 2007. Године 2008. изгубио је титулу првака свијета у категорији до 85 kg, поразом од Салка Зилџића у Тузли, након чега је 2009. побиједио Зилџића у Подгорици, нокаутом у четвртој рунди и вратио је титулу. Године 2011. титулу првака свијета изгубио је од Фредерика Белонија.

У октобру 2014. године, рањен је ватреним оружјем у предјелу ноге, након чега је завршио каријеру. Од 2009. до 2014. био је селектор кик-бокс репрезентације Црне Горе, а од 2014. именован је за предсједника кик-бокс савеза Црне Горе. Добитник је признања WAKO федерације за развој и унапређење кик-бокса.


уреди

18. недеља[уреди извор]

Иван Милутиновић
Иван Милутиновић

Иван Милутиновић - Милутин (Стијена Пиперска, код Подгорице, 27. септембар 1901Вишњица, код Београда, 23. октобар 1944) је био истакнути југословенски комуниста и револуционар. Постао је члан илегалне Комунистичке партије Југославије 1923. године, због чега је више пута хапшен и осуђиван. 1929. године осуђен је на шест, а 1934. на још две године робије. Од 1939. постао је члан Централног комитета КПЈ, а Политбироа ЦК КПЈ од 1940. године.

Милутиновић је био учесник народноослободилачке борбе од 1941. као члан Врховног штаба Народноослобилачке војске Југославије, командант Главног штаба народноослободилачких партизанских одреда Црне Горе, члан Председништва АВНОЈ-а и НКОЈ-а. Погинуо је са чином генерал-лајтнант НОВЈ, у октобру 1944. године, приликом доласка у ослобођени Београд. За народног хероја је проглашен 6. јула 1945. године.


уреди

19. недеља[уреди извор]

Жарко Лаушевић (Цетиње, 19. јануар 1960Београд, 15. новембар 2023) био је југословенски и српски глумац и писац из Црне Горе. Дипломирао је глуму на Факултету драмских уметности у Београду. Био је члан Југословенског драмског позоришта, гдје је играо улоге у великом броју представа. На филму је дебитовао 1982. године, улогом у филму Прогон, након чега је глумио у филмовима Савамала и Директан пренос. Године 1984. добио је једну од главних улога у ТВ серији Сиви дом, захваљујући којој је стекао велику популарност, а затим је глумио у бројним филмовима и серијама, међу којима су: Шмекер (1985), Свечана обавеза (ТВ) (1986), Догодило се на данашњи дан (1987), Официр с ружом (1987), Браћа по матери (1988), Бој на Косову (1989), Оригинал фалсификата (1991), Боље од бекства (1993) и Кажи зашто ме остави (1993).

Био је један од хваљенијих и талентованијих млађих глумаца у Југославији у том периоду, али је 1993. у самоодбрани починио двоструко убиство у Подгорици бранећи свог старијег брата. Првобитно је осуђен на 13 година затвора по основу прекорачења нужне самоодбране, а казну је издржавао у Спужу и Пожаревцу. Након укидања пресуде од стране Савезног суда, на поновном поступку у фебруару 1998. године, изречена му је казна од четири године затвора због двоструког убиства у прекорачењу нужне одбране, а пошто је у у том тренутку већ одслужио четири и по године, пуштен је на слободу, након чега се преселио у Њујорк. Врховни суд Црне Горе је, по жалби тужиоца у марту 2001. одлуку о казни преиначио и изрекао казну од 13 година затвора. Током 2009. ухапшен је у Сједињеним Америчким Државама због боравка у САД без визе и разматрало се његово изручење Србији по међународној потјерници која је расписана 2002. године, али је суд у Њујорку донио одлуку о укидању притвора. Године 2011. помиловао га је предсједник Србије — Борис Тадић, а у фебруару 2012. уручен му је Српски пасош у Њујорку.

Године 2011, када је био правно помилован, објавио је књигу Година прође, дан никад. О његовом животу направљен је филм Лауш, чија је премијера одржана у фебруару 2014. године у Сава центру. Послије више година посјетио је и Србију и Црну Гору у мају 2014. У Мају 2022. објавио је књигу Падре, идиоте!.

Године 2023. умро је од рака плућа, а кремиран је на београдском Новом гробљу пет дана послије смрти.


уреди

20. недеља[уреди извор]

Мило Ђукановић (Никшић, 15. фебруар 1962) црногорски је политичар, бивши предсједник Црне Горе и бивши предсједник Демократске партије социјалиста (ДПС), која је владала 30 година у Црној Гори. Претходно је обављао функцију премијера, министра одбране и народног посланика.

Био је комунистички омладинац и један од лидера социјалистичке Црне Горе од 1989. до 1991. године. У почетку свог политичког дјеловања био је близак савезник Слободана Милошевића током антибирократске револуције (1988–1989) и распада СФРЈ. Био је предсједник Владе Црне Горе током блокаде Дубровника (1991–1992), за коју се залагао и подржавао у разним говорима и изјавама. Касније се у 2000. извинио Хрватској због војних акција против Дубровника. Подржао је тадашњег предсједника Црне Горе Момира Булатовића у споразуму са Лордом Карингтоном, што је довело до референдума о независности Црне Горе 1992. на којима се 96,76% изашлих грађана изјаснило за останак у Југославији. Од 1996. је почео да се удаљава од Милошевића и федералне владе и напустио је српско-црногорски унионизам у корист црногорског етничког национализма, који је подразумијевао посебан црногорски идентитет и независну Црну Гору. То је довело до сукоба са Момиром Булатовићем и подјеле у ДПС-у. На предсједничким изборима 1997. тијесно је побједио Булатовића и постао нови предсједник. Успио је 1999. током НАТО бомбардовања СРЈ са државама на западу Европе да издејствује смањење бомбардовања на подручју Црне Горе. Касније је у Црној Гори замијенио Југословенски динар са њемачком марком због сукоба са Милошевићем око претјераног штампања динара. Залагао се за независност Црне Горе и био је један од покретача Референдума о независности 2006. Пред крај власти, током 2020. на партијском конгресу је најавио обрачун са Српском православном црквом и заложио се за нови ниво статуса неканонске Црногорске православне цркве, која је деведесетих регистрована у полицијској станици као невладина организација. Та одлука и Закон о слободи вјероисповјести довели су до масовних литија. блокада путева и других видова протеста у већини мјеста у Црној Гори.

Био је предсједник владе Црне Горе у четири мандата (1991—1993, 1993—1996, 1996—1998; 2003—2006; 2008—2010; 2012—2016), предсједник Црне Горе у два мандата (1998—2002; 2018—2023) и вршилац дужности министра унутрашњих послова 2006. године. Након што је претходни премијер Жељко Штурановић поднио оставку из здравствених разлога, предложен је за мандатара, а званично је поново изабран за премијера 29. фебруара 2008, иако се претходно повукао из политике. Након поновног повлачења из политике 2010. поново је изабран за премијера 2012. године, док је на предсједничким изборима одржаним 15. априла 2018. године, по други пут изабран за предсједника Црне Горе. Завршавање шестог мандата га, као и чињеница да је владао 30 година, чини најдужим премијером у црногорској историји по дужини вршења дужности и броју мандата. Он је једини бивши југословенски лидер који је остао потпуно на власти кроз цијеле 1990-е до 2020. Кандидовао се за трећи предсједнички мандат 2023. године, али је изгубио од Јакова Милатовића.


уреди

21. недеља[уреди извор]

Стефан Пиперски
Стефан Пиперски

Свети Стефан Пиперски је био хришћански подвижник из 17. вијека из Црне Горе.

По поријеклу је био Србин, рођен у никшићком племену, у селу Жупи, од сиромашних родитеља Радоја и Јаћиме. По предању подвизавао се најпре у манастиру Морачи, гдје је био и игуман. Турци су га одатле протјерали и он се настанио у Турману Ровачком, на мјесту које је касније промијенило име у Ћелиште. Послије се преселио и настанио у Пиперима у једној ћелији, гдје је до смрти остао у тешком подвигу.

Оснивач је и ктитор манастира Ћелија Пиперска, који је настао на мјесту гдје се он подвизавао.

Умро је 20. маја 1697. године. Његове мошти и сада ту почивају.

Српска православна црква слави га 20. маја по црквеном, а 2. јуна по грегоријанском календару.


уреди

22. недеља[уреди извор]

Александар I Карађорђевић
Александар I Карађорђевић

Александар I Карађорђевић (Цетиње, 4/16. децембар 1888Марсељ, 9. октобар 1934), такође називан витешки краљ Александар Ујединитељ, био је други краљ Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а касније и Краљевине Југославије (1929—1934). Био је други син краља Петра I и кнегиње Зорке.

После убиства у Народној скупштини, завео је тзв. шестојануарску диктатуру 1929, а 1931. године је донео Октроисани устав. Група завереника га је убила у Марсељу, 1934. године.


уреди

23. недеља[уреди извор]

Петар Ивелић
Петар Ивелић

Петар Иванов Ивелић (Венеција, 1772 - ?, Русија, ?) је био руски генерал-мајор и гроф пореклом из Рисна.

У његовој биографији стоји: „Српске националности, грчке вероисповести, из венецијанске грофовске породице, руски поданик“. У руским књигама се води као Пётр Иванович Ивелич.

Своје школовање и војну каријеру започео је у војсци Млетачке републике. Ту је добио чин поручника. 5. јула 1788. године прелази у Руску армију. Учествовао је у руско-турском рату 1787-91 године, постао је командант новоформираног Брестовског пешадијског пука 1806. године, са киме је ратовао против Француза 1807. године у саставу резервног корпуса грофа Бенигсена. 1808. године учествовао је у рату против Шведске.

Учествовао је у Отаџбинском рату против Наполеонове армије 1812. године. Командовао је најпре Првом а онда Другом бригадом 17. пешадиске дивизије. Учествовао је у биткама под Витебском, Смоленском и Бородином. Рањен је у Бородинској битки али је оздравио и након краћег одмора враћен је у јединици. Добитник је ордена Ане I и II степена и Ордена св. Владимира 3. степена и Медаље из 1812. године. 1813. године учествовао је у борбама код Дрездена и Бауцена, а 1814. године у борбама код града Еперне у Француској.

Војну службу напустио је је 5. децембра 1816. године. Добио је титулу Грофа 1825. године. После дужег одсуствовања вратио се у Рисан, да би одрадио послове око управљања имовином, о чему га је обавештавао брат Саво.

Био је ожењен Татјаном, рођеном Нерпина. Имао је сина Николу и ћерке Александру, Јелисавету и Надежду.


уреди

24. недеља[уреди извор]

Илија Пламенац
Илија Пламенац

Илија Пламенац (1821 - 1916) је био црногорски војвода и војсковођа у биткама против Турске. Поријеклом је из црмничког племена Бољевићи. Командовао је црногорском војском у биткама на Крњицама 1862, на Фундини 1876. године, затим на Маљату и у борбама за ослобођење Бара и Улциња. Био је министар одбране Црне Горе од 1879. до 1905.


уреди

25. недеља[уреди извор]

Момир Булатовић
Момир Булатовић

Момир Булатовић (Београд, 21. септембар 1956) је био председник Црне Горе од 1990. до 1998. и председник Савезне владе од 1998. до 2000.

Потиче из официрске породице. Пошто се због природе очевог посла породица често селила, Момир је основну и средњу школу завршио у Задру. У Црну Гору долази 1975. године и у тадашњем Титограду, сада Подгорици, уписује Економски факултет. По дипломирању постао је асистент на свом факултету на предмету Политичка економија и стекао титулу магистра економских наука.

Политиком се бавио у омладинској и студентској организацији. 1989. године изабран је за председника Председништва СК Црне Горе а председник Црне Горе постаје на првим вишестраначким изборима 1990. године. После осам година на челу републике и сукоба у врху своје Демократске Партије Социјалиста, чији је председник био од оснивања, Момир Булатовић губи на председничким изборима од свог дотадашњег сарадника и премијера Црне Горе Мила Ђукановића. Обојицу их је предложила ДПС али два различита крила. Крило са Булатовићевим присталицама, због забране коришћења имена ДПС бива принуђено да узме ново име- Социјалистичка народна партија.

Убрзо после смене 1998. године уследила је понуда Слободана Милошевића да састави кабинет на савезном нивоу где је Милошевић тада био председник. На овом положају Булатовић се задржао непуне две године. Имао је непријатну дужност да прогласи стање непосредне ратне опасности а затим и ратно стање у току бомбардовања СРЈ 1999. године.

Наредне године пред септембарске савезне изборе је подржао Милошевића. Његов СНП требало је да после избора уђе у коалицију са СПС-ом и ЈУЛ-ом а Булатовић је био кандидат за премијера. ДПС, СДП, НС и ЛСЦГ су тада бојкотовали савезне изборе па је СНП олако освојила 27 од 30 мандата намењених за Црну Гору.

Када је Милошевић изгубио у трци за председника од Војислава Коштунице, једини могући коалициони партнер ДОС-у могао је бити СНП. Тада долази до преокрета у највећем делу вођства СНП и они одустају од кандидатуре Булатовића за савезног премијера а предлажу тадашњег потпредседника Зорана Жижића да дође на чело Савезне владе. Булатовић је по други пут напустио сопствену партију коју је основао и чији је био први председник. Момирове присталице су формирале Народну Социјалистичку Странку. Момир Булатовић се повукао из политике и посветио изради докторске дисертације.


уреди

26. недеља[уреди извор]

Зоран Калезић (Даниловград, 1. фебруар 1950Подгорица, 4. јануар 2023) је српски пјевач народне музике, поријеклом из Црне Горе. Његове најпознатије пјесме су Мој добри анђеле, Добро вече изгубљена надо, Стан’ младости, стани, стани, Мој живот је тужна прича, Жељо моја, мој отрове, Како је лепо у мом крају, Ти никад нећеш знати, Шта ће мени вино и Вратићу се, мајко. Током каријере продао је више од 15 милиона носача звука, а био је истакнути естрадни умјетник.

Први соло наступ имао је на фестивалу „Београдско прољеће”, а затим је имао бројне наступе на фестивалима и освојио је бројне награде у периоду од 1971. до 1978. Снимио је велики број традиционалних црногорских пјесама као и оних компонованих у духу традиције Црне Горе. Концертом у београдском Сава центру 2016. године обиљежио је педесет година рада.

Са супругом Иреном имао је сина и ћерку.


уреди

27. недеља[уреди извор]

Митар Мартиновић
Митар Мартиновић

Митар Мартиновић (Бајице, Цетиње, 8. септембар 1870Београд, 11. фебруар 1954.) је био црногорски дивизијар и касније дивизијски генерал Југословенске војске.

Кадетску школу завршава у Милану, а Артиљеријско-инжињеријску и Војну академију у Торину. Био је шеф дворске војне куће, а касније предсједник владе, министар војни, и министар вањских послова Црне Горе.

При опсади Скадра током Првог балканског рата командује Приморским одредом.

Почетком Првог свјетског рата је командант Херцеговачког и Дринског одреда. Затим је делегат код руске Врховне команде, а током одбране Ловћена командује Которским одредом.

У војску нове Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца је примљен 1919. у чину генерала. Обавља послове помоћника команданта армијске области. Пензионисан је 1921.

Одликован је Златном медаљом Милоша Обилића и другим одликовањима.

Написао је дјело: Упутство војничком старешинству за васпитање војске у војном духу и дисциплини, Цетиње, 1900.


уреди

28. недеља[уреди извор]

Данило Шћепчевић Његош
Данило Шћепчевић Његош

Данило I Петровић Његош (арх. Његуш; Његуши, Стара Црна Гора, Османско царство, око 1670Манастир Подмаине, Млетачка република, 1735) био је цетињски митрополит, обновитељ Цетињског манастира, зачетник борбе за ослобођење Црне Горе од османлијске власти, оснивач црногорске династије Петровића Његоша и човјек који је ударио темељ руском култу у Црној Гори. Титула му је била: скендеријско-приморски митрополит, а потписивао се и као војеводич српској земљи.

Данило Шћепчевић је имао свега 13 година када је 1683. године почео разорни Бечки рат, посљедњи освајачки поход отоманских Турака. Тешка времена кроз која је Данило у младости прошао су оставила битан трајан печат на његово искуство, омугућујући будућем владики да објективно сагледа и проучи судбину свога народа, што је било и пресудно за његово уздизање на ранг црквенога поглавара својега краја и за његове националне успјехе који су услиједили. Можда најважнијег догађаја, млади Данило је био, још као петнаестогодишњак, свједок битке на Вртијељци 1685. године, подсјећајући "кнезове и старјешине црногорске" на овај болан догађај 22 године касније и писму свима:



уреди

29. недеља[уреди извор]

Новица Церовић
Новица Церовић

Новица Церовић (Тушина код Шавника, 1805Шавник, 1895) био је црногорски војвода, сенатор и бан.

Основну школу је завршио у Жупском манастиру, где му је учитељ био Панто Ћук из Мостара. У 27. години је изабран за дробњачког кнеза. Са Његошем је био у пријатељству и извршавао је његова наређења у турском Дробњаку.

У септембру 1840. по налогу са Цетиња, а заједно са Шујом Караџићем и Мирком Алексићем организовао је напад на Смаил-агу Ченгића, који је безобзирним средствима прикупљао феудалне дажбине од дробњачких сељака. Његову улогу у погибији Смаил-аге Ченгића песнички је приказао Иван Мажуранић у епу "Смрт Смаил-аге Ченгића" (Ноћник), а о томе певају и неке народне песме.

Почетком 1841. постављен је за војводу, а у јулу исте године за сенатора. Тада се настањује на Цетињу.

Добар познавалац црногорског обичајног права, упућиван је у све крајеве Црне Горе када је требало решавати неки међуплеменски спор.

У Црногорско-турском рату био је члан Врховне команде књаза Николе у Херцеговини и у операцијама према Бару и Улцињу.

Сарадник је Валтазара Богишића на прикупљању података за Општи имовински законик.


уреди

30. недеља[уреди извор]

Патријарх српски Варнава
Патријарх српски Варнава

Патријарх српски Варнава (световно Петар Росић; Пљевља, 29. август/10. септембар 1880Београд, 23. јул 1937) је био 40. патријарх Српске православне цркве

За време турске управе у Старој Србији митрополит је стекао нарочитих заслуга на буђењу и јачању српске националне свести у борби с бугарском и грчком пропагандом. По завршетку Балканских ратова и ослобођењу Јужне Србије, а нарочито по одласку егзархијских епископа (1913.), Варнава је управљао и Битољском и Охридском епархијом, као и једним делом Струмичке епархије, где је уредио целу Српску цркву у јужним крајевима проширене државе. У Првом светском рату је морао да напусти Јужну Србију, где је заједно са српским народом и војском прешао преко Албаније на Крф. После рата, по жељи српске владе, је отишао је у Русију, у дипломатску мисију. Када је 1920. успостављена јединствена Српска патријаршија, Варнава је 17. новембра 1920. изабран за митрополита скопског. За патријарха Српске православне цркве изабран је 12. априла 1930. године.

Варнава Росић постао је у тридесетој години живота епископ, у четрдесетој митрополит, а у педесетој патријарх. На челу СПЦ био је само седам година, од 1930. до 1937. године.

Краљ Александар I Карађорђевић као да није знао за његове речи: „Нисам довољно послушан да бих био заповедник“, па је веровао да је у Варнави добио послушног патријарха, који ће цркву учинити сервилним слугом државе како је то био обичај у Србији. Уместо тога, Варнава је од расцепкане СПЦ у шест разних законодавних, административних, финансијских и јерархијских подручја, новим Уставом цркве и строгим правилима устројио СПЦ на модеран начин и успео да је одвоји од државе. Током те реорганизације формиране су две нове епархије, Загребачка и Мукачевска, тако да је у састав Српске цркве улазило укупно 27 епархија, са викарном Скадарском епархијом у Албанији.

Варнава је живео у тешка и несигурна времена доласка нациста на власт у Немачкој, убиства краља Александра и Шпанског грађанског рата. Показао се постојаним и чврстим, нарочито приликом покушаја стварања конкордата између Ватикана и Краљевине Југославије. Био је непопустљив, не зато што је начелно био против конкордата, него зато што је сматрао да тај споразум фаворизује католичку и исламску вероисповест на рачун других верских заједница у Југославији. Преминуо је изненада и мистериозно у 57. години живота у Београду, 23. јула 1937.


уреди

31. недеља[уреди извор]

Дејан Савићевић (Титоград 15. септембар 1966) бивши је југословенски фудбалер и актуелни предсједник Фудбалског савеза Црне Горе.

Каријеру је почео са 15 година у млађим тимовима ОФК Титограда, након чега је играо за Будућност у Првој лиги, а за репрезентацију Југославије је дебитовао 1986. против Турске. Године 1988. прешао је у Црвену звезду, са којом је освојио Куп европских шампиона и Интерконтинентални куп 1991. и нашао се на другом мјесту у избору за Златну лопту. Пред почетак сезоне 1992/93. прешао је у Милан, са којим је освојио Лигу шампиона у својој другој сезони и добио је надимак „Геније“ од Силвија Берлусконија, власника клуба. У финалу против Барселоне на Олимпијском стадиону у Атини, асистирао Данијелеу Масару за водећи гол Милана, а затим је лобовао голмана Андонија Зубизарету са око 30 метара за трећи гол Милана на тој утакмици у побједи од 4 : 0. Након неколико сезона током којих је рјеђе играо од доласка Џоржа Вее, вратио се у Црвену звезду 1999. за коју је одиграо три утакмице, али је првенство прекинуто због НАТО бомбардовања СРЈ, након чега је прешао у Рапид Беч. У Рапиду је провео двије сезоне и постигао је 18 голова на 44 утакмице, а 2001. завршио је каријеру.

За репрезентације Југославије и СР Југославије наступао је од 1996. до 1999. и постигао је 19 голова на 56 утакмица и играо је на два Свјетска првенства. Године 2001. изабран је за предсједника Фудбалског савеза Црне Горе и оквиру државне заједнице, а исте године је постављен и за селектора репрезентације Србије и Црне Горе, гдје је био до 2003. Од проглашења независности Црне Горе на референдуму 2006. изабран је за предсједника Фудбалског савеза.


уреди

32. недеља[уреди извор]

Октоих Ђурађа Црнојевића

Ћурђе Црнојевић (друга пол. ХV в.), зетски господар и први српски штампар, који је владао од 1490. до 1496. Најстарији син Ивана Црнојевића, после чије смрти је дошао на власт.

Тадашњи господар Црне Горе Ђурађ Црнојевић 1492. у Венецији набавља штампарску пресу са покретним словима и почиње да штампа богослужбене књиге. Прва књига из ове штампарије излази 4. јануара 1494. после читаве године упорног посла и носи име Октоих - првогласник. Штампарију и штампу је водио јеромонах Макарије, док је украшавање књига вршило седам монаха. После женидбе Ђурађа Црнојевића са Јелисаветом Ерицо, Ђурађ је могао да пошаље људе код Млетака. Они тамо упознају основе штампарства, технику штампе, набављају пресу, алат и веће количине папира (који у Котору нису могли у тој количини набавити). Припремни посао се обављао током 1491. или 1492. године. Куриозитет чине оловна слова, покретне матрице за иницијале и графичку орнаментику и илустрације које су у потпуности рађене у Црној Гори.


уреди

33. недеља[уреди извор]

Бојана Поповић (рођена Петровић; Ниш, 20. новембар 1979) бивша је црногорска рукометашица српског поријекла. Сматра се најбољом рукометашицом 2000-их од стране многих, иако јој није дато званично признање. Једна је од најтрофејнијих играча свих времена. Освојила је 6 титула у ЕХФ Лиги шампиона, Такође има 12 освојених националних првенстава у СР Југославији, Данској и Црној Гори. Освојила је бронзу на Свјетском првенству 2001. у дресу СР Југославије и сребро на Олимпијским играма 2012. у Лондону са репрезентацијом Црне Горе.

Рођена је у Нишу, гдје је завршила основну школу и гимназију „Бора Станковић“ и гдје је почела каријеру, у матичном клубу ДИН Ниш. У сезони 1998/99. прешла је у Будућност из Подгорице гдје је остала до 2002. године. Од 2002. до 2010. године играла је у Данској, за клуба Слагелс и Виборг. Године 2010. године вратила се у Будућност, са којом је у својој последњој клупској сезони 13. маја 2012. године освојила титулу ЕХФ Лиге шампиона, своју шесту а прву у дресу Будућности.

Наступала је за репрезентацију СР Југославије са којом има освојено 3. место на Светском првенству у Италији 2001. После распада Државне Заједнице Србија и Црна Гора, одлучила је да репрезентативну каријеру настави у дресу репрезентације Црне Горе, са којом је 2012. године освојила сребрну медаљу на Олимпијским играма у Лондону.

Након освајања Лиге шампиона са екипом Будућности и сребрне медаље на Олимпијским играма 2012. са репрезентацијом Црне Горе, одлучила је да заврши каријеру, али је у јуну 2016, изјавила да се враћа игрању и била је члан репрезентације Црне Горе на Олимпијским играма 2016. у Рио де Женеиру, послије чега је завршила каријеру. Године 2020. постављена је за тренера Будућности, а 2021. за селектора Црне Горе.

Године 2023. уврштена је у ЕХФ кућу славних.


уреди

34. недеља[уреди извор]

Јован Владимир
Јован Владимир

Јован Владимир (око 990 – 1016) је био владар Дукље од око 1000. до 1016. године, најистакнутије српске кнежевине тог доба. Његова владавина одвијала се током дуготрајног рата између Византије и Самуиловог царства. Био је у блиским односима са Византијом, што му није помогло да сачува своју земљу од цара Самуила. Овај је освојио Дукљу 1009. или 1010, а кнеза Владимира утамничио у Преспи, престоници свог царства у западној Македонији. Према Љетопису Попа Дукљанина, Самуилова кћерка Теодора Косара је завољевши заробљеног кнеза молила оца да је уда за њега. Цар је дао Косару за жену Владимиру, а затим свог новопеченог зета вратио на дукљански престо да влада као његов вазал.

Владимир је био познат као побожан, праведан и мирољубив владар. Није се укључивао у велики рат, који је кулминирао 1014. византијском побједом над Самуилом. Цар је недуго након тога преминуо, а по наређењу његовог синовца Јована Владислава, који је преузео власт над царством 1015, Владимир је убијен 22. маја 1016. Одрубљена му је глава испред једне цркве у Преспи, гдје је и сахрањен. Недуго потом признат је за свеца и мученика, са празником 22. маја; он је први српски светац. Косара је пренијела његове мошти у Пречисту Крајинску, цркву близу његовог двора на југоистоку Дукље. Од 1381. мошти су чуване у Манастиру светог Јована Владимира код Елбасана, а од око 1995. у православној саборној цркви у Тирани. За свечев празник мошти се доносе у манастир код Елбасана, гдје се на тај дан окупи велики број вјерника.

Реликвија везана за свеца је и крст за који се вјерује да га је држао у рукама када су га погубили. Тај крст се традиционално чува у породици Андровић из Вељих Микулића код Бара. Сваке године на Тројичин дан износи се пред литијом на врх планине Румије. Свети Јован Владимир се сматра небеским заштитником града Бара. Његово најстарије, данас изгубљено житије настало је у Дукљи вјероватно између 1075. и 1089; сачувано је у скраћеном облику у Љетописа Попа Дукљанина, написаном на латинском. Грчко житије, засновано на усменим предањима, објављено је 1690, а превод истог на црквенословенски, уз извјесне исправке, штампан је 1802. На иконама се светац обично представља као краљ у владарском руху са круном на глави, са крстом у десној, а својом одрубљеном главом у лијевој руци. Он је по предању сам донио своју главу на мјесто гдје је сахрањен.


уреди

35. недеља[уреди извор]

Иво Визин
Иво Визин

Иво Визин (18061868) је био морепловац. Родио се у Прчњу, а школовао у родној Боки гдје је стекао звање поморског капетана. Рођен је у породици из Истре.

Капетан Визин је имао једрењак дугачак 30 метара, чија је носивост била 311 тона. Звао се Сплендид и имао је 11 чланова посаде. Испловивши 1852. године из белгијске луке Антверпен, једрењак је кренуо за чилеанску луку Валпараисо. Свраћао је у Сан Франциско и Хонолулу. На Далеки исток је стигао 1853. године и Визин је на тим просторима трговао шест година пловећи Тихим океаном и Кинеским морем. За Европу је кренуо из Сингапура, ишао је око Рта добре наде и 1859. године је стигао у енглеску луку Плимут.

Пловидба је трајала 9 година и једрењак је прешао преко 100.000 наутичких миља.

У литератури СФРЈ прије њеног распада се истицао као „први Југословен који је опловио земаљску куглу“, а Војна и Поморска енциклопедија уступиле су му посебне енциклопедијске јединице. Неки извори сматрају да је Стеван Вукотић из Братишића био први Југословен који је отпловио свијет, када је 1823. као навигациони официр кренуо на пут око свијета пловећи под руском заставом.


уреди

36. недеља[уреди извор]

Бајо Пивљанин
Бајо Пивљанин

Бајо (Николић) Пивљанин (? - 1685) је био чувени хајдучки харамбаша из Пиве. Опјеван је у многим епским народним пјесмама. Познат је и под именом Драгојло.

Учесник је Кандијског рата, четовао је и у Боки которској. Помиње се у млетачким изворима 1669. године као хајдучки поглавица који је чувао бококоторски крај од налета Турака и добио је награду од Млетака.

Средином 1671. године, он и 600 хајдука је из Рисна бродовима превезено у Пулу. У Задру се настањује у љето 1675. године и дјелује као један од вођа ускока. У Боку которску се враћа 1684. године и поново почиње са хајдучијом. Пивљани и Бањани у Боку су дошли организовано заслугом Баја Пивљанина 1685. године. Код мјеста Дражин Врт (општина Котор) постоји кула Баја Пивљанина, у којој је, по предању, боравио током четовања.

Као помоћ Црногорцима, которски провидур Зено шаље одред хајдука и Бокеља под Бајовом командом. До сукоба је дошло на Вртијељци, гдје су Османлије извојевале побједу.

Погинуо је почетком маја 1685. у бици на Вртијељци поред Цетиња. Сахрањен је пред Влашком црквом на Цетињу.


уреди

37. недеља[уреди извор]

Стефан Штиљановић
Стефан Штиљановић

Св. Стефан Штиљановић (? — 1543), последњи кнез паштровски, добротвор и српски светитељ.

Своје порекло води из Приморја, из Паштровића. Све имање је оставио народу својем и отишао у Срем 1498. године због сукоба са Млечанима. У Срему столовао је у граду Моровићу. Народна традиција приказује деспота Стефана Штиљановића као најузорнијег хришћанског владара и за њега везује многобројна племенита дела, као и јуначку борбу против Турака. Приликом борбе за угарски престо између краља Фердинанда и војводе Јована Запоље нашао се на страни Фердинандовој. Од Фердинанда је био добио имања у вировитичкој жупанији, као и град Валпово где је владао. Сматра се да је умро, највјероватније, око 1543. године. Сахрањен је у манастиру Шишатовцу у Срему, а од СПЦ уврштен је у ред светитеља. У јесен, 17. октобра сваке године се помиње и слави његово име. Његове св. мошти налазе се у Саборној цркви у Београду.

У манастиру Шишаштовац је постојао је култ св. Стефана Штиљановића. У Панагирику манастира Шишатовац из 1545. године постоји један кратак запис који каже: „Ова света и божанствена књига која се зове Панагирик, манастира Шишатовца храма Рођења Пресвете Богородице, где нетљене мошти почивају светог и праведног и дивног Стафана Штиљановића, српског деспота“.


уреди

38. недеља[уреди извор]

Арсеније III Црнојевић
Арсеније III Црнојевић

Арсеније III Црнојевић (славеносербски: Арсенїй Чарноевичь; 1633, Бајице — Беч, 27. октобар 1706) је био пећки патријарх (1674 — 1690), митроплолит и патријарх Срба у Аустрији (1690 — 1706). На основу привилегија које је добио за српски народ од Леополда I (1690, 1691. и 1695) извршио је прву организацију Српске цркве на простору Аустријског царства. Према многим историчарима, Арсеније Црнојевић је био трећа најзначајнија фигура у српској историји после светог Саве основача аутокефалне Српске цркве (1219) и Макарија Соколовића првог српског патријарха после обнављања Пећке патријаршије 1557.

Рођен је 1633. у Бајицама код Цетиња.


уреди

39. недеља[уреди извор]

Михаило I Војислављевић био је први краљ Дукље, српске државе која је постојала на територији данашње Црне Горе, а који је владао такође и Травунијом, Захумљем и Рашком, од око 1050. до 1081. године. У почетку је владао као кнез, а своју државу је око 1077. године уздигао на ранг краљевине, за шта је добио потврду и од папе Гргура VII. Очувао је и учврстио тековине свога оца, кнеза Стефана Војислава, а додатно је проширио државу Војислављевића, објединивши под својом влашћу готово све српске земље. Активно је учествовао у међународној политици, одржавајући везе са Византијом, од које је добио и достојанство протоспатра. Такође је одржавао везе са јужноиталијанским Норманима и папством.

Син је Стефана Војислава, који је према наводима Љетописа Попа Дукљанина, попут Јована Владимира, био ожењен принцезом из Самуилове породице са којом је имао петорицу синова Не зна се када је тачно рођен, али се на основу навода Попа Дукљанина зна да је са својом браћом учествовао у бици код Бара 1042. године и сматра се да је рођен крајем друге или почетком треће деценије 11. вијека. Послије смрти Стефана Војислава, добио је на управљање Облик, Прапратну и Црмицу, а његова мајка Неда владала је државом заједно са његовим братом Гојиславом. Гојислава су убили у Травунији Скробимези и поставили Доманека за владара. Браћа су их заједно протјерали, али се Доманек вратио, након чега је Михаило обећао брату Радославу да ће он и његови насљедници добити на управљање Зету ако га збаци са власти. Радослав је убио Доманека и освојио је област Захумље, али Михаило није испунио обећање, већ је Зету дао на управљање свом сину Владимиру.

Заједно са синовима освојио је Рашку, а 1077. заузео је Дубровник и прогласио се за краља. У априлу 1081. године оженио је свог сина Бодина Јаквинтом, ћерком Архирица Норманина из Барија. Сматра се да је умро непосредно након тога, пошто се током норманске опсаде Драча 18. октобра 1078. године, помиње само његов син Константин Бодин. Према писању Попа Дукљанина, владао је 35 година, сахрањен је у цркви светог Срђа и Ваха на Бојани и наследио га је брат Радослав, који је владао 16 година, након чега га је Бодин збацио са власти.


уреди

40. недеља[уреди извор]

Стјепан Митров Љубиша
Стјепан Митров Љубиша

Стјепан Митров Љубиша (Будва, 29. фебруар 1824Беч, 23. новембар 1878).

Све своје приповетке, Љубиша је написао за последњих 10 година живота, од 1868. до 1878. године, мада се он књижевним радом, у мањој мери, бавио и раније. Још 1845. године објављена је његова етнографска белешка о Паштровићима, у којој исказује велико интересовање за народну традицију, а 1851. године написао је некролог Његошу. Преводио је одломке Дантеа и Ариоста, а 1866. испевао је у народном десетерцу „Бој на Вису“, о победи аустријксе над италијаском флотом, коју је употребио за његов политички рад.

Међутим, оно по чему је Љубиша највише стекао глас као књижевник, су његове приповетке. Први самосталан рад на пољу српске приповетке био је „Шћепан Мали“, објављен у алманаху „Дубровник“ за годину 1868. По избору предмета, који је у суштини узет из Његошевог „Лажног цара“, види се како је у том првом прозном огледу истицао великог ловћенског песника. Истовремено, ово дело представља његово окретање ка самосталаном књижевном раду. Затим следе:

  • „Продаја патријаре Бркића“ и „Кањош Мацедоновић“, приповетке објављене у „Дубровнику“, 1870.
  • „Скочидјевојка“, објављена 1873. у „Дубровнику“. Мада објављена тек 1873, касније се дознало од пишчевог сина, покојног Митра Љубише, да је ова приповетка много раније написана, те да је Љубиша, ту своју причу касније дотеривао. Исто тако и сама приповетка је, у својим главним цртама, сачињена према италијаснкој приповетци „Манцониеви Вереници“, са којом има доста сличности и једина је која није узета из народног предања, где је писац, мимо свог обичаја и ћуди, унео нешто романтичне радње. Због тога се сматра да је ова приповетка, по годинама настанка, заправо вршњакиња „Шћепана Малог“.
  • „Поп Андровић“, „Нови Обилић“ и „Крађа и прекрађа звона“, приповетке објављене у календару Матице Далматинске 1874.
  • „Горде“, штампана 1878. године у новосадском „Орлу“.


уреди

41. недеља[уреди извор]

Петар Лубарда
Петар Лубарда

Петар Лубарда (Љуботињ, код Цетиња, 27. јул 1907Београд, 13. фебруар 1974) био је српски сликар и академик из Црне Горе. Био је редовни члан Српске академије наука и умјетности и спољни члан Југословенске академије знаности и умјетности.

Основну школу је похађао у Љуботињу, Цетињу и Херцег Новом, а гимназију у Херцег Новом, Сплиту, Сињу и Никшићу, гдје је почео да слика. Студије сликарства започео је 1925. године у Умјетничкој школи у Београду, а наставио је кратко у Паризу 1926. У Црну Гору се вратио 1932. и исте године је дошао у Београд. Други пут је у Паризу боравио од 1938. до 1940.

Прву самосталну изложбу имао је 1925. у Никшићу а потом 1927. и 1929. у Паризу и Риму. Од 1927. године учествовао је на многобројним колективним изложбама у земљи и иностранству. Ратне године од 1941. до 1944. проводио је у заробљеништву у логорима у Њемачкој и Италији, док су његовог оца, који је био официр Краљевине Југославије, стријељали партизани. Од 1945. радио је као професор на Ликовној академији у Београду, а 1946. отишао је на Цетиње гдје је учествовао у формирању првих стручних ликовних институција у Црној Гори, у отварању Умјетничке школе на Цетињу, у којој је био предавач и директор. У Београд се вратио 1950. године и остао је до краја живота.

Сликарску заоставштину поклонио је Београду 1973. године, а умро је 1974. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Године 1997. установљено је највеће признање „Петар Лубарда“ које се додјељује за ликовну умјетност у Црној Гори. Поводом 115 година од рођења објављена је поштанска марка у Србији.


уреди

42. недеља[уреди извор]

Милован Ђилас
Милован Ђилас

Милован Ђилас (Подбишће, код Мојковца, 4. јун 1911Београд, Србија, 20. април 1995) је био црногорски и југословенски комуниста, учесник Народноослободилачке борбе, политички теоретичар, дисидент, антикомуниста и писац из Црне Горе.


уреди

43. недеља[уреди извор]

Милош Раонић
Милош Раонић

Милош Раонић (енгл. Milos Raonic; рођен 27. децембра 1990. у Титограду, СФРЈ) је професионални канадски тенисер, пореклом из Црне Горе. У Канаду је емигрирао са породицом када му је било 3 године.

Рођен је у Титограду, СФР Југославија (сада Подгорица, Црна Гора). Најбоље је пласирани канадски тенисер у опен ери на АТП ранг листи у појединачној конкуренцији. Раонић воли да игра на тврдој подлози, али је највише познат по свом сервису, који је моћан и разоран. Статистички, његов сервис је један од најјачих на турнеји. Од краја 2010. године тренира са бившим шпанским играчем Галом Бланком у Барселони. Освојио је три турнира и такође играо три пута у финалу АТП 500. Живи у Монте Карлу, а говори српски и енглески језик.


уреди

44. недеља[уреди извор]

Пеко Павловић
Пеко Павловић

Пеко Павловић Николић (Чево, 1828. — 4. мај 1903.) је био црногорски перјаник, командант и војвода и чувени хајдучки харамбаша из Старе Црне Горе.

Отац му се звао Павле који је био барјактар чевског батаљона, па је зато називан Павловић, иначе му је презиме Николић. Прочуо се по храбрости и спретности још у вријеме Књаза Данила, a посебно 1875, приликом устанка херцеговачких Срба против Турака када је организовао црногорске и херцеговачке чете. Књаз га најприје поставља за свог перјаника а касније са двадесетак година за чевског капетана. Предводио је на хиљаде добровољаца из Црне Горе и организовао устаничку војску, сврставши 11 хиљада Херцеговаца у 12 батаљона. Европска штампа, која је опширно писала о устанку, посебно је истицала војводино врсно командовање, које је Турцима нанијело велике губитке. Истакао се у бици у Вучјем Долу у којој су побјеђени Турци, као и у многим другим биткама тог времена као што је Бој на Касаби Невесињској затим Битка на Муратовици и у готово свим биткама током устанка. Књаз Никола му даје војводски чин 1876. године. Након што је учествовао у бици на Крсцу и ослобођењу Никшића, дошао је у сукоб са краљевим тастом Петром Вукотићем и самим књазом Николом, морао је да напусти Црну Гору и оде у Бугарску гдје са радикалском емиграцијом (међу којом је био и Никола Пашић) безуспјешно спрема упад у Србију и свргнуће краља Милана. Након Бугарске одлази у Русију гдје бива примљен уз високе почасти као велики војсковођа, у Русији гдје су му синови на школовању и у војној служби и гдје борави пет година. Вратио се у Црну Гору у којој није био политички активан и у којој је умро 4. маја 1903. године. Сахрањен је пред капелицом на Старом цетињском гробљу, на његовом гробу је натпис „Неустрашивом јунаку, прослављеном војсковођи у борбама против Турака и борцу за народно ослобођење - захвални црногорски народ“. Носилац је бројних црногорских, србијанских, руских и италијанских одликовања.


уреди

45. недеља[уреди извор]

Михаило Војислављевић
Михаило Војислављевић

Михаило Војислављевић је био први српски краљ који је владао Дукљом од средине XI века до 1081. године и уздигао је на ранг краљевине 1077. године, за шта је добио потврду од папе Гргура VII (10731085). Током своје владавине, он је очувао и учврстио државу свога оца Стефана Војислава, претворивши је у регионалну силу која активно учествује у међународној политици, повезујући се са Норманима и папством.



уреди

46. недеља[уреди извор]

Озана Которска
Озана Которска

Блажена Озана Которска (25. новембар 1493. године, село Релези, Црна Гора - 27. април 1565. године Котор, Венецијанска република) прва је јужнословенска католичка светица. Рођена је у селу Релези (ужи предио властелинске породице Црнојевић, у средњовјековној Горњој Зети, односно област касније Љешанске Нахије, у Старој Црној Гори). У српској православној породици Косић је на крштењу добила име Катарина. У раној младости пастирица, у млетачки Котор је дошла са четрнаест година и радила као служавка у познатој властелинској породици Александра Бућа. Брзо се посветила редовничком послу, а 1515. године је пришла трећем реду Св. Доминика. Након положених завјета, мијења своје крштено име у Озана (на успомену блажене Озане, из Мантове, коју узима за узор). Настанила се у ћелији, близу цркве Св. Павла, у Котору и уз њу основала самостан доминиканских трећореткоња. Због потврђених подвижничких врлина током живота и на чудотворењу послије смрти - папа Пије XI је 21. децембра 1927. године дозволио јавно и црквено поштовање блажене Озане. Тиме је некадашња црногорска пастирица, которска служавка и доминиканска трећореткиња, постала прва католичка јужнословенска светица.


уреди

47. недеља[уреди извор]

Марко Миљанов
Марко Миљанов

Марко Миљанов Поповић Дрекаловић (Медун, 25. април 1833Херцег Нови, 2. фебруар 1901) је био народни књижевник, војсковођа и војвода из племена Кучи. У младости је био перјаник код кнеза Црне Горе Данила I Петровића. Војводске ознаке му је дао црногорски књаз Никола I Петровић, с којим се касније разишао због политичких неспоразума. Након ослобођења Подгорице (1878) је био Марко Миљанов једно вријеме градоначелник.

Тек се у 50. години описменио а своју је позну књижевну дјелатност сматрао животним задатком. Оставио је иза себе неколико дјела, попут радова Племе Кучи и Живот и обичаји Арбанаса, но његово је најважније и најпознатије дјело Примјери чојства и јунаштва


уреди

48. недеља[уреди извор]

Грб Балшића

Балша I Балшић је био српски великаш из Горње Зете и родоначелник династије Балшића.


уреди

49. недеља[уреди извор]

Василије Острошки
Василије Острошки

Свети Василије Острошки (Јовановић) је хришћански светитељ.

Рођен је у селу Мркоњићи, Попову пољу, у Херцеговини 1610. године. Када је одрастао отишао је у требињски манастир Успенија Пресвете Богородице и ту се замонашио. Као монах убрзо се прочуо због свог подвижничког живота, а касније је изабран и посвећен за епископа захумског и скендеријског.

Као архијереј живео је у манастиру Тврдошу и одатле утврђивао у православљу своје вернике, чувајући их од турских свирепости и латинског лукавства. Када су Турци разорили Тврдош, Василије се преселио у манастир Острог где је наставио свој строги подвижнички живот, уз много топле молитве и бриге за своје вернике.

Умро је 1671. године, а његове мошти и његов гроб чувају се до данашњег дана. У њихову моћ исцељења и утехе верују подједнако и хришћани и муслимани. У Острогу се сваке године на Тројичина дне одржава велики народни сабор.

Српска православна црква слави Светог Василија Острошког 12. маја, по грегоријанском календару (29. априла, по јулијанском).


уреди

50. недеља[уреди извор]

Љубомир Тадић
Љубомир Тадић

Љубомир Тадић (Смријечно, 14. мај 1925) je професор филозофије, академик и члан САНУ.

Рођен је 14. маја 1925. године у селу Смријечно, код Плужина у Црној Гори. Његов отац Павле био је поручник црногорске војске.

Основну школу је завршио у родном месту. Пошто је у међувремену избио Други светски рат, прекинуо је школовање и 1941. са 16 година отишао у партизане. Носилац Партизанске споменице 1941.

Гимназију је завршио у Сарајеву 1946. године, а право је студирао у Сарајеву и Београду. Дипломирао је 1952, а докторирао 1959. године. Каријеру је почео 1954. године као асистент на Правном факултету у Сарајеву, а убрзо је постао и ванредни професор. Године 1962. постао је виши саветник и Институту друштвених наука у Београду.

Године 1968. био је један од предводника студентског протеста, а 1974. је због „неподобности“ удаљен са факултета.

Стални је члан Српске акакдемије наука и уметности. Један је од високих интелектуалаца који су учествовали у обнови Демократске странке у децембру 1989. године, а уз др Драгољуба Мићуновића још увек члан ДС-а.

Љубомир Тадић је отац Бориса Тадића, бившег председника Србије.

Године 2006. издао је први од шест томова своје књиге „Филозофија права“.

Један је од људи којима је Добрица Ћосић посветио поглавље у свом роману Пријатељи.

Љубомир Тадић је члан Сената Републике Српске од 1996. године.


уреди

51. недеља[уреди извор]

Милош Коматина
Милош Коматина

Милош Коматина (Доња Ржаница, код Берана, 1885Санџак, 8. август 1943), учесник Првог балканског рата, Другог балканског рата, Првог светског рата и Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.


уреди

52. недеља[уреди извор]

Стефан Немања
Стефан Немања

Стефан Немања или Стеван Немања (1113 — 13. фебруар 1199, владао (1166) 1168 — 25. март 1196) био је средњовековни српски владар, велики жупан Рашке, оснивач владарске лозе Немањића и оснивач најмоћније српске државе. Заједно са сином Растком сматра се оцем Српске православне цркве. Током живота подигао је и обновио већи број цркви и манастира које се сматрају његовим задужбинама, а последње године свог живота провео је као монах Симеон у својој задужбини, манастиру Хиландар, у ком је умро и у ком је сахрањен 1199. године. Тело му је 1208. године пренесено у манастир Студеницу где се и данас налази, а Српска православна црква га је канонизовала као светог Симеона Мироточивог.

Као најмлађи син властелина Завиде, збацио је између 1166. и 1168. године свог најстаријег брата Тихомира и врховну власт Византије. Поред брата Тихомира имао је још два брата Мирослава и Страцимира. Након пропасти антивизантијске коалиције, у којој је учествовао, 1172. године, Немања се предао византијском цару Манојлу Комнину (1143—1180) и признао га за свог суверена. После његове смрти 1180, започео је нападе на византијску територију и завршио ширење своје власти на све околне српске области (Косово, Зета, Травунија, Захумље и Неретљанска област), осим Босне. Његова експанзија је окончана поразом на Морави 1190, након чега је Рашка поново постала византијски вазал, али је Немањи признат већи део дотадашњих освајања.

На унутрашњем плану, окренуо се учвршћивању власти у земљи. Сазвао је сабор против богумила у Рашкој, након чега се, уз помоћ војске, сурово обрачунао са следбеницима овог учења, које је сматрано јеретичким. На међународном плану је улазио у велике савезе против Византије, шаљући своје посланике чак у Нирнберг на преговоре са светим римским царем Фридрихом Барбаросом (1155—1190), али је био и одан вазал Манојлу Комнину, шаљући му помоћне војне одреде који су учествовали и у бици код Мириокефалона (1176).


уреди