Пређи на садржај

Привремено народно представништво Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца — разлика између измена

нема резимеа измене
м (+Категорија:1919.; +Категорија:1920. помоћу справице HotCat)
Али, под сенком бајонета, у још увек усијаној послератној атмосфери, у доба мировних конференција и преговора за разграничење на којима су права Срба, Хрвата и Словенаца често била озбиљно угрожена, Привремено народно претставништво имало је да се бори и са унутрашњим и са спољним препрекама.
 
С друге стране војска изнурена, десеткована, исцрпљена непрекидним борбама и сатрвена умором, није још била демобилисана. Потреба за њеном интервенцијом осећала се још увек на разним странама. Из Црне Горе, из граничних зона према [[Кнежевина Албанија|Албанији]], [[Краљевина Бугарска|Бугарској]] и [[Мађарска Демократска Република|Мађарској]], из Словеније и Корушке, из Северне Далмације окупиране од италијанске армије, пристизали су апели за помоћ и заштиту. Све ово повећавало је многобројне тешкоће. Највећи део чиновничког апарата био је у војној служби a Привремено народно претставништво, од кога су се очекивале најрадикалније мере на обнови земље и организацији управе, морало је да савлађује огромне и велике тешкоће.
 
Први кабинет [[Стојан Протић|Стојана Протића]], одмах по уједињењу, нотификовао је свима савезничким и неутралним државама образовање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, али одговор на ову нотификацију од стране савезника [[Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске|Енглеске]], [[Трећа француска република|Француске]] и [[Краљевина Италија|Италије]] још није стигао, нити је признање међународног индивидуалитета Краљевства СХС било потврђено. Опустошена земља без довољно хране, санитетског и техничког материјала, људства и стоке, без неопходних саобраћајних веза, потпуно уништених за време ратних операција, била је претежно у веома неповољном положају. Говор министра пошта и телеграфа др. [[Едо Лукинић|Еде Лукинића]], на једној од првих седница Привременог народног представништва, најбоље илуструје ово стање: „У Србији“, рекао је тада др. Лукинић, „нема ни толико коња, кола и кочијаша да се успостави минималан поштански саобраћај. За прву руку, по прорачуну стручњака, требало би најмање 200 коња, 90 кола и 100 кочијаша, али је све то немогуће наћи. Мој поштовани колега министар народног здравља др. [[Урош Круљ|Круљ]], када је прошлих дана у Србији умирало дневно на стотине људи од пегавца, шпанске грознице и дифтерије, није могао кроз читавих месец дана превести из Земуна у Београд шлеп са медикаментима, јер није било радне снаге и коња. Немојте мислити да се оно, што је један страшан рат уништио за неколико година, може кроз три месеца поправити. Па и поред тога влада ће учинити све пошто нема изгледа да ће железнице у Србији скоро бити поправљене." Министар војске и морнарице генерал [[Стеван Хаџић|Хаџић]] такође је тада обавестио Привремено народно претставништво о свом наређењу по коме се из иностранства, преко Дубровника за Београд, имају упућивати само они инвалиди који могу ићи пешке јер превозних сретстава нема.
 
Сам народ очекивао је од Привременог народног претставништва све. Пристизало је свакодневно безбројно молби у којима се тражила новчана помоћ, храна, лекови и безброј других најразличитијих ствари. Тако је Бокор Карољи из [[Суботица|Суботице]] тражио камен за прскање винограда, Јован Васић потпуковник у пензији молио је да се извиди зашто је пензионисан, Милка Миловановић из [[Лучина]] захтевала је успостављање јавне безбедности и сигурности, Драгиња Катић тражила је да је Скупштина ослободи неуредних кирајџија, Грујица Николић из [[Рушањ|Рушња]] тражио је да се поради код Духовног суда, да се бракови брже разводе (сличних молби има веома много), док се велики број грађана из Северне Далмације жалио на терор италијанских окупаторских власти и тражио што хитнију заштиту.
 
У оваквим часовима Привремено народно представништво састало се 1. марта 1919, y [[Стари двор|згради старог Краљевског Двора]]. У Привремено народно претставништво изабрали су своје делегате: Српска народна скупштина и остале народне претставничке организације у ослобођеним крајевима, и то Народно веће у Загребу за Словенију, Хрватску, Славонију и Истру, Земаљска влада у Сплиту за Далмацију, Велика народна скупштина на Цетињу за Црну Гору, Народно веће у Сарајеву за Босну и Херцеговину и Војвођанска народна скупштина у Новом Саду. По броју посланика поједине покрајине у Привременом народном претставништву биле су овако заступљене: Словенија са 32 посланика, Хрватска са Ријеком и Међумурјем 60, Истра 4, Војводина 24, Далмација 12, Босна и Херцеговина 42, Србија 84, Црна Гора 12, и Јужна Србија, после избора који су обављени 30 марта са 24 посланика. Претседништво Хрватске сељачке пучке странке [[Стјепан Радић|Стјепана Радића]] обавестило је Привремено народно претставништво да народни заступници (двојица) које је оно, по одлуци Народног већа у Загребу, требало да делегира, неће вршити свој мандат.
 
У присуству председника Министарског савета Стојана Протића, свих чланова владе, дипломатског кора и претставника штампе, први претходни састанак Привременог народног представништва отворен је читањем указа о сазиву, што је извршио министар за припрему Уставотворне скупштине и изједначење закона др. [[Алберт Крамер]]. Место привременог председника заузео је по годинама најстарији посланик [[Глигорије Јефтановић]], стари политички борац из Босне, који је са неколико речи истакао значај тренутка када се у ослобођеној домовини састаје прво Народно представништво, предлажући истовремено да се у раду, до израде новог пословника, примењује закон о пословном реду у Српској народној скупштини. За привремене секретаре изабрани су [[Милутин Драговић]], др. [[Иван Новак]], др. [[Владимир Ћоровић]] и др. [[Јозе Ловренчић]]. Једини говорник на овој првој седници био је [[Живојин Рафајловић]], који је одао пошту сенима палих бораца за ослобођење и уједињење. Закључујућк седницу привремени председник Јефтановић предложио је да сви народни претставници пођу у богомоље на благодарење.
 
По конституисању Верификационог одбора, седницама пленума до избора сталног председништва руководио је председник Верификационог одбора Драгутин Пећић. Верификациони одбор је већ 12 марта поднео Скупштини свој извештај у коме се констатује да је укупно расматрано 273 поднета пуномоћја и 26 жалби. Извештај је прво прочитан на [[српскохрватски језик|српско-хрватском језику]], a затим је председавајући наложио секретару да исти текст прочита и на [[словеначки језик|словеначком]]. Међутим је реч узео потпредседник владе др. [[Антон Корошец]], који је рекао:
 
Сви представници поздравили су једнодушно ову изјаву др. Корошца.
 
На завршетку дискусије о извештају Претседништво јe верификовало 258 мандата, a на наредној седници извршено јe полагање заклетве и избор сталног претседништва Привременог народног претставништва. За претседника, по споразуму група, изабран јe др. [[Драгољуб Павловић]], за потпретседнике др. [[Иван Рибар]] и др. [[Франц Јанковић]], a за секретаре [[Петар Јовановић]], др. [[Јоца Манојловић]], др. [[Александар Мијовић]], [[Јосиф Бојиновић]], др. [[Иван Крниц]], др. [[Павле Пестотник]] и др. [[Драгутин Лончар]]. Захваљујући сe на поверењу претседник др. Павловић y своме говору осврнуо сe на све фазе борбе за ослобођење и уједињење, наглашавајући да Привремено народно претставништво има да постави „прве погодбе националном јединству које, као и целокупан склоп државног живота, мора бити засновано на демократској основи". „.. .Наше национално уједињење, рекао јe др. Павловић, „постало јe демократским путем. Оно јe протест противу угњетавања народа, против потчињености народа a за право самоопредељења народа. Демократија ће изгладити разлике које јe дуга прошлост и хетерогена култура оставила међу нама. Она ће цементирати сва три племена y један народ, кога од сада очекује једна иста судбина y добру и y злу. Народно претставништво отпочиње сада свој рад, отпочиње парламентарни живот y уједињеном нашем народу. Народно претставништво ће успети да савлада заоставштине прошлости, као што ће успети да постави здраве и једре основе народног јединства".
 
Пошто су тако извршене све претходне припреме Прстолонаследник Регент [[Александар I Карађорђевић|Александар]], y име Краља [[Петар I Карађорђевић|Петра I]], отворио јe [[16. март]]а 1919. Престоном Беседом седнице Привременог народног претставништва. Овај чин извршен јe на веома свечан начин и y свечаној атмосфери. Прекидан честим одобравањем и аплаузом Престолонаследник Александар примио јe y самој дворани из руку министра претседника Стојана Протића Беседу y којој сe, између осталог, каже:
 
{{цитат|Господо народни претставници, y име Његовог Величанства нашега Краља Петра I, поздрављам вас и преко вас цео наш народ, који ви данас претстављате. Поздрављам сву браћу славнога имена српскога, хрватскога, словеначкога. Ја делим са свима вама неограничену радост што нас вишњи промисао удостоји доживети дан, када сe први пут y свом дугом историском животу узвисисмо својом свешћу до среће: да само на једном државном Сабору, y само једном Народном претставништву, као независни господари своје судбине, започнемо племениту сарадњу Круне и Народа, на добро наше лепе уједињене Отаџбине и свих њених синова и кћери.}}
* <ref>[http://www.dlib.si/details/URN:NBN:SI:DOC-1NOTCT4O/?=&query=%27rele%253dknjige%27&pageSize=25&flanguage=scc ЈУГОСЛОВЕНСКЕ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ И САБОРИ (ст. 341 — 348)]</ref>
 
== Извори ==
{{reflist}}
* [http://www.dlib.si/details/URN:NBN:SI:DOC-1NOTCT4O/?=&query=%27rele%253dknjige%27&pageSize=25&flanguage=scc ЈУГОСЛОВЕНСКЕ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ И САБОРИ (ст. 341 — 348)]
{{низ|
пре=[[Последње заседање Народне скупштине Краљевине Србије]]|
Анониман корисник