Стендал — разлика између измена

'''Мари-Анри Бел''' ({{јез-фра|Marie-Henri Beyle}}; [[Гренобл]], [[23. јануар]] [[1783]] — [[Париз]], [[23. март]] [[1842]]), познатији под псеудонимом '''Стендал''', био је [[Француска|француски]] писац чија се дела сматрају претечом [[Realizamknjiževni (književnost)realizam|реализма]].

Са 13 година уписује се у Централну школу у Греноблу, почиње да се дружи са вршњацима, стиче пријатељe и изузетно је успешан у математици. Захваљујући баш математици, добија стипендију и са 16 година уписује Политехничку школу у Паризу. Није очаран Паризом, доживљава „град светлости“ као “блатњав, без планина”, град врло заузетих људи које он не познаје. Разбољева се. После оздрављења, напушта студије, жели да буде заводник и „да пише комедије“. Међутим, запошљава се у Министарству рата. Када се Наполеон прогласио за цара, 1804. године именовао је Стендала за првог конзула у Италији. Две године касније враћа се у Париз и као официр Наполеонове армије и прати непосредно, на бојном пољу Бонопартине војне успехе у Немачкој, укидање Светог Римског царства, стварање Рајанске конфедерације. У аутобиографији каже да је тим догађајем, официрским позивом „био потпуно опијен, луд од срећe и радости.“ Истовремено боравећи у Немачкој открива [[Волфганг Амадеус Моцарт|Моцарта]]а, његову музику и фасциниран је, занесен њеном лепотом. Та опчињеност лепотом уметничког дела или неком природном лепотом, чему је био склон Стендал назива „Стендалов синдром“ у медицини и подразумева убрзан рад срца, гушење… Прикључићe се и Наполеоновом походу на Москву септембра 1812. године. Бићe сведок победе код Бородина, а касније 1815. године дефинитивног великог Наполеоновог пораза и предаје. Враћа се у Италију, у „нову и праву домовину“ како каже. У Италији је написао: ''Живот Хајднов'', ''Историју сликарства у Италији'' и путопис ''Рим, Напуљ, Фиренца''. Под сумњом да шурује са карбонарима, тајним групама које су се бориле против рестаурације монархије и које су се рашириле по Апенинском полуострву Стендал је протеран из Италије. Враћа се у Париз, град у коме је написао нека од најважнијих дела: студију ''Расин и Шекспир'', ''Живот Росинијев'' и своје капитално дело ''Црвено и црно''.

Од 1831. године поново је у Италији. Опет је конзул у [[ЋивитавекијаЧивитавекија|Ћивитавекији]], малом градићу близу Рима. Чита старе италијанске хронике и у њима налази мотиве за многобројне новеле, као и за свој други велики роман ''Пармски картузијански манастир''. Пред крај живота, враћа се у Париз 1841. године пошто је предходно остао без положај, прилично болестан. Пише под псеудонимима: Луиз Александар, Бомбе, Анастас де Сарпијер.