Махмуд I — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене
мНема описа измене
Ред 1: Ред 1:
{{bez_izvora}}
{{Владар
{{Владар
| име = Махмуд I
| име = Махмуд I
Ред 35: Ред 34:


Султан Махмуд I умро је [[13. децембар|13. децембра]] 1754. године. За живота се интересовао за науку, оснивао је [[библиотека|библиотеке]] и градио у провинцијама безбројне [[мост]]ове и [[манастир]]е.
Султан Махмуд I умро је [[13. децембар|13. децембра]] 1754. године. За живота се интересовао за науку, оснивао је [[библиотека|библиотеке]] и градио у провинцијама безбројне [[мост]]ове и [[манастир]]е.

== Начин владавине ==
Отоманско Царство, које је крајем Средњега Века засновала једна турска султанска породица, бејаше сачувала своју грдно велику просторију: у Европи цело Балканско Полуострво и на северној страни Дунава Румунију (то се укупно звало Европска Турска); — у Азији Малу Азију и земље на Еуфрату чак до Персије (Азијска Турска), Сирију и заштиту над Арабијом; — у Африци Египат и Триполи. Али је та царевина била растројена од XVII столећа и клонила се пропасти.

Као и у свима другим источњачким државама, тако је и ту била деспотска и неуређена владавина. Султан је имао и примењивао сву власт неограничено; али, како је он живео затворен у серају и није познавао државних послова, то је управа била остављена каквом везиру и старешинама појединих грана државне службе, који су бирани између његових љубимаца. Војска је била састављена од коњаника ''(спахија), ''који су живели на оним земљама које им је султан дао, и пешака ''(јаничара), ''подељених у 199 чета, смештених по цариградским касарнама. Али спахије нису више вршиле своју службу, а јаничари, уместо да се регрутују из султанових робова и да остану нежењени, стадоше се женити и своја места предавати својим синовима, који су их сматрали као наследну државну службу, а, уз то у исто време рађаху и по какав занат. То је била једна војска у време рата врло рђава, а у време мира врло немирна, која је држала султана као заробљеника у његовој престоници.

Свака је област имала свога војнога управника, послатога из Цариграда, који је имао сву власт и сад се називао ''паша. ''Паше бејаху султанови робови, и султан је могао наредити, да им се одсеку главе и да му се донесу у серај. Али је већина била купила своју област у султанових љубимаца, који су их постављали, и они, који су заповедали каквим одредом војске, бунили су се често против наредаба које су долазиле из Цариграда.

Финансије су остале онако незгодно уређене, као што су и пре биле: без правилнога рачуноводства, без протокола, хартије су се чувале у џаковима. Није ти ту било ни буџета; султан и његови љубимци узимали су из државне благајне колико хоће'| новаца. Није било ни финансијске (фискалне) управе; приходи, то јест порез на хришћане и Јевреје, дохотци са султанових добара и царина на трговинску робу, издавати су под закуп предузимачима, који су становништву узимали сво до голе душе.

Тим манама источњачке деспотске владавине Отоманско је Царство придодало и узроке слабости, који су у тесној вези чисто с његовим карактером. То је било једно искључиво муслиманско царство. Султан је био наследио калифе, и он је био верски поглавар. Као и у свима муслиманским земљама, Коран је био једини, верски, грађански и политички закон. Држава је била потчињена цркви. Вера је била обавезна, и влада је смрћу кажњавала свакога муслиманина, који би се одрекао ислама. — Само су муслимани сачињавали отомански народ. Али, противно средњевековним хришћанским државама, које су на свом земљишту трпеле само хришћане, муслимани су у својој средини трпели и невернике (хришћане и Јевреје). Ти неверници нису могли бити грађани, сматрали су се као нижи, лишени свих политичких права, изван закона, пошто је за царство закон био Коран. То је означавало име ''раја ''(стадо, гомила). Они су плаћали порез по главама ''(харач) ''и кулучили су, а нису примани ни у војску ни у државну службу.

Ту није било разлике по пореклу; кад европљанин хришћанин, потомак побеђених, прими ислам, одмах постаје раван турском муслиманину, јер Коран не чини никакве разлике међу вернима. Тако је било муслимана арбанашких и словенских (српски Бошњаци и бугарски ''Помаци).''

С демократским уређењем царство је имало дакле аристократску владу; једнакост је била потпуна, али само међу муслиманима, а муслимани су у односу према неверницима сачињавали аристократију по вери.

На тај је начин друштво било подељено на две неједнаке класе (муслимане и рају), које се нису могле стопити уједно и које су остале вечити непријатељи.

Султан је могао рачунати на муслимане, али угнетени хришћани нису могли бити верни поданици. Но, покоривши их, царство им је остављало њихово уређење. Они су очували своју веру, језик и обичаје, па чак и своје свештенство и управу у селима. Хришћански су се народи из XV столећа сачували недирнути под султановом владавином, као што су се сачувале слике у цркви Свете Софије под слојем креча, којим су по наредби Мухамеда II биле покривене.

У Азији је већина становништва била муслиманска и турскога порекла; друге раје није било осем Грка, Јевреја и Јермена, растурених по малим друштвима, врло мирних и немоћних да се буне. Али су муслимани у Европи били малобројни, а под њима су се налазили сви мали хришћански народи, око којих су султани пробавили једно столеће, док су их покорили.

На северној страни Дунава Румуни су само плаћали данак, али су од XVII столећа њима управљали Грци из Фанара (грчки крај у Цариграду), који су своја звања куповали у султанове владе. У земљи није било стално настањених муслимана.

На југу од Дунава Срби, које су турски ратници, као власници све земље, немилосрдно угнетавали, сачињавали су један сељачки народ. Њихови источни суседи Бугари били су растурени на обема падинама Балкана, у три области, Бугарској, Источној Румелији и Маћедонији. (Тј. по њеним источним окрајцима иза Струме, а меместимице и по унутрашњости измешани са Србима, Грцима и Цинцарима) И они су такође били само сељаци, али су они били гогово једини становници тих земаља. — Онамо, позади тих планина, вере и прилике бејаху још више испреплетане. Босна је и даље била насељена словенским становништвом, али је скоро половина Босанаца у XV столећу примила ислам, те образовала један ред сопственичко-војнички, који је био довољно јак, да сељаке хришћане држи у ропству.

Епир бејаше сачувао своје старо становништво (Арбанасе) и свој језик, сродан с прастарим грчким. Један део Арбанаса бејаше примио ислам, а други остао у хришћанској вери. Али су сви сачували своје обичаје; у пола сељаци а у пола хајдуци, они су образовали мала наоружана племена, која су била готово независна у својим планинама. Турска је влада од њих тражила само толико, да дођу наоружани, кад се позову.

На југу и по острвљу Архипелага, Грци су били по ново створили један народ, и најобразованији од њих почеше се сматрати за потомке старих Јелина.

Сви су ти народи били покорени силом, па их је само сила и могла држати у покорности.

Најзад турска царевина, као држава муслиманска, никад није примана у друштво хришћанских, европских сила. Хришћански су владаоци сачињавали као неку породицу, а султан је остајао туђинац; он је имао само једнога јединога савезника, францускога краља. Он се у Европи утврдио освајањем, и остали владаоци могли су га из ње истерати само силом. Његове земље нису биле под заштитом међународнога права; оне су биле као каква пустара, коју сваки може заузимати.

Тако је дакле царевини претила опасност с више страна буне јаничара у Цариграду, одметање паша по областима, устанци хришћанских народа, руско и аустријско освајање итд.

== Рат против Аустрије и Русије ==
=== Узрок рата ===
Руско мешање у пољске послове изазвало је на Порти велико негодовање. Пољска је претстављала извесну брану руском продирању према југу, од чега су Турци, од времена Петра Великога, почели ове више зазирати. У Стамболу се није могло желети да се, поред Аустрије, на турској северној граници нађе још једна велика сила, која, као и она прва, показује тежње да се шири на турски рачун и потпаљује Портине хришћанске поданике. Победа рускога кандидата на пољскоме престолу значила је, несумњиво, слабљење пољске отпорне снаге, а са тим непосредно и већу опасност за Турке. Русија, која није имала успеха према Персији и којој су, за време њених борби на подручју око Каспискога Језера, много досађивали Татари из јужне Русије, мада је руска влада у персиском питању имала потпун споразум са Турском, огорчила се против Татара толико да је наредила напад на Азов. То доведе до рата и са Турцима, год. 1736. Аустрија је у то време била савезница Русије. Као и пре, када је била савезница Млетака, она је најпре покушала да посредује. Али, када је, приликом преговора за мир у Немирову, чула шта све Русија тражи од Турске (Азов и Крим за себе, а независност за Влашку и Молдавију под руским протекторатом), она се побојала да се Русија сувише не ојача на домаку Балкана и да не почне још живљу агитацију међу балканским суседима. Стога, мада војнички неспремна и без добра вођа (јер принц Евген беше умро 10./21. априла год. 1735.), и мада изморена борбом са Француском, која јој је нанела великих губитака, ипак се упустила у рат са Турцима. Да је бар била толико мудра па да своју већ и иначе невелику војску концентрише на једном бојишту и да са њом, у часу релативне или локалне надмоћности, изнуди борбу и победу. Уместо тога, из превелике суревњивости према Русији, она је своју војну снагу расцепкала на више страна, ставивши својим вођама као главну дужност да освоје што више.

=== Махмудови успеси у рату ===
Реорганизатор Хрватске Крајине, принц Јосиф Хилдбургхаузен, није био нимало срећан као војсковођ у овоме рату. Када је требало кренути у рат против Турака Хилдбургхаузен доби заповедништво над целом војском, крајишком и банском, која је имала да оперише према Босни. Хрватски бан имао је, према томе, бити њему потчињен. Кад Хрвати устадоше живо против те деградације свога бана, Двор одреди да бан и принц буду равноправни. Према тој хрватској војсци, у којој од почетка нема правог јединства у вођству, стојао је на босанској страни одлични везир Али-паша Хећимовић, човек пун личне иницијативе и јаке руке. Год. 1737. продрле су у Босну четири војске аустриске, од којих је само принчева била са више снаге. Све су прошле лоше, Принчеву војску разбили су Турци под Бањом Луком једним смелим препадом, 24. јула год. 1737., и онемогућили сваку даљу аустриску офанзиву на тој страни. Фра Н. Лашванин казује да су том приликом имали много тегоба католички манастири, јер су њихове људе Турци окривљавали за везе с Аустријом. Срби су се држали неједнако. Аустриски пораз под Бањом Луком Лашванин изрично приписује једном »старовирцу«, то јест православном, што је као саветовао Турке куда да ударе. Међутим, на другим странама, видимо како Срби раде с Аустријанцима, али свакако, после лоших искустава у Србији и Угарској, без старог одушевљења, и у Србији, можда, више из страха.

=== Акција патријарха Арсенија IV ===
За Аустрију је било најважније то што се за сарадњу са њом, још у пролеће год. 1737., изјаснио тајни збор српских првака, свештених и световних, и патријарх [[Арсеније IV Јовановић Шакабента]]. Патријарха су на тај корак могли, углавном, навести ови моменти: ''1. ''што су Турци, после својих великих губитака на крају XVII века, постали много гори него што су били раније; једно стога што је централна власт у Цариграду била знатно попустила, па је локална самовоља, без страха од моћне контроле, могла да узме више маха; и друго што је у очуване земље стигао прилив новог муслиманског становништва, протераног из хришћанима повраћених области, и што је тај елеменат, обескућен и озлобљен, хтео да се наплати на рачун домаћих хришћана; ''2. ''што је Аустрија била хришћанска држава и као таква њему и свештенству, ипак, ближа од Турске; што се у њој већ налазио добар број Срба, и што би здруживање са њима значило прибирање народних снага; и ''3. ''што је Аустрија овог пута била у савезу са Русијом, и што је било изгледа да ће њих две доиста потиснути Турке и извршити ослобођење раје. Сем патријарха Арсенија, за помагање аустриског продирања у јужну Србију био је, како се могло и очекивати, придобијен и католички скопски архиепископ Михаило Сума. Чак је и православни охридски архиепископ Јоасаф био вољан да пристане уз ћесаревце. Од Сумине и Јоасафове сарадње није било никакве користи; Сумини планови беху откривени још пре аустриског похода, а Јоасаф је тражио од Аустрије извесна признања, која му се нису могла остварити без повреде права пећског патријарха. Овом покрету патријарховом нису ипак приступили сви Срби. На збору одржаном у рано пролеће год. 1737. учествовали су само епископи рашки, скопски, штипски и самоковски и световни прваци из Старога Влаха и студеничкога краја. Није било ниједног претставника Босне и Херцеговине и нарочито никога из Црне Горе. После, када је аустриска војска дала знак за акцију, одазвало се патријарховом позиву повише брђана са црногорске границе, из Куча, Васојевића, Пипера, Братоножића, Климената и још неких арнаутских племена; али, правих Црногораца ни тада није било, свакако под утицајем овој акцији непријатељских Млечића.

=== Нови успеси у рату ===
Аустриска војска у Србији имала је спочетка извесног успеха, јер Турци нису били спремили довољно својих трупа за отпор. Аустријанци су, помагани од српских устаника, без муке узели Крушевац, Ниш и Нови Пазар. Велике услуге учинио је Аустријанцима у овом крају старовлашки кнез Атанасије Рашковић, који је сам прикупио око себе једну устаничку војску од 1.500 људи. Ипак, поред све патријархове агитације и учествовања знатних првака у покрету, код Срба ни на тој страни није било свуда правога одушевљења. Заповедник аустриске војске у новопазарскоме крају, где је одзив био још понајбољи и агитација патријархова најнепосреднија, тужио се своме шефу како су Срби ту »многобројни и јаки кад би хтели да се скупе и да се од Турака бране; али, за то немају воље«. Режим у северној Србији дао је сада овде своје резултате и светио се осетно. Кад је аустриска војска после пораза под Бањом Луком претрпела и пораз на источноме фронту, под Видином, и открила своје слабе стране, почело је од краја августа год. 1737. њезино повлачење и из Новога Пазара. Када је патријарх Арсеније, који је дизао народ на устанак, 13. августа са 3000 људи дошао пред град Нови Пазар, да се у њему сједини са царевим људима, затекао га је већ напуштена. Уплашен, он је одмах оставио своју војску, и са мало људи нагао у бегство за Аустријанцима, да се и сам спасава од Турака. Његово бегство и аустриско повлачење унели су панику међу људе, и они су потом прсли на разне стране, да се извлачи како ко зна. Падом Ниша у турске руке, 5. октобра, аустриска офанзива била је потпуно сломљена. Убрзо се чак поставило питање хоће ли се царске чете моћи одржати и у северној Србији, коју су држале већ двадесет година, јер су Турци, на почетку рата и сувише потцењивани, показали енергију која је изненадила на све стране. Аустриска војска нашла се према непријатељу, који је због постигнутих успеха добио много вере у се, док је она сама, због лоша вођства и неуспеха, своју веру готово потпуно изгубила. У унутрашњости Турске, после оваког исхода дотадањег ратовања, није више било лако наћи нових савезника међу Србима. Уколико је и било каквих тежња и покрета за везе с Аустријом они су се јављали са других страна, које не беше захватила ратна несрећа из год. 1737. Такав је случај био са Херцеговином, у којој је агитовано за Аустрију и где је 30. маја год. 1738. дошло до једне претставке главнијих људи земље, којом су се нудили цару Карлу.

Ратна срећа беше потпуно оставила Аустрију у овоме рату. Страховита куга проредила је год. 1738. већ и иначе ослабелу војску и унела у њу непоправиму малодушност. Српски војници, који беху у служби Аустрије, или које је требало организовати у нове борбене јединице, били су неуредно или никако плаћани, патили су се много и сигурно нису доприносили да се дигне пали морал. Рат се отегао дуго и доносио је све своје невоље. Свему томе учинио је крај тешки аустриски пораз код Гроцке, 12./23. јула, који је буквално сатро њихову војску. После њега, бечка је влада, 7./18. септембра, склопила са Турцима мир у Београду, који је био пун израз тога пораза и слабости... Тим миром изгубила је Дунавска Царевина цело подручје испод Саве и Дунава; у њеној власти остао је, од тековина добивених у Пожаревцу год. 1718., једино Банат.

Пораз Аустријанаца и пад Београда изазвали су тежак утисак у целој држави цара Карла. Непосредно иза овога догађаја настале су две песме »тужбалице« за Београдом, обе спеване по свој прилици од неких Хрвата. За једну, кајкавску, то је сасвим сигурно; али, и друга, очувана у више српских преписа, потиче готово несумњиво од неког католика, који се у Београду, међу другим, одушевљавао фратрима и каноницима. У овој другој видна је и антинемачка тенденција; уцвељени Београд Немцима овако поручује:

{{|О, проклети Немци и солдати,<br /> Мене ћете често спомињати!<br /> Како ћете мене прегорети,<br /> А Турака спрем себе гледати!}}

=== Последице нове сеобе Срба ===
Поновно учествовање једног српског патријарха у рату против Турака и његова агитација да се народ диже на оружје, имали су тешких последица за Србе. Сеоба овога пута није узела ни издалека онакве размере какве је имала она ранија под патријархом Арсенијем III; али, њене последице нису биле мање. Турци су добили јаке разлоге за своје строже поступање према непоузданој раји; а сада као победници могли су, без много обзира, да проведу своје намере до краја и да, у исто време, уплашеној раји покажу како је безизгледно све њено трзање испод наметнутога јарма, и то под вођством њезиних себичних верских старешина, које у првој опасности спасавају своје главе, а народ остављају патњи и невољи. Неколико наших испитивача утврдило је да је процес исламизације после ових догађаја много напредовао. Већ год. 1737. преселили су Турци силом један део Васојевића у Метохију; Клименте су, у своме бегству, допрле делимично чак до Срема, где још и данас у Хртковцима и Никинцима има трагова њихових насеља. Још крајем XVII века Љума је била српска, а отсад тек постаје арнаутска; у Ђаковици и Пећи тек од год. 1737. Арнаути постају потпуни или скоро потпуни господари.

У Санџаку је прво арнаутско насеље, поисламљено, потицало од Климената и било се сместило на Пештеру негде око год. 1700., после прве српске сеобе. Сад арнаутско плављење Санџака узима маха. Село Кабаш звало се раније Село Св. Петра, а Кабашани су (пише Петар Костић) дошли у тај призренски крај »пре 140—160 година«. У Острозубу је још год. 1693. било православних, а сада је читав тај барјак готово искључиво арнаутски. По испитивањима И. Јастребова у Горској Жупи »пре 200 година није било ниједног Турчина«; процес њихова турчења почиње тек после одласка патријарха Арсенија IV. »После бегства Арсенија III Чарнојевића и Арсенија Јовановића српско име тако је било мрско овде да су не само хришћани од страха, но и сами потурчењаци морали узети језик арнаутски за свој, само да се удворе код мухамеданаца«. »На тај начин (приређује Јован Томић) у овим крајевима српски живаљ — који се толико бунио против турске власти; који је трчао у сусрет сваком иноземцу што је хтео да ради против Турака; који је учествовао у свима народним покретима и за толико векова био најбољи бранилац православља — примио је мухамеданство и, оставши заједно са Арнаутима мухамеданцима, постао је Арнауташем и највећим противником и народу из којега је поникао и православљу«.

== Руска активност на Балкану ==
=== Руски утицај у Црној Гори ===
Руски духовни и политички утицај на српско друштво током XVIII века само је јачао. Он је духовно био најинтензивнији међу Србима под аустриском влашћу, односно на подручју карловачко-београдске митрополије, где је средином XVIII века, приликом сеоба из Баната у Русију, добио уз то не само политички, него још и изразито антиаустриски значај. Слично јачање рускога утицаја може се утврдити и у Црној Гори, где он, исто тако, уз стално антитурско добија све више и антимлетачко обележје.

Када је иза смрти владике Данила († 4. јануара год. 1735.) његово владичанско место добио његов синовац Сава, миран, повучен и касније пићу одани човек, Млечани су се за извесно време тужили на Црногорце како су непоуздани, и били су им забранили приступ у приморске градове. За владику Саву су знали да је русофил; али, лично на њ нису могли да се туже, јер он је гледао, колико је год могао, да поправи односе у суседству. У рату савезника против Турака год. 1736. до год. 1739. Црна Гора је узела мало учешћа, задржавана у акцији понајвише од Млечана, који су били против тога рата. Год. 1742. кренуо је владика Сава у Русију, по споразуму са збором црногорских главара, да моли за продужење обећане помоћи за Црну Гору, која им се неуредно исплаћује, и да се тамо прикаже као нови духовни главар њен. Царица Јелисавета одредила је да се исплати заостала помоћ и да се владици да и нешто других прилога, и показала је тим известан интерес за далеку Црну Гору и у приликама када се од ње не нада непосредној војничкој сарадњи. По повратку из Русије владика Сава наставља и даље исправне односе са Млечанима, као са непосредним суседима, на које су Црногорци економски били упућени; али, у том наилази на велике тешкоће у својој рођеној земљи. Њих му ствара немирни, амбициозни, сплеткама и авантурама склони синовац Василије, који га је замењивао (1742.—1744.) на Цетињу и после му се придружио као нека врста савладара. Год. 1750. постао је Василије чак и владика уз свога стрица, кога је готово сасвим потиснуо у позадину.

=== Василије Петровић ===
Владика Василије даје црногорској политици борбен карактер и обрће се потпуно према Русији. Да лично изложи у Русији своја политичка схватања и да изради њен јаван протекторат над Црном Гором, он је год. 1752., са пуномоћним писмима свога стрица и црногорскога збора, кренуо за Петроград и Москву. У једном писму од 22. априла год. 1753. он је молио тамо да би принципат црногорски (принципатъ черногорской) био унесен у титулу Њеног Царског Величанства (царице Јелисавете), и да би се у повељи о томе, уз Црногорце, поменули и Приморци и Брђани. Дотична повеља имала би да истакне како тај црногорски принципат није ником подложан него само сверусиској самодржици. Том приликом Василије је објавио у Русији, год. 1754., и једну врсту промеморије као Историју о Черној Гори. Тај историско-политички мемоар, имајући да постигне непосредну материјалну корист за Црну Гору и за Василија лично, није водио много обзира о историској истини, како то, уосталом, владика није чинио ни у другим приликама. У Русији је владика овог пута, обавештен о српским сеобама из Баната, преговарао и о томе да тамо преведе и нешто Црногораца, од којих би се образовао засебан пук, и добио је за то царску дозволу.

== Литература ==
{{refbegin|2}}
* {{Cite book |ref= harv|last= Лука|first= Зрнић|authorlink= Лука Зрнић|coauthors= |title= Историја новога века|year= 1927|url= https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%98%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D0%B3%D0%B0_%D0%B2%D0%B5%D0%BA%D0%B0_(%D0%9B._%D0%97%D1%80%D0%BD%D0%B8%D1%9B)|publisher= Државна штампарија Краљевине Срба Хрвата и Словенаца|location= Београд|id=}}
* {{Cite book |ref= harv|last= Сењобос|first= Шарл|authorlink= Шарл Сењобос|coauthors= |title= Историја савремене цивилизације|year= 1908|url= https://sr.wikisource.org/sr/%D0%98%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B5_%D1%86%D0%B8%D0%B2%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B5|publisher= Српска књижевна задруга|location= Београд|id=}}
* {{Cite book |ref= harv|last= Владимир|first= Ћоровић|authorlink= Владимир Ћоровић|coauthors= |title= Историја Југославије|year= 1933|url= https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%98%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%88%D1%83%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%98%D0%B5_(%D0%92._%D0%8B%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B)|publisher= Народно дело|location= Београд|id=}}


{{низ
{{низ

Верзија на датум 9. март 2015. у 22:19

Махмуд I
Махмуд I
Лични подаци
Датум рођења1696.
Место рођењаОсманско царство
Датум смрти1754.
Место смртиОсманско царство
ДинастијаОсманлије

Махмуд I (2. август 169613. децембар 1754) је био турски султан од 1730. до 1754. године.

На почетку своје владавине, 1730, побуњеним јаничарима је издашно дао поклоне и тако осигурао унутрашњи мир. Државнички послови су вођени од врло способних везира и чиновника, где је највећи утицај имао Кицлар ага. Султан се посветио својим интересима у сарају и запостави организовање скупог лова, чије организовање су неговали његови претходници.

За време рата са Персијом, дошло је до конфликта са Русијом која је у марту 1736. године поновно заузела утврду Азов. На крају су вођени мировни преговори са Персијом у којима су се договорили да се врате на границе у вријеме Султана Мурата IV. Аустрија, тајни савезник Русије, поче да води изнова рат против Османлија. Прво, изгубише Турци Ниш од Аустријанаца, а онда и Очаков од Руса. Кратко након тога би Ниш поновно враћен и када турска армада би пред Београдом, у Београду би закључен мир 1739. године, који је осигурао град у корист Турака. Онда је наступио дужи период сталног мира са европским државама. Дипломатска активност Високе порте би јако цењена за вријеме владавине Махмуда I.

Стални револти јаничара, као и повуци-потегни са мемлучким беговима, имало је за последицу стално слабљење Царства.

Султан Махмуд I умро је 13. децембра 1754. године. За живота се интересовао за науку, оснивао је библиотеке и градио у провинцијама безбројне мостове и манастире.

Начин владавине

Отоманско Царство, које је крајем Средњега Века засновала једна турска султанска породица, бејаше сачувала своју грдно велику просторију: у Европи цело Балканско Полуострво и на северној страни Дунава Румунију (то се укупно звало Европска Турска); — у Азији Малу Азију и земље на Еуфрату чак до Персије (Азијска Турска), Сирију и заштиту над Арабијом; — у Африци Египат и Триполи. Али је та царевина била растројена од XVII столећа и клонила се пропасти.

Као и у свима другим источњачким државама, тако је и ту била деспотска и неуређена владавина. Султан је имао и примењивао сву власт неограничено; али, како је он живео затворен у серају и није познавао државних послова, то је управа била остављена каквом везиру и старешинама појединих грана државне службе, који су бирани између његових љубимаца. Војска је била састављена од коњаника (спахија), који су живели на оним земљама које им је султан дао, и пешака (јаничара), подељених у 199 чета, смештених по цариградским касарнама. Али спахије нису више вршиле своју службу, а јаничари, уместо да се регрутују из султанових робова и да остану нежењени, стадоше се женити и своја места предавати својим синовима, који су их сматрали као наследну државну службу, а, уз то у исто време рађаху и по какав занат. То је била једна војска у време рата врло рђава, а у време мира врло немирна, која је држала султана као заробљеника у његовој престоници.

Свака је област имала свога војнога управника, послатога из Цариграда, који је имао сву власт и сад се називао паша. Паше бејаху султанови робови, и султан је могао наредити, да им се одсеку главе и да му се донесу у серај. Али је већина била купила своју област у султанових љубимаца, који су их постављали, и они, који су заповедали каквим одредом војске, бунили су се често против наредаба које су долазиле из Цариграда.

Финансије су остале онако незгодно уређене, као што су и пре биле: без правилнога рачуноводства, без протокола, хартије су се чувале у џаковима. Није ти ту било ни буџета; султан и његови љубимци узимали су из државне благајне колико хоће'| новаца. Није било ни финансијске (фискалне) управе; приходи, то јест порез на хришћане и Јевреје, дохотци са султанових добара и царина на трговинску робу, издавати су под закуп предузимачима, који су становништву узимали сво до голе душе.

Тим манама источњачке деспотске владавине Отоманско је Царство придодало и узроке слабости, који су у тесној вези чисто с његовим карактером. То је било једно искључиво муслиманско царство. Султан је био наследио калифе, и он је био верски поглавар. Као и у свима муслиманским земљама, Коран је био једини, верски, грађански и политички закон. Држава је била потчињена цркви. Вера је била обавезна, и влада је смрћу кажњавала свакога муслиманина, који би се одрекао ислама. — Само су муслимани сачињавали отомански народ. Али, противно средњевековним хришћанским државама, које су на свом земљишту трпеле само хришћане, муслимани су у својој средини трпели и невернике (хришћане и Јевреје). Ти неверници нису могли бити грађани, сматрали су се као нижи, лишени свих политичких права, изван закона, пошто је за царство закон био Коран. То је означавало име раја (стадо, гомила). Они су плаћали порез по главама (харач) и кулучили су, а нису примани ни у војску ни у државну службу.

Ту није било разлике по пореклу; кад европљанин хришћанин, потомак побеђених, прими ислам, одмах постаје раван турском муслиманину, јер Коран не чини никакве разлике међу вернима. Тако је било муслимана арбанашких и словенских (српски Бошњаци и бугарски Помаци).

С демократским уређењем царство је имало дакле аристократску владу; једнакост је била потпуна, али само међу муслиманима, а муслимани су у односу према неверницима сачињавали аристократију по вери.

На тај је начин друштво било подељено на две неједнаке класе (муслимане и рају), које се нису могле стопити уједно и које су остале вечити непријатељи.

Султан је могао рачунати на муслимане, али угнетени хришћани нису могли бити верни поданици. Но, покоривши их, царство им је остављало њихово уређење. Они су очували своју веру, језик и обичаје, па чак и своје свештенство и управу у селима. Хришћански су се народи из XV столећа сачували недирнути под султановом владавином, као што су се сачувале слике у цркви Свете Софије под слојем креча, којим су по наредби Мухамеда II биле покривене.

У Азији је већина становништва била муслиманска и турскога порекла; друге раје није било осем Грка, Јевреја и Јермена, растурених по малим друштвима, врло мирних и немоћних да се буне. Али су муслимани у Европи били малобројни, а под њима су се налазили сви мали хришћански народи, око којих су султани пробавили једно столеће, док су их покорили.

На северној страни Дунава Румуни су само плаћали данак, али су од XVII столећа њима управљали Грци из Фанара (грчки крај у Цариграду), који су своја звања куповали у султанове владе. У земљи није било стално настањених муслимана.

На југу од Дунава Срби, које су турски ратници, као власници све земље, немилосрдно угнетавали, сачињавали су један сељачки народ. Њихови источни суседи Бугари били су растурени на обема падинама Балкана, у три области, Бугарској, Источној Румелији и Маћедонији. (Тј. по њеним источним окрајцима иза Струме, а меместимице и по унутрашњости измешани са Србима, Грцима и Цинцарима) И они су такође били само сељаци, али су они били гогово једини становници тих земаља. — Онамо, позади тих планина, вере и прилике бејаху још више испреплетане. Босна је и даље била насељена словенским становништвом, али је скоро половина Босанаца у XV столећу примила ислам, те образовала један ред сопственичко-војнички, који је био довољно јак, да сељаке хришћане држи у ропству.

Епир бејаше сачувао своје старо становништво (Арбанасе) и свој језик, сродан с прастарим грчким. Један део Арбанаса бејаше примио ислам, а други остао у хришћанској вери. Али су сви сачували своје обичаје; у пола сељаци а у пола хајдуци, они су образовали мала наоружана племена, која су била готово независна у својим планинама. Турска је влада од њих тражила само толико, да дођу наоружани, кад се позову.

На југу и по острвљу Архипелага, Грци су били по ново створили један народ, и најобразованији од њих почеше се сматрати за потомке старих Јелина.

Сви су ти народи били покорени силом, па их је само сила и могла држати у покорности.

Најзад турска царевина, као држава муслиманска, никад није примана у друштво хришћанских, европских сила. Хришћански су владаоци сачињавали као неку породицу, а султан је остајао туђинац; он је имао само једнога јединога савезника, францускога краља. Он се у Европи утврдио освајањем, и остали владаоци могли су га из ње истерати само силом. Његове земље нису биле под заштитом међународнога права; оне су биле као каква пустара, коју сваки може заузимати.

Тако је дакле царевини претила опасност с више страна буне јаничара у Цариграду, одметање паша по областима, устанци хришћанских народа, руско и аустријско освајање итд.

Рат против Аустрије и Русије

Узрок рата

Руско мешање у пољске послове изазвало је на Порти велико негодовање. Пољска је претстављала извесну брану руском продирању према југу, од чега су Турци, од времена Петра Великога, почели ове више зазирати. У Стамболу се није могло желети да се, поред Аустрије, на турској северној граници нађе још једна велика сила, која, као и она прва, показује тежње да се шири на турски рачун и потпаљује Портине хришћанске поданике. Победа рускога кандидата на пољскоме престолу значила је, несумњиво, слабљење пољске отпорне снаге, а са тим непосредно и већу опасност за Турке. Русија, која није имала успеха према Персији и којој су, за време њених борби на подручју око Каспискога Језера, много досађивали Татари из јужне Русије, мада је руска влада у персиском питању имала потпун споразум са Турском, огорчила се против Татара толико да је наредила напад на Азов. То доведе до рата и са Турцима, год. 1736. Аустрија је у то време била савезница Русије. Као и пре, када је била савезница Млетака, она је најпре покушала да посредује. Али, када је, приликом преговора за мир у Немирову, чула шта све Русија тражи од Турске (Азов и Крим за себе, а независност за Влашку и Молдавију под руским протекторатом), она се побојала да се Русија сувише не ојача на домаку Балкана и да не почне још живљу агитацију међу балканским суседима. Стога, мада војнички неспремна и без добра вођа (јер принц Евген беше умро 10./21. априла год. 1735.), и мада изморена борбом са Француском, која јој је нанела великих губитака, ипак се упустила у рат са Турцима. Да је бар била толико мудра па да своју већ и иначе невелику војску концентрише на једном бојишту и да са њом, у часу релативне или локалне надмоћности, изнуди борбу и победу. Уместо тога, из превелике суревњивости према Русији, она је своју војну снагу расцепкала на више страна, ставивши својим вођама као главну дужност да освоје што више.

Махмудови успеси у рату

Реорганизатор Хрватске Крајине, принц Јосиф Хилдбургхаузен, није био нимало срећан као војсковођ у овоме рату. Када је требало кренути у рат против Турака Хилдбургхаузен доби заповедништво над целом војском, крајишком и банском, која је имала да оперише према Босни. Хрватски бан имао је, према томе, бити њему потчињен. Кад Хрвати устадоше живо против те деградације свога бана, Двор одреди да бан и принц буду равноправни. Према тој хрватској војсци, у којој од почетка нема правог јединства у вођству, стојао је на босанској страни одлични везир Али-паша Хећимовић, човек пун личне иницијативе и јаке руке. Год. 1737. продрле су у Босну четири војске аустриске, од којих је само принчева била са више снаге. Све су прошле лоше, Принчеву војску разбили су Турци под Бањом Луком једним смелим препадом, 24. јула год. 1737., и онемогућили сваку даљу аустриску офанзиву на тој страни. Фра Н. Лашванин казује да су том приликом имали много тегоба католички манастири, јер су њихове људе Турци окривљавали за везе с Аустријом. Срби су се држали неједнако. Аустриски пораз под Бањом Луком Лашванин изрично приписује једном »старовирцу«, то јест православном, што је као саветовао Турке куда да ударе. Међутим, на другим странама, видимо како Срби раде с Аустријанцима, али свакако, после лоших искустава у Србији и Угарској, без старог одушевљења, и у Србији, можда, више из страха.

Акција патријарха Арсенија IV

За Аустрију је било најважније то што се за сарадњу са њом, још у пролеће год. 1737., изјаснио тајни збор српских првака, свештених и световних, и патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента. Патријарха су на тај корак могли, углавном, навести ови моменти: 1. што су Турци, после својих великих губитака на крају XVII века, постали много гори него што су били раније; једно стога што је централна власт у Цариграду била знатно попустила, па је локална самовоља, без страха од моћне контроле, могла да узме више маха; и друго што је у очуване земље стигао прилив новог муслиманског становништва, протераног из хришћанима повраћених области, и што је тај елеменат, обескућен и озлобљен, хтео да се наплати на рачун домаћих хришћана; 2. што је Аустрија била хришћанска држава и као таква њему и свештенству, ипак, ближа од Турске; што се у њој већ налазио добар број Срба, и што би здруживање са њима значило прибирање народних снага; и 3. што је Аустрија овог пута била у савезу са Русијом, и што је било изгледа да ће њих две доиста потиснути Турке и извршити ослобођење раје. Сем патријарха Арсенија, за помагање аустриског продирања у јужну Србију био је, како се могло и очекивати, придобијен и католички скопски архиепископ Михаило Сума. Чак је и православни охридски архиепископ Јоасаф био вољан да пристане уз ћесаревце. Од Сумине и Јоасафове сарадње није било никакве користи; Сумини планови беху откривени још пре аустриског похода, а Јоасаф је тражио од Аустрије извесна признања, која му се нису могла остварити без повреде права пећског патријарха. Овом покрету патријарховом нису ипак приступили сви Срби. На збору одржаном у рано пролеће год. 1737. учествовали су само епископи рашки, скопски, штипски и самоковски и световни прваци из Старога Влаха и студеничкога краја. Није било ниједног претставника Босне и Херцеговине и нарочито никога из Црне Горе. После, када је аустриска војска дала знак за акцију, одазвало се патријарховом позиву повише брђана са црногорске границе, из Куча, Васојевића, Пипера, Братоножића, Климената и још неких арнаутских племена; али, правих Црногораца ни тада није било, свакако под утицајем овој акцији непријатељских Млечића.

Нови успеси у рату

Аустриска војска у Србији имала је спочетка извесног успеха, јер Турци нису били спремили довољно својих трупа за отпор. Аустријанци су, помагани од српских устаника, без муке узели Крушевац, Ниш и Нови Пазар. Велике услуге учинио је Аустријанцима у овом крају старовлашки кнез Атанасије Рашковић, који је сам прикупио око себе једну устаничку војску од 1.500 људи. Ипак, поред све патријархове агитације и учествовања знатних првака у покрету, код Срба ни на тој страни није било свуда правога одушевљења. Заповедник аустриске војске у новопазарскоме крају, где је одзив био још понајбољи и агитација патријархова најнепосреднија, тужио се своме шефу како су Срби ту »многобројни и јаки кад би хтели да се скупе и да се од Турака бране; али, за то немају воље«. Режим у северној Србији дао је сада овде своје резултате и светио се осетно. Кад је аустриска војска после пораза под Бањом Луком претрпела и пораз на источноме фронту, под Видином, и открила своје слабе стране, почело је од краја августа год. 1737. њезино повлачење и из Новога Пазара. Када је патријарх Арсеније, који је дизао народ на устанак, 13. августа са 3000 људи дошао пред град Нови Пазар, да се у њему сједини са царевим људима, затекао га је већ напуштена. Уплашен, он је одмах оставио своју војску, и са мало људи нагао у бегство за Аустријанцима, да се и сам спасава од Турака. Његово бегство и аустриско повлачење унели су панику међу људе, и они су потом прсли на разне стране, да се извлачи како ко зна. Падом Ниша у турске руке, 5. октобра, аустриска офанзива била је потпуно сломљена. Убрзо се чак поставило питање хоће ли се царске чете моћи одржати и у северној Србији, коју су држале већ двадесет година, јер су Турци, на почетку рата и сувише потцењивани, показали енергију која је изненадила на све стране. Аустриска војска нашла се према непријатељу, који је због постигнутих успеха добио много вере у се, док је она сама, због лоша вођства и неуспеха, своју веру готово потпуно изгубила. У унутрашњости Турске, после оваког исхода дотадањег ратовања, није више било лако наћи нових савезника међу Србима. Уколико је и било каквих тежња и покрета за везе с Аустријом они су се јављали са других страна, које не беше захватила ратна несрећа из год. 1737. Такав је случај био са Херцеговином, у којој је агитовано за Аустрију и где је 30. маја год. 1738. дошло до једне претставке главнијих људи земље, којом су се нудили цару Карлу.

Ратна срећа беше потпуно оставила Аустрију у овоме рату. Страховита куга проредила је год. 1738. већ и иначе ослабелу војску и унела у њу непоправиму малодушност. Српски војници, који беху у служби Аустрије, или које је требало организовати у нове борбене јединице, били су неуредно или никако плаћани, патили су се много и сигурно нису доприносили да се дигне пали морал. Рат се отегао дуго и доносио је све своје невоље. Свему томе учинио је крај тешки аустриски пораз код Гроцке, 12./23. јула, који је буквално сатро њихову војску. После њега, бечка је влада, 7./18. септембра, склопила са Турцима мир у Београду, који је био пун израз тога пораза и слабости... Тим миром изгубила је Дунавска Царевина цело подручје испод Саве и Дунава; у њеној власти остао је, од тековина добивених у Пожаревцу год. 1718., једино Банат.

Пораз Аустријанаца и пад Београда изазвали су тежак утисак у целој држави цара Карла. Непосредно иза овога догађаја настале су две песме »тужбалице« за Београдом, обе спеване по свој прилици од неких Хрвата. За једну, кајкавску, то је сасвим сигурно; али, и друга, очувана у више српских преписа, потиче готово несумњиво од неког католика, који се у Београду, међу другим, одушевљавао фратрима и каноницима. У овој другој видна је и антинемачка тенденција; уцвељени Београд Немцима овако поручује:

{{|О, проклети Немци и солдати,
Мене ћете често спомињати!
Како ћете мене прегорети,
А Турака спрем себе гледати!}}

Последице нове сеобе Срба

Поновно учествовање једног српског патријарха у рату против Турака и његова агитација да се народ диже на оружје, имали су тешких последица за Србе. Сеоба овога пута није узела ни издалека онакве размере какве је имала она ранија под патријархом Арсенијем III; али, њене последице нису биле мање. Турци су добили јаке разлоге за своје строже поступање према непоузданој раји; а сада као победници могли су, без много обзира, да проведу своје намере до краја и да, у исто време, уплашеној раји покажу како је безизгледно све њено трзање испод наметнутога јарма, и то под вођством њезиних себичних верских старешина, које у првој опасности спасавају своје главе, а народ остављају патњи и невољи. Неколико наших испитивача утврдило је да је процес исламизације после ових догађаја много напредовао. Већ год. 1737. преселили су Турци силом један део Васојевића у Метохију; Клименте су, у своме бегству, допрле делимично чак до Срема, где још и данас у Хртковцима и Никинцима има трагова њихових насеља. Још крајем XVII века Љума је била српска, а отсад тек постаје арнаутска; у Ђаковици и Пећи тек од год. 1737. Арнаути постају потпуни или скоро потпуни господари.

У Санџаку је прво арнаутско насеље, поисламљено, потицало од Климената и било се сместило на Пештеру негде око год. 1700., после прве српске сеобе. Сад арнаутско плављење Санџака узима маха. Село Кабаш звало се раније Село Св. Петра, а Кабашани су (пише Петар Костић) дошли у тај призренски крај »пре 140—160 година«. У Острозубу је још год. 1693. било православних, а сада је читав тај барјак готово искључиво арнаутски. По испитивањима И. Јастребова у Горској Жупи »пре 200 година није било ниједног Турчина«; процес њихова турчења почиње тек после одласка патријарха Арсенија IV. »После бегства Арсенија III Чарнојевића и Арсенија Јовановића српско име тако је било мрско овде да су не само хришћани од страха, но и сами потурчењаци морали узети језик арнаутски за свој, само да се удворе код мухамеданаца«. »На тај начин (приређује Јован Томић) у овим крајевима српски живаљ — који се толико бунио против турске власти; који је трчао у сусрет сваком иноземцу што је хтео да ради против Турака; који је учествовао у свима народним покретима и за толико векова био најбољи бранилац православља — примио је мухамеданство и, оставши заједно са Арнаутима мухамеданцима, постао је Арнауташем и највећим противником и народу из којега је поникао и православљу«.

Руска активност на Балкану

Руски утицај у Црној Гори

Руски духовни и политички утицај на српско друштво током XVIII века само је јачао. Он је духовно био најинтензивнији међу Србима под аустриском влашћу, односно на подручју карловачко-београдске митрополије, где је средином XVIII века, приликом сеоба из Баната у Русију, добио уз то не само политички, него још и изразито антиаустриски значај. Слично јачање рускога утицаја може се утврдити и у Црној Гори, где он, исто тако, уз стално антитурско добија све више и антимлетачко обележје.

Када је иза смрти владике Данила († 4. јануара год. 1735.) његово владичанско место добио његов синовац Сава, миран, повучен и касније пићу одани човек, Млечани су се за извесно време тужили на Црногорце како су непоуздани, и били су им забранили приступ у приморске градове. За владику Саву су знали да је русофил; али, лично на њ нису могли да се туже, јер он је гледао, колико је год могао, да поправи односе у суседству. У рату савезника против Турака год. 1736. до год. 1739. Црна Гора је узела мало учешћа, задржавана у акцији понајвише од Млечана, који су били против тога рата. Год. 1742. кренуо је владика Сава у Русију, по споразуму са збором црногорских главара, да моли за продужење обећане помоћи за Црну Гору, која им се неуредно исплаћује, и да се тамо прикаже као нови духовни главар њен. Царица Јелисавета одредила је да се исплати заостала помоћ и да се владици да и нешто других прилога, и показала је тим известан интерес за далеку Црну Гору и у приликама када се од ње не нада непосредној војничкој сарадњи. По повратку из Русије владика Сава наставља и даље исправне односе са Млечанима, као са непосредним суседима, на које су Црногорци економски били упућени; али, у том наилази на велике тешкоће у својој рођеној земљи. Њих му ствара немирни, амбициозни, сплеткама и авантурама склони синовац Василије, који га је замењивао (1742.—1744.) на Цетињу и после му се придружио као нека врста савладара. Год. 1750. постао је Василије чак и владика уз свога стрица, кога је готово сасвим потиснуо у позадину.

Василије Петровић

Владика Василије даје црногорској политици борбен карактер и обрће се потпуно према Русији. Да лично изложи у Русији своја политичка схватања и да изради њен јаван протекторат над Црном Гором, он је год. 1752., са пуномоћним писмима свога стрица и црногорскога збора, кренуо за Петроград и Москву. У једном писму од 22. априла год. 1753. он је молио тамо да би принципат црногорски (принципатъ черногорской) био унесен у титулу Њеног Царског Величанства (царице Јелисавете), и да би се у повељи о томе, уз Црногорце, поменули и Приморци и Брђани. Дотична повеља имала би да истакне како тај црногорски принципат није ником подложан него само сверусиској самодржици. Том приликом Василије је објавио у Русији, год. 1754., и једну врсту промеморије као Историју о Черној Гори. Тај историско-политички мемоар, имајући да постигне непосредну материјалну корист за Црну Гору и за Василија лично, није водио много обзира о историској истини, како то, уосталом, владика није чинио ни у другим приликама. У Русији је владика овог пута, обавештен о српским сеобама из Баната, преговарао и о томе да тамо преведе и нешто Црногораца, од којих би се образовао засебан пук, и добио је за то царску дозволу.

Литература


Списак султана Османског царства