Битка на Јеловој гори — разлика између измена

Пређи на навигацију Пређи на претрагу
У бици на Јеловој гори партизански [[Први пролетерски корпус НОВЈ|Први пролетерски корпус]] разбио је 9. септембра 1944. четничку главнину. Након што су партизани 1. септембра заузели [[Пожега (Србија)|Пожегу]], уследио је четнички противудар. Четници су 5. септембра овладали Пожегом и током наредних дана наставили потискивање снага НОВЈ. Након четири дана повлачења, партизани су енергичним противнападом 9. септембра на Јеловој гори разбили ојачану [[Четврта група јуришних корпуса|Четврту групу јуришних корпуса ЈВуО]] под командом [[Драгослав Рачић|Драгослава Рачића]].{{sfn|Миловановић|1991|pp=}} Након битке уследило је гоњење четника који су се повлачили према северу.
 
За време битке десио се проглас краља [[Петар II Карађорђевић|Петра II]] да се све четничке јединице приступе у партизане.{{sfn|Tomasevich|1975|pp=}} У бици на Јеловој гори, партизани су нанели су потпун пораз националним снагама, чиме је исход битке за Србију решен. У гоњењу четника, партизани су 13. септембра опколили њихову Врховну команду. Први пук [[Српски добровољачки корпус (Други светски рат)|СДК]] је успео да спречи да партизани не заробе Михаиловића, али су партизани успели да заплене комплетну архиву Врховне команде. После пораза на Јеловој гори већина четничких јединица се пребацила у Босну. Након битке на Јеловој гори, [[Драгољуб Михаиловић|Дража Михаиловић]] и његове јединице престали су бити политички и војни фактор у Србији. Убрзо након битке је уследило [[Ослобођење Ваљева септембра 1944.|ослобођење Ваљева]].{{sfn|Миловановић|1991|pp=}}
 
== Позадина ==
{{main|Битка за Србију}}
Након [[капитулација Италије|капитулација Италије]], ситуација на југословенском ратишту се драматично преокренула у партизанску корист. Партизани су од италијанске војске запленили велике количине оружја. Британско и америчко призанавање партизана за једину савезничку силу на [[Техеранска конференција|Техеранској конференцији]] дала је нови полет партизанским јединицима. Са пролећа 1944. почела је да стиже и савезничка војна и материјална помоћ. На [[Источни фронт (Други светски рат)|Источном фронту]], Црвена армија је брзо неутралисала [[Румунија|Румунију]] и [[Бугарска|Бугарску]] и приближавала се југословенској граници.
 
Са друге стране, четници Драгољуба Михаиловића су све више били упућенији да сарађују са немачким и квинслиншким јединицима, иако су ту сарадњу покушавали да сакрију. Немачки генерали и дипломате су предлагали [[Хитлер]]у да више користе четнике, али је Хитлер дозвољавао само локалну сарадњу, страхујући да ће четници ипак једног трена променити страну и почети да нападају Немце. Осим проблема са оружјем и муницијом који су покушавали да реше сарадњом са Немцима, четници су организационо далеко заостајали за партизанима. Насупрот партизанима који су давно имали организоване мобилне [[дивизија|дивизије]], четници су још били организовани у статичне [[бригада|бригаде]] везане за крај из кога потичу.{{sfn|Tomasevich|1975|pp=}} Даље, четнички корпуси су се састојали из две до пет бригада и у најбољем случају су имали највише 2.000 људи, док су честонеки имали тек неколико стотина лоше наоружаних, и обучених припадника. Са друге стране, партизански корпуси су се састојали из најмање две дивизије од којих је свака имала неколико хиљада добро наоружаних и прекаљених бораца.
 
Након [[Продор НОВЈ у Србију пролећа 1944.|првог неуспелог партизанског покушаја продора у Србију]], Михаиловић је приступио реорганизацији четничких јединица, образујући групе корпуса и групе јуришних корпуса. Групе јуришних корпуса су образоване од најбољих четничких јединица и стављене под команду једног заповедника. Најистакнутија оваква јединица је била [[Четврта група јуришних корпуса]] образована јуна 1944. и стављена под команду мајора [[Драгoслав Рачић|Драгослава Рачића]].{{sfn|Tomasevich|1975|pp=413}}
 
Одлазак чланова британских војних мисија и дефинитиван прекид британских односа са четницима у мају 1944. још више су отежали Михаиловићев положај. Извесну наду пружало му је присуство америчких обавештајаца у његовом штабу да га барем Американци неће препустити партизанима и Црвеној армији. Како је морао да ојача положај, Михаиловић је наредио да се оборени амерички пилоти [[Операција Ваздушни мост|скупе на Равну гору]] и са аеродрома у [[Прањани]]ма евакушиу. Наде у америчку помоћ су се појачале доласком америчког обавештајца [[Роберт Макдауел|Роберта Макдауела]]. Макдауел је имао задатак да организује прозападне снаге у источној Европи и спречи да Црвена армије буде та сила која ће протерати Немце. Међутим, он је долазио у незваничној мисији коју је организовао шеф [[Уред за стратешке услуге|Уреда за стратешке услуге]] [[Вилијам Донован]], а не као званични представник председника Рузвелта или америчке војске. Макдауелова уверавања да ће се Американци искрцати на јадранској обали и спречити Михаиловићев пораз су била без покрића; управо су Американци били ти који су се супротстављали отварању [[Западни фронт (Други светски рат)|Западног фронта]] било где другде у Европи осим у [[Француска|Француској]].{{sfn|Tomasevich|1975|pp=}}
До одлучујуће битке је дошло између [[1. пролетерска дивизија|1. пролетерске]] и делова [[6. личка дивизија|6. личке дивизије]] против главнине четника је дошло 9. септембра. Четници су претрпели тешке губитке и натерани су у бекство. Драгољуб Михаиоловић и четничка Врховна команда су се повлачиле у правцу [[Маљен]]а, [[Повлен]]а и [[Сувобор]]а и тиме отворили пут партизанима према [[Ваљево|Ваљеву]].{{sfn|Стефановић|1984|pp=287}}
 
Борци 3. личке бригаде су наступали преко Маљена 11. септембра када су угледали четничку колону са воловским запрегама која се кретала од [[Планиница (Мионица)|Планинице]] ка [[Брежђе|Брежђу]]. Не знајући да се у колони налази Драгољуб Михаиловић, четничка Врховна команда, Централни национални комитет и америчка војна мисија, партизани су кренули у напад. Један део бригаде је упућен да пресече одступање четницима, другом делу је упућен да зузме положаје за напад са зачеља, а главнина бригаде је остала у центру. Главнима бригаде је помислила да су партизани који трче да заузму положаје заправо четници у бегу, па је отворила ватру на њих. Ово је узбунило четнике који су почели да напуштају своју колону и беже према [[Мионица|Мионици]]. Известан број четника је остао у колони, али су они брзо савладани. Тако су партизанима у руке пале архиве четничке Врховне команде и Централног националног комитета.{{sfn|Орловић|1990|pp=424}}
 
Партизани су наставили да гоне ову групу четника и 13. септембра опколили су Михаиловића на сектору
[[Дивци (Ваљево)|Дивци]]—Мионица. Нашавши се у врло опасној ситуацији, Михаиловић је радиом позвао у помоћ [[Коста Мушицки|Косту Мушицког]], команданта СДК. Мушицки је наредио одмах телефонски издао нарећење деловима Првог пука СДК из Ваљева да крену Михаиловићу у помоћ. Љотићевци су стигли у последњи час и знатно помогли четницима и Михаиловићу да се извуку из партизанског обруча и уз љотићевску пратњи немачким аутомобилима упуте према [[Коцељева|Коцељеви]].{{sfn|Стефановић|1984|pp=287}}{{sfn|Орловић|1990|pp=424-425}}
 
Партизани су 14. септембра [[Ослобођење Ваљева септембра 1944.|напали осовински гарнизон у Ваљеву]] и ослободили га до 18. септембра.

Мени за навигацију