Пређи на садржај

Привремено народно представништво Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца — разлика између измена

нема резимеа измене
 
== Привремено народно представништво ==
{{...}}
После прокламованог уједињења и образовања [[Прва влада Стојана Протића|првог кабинета]] [[Краљевина Југославија|Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца]], указом од [[24. фебруар]]а 1919, сазвано је Привремено народно представништво за први март 1919 y [[Београд]]у.
 
Уопште узевши y целокупном раду Привременог народног претставништва веома јe карактеристичан однос између владе и Народног претставништва. Народни посланици савесно и до крајњих граница користили су своја права y вршењу мандата. Над радом владе осећао сe пун надзор Претставништва. Небројене интерпелације упућиване су свакодневно на чланове Министарског савета. Кратким питањима и тражењем обавештења од појединих министара пропраћен јe велики део седнице пленума. Министри су такође са своје стране најчешће одмах примали дискусију и тако личном увиђавношћу и осећајем одговорности пред Народном скупштином јачали ауторитет Народног претставништва.
 
Па уз све то, рад y Привременом народном претставништву није текао глатко и без трзавица, нарочито стога што су често мењане владе и што није било једног устаљеног односа међу странкама, јер није било завршено страначко претапање и превирање. Ради тога јe Привремено народно претставништво имало дуже паузе нерада, нарочито y временима министарских криза. Прва таква дужа пауза била јe од 11. априла до 6. маја 1919, a после ње рад јe настављен живљим темпом све до пада кабинета Стојана Протића, што јe саопштено Народној скупштини на седници од 4. августа 1919. Протићев кабинет демисионирао јe што су, између министра претседника Стојана Протића и министра унутрашњих послова Светозара Прибићевића, наступили неспоразуми који су искључивали заједнички рад. Ти односи, према обавештењу које јe Народном претставништву y мотивацији своје странке дао Протић, постали су „ненормални и без потребног узајамног поверења", a сем тога избиле су и друге несугласице, од којих јe нарочито било тешко питање епископске столице y [[Ђаково|Ђакову]]. На тај начин престао јe да функционише први заједнички кабинет a њега јe 16. августа 1919. заменио кабинет [[Љубомир Давидовић|Љубомира Давидовића]]. Влада Љубомира Давидовића била јe коалициона, [[Демократска странка (Југославија)|демократско]]-[[Југословенска социјалдемократска странка|социјалистичка]], и y њој није било претставника других политичких странака.
 
Кабинет Љубомира Давидовића претставио сe Народном претставништву једном опширном декларацијом која јe предвиђала убрзан рад Народног претставништва, настављање послова који сe имају завршити пре избора за Уставотворну скупштину и рад на унутрашњим реформама. Декларација изражава наду да ће Конференција мира признати Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца све њене интересе. „Ми немамо ништа да исправљамо y својим гледиштима и захтевима", каже сe y декларацији. „Наша јe дужност да их бранимо, до краја, свуда где су угрожени. Ми живо саосећамо са још неуједињеном браћом из свих наших крајева која су гоњена због њихове љубави према своме народу". Влада ће настојати да сe што пре изађе из досадашњег провизориума y коме сe земља налази. Међутим јe y октобру 1919. поново избила криза владе, па јe кабинет Давидовићев морао да демисионира, али јe убрзо састављена нова Давидовићева влада, на својој претходној основи, са врло малим личним изменама.
 
За време трајања овога демократскосоцијалистичкогдемократско-социјалистичког кабинета, Привремено народно претставништво мало јe радило, a влада јe намеравала да га потпуно распусти и да одмах распише изборе за Уставотворну скупштину. То гледиште владе Љубомира Давидовића нису заступали и остали фактори, a против њега су биле и све странке које су стајале y опозицији према влади Давидовића, па јe Давидовић демисионирао a нову владу образовао јe поново Стојан Протић 19. фебруара 1920. Влада Стојана Протића претставила сe Привременом народном претставништву на седниццседници која јe одржана 5. марта, једном декларацијом y којој сe нарочито истиче да прошла влада није радила са Привременим народним претставништвом, па јe оно било одгађано од рока до рока. Давидовићева влада предложила јe 14. фебруара Круни, да сe Привремено народно претставништво распусти и распишу избори за Уставотворну скупштину, ради тога што јe рад са Привременим претставништвом сматрала не само као немогућ, већ и као штетан. Влада која сe претставља Привременом претставништву стоји на гледишту, да јe немогуће и штетно распуштати сада Привремено народно претставништво. Све дотле, док то Претставништво не изради оно што јe потребно за Уставотворну скупштину оно не може бити распуштено. Томе сe противи и дата реч Наследника Престола од 24. децембра 1918, за коју су одговорни и сви саветници Круне, и они са деснице и они са левице, јер су јe премапотписали. Распуштати сада Привремено народно претставништво било би противно и свим принципима модерне демократске државе, јер сe не би смело догодити да сe Уставотворна скупштина изабере на основу једног октроисаног изборног реда, који би влада промулговала без контроле парламентарног тела. У декларацији владе Стојана Протића наводи сe све оно што треба да буде посвршавано пре расписивања избора за Уставотворну скупштину.
 
После тога влада јe намеравала да настави рад са Привременим народним претставништвом, али су околности ипак биле такве да сe на стваран рад за дуже времена није могло прећи. Средином априла 1920. избио јe штрајк на железницама и бродовима, па Народна скупштина није радила, јер посланици нису могли да допутују y Београд. Како сe, међутим, влада Стојана Протића y Народном претставништву ослањала на претставнике и присталице Народне радикалне странке, и на претставнике неких мањих политичких странака из Хрватске и Далмације, рад y Народном претставништву није могао тећи глатко, јер јe опозиција била и велика и снажна. Крајем априла y Народном претставништву почела јe опструкција коју су вршиле опозиционе странке, a она сe продужила и y току првих дана месеца маја. Опструкција јe била тако организована да сe седнице Претставништва од 27 и 28 априла и 3, 5, 7, 12 и 14 маја нису уопште могле одржати, јер сe увек констатовало да нема кворума за рад. Влада Стојана Протића такође није долазила на седнице, y знак протеста, о чему јe претседништво Привременог народног претставништва било писмено обавештено. У томе акту, датираном 28. априла 1920, шеф владе Стојан Протић писао јe: „Не желећи, y интересу парламента и земље, извргавати ни парламенат ни земљу поново призорима којима јe Привремено народно претставништво било до сада позорница, a земља наша сведок, a сагласно са мислима изложеним y мом експозеу о политичкој ситуацији, поднесеном Њ. В. Наследнику Престола, Краљевска влада не може под таквим околностима долазити y седнице Народног претставништва све дотле, док опозиција буде остала при томе своме држању".
 
Народно претставништво наставило јe рад 19. маја али и овај пут чланови владе нису присуствовали седници. Неко лико дана доцније влада Стојана Протића демисионирала јe, па јe образован кабинет др. Миленка Веснића који јe био концентрациони и y коме су били претставници свих главнијих политичких странака. Веснићева влада претставила сe Народном претставништву 26. маја 1920 декларацијом која јe наглашавала да јe први, основни и једини владин циљ припремање Устава за Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца и свршавање предрадњи за Уставотворну скупштину. Ради тога јe Народно преставништво одмах прешло на претрес изборног закона за Уставотворну скупштину, радећи y исто време и неке друге важније законске основе. Тај рад настављен јe и после пада прве и образовања друге владе др. Миленка Веснића, што јe извршено y другој половини августа 1920.
<ref>[http://www.dlib.si/details/URN:NBN:SI:DOC-1NOTCT4O/?=&query=%27rele%253dknjige%27&pageSize=25&flanguage=scc ЈУГОСЛОВЕНСКЕ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ И САБОРИ (ст. 341 — 348)]</ref>
 
У току маја, јуна, јула, августа и септембра, Народно претставништво одржало јe више седница. Како јe крајем априла умро претседник Привременог народног претставништва Драгољуб Павловић, y току септембра извршен јe понован избор претседништва, пa јe за претседника био изабран др. Станојло Вукчевић, за II потпретседника Адолф Рибникар, a за секретара Херубин Шегвић. Рад јe настављен све до 22. октобра, када су седнице биле одгођене пристанком Народног претставништва које сe после тога није више ни састајало јер јe било распуштено, a избори за Уставотворну скупштину заказани су за 28. новембар 1920.
 
Привремено народно претставништво одржало јe 137 редовних састанака, a за време његова рада донесени су ови закони: закон о изједначењу календара; ** закона о обустави и извршењу y току рокова; закон о Универзитету y Љубљани; ** закона о Универзитету; закон о признању погодаба за стицање адвокатског и јавног бележништва; ** закона о народним школама; ** закона о пороти; * закона мораториуму; закон о бањама, минералним и топлим водама; закон о изборима народних посланика за Уставотворну скупштину; буџетске дванаестине за мај, јуни и јули 1920; закон о држављанству; буџетске дванаестине за јули, август и септембар 1920; закон о уговору о миру између савезничких сила и Немачке; закон о уговору о миру између савезничких сила и Бугарске; и аутономни правилник о пословном реду y Привременом народном претставништву.<ref>[http://www.dlib.si/details/URN:NBN:SI:DOC-1NOTCT4O/?=&query=%27rele%253dknjige%27&pageSize=25&flanguage=scc ЈУГОСЛОВЕНСКЕ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ И САБОРИ (ст. 341 — 348)]</ref>
 
== Извори ==