Папа Гргур IV — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Новија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нова страница: {{Папа | име = Папа Гргур IV | слика = Pope Gregory IV.jpg | ширина_слике = 250п | опис_сли…
(нема разлике)

Верзија на датум 5. октобар 2015. у 12:58

Папа Гргур IV
Гргур IV
Лични подаци
Датум рођењаоко 795.
Место рођењаРим, Папска држава
Датум смрти25. јануар 844.
Место смртиРим, Папска држава
Место укопаБазилика Светог Петра
Папа
Понтификатоктобар 827. - 25. јануар 844.
ПретходникПапа Валентин
НаследникПапа Сергије II


Гргур IV (латински: Gregorius IV; око 795 - 25. јануар 844) је био 101. папа од октобра 827. године до своје смрти[1].

Рани живот

Гргур је био син римског патриција Јована[2]. У црквену службу ступио је током понтификата папе Паскала I. Гргур је био кардинал Базилике Светог Марка у Риму[3]. Као и његов претходник, Гргур је изабран од стране племства. Једногласно је изабран као најдостојнији да преузме титулу епископа Рима. Упркос противљењу, Гргур је постављен за папу у Латеранској палати након одржаних избора октобра 827. године[4]. Освећење је, међутим, одложено до 29. марта 828. године када је избор Гргура за папу потврђен од стране светоримског цара Луја II. Ово одлагање је у складу са документом познатим као Constitutio romana кога је 817. године донео Лотар I[5]. У складу са овим документом, католичка црква стављена је у подређени положај у односу на Каролиншко царство. Избор папе није могао бити пуноважан без присуства цара.

Понтификат

Гргур прима књигу од Рабана Маура

Грађански рат у Каролиншком царству

Понтификат папе Гргура поклапа се са грађанским ратом у Каролиншком царству између унука Карла Великог (синова Лудвига Побожног), Лотара I, Пипина I Аквитанског и Лудвига I Немачког. Лудвигу се 823. године родио син Карло Ћелави коме је 829. године отац преписао територије Аламанију, Алзас, Рецију и део Бургундије[6]. Ове територије биле су преписане старијем Лудвиговом сину Лотару. Тако је избио грађански рат. Гргур је критиковао Карла Ћелавог због те одлуке (829. године)[7]. Следеће године је Гргур наложио Лују I да своју жену Јудиту ослободи заточеништва у манастиру[8].

Грађански рат поново се распламсао на Ускрс 833. године. Гргур је стао на страну Лотара тражечи од њега да се измири са оцем. Намеравао је да напусти Рим и лично се придружи Лотару надајући се да ће његово присуство довести до склапања мира[9]. Неки франачки епископи побунили су се против папе и претили су његовим свргавањем[10]. Војске Луја и Лотара среле су се у близини Колмара 24. јуна 833. године. Гргур је покушао да преговара, али му то није успело. Луја су напустиле његове присталице те је он приморан на безусловну предају[11]. Лотар је проглашен за цара, док је Луј свргнут и понижен. Гргур се након ових догађаја вратио у Рим. Луј је повратио престо 834. године[12]. Гргур је успео да га убеди да су његове намере биле часне и да је покушао да мирно реши сукоб између Лудвига Побожног и његових синова. Након овог неуспеха, Гргур се до краја свог понтификата посветио унутрашњим црквеним питањима[13]. Неколико пута је покушавао да измири Лудвигове синове све до 843. године када је Верденским споразумом постигнут трајан мир.

Грађевински подухвати и верска питања

Гргур је допринео архитектонском развоју Рима. Године 833 потпуно је обновио цркву Светог Марка у Риму украсивши зидове мозаицима у византијском стилу[14]. Обновио је атријум базилике Светог Петра и пренео је у њу тело папе Гргура I Великог. Из римских катакомби пренео је у новоизграђене капеле тела Светог Севастијана, Тибуртија и Горгонија[15]. Подигао је олтар у цркви Свете Марије у Трастеверу и основао је манастир у близини цркве[16]. Поправио је Трајанов аквадукт који је оштећен током понтификата папе Лава III[17]. Обновио је делове луке Остије оштећене приликом напада Сарацена и преименовао ју је у Грегориополис[18].

Гргуров понтификат поклапа се са крајем Иконоборства у Византијском царству[19]. Гргур је промовисао прославу празника Свих светих у оквиру Каролиншког царства[20]. Поставио је Ансгара, "Апостола севера", на место хамбуршко-бременског архиепископа 832. године[21]. Послао је 31. марта 837. године палијум архиепископу у Салцбургу.

Гргур је умро 25. јануара 844. године[22]. Сахрањен је у Базилици Светог Петра. Наследио га је папа Сергије II.

Референце

  1. ^ Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company. 1913.
  2. ^ Mann, pg. 190; DeCormenin, pg. 218
  3. ^ Mann, pg. 189
  4. ^ Hughes, Philip, History of the Church, Vol II (1948), pg. 183
  5. ^ Levillain, pg. 644
  6. ^ Karl F. Morrison, "The Gold Medallions of Louis the Pious and Lothaire I and the Synod of Paris (825)" Speculum 36.4 (October 1961:592–599)
  7. ^ Mann, pg. 194
  8. ^ Mann, pgs. 195-196
  9. ^ Mann, pgs. 197-198
  10. ^ Mann, pgs. 199-200; DeCormenin, pg. 219
  11. ^ Mann, pgs. 202-203
  12. ^ DeCormenin, pg. 220
  13. ^ Levillain, pg. 644; Mann, pgs. 204-205
  14. ^ Mann, pgs. 189-190
  15. ^ Goodson, Caroline, The Rome of Pope Paschal I (2010), pg. 278
  16. ^ Mann, pg. 218
  17. ^ Mann, pg. 217
  18. ^ Mann, pg. 216; DeCormenin, pg. 219
  19. ^ Mann, pgs. 212-213
  20. ^ Mann, pg. 230
  21. ^ Mann, pgs. 219-220
  22. ^ Levillain, pg. 644

Литература

  • Levillain, Philippe, The Papacy: Gaius-Proxies, Routledge (2002)
  • Mann, Horace K., The Lives of the Popes in the Early Middle Ages, Vol. II: The Popes During the Carolingian Empire, 795-858 (1906)
  • DeCormenin, Louis Marie; Gihon, James L., A Complete History of the Popes of Rome, from Saint Peter, the First Bishop to Pius the Ninth (1857)


Папа
858-867
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Папа_Гргур_IV&oldid=11313417”