Константин Диоген — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м Разне исправке; козметичке измене
Autobot (разговор | доприноси)
м Разне исправке
Ред 29: Ред 29:
== Устанак комитопула ==
== Устанак комитопула ==
[[Датотека:First Bulgarian Empire (976-1018).png|250px|мини|лево|Устанак комитопула (976-1018)]]
[[Датотека:First Bulgarian Empire (976-1018).png|250px|мини|лево|Устанак комитопула (976-1018)]]
Константин Диоген је први познати припадник знамените византијске кападокијске породице Диоген која је играла значајну улогу у политичком животу Византије 11. века{{sfn|Kazhdan|1991|p=627}}. Каријеру је започео у служби византијског цара [[Василиј II Бугароубица|Василија II]] (976-1025) као заповедник западне тагме у последњим годинама [[Устанак комитопула|устанка комитопула]]{{sfn|Kazhdan|1991|p=627}}. Учествовао је у одлучујућој [[Битка на Беласици|бици на Беласици]] (29. јул 1014. године) у којој је [[Самуило (цар)|Самуилова]] војска доживела коначан пораз{{sfn|Stephenson|2000|p=71}}. Самуило је умро убрзо након пораза код Беласице. Наследио га је син [[Гаврило Радомир]] који је преко неког једноруког Ромеја послао поруку цару Василију којом је обећавао своју подчињеност и покорност<ref>Византијски извори 3, pp. 113</ref>. Василије је посумњао у писмо и послао је војску у [[Алмопија|област Моглена]]. На њеном челу налазили су се [[Нићифор Ксифија]] и Константин Диоген који је тада већ заузимао положаја стратега [[Солун]]а на коме је заменио преминулог [[Теофилакт Вотанијат|Теофилакта Вотанијата]]<ref>Византијски извори 3, pp. 114</ref>. Диоген је са војском опљачкао земљу и опсео град Моглен. Византијска војска успела је да пробије зидине града након чега се становништво предало. У Моглену је ухваћен и кавхан Дометијан који је био веома близак цару Гаврилу Радомиру. Ухваћен је и "архонт" (поглавар области у овом случају) Илица и многе друге велможе. Цар нареди да се тврђава запали<ref>Византијски извори 3, pp. 115</ref>. Убрзо је освојена и тврђава Енотија.
Константин Диоген је први познати припадник знамените византијске кападокијске породице Диоген која је играла значајну улогу у политичком животу Византије 11. века{{sfn|Kazhdan|1991|p=627}}. Каријеру је започео у служби византијског цара [[Василиј II Бугароубица|Василија II]] (976-1025) као заповедник западне тагме у последњим годинама [[Устанак комитопула|устанка комитопула]]{{sfn|Kazhdan|1991|p=627}}. Учествовао је у одлучујућој [[Битка на Беласици|бици на Беласици]] (29. јул 1014. године) у којој је [[Самуило (цар)|Самуилова]] војска доживела коначан пораз{{sfn|Stephenson|2000|p=71}}. Самуило је умро убрзо након пораза код Беласице. Наследио га је син [[Гаврило Радомир]] који је преко неког једноруког Ромеја послао поруку цару Василију којом је обећавао своју подчињеност и покорност<ref>Византијски извори 3. pp. 113.</ref>. Василије је посумњао у писмо и послао је војску у [[Алмопија|област Моглена]]. На њеном челу налазили су се [[Нићифор Ксифија]] и Константин Диоген који је тада већ заузимао положаја стратега [[Солун]]а на коме је заменио преминулог [[Теофилакт Вотанијат|Теофилакта Вотанијата]]<ref>Византијски извори 3. pp. 114.</ref>. Диоген је са војском опљачкао земљу и опсео град Моглен. Византијска војска успела је да пробије зидине града након чега се становништво предало. У Моглену је ухваћен и кавхан Дометијан који је био веома близак цару Гаврилу Радомиру. Ухваћен је и "архонт" (поглавар области у овом случају) Илица и многе друге велможе. Цар нареди да се тврђава запали<ref>Византијски извори 3. pp. 115.</ref>. Убрзо је освојена и тврђава Енотија.


=== Рат против Јована Владислава ===
=== Рат против Јована Владислава ===
[[Датотека:Byzantine during the reign of Basil II sr.svg|250px|мини|Византијско царство након Василијеве реокупације Балкана]]
[[Датотека:Byzantine during the reign of Basil II sr.svg|250px|мини|Византијско царство након Василијеве реокупације Балкана]]
У касну јесен 1016. године, Василије је покренуо поход ка Софији. Скоро три месеца провео је у неуспешној опсади Пернике након чега је у пролеће 1017. године освојио тврђаву Лонгон (северно од Костура). Одатле је упутио [[Давид Аријанит|Давида Аријанита]] и Константина Диогена у Пелагонијске равнице (која је већим делом била у саставу државе [[Јован Владислав|Јована Владислава]]). Диоген и Аријанит заробили су велики број непријатеља у свом походу на Пелагонију<ref>Византијски извори 3, pp. 120</ref>. Јован је за то време покушавао склопити савез са Пегенезима, али, како му то није успело, у повратку је опсадом заузео тврђаву Сетину где су се налазили Самуилови дворци. Диоген је у међувремену постављен за заповедника тагме Схола запада и, са одредом војника из Солунске теме, послат је на Владислава. Јован Владислав му је поставио заседу, али се пред мноштвом непријатеља морао повући. Диоген је за њима кренуо у потеру и, у [[Битка код Сетина|сукобу]] је убио много, а заробио преко 200 тешко наоружаних војника, коње и пртљаг Јована Владислава и његовор нећака<ref>Возантијски извори 3, pp. 122-123</ref>. Јован Владислав је након овог пораза предузео опсаду Драча приликом које је и погинуо 1018. године.
У касну јесен 1016. године, Василије је покренуо поход ка Софији. Скоро три месеца провео је у неуспешној опсади Пернике након чега је у пролеће 1017. године освојио тврђаву Лонгон (северно од Костура). Одатле је упутио [[Давид Аријанит|Давида Аријанита]] и Константина Диогена у Пелагонијске равнице (која је већим делом била у саставу државе [[Јован Владислав|Јована Владислава]]). Диоген и Аријанит заробили су велики број непријатеља у свом походу на Пелагонију<ref>Византијски извори 3. pp. 120.</ref>. Јован је за то време покушавао склопити савез са Пегенезима, али, како му то није успело, у повратку је опсадом заузео тврђаву Сетину где су се налазили Самуилови дворци. Диоген је у међувремену постављен за заповедника тагме Схола запада и, са одредом војника из Солунске теме, послат је на Владислава. Јован Владислав му је поставио заседу, али се пред мноштвом непријатеља морао повући. Диоген је за њима кренуо у потеру и, у [[Битка код Сетина|сукобу]] је убио много, а заробио преко 200 тешко наоружаних војника, коње и пртљаг Јована Владислава и његовор нећака<ref>Возантијски извори 3. pp. 122-123</ref>. Јован Владислав је након овог пораза предузео опсаду Драча приликом које је и погинуо 1018. године.


== Управник Сирмија ==
== Управник Сирмија ==
[[Датотека:Ahtum sermon03 01.png|250px|мини|лево|Држава Сермона, Диогеновог претходника]]
[[Датотека:Ahtum sermon03 01.png|250px|мини|лево|Држава Сермона, Диогеновог претходника]]
Мали број обласних господара пружао је отпор Василију; већина му је отварала капије. Василије је достојанственике који су прешли на његову страну великодушно награђивао. Хрватска племена мирно су признала византијску врховну власт. Отпор је пружао само [[Сермон]], македонски намесник Сирмија (касна јесен 1018). Константин Диоген је постављен за архонта и одређен за команданта византијске војске која је ратовала око Сирмија. Диоген је град заузео на превару. Позвао је Сермона на састанак на реци Сави. Сермонову пратњу је, по договору, чинило тројица слуга. На састанку је Диоген извадио нож и убио Сермона<ref>Историја српског народа 1, pp. 173-4</ref>. Сермонова удовица отворила је Диогену капије града, а за узврат је послата у Цариград где се оженила за неког византијског великодостојника. Диоген је постављен да управља новоосвојеном облашћу<ref>Византијски извори, том 3, pp. 139-140</ref>.
Мали број обласних господара пружао је отпор Василију; већина му је отварала капије. Василије је достојанственике који су прешли на његову страну великодушно награђивао. Хрватска племена мирно су признала византијску врховну власт. Отпор је пружао само [[Сермон]], македонски намесник Сирмија (касна јесен 1018). Константин Диоген је постављен за архонта и одређен за команданта византијске војске која је ратовала око Сирмија. Диоген је град заузео на превару. Позвао је Сермона на састанак на реци Сави. Сермонову пратњу је, по договору, чинило тројица слуга. На састанку је Диоген извадио нож и убио Сермона<ref>Историја српског народа 1. pp. 173-4</ref>. Сермонова удовица отворила је Диогену капије града, а за узврат је послата у Цариград где се оженила за неког византијског великодостојника. Диоген је постављен да управља новоосвојеном облашћу<ref>Византијски извори, том 3. pp. 139-140</ref>.


На печату Константина Диогена, управник Сирмија титулише се као стратег Србије. Проблем постојања теме Србије након Василијеве реокупације Балкана веома је сложен. У изворима се чак три пута спомињу заповедници Србије са рангом стратега. Стратег Србије помиње се и на два печата чија је аутентичност несумњива. Први је припадао Константину, дуксу Солуна, Бугарске и Србије, а други Константину Диогену. Трећа индиција повезана је са извесним Љутовидом, стратегом Србије и Захумља; историјском личношћу из прве половине 11. века, иначе захумским кнезом. Постоје два објашњења. Прво је да је тема Сирмиј била позната и под именом Србија, а друга је да је у Рашкој постојао византијски војни гарнизон под заповедништвом дукса Бугарске који стога своју титулатуру уноси у Србију<ref>Историја српског народа 1, pp. 172-174</ref>.
На печату Константина Диогена, управник Сирмија титулише се као стратег Србије. Проблем постојања теме Србије након Василијеве реокупације Балкана веома је сложен. У изворима се чак три пута спомињу заповедници Србије са рангом стратега. Стратег Србије помиње се и на два печата чија је аутентичност несумњива. Први је припадао Константину, дуксу Солуна, Бугарске и Србије, а други Константину Диогену. Трећа индиција повезана је са извесним Љутовидом, стратегом Србије и Захумља; историјском личношћу из прве половине 11. века, иначе захумским кнезом. Постоје два објашњења. Прво је да је тема Сирмиј била позната и под именом Србија, а друга је да је у Рашкој постојао византијски војни гарнизон под заповедништвом дукса Бугарске који стога своју титулатуру уноси у Србију<ref>Историја српског народа 1. pp. 172-174</ref>.


== Последње године и смрт ==
== Последње године и смрт ==
Ред 52: Ред 52:
* Историја српског народа 1, група аутора, Српска књижевна задруга, Београд (1999), друго издање
* Историја српског народа 1, група аутора, Српска књижевна задруга, Београд (1999), друго издање
* Византијски извори за историју народа Југославије, том 3, Научно дело, Београд (1966)
* Византијски извори за историју народа Југославије, том 3, Научно дело, Београд (1966)
* Norwich, John Julius (1993), Byzantium: The Apogee, Penguin. {{page|year=|id=ISBN 0-14-011448-3|pages=}}
* Norwich, John Julius , Byzantium: The Apogee, Penguin. {{page|year=1993|id=ISBN 0-14-011448-3|pages=}}
* {{cite book|last=Garland|first=Lynda|title=Byzantine Empresses: Women and Power in Byzantium, AD 527–1204|year=1999|location=New York and London|publisher=Routledge|isbn=978-0-415-14688-3|url=http://books.google.com/books?id=6JY2fpMTkKwC|ref=harv}}
* {{cite book|ref= harv|last=Garland|first=Lynda|title=Byzantine Empresses: Women and Power in Byzantium, AD 527–1204|year=1999|location=New York and London|publisher=Routledge|isbn=978-0-415-14688-3|url=http://books.google.com/books?id=6JY2fpMTkKwC|ref=harv}}
* {{cite book|last=Guilland|first=Rodolphe|title=Recherches sur les Institutions Byzantines, Tome I|location=Berlin|publisher=Akademie-Verlag|year=1967|language=French|ref=harv}}
* {{cite book|ref= harv|last=Guilland|first=Rodolphe|title=Recherches sur les Institutions Byzantines, Tome I|location=Berlin|publisher=Akademie-Verlag|year=1967|language=French|ref=harv}}
* {{cite book|last=Holmes|first=Catherine|title=Basil II and the Governance of Empire (976–1025)|location=Oxford|publisher=Oxford University Press|year=2005|isbn=978-0-19-927968-5|url=http://books.google.com/books?id=_h3_c0U1jVoC|ref=harv}}
* {{cite book|ref= harv|last=Holmes|first=Catherine|title=Basil II and the Governance of Empire (976–1025)|location=Oxford|publisher=Oxford University Press|year=2005|isbn=978-0-19-927968-5|url=http://books.google.com/books?id=_h3_c0U1jVoC|ref=harv}}
* {{cite encyclopedia|editor-last=Kazhdan|editor-first=Alexander|editor-link=Alexander Kazhdan|encyclopedia=[[The Oxford Dictionary of Byzantium]]|location=New York and Oxford|publisher=Oxford University Press|year=1991|isbn=978-0-19-504652-6|ref=harv}}
* {{cite encyclopedia|editor-last=Kazhdan|editor-first=Alexander|editor-link=Alexander Kazhdan|encyclopedia=[[The Oxford Dictionary of Byzantium]]|location=New York and Oxford|publisher=Oxford University Press|year=1991|isbn=978-0-19-504652-6|ref=harv}}
* {{cite encyclopedia | editor1-last=Lilie| editor1-first = Ralph-Johannes | editor2-last=Ludwig| editor2-first = Claudia | editor3-last=Zielke| editor3-first = Beate | editor4-last=Pratsch| editor4-first = Thomas |displayeditors=4| encyclopedia = Prosopographie der mittelbyzantinischen Zeit Online. Berlin-Brandenburgische Akademie der Wissenschaften. Nach Vorarbeiten F. Winkelmanns erstellt | language = German | publisher = De Gruyter |year=2013| url = http://www.degruyter.com/view/db/pmbz | ref={{harvid|PmbZ}}}}
* {{cite encyclopedia | editor1-last=Lilie| editor1-first = Ralph-Johannes | editor2-last=Ludwig| editor2-first = Claudia | editor3-last=Zielke| editor3-first = Beate | editor4-last=Pratsch| editor4-first = Thomas |displayeditors=4| encyclopedia = Prosopographie der mittelbyzantinischen Zeit Online. Berlin-Brandenburgische Akademie der Wissenschaften. Nach Vorarbeiten F. Winkelmanns erstellt | language = German | publisher = De Gruyter |year=2013| url = http://www.degruyter.com/view/db/pmbz | ref={{harvid|PmbZ}}}}
* {{cite book|last=Stephenson|first=Paul|title=Byzantium's Balkan Frontier: A Political Study of the Northern Balkans, 900-1204|location=Cambridge|publisher=Cambridge University Press|year=2000|id=ISBN 0-521-77017-3|url=http://books.google.com/books?id=eaq90_BOvqIC|ref=harv}}
* {{cite book|ref= harv|last=Stephenson|first=Paul|title=Byzantium's Balkan Frontier: A Political Study of the Northern Balkans, 900-1204|location=Cambridge|publisher=Cambridge University Press|year=2000|id=ISBN 0-521-77017-3|url=http://books.google.com/books?id=eaq90_BOvqIC|ref=harv}}
* {{cite book|last=Stephenson|first=Paul|title=The Legend of Basil the Bulgar-Slayer|location=Cambridge|publisher=Cambridge University Press|year=2003|isbn=978-0-521-81530-7|url=http://books.google.com/books?id=Z0PmrXKnczUC|ref=harv}}
* {{cite book|ref= harv|last=Stephenson|first=Paul|title=The Legend of Basil the Bulgar-Slayer|location=Cambridge|publisher=Cambridge University Press|year=2003|isbn=978-0-521-81530-7|url=http://books.google.com/books?id=Z0PmrXKnczUC|ref=harv}}


[[Категорија:Умрли 1032.]]
[[Категорија:Умрли 1032.]]

Верзија на датум 20. фебруар 2016. у 02:08

Константин Диоген
Место рођења, 1032. година
Место смрти, Византијско царство
Породица
Супружниканонимна
ДецаРоман IV Диоген
Војна каријера
Службаоко 1014—1029.
ВојскаВизантијско царство
Чинстратег и дукс
Учешће у ратовимаУстанак комитопула, рат против Јована Владислава, рат против Сервона, инвазија Печенега

Константин Диоген (грчки: Κωνσταντῖνος Διογένης; умро 1032) је био византијски војсковођа из 11. века. Учествовао је у Василијевој реокупацији Балкана након чега је постављен за управника (стратега) теме Сирмиј. Вршио је и функције дукса Бугарске и стратега Солуна. Због оптужби за склапање завере против цара Романа III пао је у немилост. Извршио је самоубиство 1032. године како би избегао тортуру. Константин Диоген је био отац каснијег цизантијског цара Романа IV Диогена.

Устанак комитопула

Устанак комитопула (976-1018)

Константин Диоген је први познати припадник знамените византијске кападокијске породице Диоген која је играла значајну улогу у политичком животу Византије 11. века[1]. Каријеру је започео у служби византијског цара Василија II (976-1025) као заповедник западне тагме у последњим годинама устанка комитопула[1]. Учествовао је у одлучујућој бици на Беласици (29. јул 1014. године) у којој је Самуилова војска доживела коначан пораз[2]. Самуило је умро убрзо након пораза код Беласице. Наследио га је син Гаврило Радомир који је преко неког једноруког Ромеја послао поруку цару Василију којом је обећавао своју подчињеност и покорност[3]. Василије је посумњао у писмо и послао је војску у област Моглена. На њеном челу налазили су се Нићифор Ксифија и Константин Диоген који је тада већ заузимао положаја стратега Солуна на коме је заменио преминулог Теофилакта Вотанијата[4]. Диоген је са војском опљачкао земљу и опсео град Моглен. Византијска војска успела је да пробије зидине града након чега се становништво предало. У Моглену је ухваћен и кавхан Дометијан који је био веома близак цару Гаврилу Радомиру. Ухваћен је и "архонт" (поглавар области у овом случају) Илица и многе друге велможе. Цар нареди да се тврђава запали[5]. Убрзо је освојена и тврђава Енотија.

Рат против Јована Владислава

Византијско царство након Василијеве реокупације Балкана

У касну јесен 1016. године, Василије је покренуо поход ка Софији. Скоро три месеца провео је у неуспешној опсади Пернике након чега је у пролеће 1017. године освојио тврђаву Лонгон (северно од Костура). Одатле је упутио Давида Аријанита и Константина Диогена у Пелагонијске равнице (која је већим делом била у саставу државе Јована Владислава). Диоген и Аријанит заробили су велики број непријатеља у свом походу на Пелагонију[6]. Јован је за то време покушавао склопити савез са Пегенезима, али, како му то није успело, у повратку је опсадом заузео тврђаву Сетину где су се налазили Самуилови дворци. Диоген је у међувремену постављен за заповедника тагме Схола запада и, са одредом војника из Солунске теме, послат је на Владислава. Јован Владислав му је поставио заседу, али се пред мноштвом непријатеља морао повући. Диоген је за њима кренуо у потеру и, у сукобу је убио много, а заробио преко 200 тешко наоружаних војника, коње и пртљаг Јована Владислава и његовор нећака[7]. Јован Владислав је након овог пораза предузео опсаду Драча приликом које је и погинуо 1018. године.

Управник Сирмија

Држава Сермона, Диогеновог претходника

Мали број обласних господара пружао је отпор Василију; већина му је отварала капије. Василије је достојанственике који су прешли на његову страну великодушно награђивао. Хрватска племена мирно су признала византијску врховну власт. Отпор је пружао само Сермон, македонски намесник Сирмија (касна јесен 1018). Константин Диоген је постављен за архонта и одређен за команданта византијске војске која је ратовала око Сирмија. Диоген је град заузео на превару. Позвао је Сермона на састанак на реци Сави. Сермонову пратњу је, по договору, чинило тројица слуга. На састанку је Диоген извадио нож и убио Сермона[8]. Сермонова удовица отворила је Диогену капије града, а за узврат је послата у Цариград где се оженила за неког византијског великодостојника. Диоген је постављен да управља новоосвојеном облашћу[9].

На печату Константина Диогена, управник Сирмија титулише се као стратег Србије. Проблем постојања теме Србије након Василијеве реокупације Балкана веома је сложен. У изворима се чак три пута спомињу заповедници Србије са рангом стратега. Стратег Србије помиње се и на два печата чија је аутентичност несумњива. Први је припадао Константину, дуксу Солуна, Бугарске и Србије, а други Константину Диогену. Трећа индиција повезана је са извесним Љутовидом, стратегом Србије и Захумља; историјском личношћу из прве половине 11. века, иначе захумским кнезом. Постоје два објашњења. Прво је да је тема Сирмиј била позната и под именом Србија, а друга је да је у Рашкој постојао византијски војни гарнизон под заповедништвом дукса Бугарске који стога своју титулатуру уноси у Србију[10].

Последње године и смрт

Диоген је 1022. или 1025. године заменио Аријанита на месту дукса Бугарске. Печенези су следеће, 1026. године предузели инвазију Балкана. Диоген је зауставио њихов напад. Током владавине Романа III Аргира (1028-1034), Диоген је напустио положај стратега Сирмија јер је добио положај управника Солуна. Оженио се анонимном ћерком Василија Аргира. Међутим, 1029. године оптужен је за заверу са порфирогенитом Теодором против новог цара. Пао је у немилост и постављен је за управника малоазијске теме Тракесион. Убрзо је лишен свих јавних функција, опозван у Цариград, ухапшен, спроведен кроз главну цариградску улицу и приморан на повлачење у манастир[11][12]. Теодора и Диоген су наставили да кују завере против цара. Намеравали су да искористе заузетост цара ратовањем на истоку (1032) да изврше државни удар. Завера је откривена, а Диоген је позван на одговорност и подвргнут је испитивању од стране евнуха Јована Орфанотропа. Како би избегао тортуру, извршио је самоубиство бацивши се са зидина[13].

Син Константина Диогена, Роман, касније ће владати као цар (1068-1071)[14][15].

Референце

  1. ^ а б Kazhdan 1991, стр. 627.
  2. ^ Stephenson 2000, стр. 71.
  3. ^ Византијски извори 3. pp. 113.
  4. ^ Византијски извори 3. pp. 114.
  5. ^ Византијски извори 3. pp. 115.
  6. ^ Византијски извори 3. pp. 120.
  7. ^ Возантијски извори 3. pp. 122-123
  8. ^ Историја српског народа 1. pp. 173-4
  9. ^ Византијски извори, том 3. pp. 139-140
  10. ^ Историја српског народа 1. pp. 172-174
  11. ^ PmbZ, Konstantinos Diogenes (#24045).
  12. ^ Garland 1999, стр. 161–162
  13. ^ Garland 1999, стр. 162.
  14. ^ Guilland 1967, стр. 449.
  15. ^ Norwich, стр. 344

Извори