Хазор — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат

Инлајн

Верзија на датум 2. март 2016. у 05:41

Координате: Географску ширину није могуће обрадити као број:33.018236_N_35.569053_E_type:landmark_region:IS
Invalid arguments have been passed to the {{#coordinates:}} function

Хазор (хебр. חצור [hacor] = „ограђени простор“; грч. Ασωρ [asōr], грч. Ασωρα [asōra]) је стари утврђени град на сјеверу Галилеје, уз сјеверозападни руб долине Хуле, око 14 km сјеверно од Галилејског језера.

Његов стратешки положај му је донио наслов „врата земље“, будући да се налазио на мјесту укрштања главних трговачких путева од Сидона према Бет Шеану и од Дамаска према Мегиду.

Библијски извјештаји о Хазору

У Библији се Хазор спомиње у контексту израелског освајања земље у доба Јошуе (види Хисторија Израела и Палестине), што би се могло смјестити у 11. вијек п. н. е. Ондје се говори о коалицији сјеверних градова под водством Јабина, хазорскога краља, а против Израелаца. Јошуа је разорио Хазор, који се потом појављује на попису освојених градова те је додијељен израелском племену Нафтали.

Град се поновно спомиње у вези с израелским судијама Дебором и Бараком. И ондје се као краљ Хазора спомиње Јабин и вјеројатно је да је овдје ријеч о тачном податку, док је у извјештају о освајању земље његово име уметнуто.

Касније, у 10.-11. вијеку п. н. е., Хазор је утврдио краљ Соломон. На концу га је, око 733. п. н. е., освојио асирски краљ Тиглат Пилесер III

Спомиње се још једном у доба Макабејаца, а у контексту битке јеврејског вође Јонатана против Деметрија II Никатора из хеленистичке династије Селеукида.

Археолошки остаци

1928. почело се с истраживањем остатака Хазора на брежуљку који се арапски зове Tel el-Qedah, а археолошки су радови, с прекидима, настављени све до данашњег дана.

Међу рушевинама нађени су остаци из средњег и млађег бронзаног доба, као и из жељезног доба. Међу њима је нађено светиште с уздигнутим каменом који представља божанство, из 11.-10. вијека п. н. е. Осим тога, ту су и остаци типичне сеоске куће с четири просторије из истога раздобља. Нађена су и градска врата из 10. или 9. вијека п. н. е., те град из 9. и 8. вијека п. н. е., то јест, из доба краљева Ахаба и Јеробоама II у сјеверном израелском краљевству, када је оно било на своме врхунцу.

Посебна је занимљивост велика цистерна за воду с приступним степеницама, што је омогућавало граду да издржи и посебно дуготрајне опсаде.

Тачно датирање појединих налаза и њихово довођење у везу с појединим библијским ликовима до данас је предметом живе расправе међу научницима.

Писани извори

Бројни су изванбиблијски извори који говоре о Хазору. Међу њима ту су: египатска проклетства (тзв. ексекрацијски текстови; 20. вијек п. н. е.), архив из Марија (19. вијек п. н. е.), попис градова Тутмозеса III (15. вијек п. н. е.), писма из ел-Амарне, те пописи Аминофиса II и Сетија I (14. вијек п. н. е.).

Такво богатство писаних извора говори о великом занимању што га је положај и значење Хазора изазивао међу околним народима кроз читаву 2. деценију п. н. е.

Археолози се надају да ће једном наћи и хазорски архив у који је могао бити похрањен дио дописивања с околним владарима.

Литература

Y. Yadin, "Excavations at Hazor", u: BA 19-22 (1956—1959)
A. Malamat, "Hazor 'The Head of All Those Kingdoms'", u: JBL 79 (1960) 12-19.
Y. Aharoni, "New Aspects of the Israelite Occupation in the North", u: J. A. Sanders (ur.), Near Eastern Archaeology in the Twentieth Century, Garden City 1970, pp. 254-267.
The Anchor Bible Dictionary, vol. 3. H-J, New York - London 1992.

Спољашње везе

(На енглеском) (језик: енглески)

@@ Ред 9: / Ред 9: @@
 У [[Библија|Библији]] се Хазор спомиње у контексту [[израел]]ског освајања земље у доба [[Исус Навин|Јошуе]] (види [[Историја Палестине|Хисторија Израела и Палестине]]), што би се могло смјестити у 11. вијек п. н. е. Ондје се говори о коалицији сјеверних градова под водством Јабина, хазорскога краља, а против Израелаца. Јошуа је разорио Хазор, који се потом појављује на попису освојених градова те је додијељен израелском племену Нафтали.
-Град се поновно спомиње у вези с [[израел]]ским суцима Дебором и Бараком. И ондје се као краљ Хазора спомиње Јабин и вјеројатно је да је овдје ријеч о тачном податку, док је у извјештају о освајању земље његово име уметнуто.
+Град се поновно спомиње у вези с [[израел]]ским судијама Дебором и Бараком. И ондје се као краљ Хазора спомиње Јабин и вјеројатно је да је овдје ријеч о тачном податку, док је у извјештају о освајању земље његово име уметнуто.
 Касније, у 10.-11. вијеку п. н. е., Хазор је утврдио [[соломон|краљ Соломон]]. На концу га је, око 733. п. н. е., освојио [[асирско краљевство|асирски]] краљ [[Тиглат-Пилесар III|Тиглат Пилесер III]]
-Спомиње се још једном у доба [[Макабејци|Макабејаца]], а у контексту битке жидовскога вође Јонатана против [[Деметрије II Никатор|Деметрија II Никатора]] из хеленистичке династије Селеуковића.
+Спомиње се још једном у доба [[Макабејци|Макабејаца]], а у контексту битке јеврејског вође Јонатана против [[Деметрије II Никатор|Деметрија II Никатора]] из хеленистичке династије [[Селеукиди|Селеукида]].
 == Археолошки остаци ==
@@ Ред 29: / Ред 29: @@
 == Писани извори ==
-Бројни су изванбиблијски извори који говоре о Хазору. Међу њима ту су: египатска проклетства (тзв. ексекрацијски текстови; 20. вијек п. н. е.), архив из [[Мари]]ја (19. вијек п. н. е.), попис градова [[Тутмозес III|Тутмозеса III]] (15. вијек п. н. е.), [[Писма из Амарне|писма]] из [[Ел Амарна|ел-Амарне]], те пописи [[Аминофис II|Аминофиса II]] и [[Сети I|Сетија I]] (14. вијек п. н. е.).
+Бројни су изванбиблијски извори који говоре о Хазору. Међу њима ту су: египатска проклетства (тзв. ексекрацијски текстови; 20. вијек п. н. е.), архив из [[Мари (Сирија)|Мари]]ја (19. вијек п. н. е.), попис градова [[Тутмозес III|Тутмозеса III]] (15. вијек п. н. е.), [[Писма из Амарне|писма]] из [[Ел Амарна|ел-Амарне]], те пописи [[Аминофис II|Аминофиса II]] и [[Сети I|Сетија I]] (14. вијек п. н. е.).
 Такво богатство писаних извора говори о великом занимању што га је положај и значење Хазора изазивао међу околним народима кроз читаву 2. деценију п. н. е.