Казанџија — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат

Инлајн

Верзија на датум 26. март 2016. у 13:11

Казанџија (перс.-тур.) занатлија који прави казане и друго бакрено посуђе,^[1] углавном казане за ракију, али такође и казане за спремање хране, џезве и друге производе. Део посуде у коме ће се налазити храна се калајише јер је оксид бакра отрован. Казанџијски занат постоји више од пет векова и један је од најстаријих заната у Србији.

Историјат

Постојбином казанџијског заната сматрају се Персија и Индија, које су богате рудом бакра. У Грчкој се први пут помиње бакарно посуђе у 3. веку пре нове ере, а касније, преко Грка су се с овим посуђем упознали и Римљани. Међутим, у Европи се кроз читав средњи век користило земљано посуђе. Балкан, на који су бакрено посуђе донели Турци, био је једини део Европе на коме се ово посуђе производило и употребљавало. Казанџије се први пут помињу у 16. веку - године 1511. из Сарајева је за Дубровник за продају извезено 135 сахана (бакрених чинија, тањира) које су израдиле сарајевске казанџије. ^[2] Казанџијски занат у другој половини 19. века и почетком 20. века достиже свој врхунац. Између два светска рата, потражња за бакарним предметима постепено јењава. Појављују се фабрички производи. Индустрализација и модернизација неумољиво утичу на тихо нестајање овог старог заната. Данас, у 21. веку, казанџије се углавном баве производњом казана за печење ракије, казана за топљење масти, прскалица за виноград, котлића за рибљу чорбу и разним поправкама. Малобројих казанџијских занатлија има у Београду, Ваљеву, Нишу, Новом Саду, Лесковцу, Врању, а има их и по селима.

Производи

Казанџијски производи били су разноврсни и многобројни.

казани (перс. велики бакрени котао који има са стране ручке за ношење), араније (хараније) - мањи казани, бакрачи;
посуђе у којем се доносила и држала вода: ђугуми, ибрици, леђени;
посуђе у којем се спремала храна: лонци, тенџере, сахани, тигањи, таве, тепсије, синије;
прибор за послуживање кафе: табле, ибрици, џезве, зарфови, кутије за кафу и шећер;
сакрални предмети: дискоси, кадионице, пехари, казани за крстионицу;
производи за расвету...

Предмети од бакра били су у широкој употреби и у граду и на селу. Често су имали и декоративну функцију,нарочито они предмети и посуђе који су били украшени гравирањем.

Казанџијске радионице

Израда предмета

Централно место казанџијске радионице била је ватра на којој се топио бакар, који је добављан у сировом стању. Након топљења, бакар је тешким чекићима развлачен у табле, а затим се приступало изради одређеног предмета.Како је бакар склон оксидацији при којој се ствара отровна метална патина, неопходно је да посуђе за јело и пиће буде калајисано након израде.

Сировине

Главне сировине у казанџијском занату су: бакар, калај и нишадор.

Алат

У казанџијској радионици најважнији су били наковањ, мех за дување ватре, дрвени и метални чекићи, казанџијска клешта, турпије и маказе. У савременом добу поред наведених ручних алата у казанџијским радионицама користе се и разне машине.

Еснаф

Казанџијски еснаф је био први занатски еснаф у коме су занатлије постале и трговци – трговали су бакром, калајем и свим казанџијским производима.

Занатски центри

У Србији највећи занатски центри били су: Пирот^[3], Ваљево^[4], Ниш и Призрен. У њима је било породица које су се континуирано бавиле овим занатом и по 200 година. Често су и делови града или улица добијали називе по казанџијама које су ту радиле, нпр. Казанџијско сокаче.

Референце

^ Шкаљић 1985: Абдулах Шкаљић, Турцизми у српскохрватском језику, Сарајево: Свјетлост.
^ Гвозденовић 2009: Ирена Гвозденовић, Казанџијски занат, у: Група аутора, Стари занати у Србији, Београд : Етнографски музеј, 65-68.
^ http://www.anthroserbia.org/Content/PDF/Articles/64299eb1caa44950b36bc48090b2e8f0.pdf Занати у Пироту и околини
^ http://www.anthroserbia.org/Content/PDF/Articles/24e9d575f2e147cfb0f9fde5ee343838.pdf Стари занати у Ваљеву

Спољашње везе

[1] Шкаљић 1985: Абдулах Шкаљић, Турцизми у српскохрватском језику, Сарајево: Свјетлост.

[2] Гвозденовић 2009: Ирена Гвозденовић, Казанџијски занат, у: Група аутора, Стари занати у Србији, Београд : Етнографски музеј, 65-68.

[3] ttp://www.anthroserbia.org/Content/PDF/Articles/64299eb1caa44950b36bc48090b2e8f0.pdf Занати у Пироту и околини

[4] ttp://www.anthroserbia.org/Content/PDF/Articles/24e9d575f2e147cfb0f9fde5ee343838.pdf Стари занати у Ваљеву

[1]

[2]

[3]

[4]

@@ Ред 5: / Ред 5: @@
 == Историјат ==
 Постојбином казанџијског заната сматрају се [[Персија]] и [[Индија]], које су богате рудом бакра. У [[Грчка|Грчкој]] се први пут помиње бакарно посуђе у 3. веку пре нове ере, а касније, преко Грка су се с овим посуђем упознали и [[Римљани]]. Међутим, у [[Европа|Европи]] се кроз читав средњи век користило земљано посуђе. [[Балкан]], на који су бакрено посуђе донели [[Турци]], био је једини део Европе на коме се ово посуђе производило и употребљавало. Казанџије се први пут помињу у 16. веку - године 1511. из [[Сарајево|Сарајева]] је за [[Дубровник]] за продају извезено 135 сахана (бакрених чинија, тањира) које су израдиле сарајевске казанџије. <ref>Гвозденовић 2009: Ирена Гвозденовић, ''Казанџијски занат'', у: Група аутора, ''Стари занати у Србији'', Београд : Етнографски музеј, 65-68.</ref>
-Казанџијски занат у другој половини 19. века и почетком 20. века достиже свој врхунац. Између два светска рата, потражња за бакарним предметима постепено јењава. Појављују се фабрички производи. Индустрализација и модернизација неумољиво утичу на тихо нестајање овог старог заната.
+Казанџијски занат у другој половини 19. века и почетком 20. века достиже свој врхунац. Између два светска рата, потражња за бакарним предметима постепено јењава. Појављују се фабрички производи. Индустрализација и модернизација неумољиво утичу на тихо нестајање овог старог заната. Данас, у 21. веку, казанџије се углавном баве производњом казана за печење ракије, казана за топљење масти, прскалица за виноград, котлића за рибљу чорбу и разним поправкама. Малобројих казанџијских занатлија има у Београду, Ваљеву, Нишу, Новом Саду, Лесковцу, Врању, а има их и по селима.
 == Производи ==
@@ Ред 17: / Ред 17: @@
 Предмети од бакра били су у широкој употреби и у граду и на селу. Често су имали и декоративну функцију,нарочито они предмети и посуђе који су били украшени гравирањем.
+== Казанџијске радионице ==
-== Занатски ценри ==
+==== Израда предмета ====
-У Србији највећи занатски центри били су: Пирот<ref>http://www.anthroserbia.org/Content/PDF/Articles/64299eb1caa44950b36bc48090b2e8f0.pdf Занати у Пироту и околини</ref>, Ваљево<ref>http://www.anthroserbia.org/Content/PDF/Articles/24e9d575f2e147cfb0f9fde5ee343838.pdf Стари занати у Ваљеву</ref>, Ниш и Призрен.
+Централно место казанџијске радионице била је ватра на којој се топио бакар, који је добављан у сировом стању. Након топљења, бакар је тешким чекићима развлачен у табле, а затим се приступало изради одређеног предмета.Како је бакар склон оксидацији при којој се ствара отровна метална патина, неопходно је да посуђе за јело и пиће буде калајисано након израде.
+==== Сировине ====
+Главне сировине у казанџијском занату су: бакар, калај и нишадор.
+==== Алат ====
+У казанџијској радионици најважнији су били наковањ, мех за дување ватре, дрвени и метални чекићи, казанџијска клешта, турпије и маказе. У савременом добу поред наведених ручних алата у казанџијским радионицама користе се и разне машине.
+==== Еснаф ====
+Казанџијски еснаф је био први занатски еснаф у коме су занатлије постале и трговци – трговали су бакром, калајем и свим казанџијским производима.
+== Занатски центри ==
+У Србији највећи занатски центри били су: Пирот<ref>http://www.anthroserbia.org/Content/PDF/Articles/64299eb1caa44950b36bc48090b2e8f0.pdf Занати у Пироту и околини</ref>, Ваљево<ref>http://www.anthroserbia.org/Content/PDF/Articles/24e9d575f2e147cfb0f9fde5ee343838.pdf Стари занати у Ваљеву</ref>, Ниш и Призрен. У њима је било породица које су се континуирано бавиле овим занатом и по 200 година. Често су и делови града или улица добијали називе по казанџијама које су ту радиле, нпр. [[Казанџијско сокаче.]]
 == Референце ==