Рат у Абхазији (1992—1993)

Рат у Абхазији (1992—1993)
Део Грађанског рата у Грузији
Карта абхаског рата.
Време 14. август 1992 - 27. септембар 1993. Место Абхазија Узрок Настојање Абхазије да се отцепи од Грузије Исход Победа Абхазије Етничко чишћење Грузина из Абхазије Територијалне промене Абхазија протерала грузијске снаге са своје територије и прогласила de facto независност
Сукобљене стране
Абхазија Конфедерација планинских народа Кавказа Баграмијан батаљон Подршка Русија	Грузија
Команданти и вође
Владислав Ардзинба Владимир Арсхба Сергеј Дбар КПНК Муса Шанибов КПНК Султан Сосналијев КПНК Шамил Басајев	Едуард Шеварднадзе Тенгиз Китовани Јаба Јоселијани Гиорги Каркарашвили Гено Јадамија† Давид Тевзадзе Гујар Курашвили
Јачина
5.000 војника	5.000 војника
Жртве и губици
4.040 војника 1820 цивила (по абхазким изворима) 8.000 рањених 122 нестало	4.000 погинулих војника и цивила 10.000 рањено 1.000 нестало 200.000–250.000 расељених Грузијаца

Рат у Абхазији од 1992. до 1993. године је војни сукоб у ком су учествовали на једној страни грузијске владине снаге, а са друге абхаске сепаратистичке снаге које су се бориле за независност Абхазије од Грузије, руске оружане снаге и Северно-кавкаски борци. Етнички Грузијци који су живели у Абхазији су се борили у великој мери на страни грузијских владиних снага. Етнички Јермени и Руси у Абхазији су у великој мери подржали Абхаске сепаратисте. Сепаратисти су добили подршку од хиљаде бораца Северног Кавказа и козачких милитаната, као и од Руске Федерације и њених снага стационираних у Абхазији.

Већи део овог сукоба је отежано водила грузијска страна због грађанских немира у Грузији (између присталица свргнутог председника Грузије Звиад Гамсакхурдиа - у канцеларији 1991-1992 - и пучистичке владе на чијем је челу био Едуард Шеварднадзе), као и од стране грузијско-осетског сукоба од 1989. године па надаље.

Значајна кршења људских права и зверства било је на свим странама, а кулминација је била у периоду након што је Абхазија заузела Сухуми 27. септембра 1993. године, који (према Организацији за европску безбедност и сарадњу) уследила је великих размера кампања етничког чишћења против етничког грузијског становништва. Мисију за утврђивање чињеница послао је генерални секретар УН-а у октобру 1993. године који је пријавио велики број и озбиљна кршења људских права и од Абхазије и Грузије. Од 13.000 до 20.000 етничких Грузијаца и око 3.000 Абхаза је убијено, а више од 250.000 Грузијаца су постали интерно расељени или избјеглице и 2.000 се сматра несталим.

Рат је тешко погодио пост-совјетску Грузију, која је претрпела знатну финансијску, људску и психолошку штету. Борбе и касније наставиљени спорадични сукоби су уништили Абхазију.

Позадина

Ситуација у Аутономној Совјетској Социјалистичкој Републици Абхазији била је напета од краја 1980-их, када је анти-совјетска, грузијска опозиција почела захтевање независност од Совјетског Савеза. У марту 1989. године, Абхаски националисти тражили су на Ликхнијској декларацији званично оснивање посебне Совјетске Социјалистичке Републике (на основу преседана постојања посебне абхазијске ССР током 1925—1931, који је повезан са грузијским ССР од конфедералне "Уније Уговора"). Декларацију су потписали ректор Универзитета Сухуми. Етнички Грузијски студенти универзитета најавили су протесте, али су били забрањени од грузијске владе. Ипак, студенти су се окупили и напали етничке Абхазе. Грузија против совјетског покрета укључује тврдње студената против Абхазијске сецесије на своју листу слогана и окупљанеколико хиљада грузијских демонстраната у Тбилисију . У одговору на протесте совјетске трупе су 9. априла 1989. године послале војску у Тбилиси, што је довело до трагедије.

Рат

Предратни инциденти

Као последица, први оружани сукоби између представника Абхазијске и Грузијске популације одиграли су се 16. и 17. јула 1989. у Сухумију. Сукоб је изазван одлуком грузијске владе да претвори грузијски сектор Државноог универзитета Сухуми у филијале под контролом Тбилисија. Абхази су се оштро супроставили новом универзитету у ком су видели као инструмент за продужење грузијске доминације. Иако је Врховни совјет Совјетског Савеза закључио да грузијска влада није имала законско право да одобри нови универзитет, један је пријемни испит заказан је за 15. јули. Грађански немири брзо су се претворили у милитаризовани сукоб који је према званичним подацима, резултирао са 18 смртних случајева и најмање 448 рањених, од којих су 302 били Грузијанци. Као одговор, трупе Министарства унутрашњих послова су распоређене да угуше немире. До јула 1990. године, пошто ниједна страна није желела да реши војно питање, Грузијски-Абхазијски антагонизми су у великој мери постали потиснути у парламент, и обележени као правни такмичење, такозвани "рат закона", док нису избила оружана непријатељства у августу 1992. године. За то време, влада Совјетског Савеза је имала врло мало могућности да спријечи међунационалне сукобе, пошто се и сама нашла на ивици колапса.

Етничка издвајања, или квоте, уведене су пре избора Врховног Совјета Абхазије 1991. године, што је резултирало у композицији која није прецизно одражавала националну припадност конститутивног становништва. Тако, на 65 места, су Абхази (17% становништва) добили 28 места; Грузијци (45%) 26 места; а преосталих 11 која се дели између осталих групација (Јермени, Руси, а други који се састоји од 33% становништва).

Грузијска офанзива

Ратне операције грузијских снага од августа до октобра 1992. године.

У јуну 1992. године тензије око аутономије достигле су критичну фазу, када су Абхаски милитанти напали владине зграде у Сухумију. Дана 23. јула 1992. године, абкхазијска влада је прогласила независност региона, иако није била међународно призната. Дана 14. августа 1992. године, грузијске полицијске снаге и Национална Гарда су послате да поново успоставе контролу владе над Абхазијом. Редови грузијских трупа су испуњени делимично пражњењем затвора како су неки од затвореника пуштени под условом да се боре у Абхазији. Борбе су избиле истог дана. Дана 18. августа 1992. године, сепаратистичка влада је побегла из Сухумија до Гудаута. Грузијске снаге су потом заузеле велики део Абхазије.

Дана 22. августа 1992. године, Конфедерација планинских народа Кавказа објавила је "декрет" свог председника Мусе Шанибова и предсједника Скупштине Јусуфа Сосланбекова:

"Као што не постоји други начин да се повуче грузијска војска путнике са територије суверене Абхазије и у циљу спровођења резолуцију 10. сједнице ЦМПЦ, да наручимо:

1. Све седиште Савеза морати да пошаље добровољце на територију Абхазије да сломи агресора војно.
2. Све војне формације Савеза морају спровести војне акције против било каквим снагама који им се супротстављају и покушавају да стигне до територије Абхазије било којом методом.
3. Да објави Тбилиси као зона катастрофе. При томе користити све методе, укључујући и терористичких аката.
4. Да прогласи све људе грузијске националности на подручју Савеза за таоце.
5. Све врсте терета усмерен на Грузију може бити притворен.

Дана 25. августа, грузијски војни командант Гиорги Каркарашвили, изјавио је преко телевизије да грузијске снаге неће имати ратних заробљеника. Он је обећао да војска неће наудити мирним становницима Абхазије и да ће мировни преговори бити спроведени. Он је упозорио сепаратисте да ако мировни преговори не успеју, преосталих 97.000 Абхаза, који су подржали Ардзинбу ће нестати. Каркарашвили је касније наводно претио Абхазијском политичару Владиславу Ардзинби, кога је прозвао да је одговоран за Абхаски народ и за будуће мртве је оптужио Ардзинбу лично Karkarashvili later allegedly threatened the Abkhaz politician, Vladislav Ardzinba, not to take any actions that would leave the Abkhaz nation without descendants and thus placed the responsibility for future deaths on Ardzinba personally.. Касније, његов говор је коришћен од стране сепаратиста у пропагандне сврхе и да оправдају своје поступке.

Значајно етничко чишћење у пратњи са зверствима догодило се на обе стране. Са територије коју је контролисала Абхска страна било је расељених Грузијаца из и са грузијске територије коју је држала војска расељени су Абхази. Многа кршења људских права, пре свега пљачке и други акти, заједно са отмицом и других кршења хуманитарног права, су почињени на обе стране широм Абхазије.

Дана 26. августа, оружани Чечен који се борио за Абхазију, Валери Малиук од Есхера, изразио је саучешће Грузији. Истог дана су силовали грузијске тинејџере, и заједно са Абхазијским милитантима, починили злочине против грузијских цивила у селу Ордзхоникидзе.

Након заузимања Сухумија, грузијске снаге (укључујући Мкхедриони паравојних јединица) су чиниле етничко чишћење, пљачке, злостављања и убиства". Поред пљачке, Абхазијски културни споменици су уништени на начин који, према неким извештајима, сугерише намерно циљање. Универзитетске зграде, музеји и друге културне колекције су опустошене. У нападу грузијских трупа, абхаски архиви су спаљени, а локални ватрогасци нису покушали да угасе пожар. Абхаске породице и друге избеглице из Сухумија тврдиле су да су пијане грузијске трупе упале у њихове домове са аутоматским оружјем, и говорили им да оду Сухумија заувек, јер Сухуми је грузијски. Према једној породици, грузијск војници су украли накит, насрнули на супругу, а потом бацили их на улицу. Исти сведоци пријавили су да су видели мртве Абхаске цивиле, укључујући жене и старије особе, расуте по улицама, иако су борбе завршене.

На крају ове фазе сукоба, грузијске снаге су заузели већи део Абхазије. Џепови Абхазијских снага су били под опсадом у деловима Очамчира Дистрикта и Ткварчала, док у Гудаути су били стегнути између грузијских трупа у Гагри и Сухумију.

Види још

• Рат у Јужној Осетији (1991–1992)
• Рат у Абхазији (1998)
• Рат у Грузији (2008)