Абдул Хамид I

Абдул Хамид I
Абдул Хамид I
Лични подаци
Датум рођења	(1725-03-20)20. март 1725.
Место рођења	Истанбул, Отоманско царство
Датум смрти	7. април 1789.(1789-04-07) (64 год.)
Место смрти	Истанбул, Отоманско царство

Абдул Хамид I (осм. тур. عبد الحميد اول, тур. Birinci Abdülhamit; Истанбул, 20. март 1725 — Истанбул, 7. април 1789), турски султан 1774 — 1789.

Детињство и младост

Рођен је у Цариграду. Био је млађи син султана Ахмеда III и Рабија Шерми султаније. Ахмед III абдицирао је у корист синовца Махмуда I, кога је наследио султан Осман III, те је након њега дошао султан Мустафа III, Ахмедов старији син.

Као потенцијални претендент на престо, био је затворен у кафесу од стране његових рођака и старијег брата. То је трајало све до 1767. године. Своје рано образовање добио је од своје мајке, која га је учила калиграфији и историји.

Наследио је свог брата 21. јануара 1774. године.

Владавина

Услед његовог притвора, Абдул Хамид I није био упућен у државне афере и дешавања у спољној политици. Био је веома религиозан и мирне, пацифистичке, природе. Када је ступио на престо, ситуација у државној каси била је јадна, те није било новца да се Јаничари исплате.

Султан Абдул Хамид I (1774-1789)

Иако је био јако мирољубив, а ситуација у царству јако лоша, Османлије су морале хитно да наставе рат са Русијом. То је довело до потпуног слома Османлија код Суворова (Бугарска) и, срамног по Османлије, кучуккаинарџијског мира, потписаног 21. јула 1774. године. Овим миром је Русија добила део османске територије, као и право да интервенише у име православних Хришћана у османском царству

Султан Абдул Хамид I настојао је да реформише оружане снаге царства. Покушао је да реновира јаничарске јединице, као и морнарицу. Увео је нову артиљеријску јединицу. Приписује му се изградња царске академије морнаричког инжењеринга.

Покушао је да ојача османску контролу у Сирији, Египту и Ираку. Мањи успеси у њушењу буна у Сирији и Пелопонезу нису надокнадили губитак Крима, који је до 1774. био независтан, али у пракси под контролом Русије.

Русија се све више мешала у унутрашње афере османске империје под алибијем да то чини зарад добробити православних Хришћана који ту живе. Коначно, то је кулминирало османском објавом рата Русији 1787. године. Русији се убрзо придружила Аустрија. Османска империја је у почетку водила, међутим, 6. децембра 1788. Очаков је пао у руке Русије, а сви његови становници били су жртве руског масакра. Тај пораз је у потпуности сломио султанов дух, те је након тога убрзо и преминуо.

Иако је имао своје неуспехе, Абдул Хамид I био је јако вољен у народу и представљен од стране истог као најдарежљивији султан икада. Лично је управљао ватрогасном бригадом у време пожара у Инстабулу 1782. године. Народ га је изузетно ценио због његове преданости религији, те су га називали "Вели", што на турском значи светац. Био је окренут реформској политици, пажљиво је надзирао рад владе и радио је са државницима.

Године 1789. султан Типу, владар султаната Мисор, тражио је помоћ од султана Абдул Хамида I против Британаца. Султан је одбио позив уз образложење да је османска империја исцрпљена ратовима против Русије и Аустрије.

Султан Абдул Хамид I преминуо је од последица можданог удара 7. априла 1789. године. у 64 године живота у Истанбулу. Сахрањен је у Бахчекапију, гробници коју је изградио за себе.

Био је страствени узгајивач коња, те у његову част једна раса арапских коња носи његово име.

На престолу га је наследио синовац, султан Селим III, на кога је он имао велики утицај.