Бернар Ино

Бернар Ино
Бернар Ино
Лични подаци
Пуно име	Бернар Ино
Надимак	јазавац (франц. Le Blaireau)
Датум рођења	(1954-11-14)14. новембар 1954.
Место рођења	Бретања, Француска,
Држављанство	Француска
Тимске информације
Тренутни тим	Завршио каријеру
Дисциплина	друмски
Тип возача	комплетан
Професионална каријера
1975-1977 1978-1983 1984-1986	Gitane-Campagnolo Рено - Елф - Гитане La Vie Claire
Успеси
Тур де Франс Тур де Франс 5 (1978, 1979, 1981, 1982, 1985) Класификација по поенима 1 (1979) Брдска класификација 1 1986) Најагресивнији возач 3 (1981, 1984, 1986)
Ђиро д’Италија Ђиро д’Италија 3 (1980, 1982, 1985)
Вуелта а Еспања Вуелта а Еспања 2 (1978, 1983)
Монументални класици
Париз—Рубе	1 (1981)
Лијеж—Бастоњ—Лијеж	2 (1977, 1980)
Ђиро ди Ломбардија	2 (1979, 1984)
Првенства
Светски шампион (друмска трка)	1 (1980)
Национални шампион (друмска трка)	1 (1978)
Друге трке
Гент - Вевелгем 1977. године Критеријум Дофине 1977 и 1979 Валонска Стрела 1979 и 1983. године Гран При Десет Нација 1977, 1978, 1979, 1982 и 1984. године Амстелова Златна Трка 1981. године
Ажурирано: 28. мај 2016.

Бернар Ино (франц. Bernard Hinault; 14. новембар 1954. у Француској, област Обале Армора) је бивши француски професионални бициклиста. Ино је петоструки шампион Тур де Франса, он је трећи бициклиста који је успео да победи пет пута, пошто су то пре њега учинили Жак Анкетил и Еди Меркс. Исто тако, један је од пет бициклиста који су освојили све три трке великог тура: Тур де Франс, Ђиро ди Италија и Вуелта а Еспања и један је од двојице бициклиста који су освојили сваку више од једанпут (други је Алберто Контадор). Убраја се у најтрофејније и најуспешније бициклисте свих времена.

Каријера

1975—1977.

Ино је почео професионалну каријеру 1974. године. Постао је пријатељ са Сирилом Гимардом, који је завршио каријеру због повреде. Гимард је преузео позицију спортског директора у тиму Гитан Кампањоло и Ино се придружио тиму.

1976. године, Ино побеђује на трци Париз Камеберт, где је показао изузетне хронометарске способности. Исте године, Лусјен ван Импе је освојио Тур де Франс за Џајант тим.

1977. Ино је освојио Гент - Вевелгем, Лијеж - Бастоњ - Лијеж, Гран При Десет Нација, а затим и Критеријум Дофине, на којем је победио многе фаворите за Тур де Франс, укључујући и каснијег победника те године, Бернара Тевнеа. Али, по савету Гимарда, није учествовао на Туру.

1978—1983.

На почетку 1978. године, тим Гитан Кампањоло је променио име у Рено Гитан.

Ино осваја Гран При Десет Нација другу годину заредом, а затим да би се припремио за Тур де Франс, вози Шпанску Вуелту, побеђује на четири етапе и осваја трку. Победивши на Вуелти, Ино се осјећао спремним за Тур де Франс, пре Тура освојио је национални шампионат у друмској вожњи. На Туру је водио велику борбу са Јопом Зутемелком, победио три етапе и освојио Тур након завршног хронометра.

1979. година је била изузетно успешна за Иноа. Освојио је Ђиро Ломбардија трку, Валонску Стрелу, Гран При Десет Нација, а затим и Критеријум Дофине, па је на Тур де Франс дошао као велики фаворит. Ино је освојио Тур, победивши на чак седам етапа, такође је освојио и класификацију по поенима.

На старту 1980. Ино и Гимард су објавили да је циљ "трипла круна", Ђиро ди Италија, Тур де Франс и светско првенство, што је претходно пошло за руком само Едију Мерксу. Пре Ђира, Ино је освојио Тур Романдије и Лијеж Бастоњ Лијеж. Иноова победа на Лијеж Бастоњ Лијежу је остала упамћена по томе што је победио са преко 10 минута. На Ђиру је победио на етапи 14 и освојио га. На Тур де Франсу није имао среће јер је морао да напусти трку због повреде у тренутку кад је био лидер. Ино се вратио и освојио светско првенство.

1981. године, Ино осваја Париз Рубе, Амстелову Златну Трку, Критеријум Интернационал и Критеријум Дофине, а затим потпуно доминира на Тур де Франсу, побеђује четири етапе, осваја класификацију комбинације и осваја свој трећи Тур, провевши 18 дана у жутој мајици.

1982. године осваја Гран При Десет Нација и Тур Луксембурга, а затим долази опет на Ђиро и осваја га други пут у исто толико и учешћа, а победио је на пет етапа. Након Ђира, осваја свој четврти Тур, победивши четири етапе.

1983. године осваја Валонску Стрелу. Због повреде је морао да пропусти Тур де Франс, а његов тимски сувозач, Лоран Фињон, је успио да га освоји. Након што је пропустио Тур, Ино је освајио Вуелту, где је победио две етапе. Ино је тако дошао до невероватног учинка, од осам вожених гранд тур трка, освојио је свих осам.

1984—1986.

Несугласице са Гимаром су довеле до њиховог раздвајања и Ино је 1984. прешао у тек формирани тим Ла Вила. Освојио је Ђиро Ломбардија трку и Гран При Десет Нација, а затим је водио борбу на Туру са актуелним шампионом и бившим сувозачем, Лораном Фињоном. Ино је победио пролог на првој етапи, али није имао снаге у брдима и Фињон је освојио Тур са преко 10 минута испред Иноа, који је завршио други.

1985. године, Ино се враћа по трећи пут на Ђиро и осваја га, победивши једну етапу. На Туру, Ино осваја пролог на првој етапи, а затим побеђује и на етапи 8. Великог ривала имао је у свом тимском сувозачу, Грегу Лемонду, који је био под притиском од стране тима да се не бори за победу, већ да пусти Иноа да освоји Тур. Тако је и било, Ино је освојио свој пети Тур де Франс, изједначивши се са Жаком Анкетилом и Едијем Мерксом. Лемонд је освојио друго место, уз обећање Иноа да ће му помоћи да освоји наредне године.

Ино је возио свој задњи Тур де Франс 1986. године, када је требао да врати услугу Лемонду и помогне му да победи, али није било тако. Ино је возио доста агресивно, правдајући се да то ради да би избацио из трке Лемондове ривале, а заправо је и сам Лемонд заостајао. Ино је освојио три етапе и брдску класификацију. На Алп ду Езу, Ино је напао, Лемонд га јурио, достигао и престигао, узевши му жуту мајицу и победу на Туру, Ино је завршио други. У каснијим изјавама, Лемонд је изјавио да га је Ино тада издао са својом тактиком.

Пензионисање

На крају 1986. године, Бернар Ино се повукао из бициклизма, након чега је наставио да ради као један од организатора Тур де Франса. О ривалству Иноа и Лемонда на Туру 1986. снимљен је и филм. Ино је возио 12 гранд тур трка, освојио је 10, а два пута је завршио други на Тур де Франсу. На вечној листи Гран Тур шампиона, Ино је иза Едија Меркса, који има 11 освојених гран тур трка.

Спољашње везе

• Профил на бициклистичкој архиви
• Резултати Бернара Иноа