Бернар Ино — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Садржај обрисан Садржај додат
м +
Нема описа измене
Ред 31: Ред 31:
| Светски шампион = 1 (1980)
| Светски шампион = 1 (1980)
| Национални шампион = [[Датотека:MaillotFra.PNG|20п]] 1 (1978)
| Национални шампион = [[Датотека:MaillotFra.PNG|20п]] 1 (1978)
|успеси = [[Гент - Вевелгем]] 1977. године<br />[[Критеријум Дофине]] 1977 и 1979<br />[[Гран При десет нација]] 1977, 1978, 1979, 1982 и 1984. године
|успеси = [[Гент—Вевелгем]] 1977. године<br />[[Критеријум Дофине]] 1977 и 1979<br />[[Гран при десет нација]] 1977, 1978, 1979, 1982 и 1984. године
| updated = [[28. мај]] [[2016]].
| updated = [[28. мај]] [[2016]].
}}
}}
'''Бернар Ино''' ({{јез-фр|Bernard Hinault}}; [[14. новембар]] [[1954]]. у [[Француска|Француској]], област [[Обале Армора]]) је бивши француски професионални бициклиста.
'''Бернар Ино''' ({{јез-фр|Bernard Hinault}}; [[14. новембар]] [[1954]].) је бивши [[Француска|француски]] професионални [[Бициклизам|бициклиста]].
Ино је петоструки шампион [[Тур де Франс]]а, он је трећи бициклиста који је успео да победи пет пута, пошто су то пре њега учинили [[Жак Анкетил]] и [[Еди Меркс]]. Исто тако, један је од пет бициклиста који су освојили све три трке великог тура: [[Тур де Франс]], [[Ђиро д’Италија]] и [[Вуелта а Еспања]] и један је од двојице бициклиста који су освојили сваку више од једанпут (други је [[Алберто Контадор]]). Убраја се у најтрофејније и најуспешније бициклисте свих времена.
Ино је петоструки шампион [[Тур де Франс]]а, он је трећи бициклиста који је успео да победи пет пута, пошто су то пре њега учинили [[Жак Анкетил]] и [[Еди Меркс]]. Исто тако, један је од пет бициклиста који су освојили све три [[гранд тур]] трке: [[Тур де Франс]], [[Ђиро д’Италија]] и [[Вуелта а Еспања]] и један је од двојице бициклиста који су освојили сваку више од једанпут (други је [[Алберто Контадор]]). Убраја се у најтрофејније и најуспешније бициклисте свих времена. Остварио је преко 200 победа за 12 година.


== Јуниорска каријера ===
== Каријера ==

Ино је почео јуниорску каријеру 1972. године и прве сезоне је освојио национално првенство за јуниоре. 1974. је освојио национално првенство на траци за јуниоре и друго место на трци Руте де Франс.

== Професионална каријера ==


=== 1975 — 1977 ===
=== 1975 — 1977 ===


Ино је почео професионалну каријеру 1974. године. Постао је пријатељ са Сирилом Гимардом, који је завршио каријеру због повреде. Гимард је преузео позицију спортског директора у тиму Гитан Кампањоло и Ино се придружио тиму.
Ино је почео професионалну каријеру 1975. године. Постао је пријатељ са Сирилом Гимардом, који је завршио каријеру због повреде. Гимард је преузео позицију спортског директора у тиму Гитан Кампањоло и Ино се придружио тиму. Прве године је освојио национално првенство на траци и за аматере и за професионалце.


1976. године, Ино побеђује на трци Париз Камеберт, где је показао изузетне хронометарске способности. Исте године, [[Лусјен ван Импе]] је освојио Тур де Франс за Џајант тим.
1976. године, Ино је победио на трци Париз—Камебрт, где је показао изузетне хронометарске способности. Исте године, [[Лусјен ван Импе]] је освојио Тур де Франс за Гитан тим.


1977. Ино је освојио Гент - Вевелгем, Лијеж - Бастоњ - Лијеж, Гран При Десет Нација, а затим и Критеријум Дофине, на којем је победио многе фаворите за Тур де Франс, укључујући и каснијег победника те године, [[Бернар Тевне|Бернара Тевнеа]]. Али, по савету Гимарда, није учествовао на Туру.
1977. Ино је освојио Гент—Вевелгем, Лијеж—Бастоњ—Лијеж, Гран при десет нација, а затим и Критеријум Дофине, на којем је победио многе фаворите за Тур де Франс, укључујући и каснијег победника те године, [[Бернар Тевне|Бернара Тевнеа]]. Али, по савету Гимарда, није учествовао на Туру.


=== 1978 — 1983 ===
=== 1978 — 1983 ===
Ред 51: Ред 55:
На почетку 1978. године, тим Гитан Кампањоло је променио име у Рено Гитан.
На почетку 1978. године, тим Гитан Кампањоло је променио име у Рено Гитан.


Ино осваја Гран При Десет Нација другу годину заредом, а затим да би се припремио за [[Тур де Франс]], вози Шпанску [[Вуелта а Еспања|Вуелту]], побеђује на четири етапе и осваја трку. Победивши на Вуелти, Ино се осјећао спремним за Тур де Франс, пре Тура освојио је национални шампионат у друмској вожњи. На Туру је водио велику борбу са [[Јоп Зутемелк|Јопом Зутемелком]], победио три етапе и освојио Тур након завршног хронометра.
Ино је освојио Гран при десет нација другу годину заредом, а затим да би се припремио за [[Тур де Франс]], возио је Шпанску [[Вуелта а Еспања|Вуелту]], победио је на четири етапе и освојио је. Победивши на Вуелти, Ино се осјећао спремним за Тур де Франс, пре Тура освојио је национално првенство у друмској вожњи. На Туру је водио велику борбу са [[Јоп Зутемелк|Јопом Зутемелком]], победио три етапе и освојио Тур након завршног хронометра.


1979. година је била изузетно успешна за Иноа. Освојио је Ђиро Ломбардија трку, [[Флеш Валон|Валонску Стрелу]], Гран При Десет Нација, а затим и Критеријум Дофине, па је на [[Тур де Франс]] дошао као велики фаворит. Ино је освојио Тур, победивши на чак седам етапа, такође је освојио и класификацију по поенима.
1979. година је била изузетно успешна за Иноа. Освојио је Ђиро Ломбардија трку, [[Флеш Валон]], Гран при десет нација, а затим и Критеријум Дофине, па је на [[Тур де Франс]] дошао као велики фаворит. Ино је освојио Тур, победивши на чак седам етапа, такође је освојио и класификацију по поенима.


На старту 1980. Ино и Гимард су објавили да је циљ "трипла круна", [[Ђиро ди Италија]], [[Тур де Франс]] и светско првенство, што је претходно пошло за руком само [[Еди Меркс|Едију Мерксу]]. Пре Ђира, Ино је освојио Тур Романдије и Лијеж Бастоњ Лијеж. Иноова победа на Лијеж Бастоњ Лијежу је остала упамћена по томе што је победио са преко 10 минута. На Ђиру је победио на етапи 14 и освојио га. На Тур де Франсу није имао среће јер је морао да напусти трку због повреде у тренутку кад је био лидер. Ино се вратио и освојио светско првенство.
На старту 1980. Ино и Гимард су објавили да је циљ "трипла круна", [[Ђиро д’Италија]], [[Тур де Франс]] и светско првенство, што је претходно пошло за руком само [[Еди Меркс|Едију Мерксу]]. Пре Ђира, Ино је освојио Тур Романдије и Лијеж—Бастоњ—Лијеж. Иноова победа на Лијеж—Бастоњ—Лијежу је остала упамћена по томе што је победио са преко 10 минута. На Ђиру је победио на етапи 14 и освојио га. На Тур де Франсу није имао среће јер је морао да напусти трку због повреде у тренутку кад је био лидер. Ино се вратио и освојио светско првенство.


1981. године, Ино осваја [[Трка Париз—Рубе|Париз—Рубе]], [[Амстел голд рејс|Амстелову златну трку]], Критеријум Интернационал и Критеријум Дофине, а затим потпуно доминира на Тур де Франсу, побеђује четири етапе, осваја класификацију комбинације и осваја свој трећи Тур, провевши 18 дана у жутој мајици.
1981. године, освојио је [[Трка Париз—Рубе|Париз—Рубе]], [[Амстел голд рејс|Амстелову златну трку]], Критеријум Интернационал и Критеријум Дофине, а затим је потпуно доминирао на Тур де Франсу, победио је на четири етапе, освојио класификацију комбинације и освојио свој трећи Тур, провевши 18 дана у жутој мајици.


1982. године осваја Гран При Десет Нација и Тур Луксембурга, а затим долази опет на Ђиро и осваја га други пут у исто толико и учешћа, а победио је на пет етапа. Након Ђира, осваја свој четврти Тур, победивши четири етапе.
1982. године освојио је Гран при десет нација и Тур Луксембурга, а затим долази опет на Ђиро и осваја га други пут у исто толико и учешћа, а победио је на пет етапа. Након Ђира, освојио је свој четврти Тур, победивши четири етапе.


1983. године осваја [[Флеш Валон|Валонску Стрелу]]. Због повреде је морао да пропусти Тур де Франс, а његов тимски сувозач, [[Лоран Фињон]], је успио да га освоји. Након што је пропустио Тур, Ино је освајио Вуелту, где је победио две етапе. Ино је тако дошао до невероватног учинка, од осам вожених гранд тур трка, освојио је свих осам.
1983. године освојио је [[Флеш Валон]]. Због повреде је морао да пропусти Тур де Франс, а његов тимски сувозач, [[Лоран Фињон]], је успио да га освоји. Након што је пропустио Тур, Ино је освојио Вуелта а Еспању, где је победио на две етапе. Ино је тако дошао до невероватног учинка, од осам вожених гранд тур трка, освојио је свих осам.


=== 1984 — 1986 ===
=== 1984 — 1986 ===


Несугласице са Гимаром су довеле до њиховог раздвајања и Ино је 1984. прешао у тек формирани тим Ла Вила. Освојио је Ђиро Ломбардија трку и Гран При Десет Нација, а затим је водио борбу на Туру са актуелним шампионом и бившим сувозачем, [[Лоран Фињон|Лораном Фињоном]]. Ино је победио пролог на првој етапи, али није имао снаге у брдима и Фињон је освојио Тур са преко 10 минута испред Иноа, који је завршио други.
Несугласице са Гимаром су довеле до њиховог раздвајања и Ино је 1984. прешао у тек формирани тим Ла Вила. Освојио је Ђиро Ломбардија трку и Гран при десет нација, а затим је водио борбу на Туру са актуелним шампионом и бившим сувозачем, [[Лоран Фињон|Лораном Фињоном]]. Ино је победио пролог на првој етапи, али није имао снаге у брдима и Фињон је освојио Тур са преко 10 минута испред Иноа, који је завршио други.


1985. године, Ино се враћа по трећи пут на Ђиро и осваја га, победивши једну етапу. На Туру, Ино осваја пролог на првој етапи, а затим побеђује и на етапи 8. Великог ривала имао је у свом тимском сувозачу, [[Грег Лемонд|Грегу Лемонду]], који је био под притиском од стране тима да се не бори за победу, већ да пусти Иноа да освоји Тур. Тако је и било, Ино је освојио свој пети Тур де Франс, изједначивши се са [[Жак Анкетил|Жаком Анкетилом]] и [[Еди Меркс|Едијем Мерксом]]. Лемонд је освојио друго место, уз обећање Иноа да ће му помоћи да освоји наредне године.
1985. године, Ино се вратио по трећи пут на Ђиро и освојио га, победивши једну етапу. На Туру, Ино је освојио пролог на првој етапи, а затим је победио и на осмој етапи. Великог ривала имао је у свом тимском сувозачу, [[Грег Лемонд|Грегу Лемонду]], који је био под притиском од стране тима да се не бори за победу, већ да пусти Иноа да освоји Тур. Тако је и било, Ино је освојио свој пети Тур де Франс, изједначивши се са [[Жак Анкетил|Жаком Анкетилом]] и [[Еди Меркс|Едијем Мерксом]]. Лемонд је освојио друго место, уз обећање Иноа да ће му помоћи да освоји наредне године.


Ино је возио свој задњи Тур де Франс 1986. године, када је требао да врати услугу Лемонду и помогне му да победи, али није било тако. Ино је возио доста агресивно, правдајући се да то ради да би избацио из трке Лемондове ривале, а заправо је и сам Лемонд заостајао. Ино је освојио три етапе и брдску класификацију. На Алп ду Езу, Ино је напао, Лемонд га јурио, достигао и престигао, узевши му жуту мајицу и победу на Туру, Ино је завршио други. У каснијим изјавама, Лемонд је изјавио да га је Ино тада издао са својом тактиком.
Ино је возио свој задњи Тур де Франс 1986. године, када је требао да врати услугу Лемонду и помогне му да победи, али није било тако. Ино је возио доста агресивно, правдајући се да то ради да би избацио из трке Лемондове ривале, а заправо је и сам Лемонд заостајао. [[Лоран Фињон]] је возио дефанзивно од почртка, а затим је напустио Тур због повреде. На Алп ду Езу, Ино је напао, Лемонд га јурио, достигао и престигао, узевши му жуту мајицу и победу на Туру, Ино је завршио други, победио је на три етапе и освојио је брдску класификацију. У каснијим изјавама, Лемонд је изјавио да га је Ино тада издао са својом тактиком.


== Крај каријере ==
== Крај каријере ==


На крају 1986. године, Бернар Ино се повукао из бициклизма, након чега је наставио да ради као један од организатора Тур де Франса. О ривалству Иноа и Лемонда на Туру 1986. снимљен је и филм. Ино је возио 12 гранд тур трка, освојио је 10, а два пута је завршио други на Тур де Франсу. На вечној листи Гран Тур шампиона, Ино је иза [[Еди Меркс|Едија Меркса]], који има 11 освојених гран тур трка.
На крају 1986. године, Бернар Ино се повукао из бициклизма, након чега је наставио да ради као један од организатора Тур де Франса. На крају сваке етапе, честита победницима и носиоцима мајица. Такође је радио као технички консултант у компанији Лук, која се бавила производњом педала за бицикла.

У децембру 2013. објављено је да ће Ино преузети улогу покровитеља Британског тима Рали за 2014. годину.. О ривалству Иноа и Лемонда на Туру 1986. снимљен је и филм, који је објављен 22. јула 2014. године. Ино је возио 12 гранд тур трка, освојио је 10, а два пута је завршио други на Тур де Франсу. На вечној листи Гран Тур шампиона, Ино је иза [[Еди Меркс|Едија Меркса]], који има 11 освојених гран тур трка.

== Види још ==

* [[Тур де Франс]]
* [[Ђиро д’Италија]]
* [[Вуелта а Еспања]]
* [[Трка Париз—Рубе|Париз—Рубе]]
* [[Лијеж—Бастоњ—Лијеж]]
* [[Ђиро ди Ломбардија]]
* [[Флеш Валон]]


== Спољашње везе ==
== Спољашње везе ==
Ред 90: Ред 106:
* [http://www.cyclingarchives.com/coureurfiche.php?coureurid=8635 Профил на бициклистичкој архиви]
* [http://www.cyclingarchives.com/coureurfiche.php?coureurid=8635 Профил на бициклистичкој архиви]
* [http://www.memoire-du-cyclisme.eu/palmares/hinault_bernard.php Резултати Бернара Иноа]
* [http://www.memoire-du-cyclisme.eu/palmares/hinault_bernard.php Резултати Бернара Иноа]
* [http://www.letour.fr/HISTO/us/TDF/coureur/4369.html Резултати Бернара Иноа на Тур де Франсу]
{{DEFAULTSORT:Ино; Бернар}}
{{DEFAULTSORT:Ино; Бернар}}



Верзија на датум 27. јул 2016. у 09:30

Бернар Ино
Бернар Ино
Лични подаци
Пуно имеБернар Ино
Надимакјазавац (франц. Le Blaireau)
Датум рођења(1954-11-14)14. новембар 1954.(69 год.)
Место рођењаБретања, Француска
Држављанство Француска
Тимске информације
Тренутни тим
Завршио каријеру
Дисциплинадрумски
Тип возачакомплетан
Професионална каријера
1975 — 1977
1978 — 1983
1984 — 1986
Gitane-Campagnolo
Рено - Елф - Гитане
La Vie Claire
Успеси
Тур де Франс
Тур де Франс5 (1978, 1979, 1981, 1982, 1985)
Класификација по поенима1 (1979)
Брдска класификација1 1986)
Најагресивнији возач3 (1981, 1984, 1986)
Ђиро д’Италија
Ђиро д’Италија3 (1980, 1982, 1985)
Вуелта а Еспања
Вуелта а Еспања2 (1978, 1983)
Монументални класици
Париз—Рубе1 (1981)
Лијеж—Бастоњ—Лијеж2 (1977, 1980)
Ђиро ди Ломбардија2 (1979, 1984)
Класици
Амстел голд рејс1 (1981)
Флеш Валон2 (1979, 1983)
Првенства
Светски шампион
(друмска трка)
1 (1980)
Национални шампион
(друмска трка)
1 (1978)
Друге трке
Гент—Вевелгем 1977. године
Критеријум Дофине 1977 и 1979
Гран при десет нација 1977, 1978, 1979, 1982 и 1984. године
Ажурирано: 28. мај 2016.

Бернар Ино (франц. Bernard Hinault; 14. новембар 1954.) је бивши француски професионални бициклиста. Ино је петоструки шампион Тур де Франса, он је трећи бициклиста који је успео да победи пет пута, пошто су то пре њега учинили Жак Анкетил и Еди Меркс. Исто тако, један је од пет бициклиста који су освојили све три гранд тур трке: Тур де Франс, Ђиро д’Италија и Вуелта а Еспања и један је од двојице бициклиста који су освојили сваку више од једанпут (други је Алберто Контадор). Убраја се у најтрофејније и најуспешније бициклисте свих времена. Остварио је преко 200 победа за 12 година.

Јуниорска каријера =

Ино је почео јуниорску каријеру 1972. године и прве сезоне је освојио национално првенство за јуниоре. 1974. је освојио национално првенство на траци за јуниоре и друго место на трци Руте де Франс.

Професионална каријера

1975 — 1977

Ино је почео професионалну каријеру 1975. године. Постао је пријатељ са Сирилом Гимардом, који је завршио каријеру због повреде. Гимард је преузео позицију спортског директора у тиму Гитан Кампањоло и Ино се придружио тиму. Прве године је освојио национално првенство на траци и за аматере и за професионалце.

1976. године, Ино је победио на трци Париз—Камебрт, где је показао изузетне хронометарске способности. Исте године, Лусјен ван Импе је освојио Тур де Франс за Гитан тим.

1977. Ино је освојио Гент—Вевелгем, Лијеж—Бастоњ—Лијеж, Гран при десет нација, а затим и Критеријум Дофине, на којем је победио многе фаворите за Тур де Франс, укључујући и каснијег победника те године, Бернара Тевнеа. Али, по савету Гимарда, није учествовао на Туру.

1978 — 1983

На почетку 1978. године, тим Гитан Кампањоло је променио име у Рено Гитан.

Ино је освојио Гран при десет нација другу годину заредом, а затим да би се припремио за Тур де Франс, возио је Шпанску Вуелту, победио је на четири етапе и освојио је. Победивши на Вуелти, Ино се осјећао спремним за Тур де Франс, пре Тура освојио је национално првенство у друмској вожњи. На Туру је водио велику борбу са Јопом Зутемелком, победио три етапе и освојио Тур након завршног хронометра.

1979. година је била изузетно успешна за Иноа. Освојио је Ђиро Ломбардија трку, Флеш Валон, Гран при десет нација, а затим и Критеријум Дофине, па је на Тур де Франс дошао као велики фаворит. Ино је освојио Тур, победивши на чак седам етапа, такође је освојио и класификацију по поенима.

На старту 1980. Ино и Гимард су објавили да је циљ "трипла круна", Ђиро д’Италија, Тур де Франс и светско првенство, што је претходно пошло за руком само Едију Мерксу. Пре Ђира, Ино је освојио Тур Романдије и Лијеж—Бастоњ—Лијеж. Иноова победа на Лијеж—Бастоњ—Лијежу је остала упамћена по томе што је победио са преко 10 минута. На Ђиру је победио на етапи 14 и освојио га. На Тур де Франсу није имао среће јер је морао да напусти трку због повреде у тренутку кад је био лидер. Ино се вратио и освојио светско првенство.

1981. године, освојио је Париз—Рубе, Амстелову златну трку, Критеријум Интернационал и Критеријум Дофине, а затим је потпуно доминирао на Тур де Франсу, победио је на четири етапе, освојио класификацију комбинације и освојио свој трећи Тур, провевши 18 дана у жутој мајици.

1982. године освојио је Гран при десет нација и Тур Луксембурга, а затим долази опет на Ђиро и осваја га други пут у исто толико и учешћа, а победио је на пет етапа. Након Ђира, освојио је свој четврти Тур, победивши четири етапе.

1983. године освојио је Флеш Валон. Због повреде је морао да пропусти Тур де Франс, а његов тимски сувозач, Лоран Фињон, је успио да га освоји. Након што је пропустио Тур, Ино је освојио Вуелта а Еспању, где је победио на две етапе. Ино је тако дошао до невероватног учинка, од осам вожених гранд тур трка, освојио је свих осам.

1984 — 1986

Несугласице са Гимаром су довеле до њиховог раздвајања и Ино је 1984. прешао у тек формирани тим Ла Вила. Освојио је Ђиро Ломбардија трку и Гран при десет нација, а затим је водио борбу на Туру са актуелним шампионом и бившим сувозачем, Лораном Фињоном. Ино је победио пролог на првој етапи, али није имао снаге у брдима и Фињон је освојио Тур са преко 10 минута испред Иноа, који је завршио други.

1985. године, Ино се вратио по трећи пут на Ђиро и освојио га, победивши једну етапу. На Туру, Ино је освојио пролог на првој етапи, а затим је победио и на осмој етапи. Великог ривала имао је у свом тимском сувозачу, Грегу Лемонду, који је био под притиском од стране тима да се не бори за победу, већ да пусти Иноа да освоји Тур. Тако је и било, Ино је освојио свој пети Тур де Франс, изједначивши се са Жаком Анкетилом и Едијем Мерксом. Лемонд је освојио друго место, уз обећање Иноа да ће му помоћи да освоји наредне године.

Ино је возио свој задњи Тур де Франс 1986. године, када је требао да врати услугу Лемонду и помогне му да победи, али није било тако. Ино је возио доста агресивно, правдајући се да то ради да би избацио из трке Лемондове ривале, а заправо је и сам Лемонд заостајао. Лоран Фињон је возио дефанзивно од почртка, а затим је напустио Тур због повреде. На Алп ду Езу, Ино је напао, Лемонд га јурио, достигао и престигао, узевши му жуту мајицу и победу на Туру, Ино је завршио други, победио је на три етапе и освојио је брдску класификацију. У каснијим изјавама, Лемонд је изјавио да га је Ино тада издао са својом тактиком.

Крај каријере

На крају 1986. године, Бернар Ино се повукао из бициклизма, након чега је наставио да ради као један од организатора Тур де Франса. На крају сваке етапе, честита победницима и носиоцима мајица. Такође је радио као технички консултант у компанији Лук, која се бавила производњом педала за бицикла.

У децембру 2013. објављено је да ће Ино преузети улогу покровитеља Британског тима Рали за 2014. годину.. О ривалству Иноа и Лемонда на Туру 1986. снимљен је и филм, који је објављен 22. јула 2014. године. Ино је возио 12 гранд тур трка, освојио је 10, а два пута је завршио други на Тур де Франсу. На вечној листи Гран Тур шампиона, Ино је иза Едија Меркса, који има 11 освојених гран тур трка.

Види још

Спољашње везе