Карл фон Лине — разлика између измена

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
м Враћене измене 178.222.164.135 (разговор) на последњу измену корисника Autobot
м додана категорија Природњаци помоћу геџета HotCat
Ред 89: Ред 89:
[[Категорија:Шведски биолози]]
[[Категорија:Шведски биолози]]
[[Категорија:Шведски природњаци]]
[[Категорија:Шведски природњаци]]
[[Категорија:Природњаци]]

Верзија на датум 21. септембар 2016. у 01:29

Карл фон Лине
Карл фон Лине
Лични подаци
Датум рођења(1707-05-23)23. мај 1707.
Место рођењаРосхулт, Шведска
Датум смрти10. јануар 1778.(1778-01-10) (70 год.)
Место смртиХамарби, Шведска
Научни рад
Пољебиологија
Познат поувођењу биномијалне номенклатуре

Карл фон Лине (швед. Carl von Linné; Росхулт, 23. мај 1707 — Хамарби, 10. јануар 1778) био је шведски природњак и научник, познат као „отац таксономије“,[1] а такође се сматра и једним од „очева модерне екологије“.[2] Оснивач је систематике, биолошке дисциплине. Увео је биномијалну номенклатуру, по којој се назив сваке врсте састоји из две речи — назива рода и описа врсте, а сва научна имена живих бића која је он дефинисао имају уз назив рода и врсте скраћеницу L. која означава да им је име дао сам Лине. Овај шведски природњак је дао и научно име људској врсти — Homo sapiens — и класификовао је у ред Primates. Линеов хијерархијски систем, односно рангирање од вишим ка нижим таксонима (раздео — класа — ред — фамилија — род — врста) и обрнуто, остао је непромењен до данас.

Лине је рођен у унутрашњости Смоланда, у јужној Шведској.[3] Већину свог високог образовања стекао је на Универзитету у Упсали,[4] а почео је да држи предавања из ботанике око 1730. године.[5] Живео је у иностранству између 1735. и 1738. године, а потом се вратио у Шведску, где је постао професор медицине и ботанике.

Четрдесетих година 18. века, послат је на неколико путовања кроз Шведску да пронађе и класификује биљке и животиње.[6] Педесетих и шездесетих годона истог века, наставио је да прикупља и класификује животиње, биљке и минерале, те је објавио неколико томова. У време своје смрти, био је један од најпризнатијих научника у Европи.

Био је оснивач природњачког музеја у Упсали, први председник Шведске академије наука,[7] члан Француске академије наука, као и других научних друштава и академија.[8]

Биографија

Детињство и образовање

Рођен је 23. маја 1707. године, у провинцији Смоланд у јужној Шведској.[3] Његов отац, Нилс Ингемарсон Лине, био је и страствени вртлар и лутерански свештеник,[3] а Карл је показао заинтересованост према биљкама и њиховим именима већ у раном узрасту.[9] Карл је, на неки начин, разочарао своје родитеље не показујући ни способности ни жеље за свештенство, али његова породица се донекле утешила када је 1727. године уписао Универзитет у Лунду и почео да студира медицину.[10] Годину дана касније, пребацио се на Универзитет у Упсали, тада најпрестижнији универзитет у Шведској; међутим, медицинске установе на том универзитету су биле занемарене и запуштене.[11] Већину времена у Упсали, Лине је провео радећи оно што је највише волео — прикупљање и проучавање биљака. У то време, ботаничка обука је била саставни део медицинског програма, јер је сваки лекар морао бити способан да припреми и пропише лекове добијене из лековитих биљака. Упркос томе што је био у тешким финансијским тешкоћама, Лине је успео да 1732. године организује ботаничку и етнографску експедицију у Лапонију.[12] Године 1734. организовао је још једну експедицију у централној Шведској.[13]

Лине је 1735. године отишао у Холандију, у кратком временском периоду стекао медицинску диплому на Универзитету у Хардервајку,[14] а потом се уписао на Универзитет у Лајдену ради додатних студија.[15] Исте године, објавио је прво издање његове класификације живих бића, „Систем природе“ (лат. Systema Naturæ).[16]. Током ових година, срео је и дописивао се са цењеним европским ботаничарима, те наставио да развија своју шему класификације. Вративши се у Шведску 1738. године, вежбао је медицину — специјализовао се за лечење сифилиса[17][18] — и предавао у Стокхолму, пре него што му је 1741. године у Упсали додељена професорска титула.

Каријера и породица

Када се Лине вратио у Шведску 28. јуна 1738. године, отишао је у Фалун, где се верио са Саром Елизабет Мореа.[19] Три месеца касније, преселио се у Стокхолм како би нашао посао лекара, те тако омогућио услове за стварање породице. Лине је пронашао покровитеља, упознао се са грофом Карлом Густавом Тесином, који му је помогао да добије посао као лекар у Министарству ратне морнарице.[20][21] За то време у Стокхолму, Лине је помогао у оснивању Краљевске шведске академије наука, те је постао њен први председник, а изабран је жребањем.[7]

Након што су му се финансије побољшале, те постала довољне за стварање породице, добио је дозволу да се ожени својом вереницом, Саром Елизабет Мореа. Њихово венчање је одржано 26. јуна 1739. године, а седам месеци касније, Сара родила свог првог сина, Карла. Две године касније, добили су ћерку коју су назвали Елизабет Кристина, а наредне године Сара је родила Сару Магдалену, која је умрла након само 15 дана живота. Сара и Лине ће касније имати четворо деце — Ловису, Сару Кристину, Јоханеса и Софију.[22]

У Упсали је обновио универзитетску ботаничку башту,[23] те уредио биљке према његовом систему класификације, направио још три експедиције у различитим деловима Шведске и инспирисао генерације студената. Године 1750, Лине је постао ректор Универзитета у Упсали, са чиме почиње период у којем природне науке постале поштоване.[24] Највероватније његов најважнији допринос за време проведено Упсали јесте време које је провео подучавајући студенте, а многи од њих отпутовали су у разна места на свету, како би прикупљали ботаничке узорке — укупно деветнаест њих је отишло на различите експедиције. Лине је своје најбоље студенте називао „апостолима“,[25] а његов најпознатији ученик, Данијел Соландер, био је природњак на првом путовању око света капетана Џејмса Кука, те је у Европу донео прве колекције биљака из Аустралије и Јужног Пацифика.[26] Линеова предавања била су веома посећена и често их је одржавао у Ботаничкој башти. Покушао је да научи студенте да мисле својом главом и не верујем никоме, чак ни њему. Од његових предавања, једино су популарније биле ботаничке екскурзије одржаване сваке суботе током лета, где су Лине и његови студенти истраживали флору и фауну у близини Упсале.[27]

Пре Линеа, именовања врста варирало је од научника до научника. Многи биолози давали су врстама дуга описна имена, гломазне латинске називе, тако да научници када су поредили два описа неке врсте нису могли да са сигурношћу тврде који организми се помињу.[28] Потреба за ефективним именовањем постала је већа, након што је огроман број биљака и животиња донесен у Европу из Азије, Африке и Америке. Након експериментисања са разним алтернативама, Лине је поједноставио именовање означавајући род једним латинским именом, а врсту једним придевом — та два имена чине име врсте биномијалним (лат. binomen — „два имена“).[28] Овај биномијални систем брзо је постао стандардни систем за именовање врста. Најстарија имена биљака, која се и данас користе, објављена су у књизи „Врсте биљака“ (лат. Species Plantarum) из 1753. године, док су најстарија имена животиња она која се налазе у десетом издању „Система природе“ (лат. Systema Naturæ) из 1758. године. Иако Лине није био први који је користио биномијална имена, био је први који их је користио доследно, и из тог разлога, латински називи које су природњаци користили пре Линеа, обично се не сматрају важећим по правилима номенклатуре.[28]

Последње године и смрт

Лине је разрешен свих дужности у Шведској краљевској академији наука 1763. године, али је наставио да ради тамо још више од десет година након тога. Поднео је оставку на место ректора Универзитета у Упсали у децембру 1772. године, углавном због лошег здравственог стања.[17]

Током последњих година живота, Лине се доста мучио и борио са болестима. Године 1764. боловао је од болести која се звала „упсалска грозница“, добио је ишијас 1773. године, а следеће године доживео је мождани удар који га је делимично парализовао.[29] Претрпео је други мождани удар 1776. године, изгубио контролу над десном страном тела, те остао лишен меморије; иако је још увек био у стању да се диви својим радовима, није могао да се препозна као њихов аутор.[30][31]

У децембру 1777. године, доживео је још један мождани удар, који га је знатно ослабио, што је на крају довело до смрти 10. јануара 1778. године у Хамарбију.[32] Упркос жељи да буде сахрањен у Хамарбију, дана 22. јануара је сахрањен у упсалској катедрали.[33]

Линеова библиотека и збирка радова су остављене његовој удовици Сари и њиховој деци. Енглески ботаничар, Џозеф Бенкс, хтео је да купи заоставштину, али је син Карл то одбио, те преселио збирку у Упсалу. Међутим, 1783. године Карл је умро, а Сара наследила збирку, пошто је надживела и мужа и сина. Сара је покушала да збирку прода Бенксу, али он више није био заинтересован; међутим, један његов познаник пристао је да купи исту. Тај познаник је био двадесетчетверогодишњи студент медицине, Џејмс Едвард Смит, који је купио целу збирку од 14.000 биљкака, 3.198 инсеката, 1.564 шкољки, око 3.000 писама и 1.600 књига. Пет година касније, Смит је основао „Линеово друштво у Лондону“.[33][34] Презиме Фон Лине окончано је са сином Карлом, који се није никада оженио, а његов други син, Јоханес, умро је у доби од 3 године.[35]

Референце

  1. ^ Mayr 1982, стр. 171.
  2. ^ Fralish & Franklin 2002, стр. 3.
  3. ^ а б в Blunt 2001, стр. 12.
  4. ^ Blunt 2001, стр. 24.
  5. ^ Blunt 2001, стр. 35.
  6. ^ Blunt 2001, стр. 159.
  7. ^ а б Koerner 1999, стр. 103—105.
  8. ^ Stöver 1794, стр. 226.
  9. ^ Snedden & Hartman 2012, стр. 12.
  10. ^ Stöver 1794, стр. 12.
  11. ^ Blunt 2001, стр. 23—25.
  12. ^ Bobrov 1970, стр. 33—46.
  13. ^ Broberg 2006, стр. 29.
  14. ^ Stöver 1794, стр. 71.
  15. ^ Capinera 2008, стр. 2206.
  16. ^ Anderson 1997, стр. 62—63.
  17. ^ а б Koerner 1999, стр. 56.
  18. ^ Blunt 2001, стр. 254.
  19. ^ Fehr 1907, стр. 26.
  20. ^ Stöver 1794, стр. 146—147.
  21. ^ Koerner 1999, стр. 16.
  22. ^ Stöver 1794, стр. 382.
  23. ^ Anderson 1997, стр. 73.
  24. ^ Anderson 2013, стр. 69.
  25. ^ Gribbin & Gribbin 2008, стр. 56—57.
  26. ^ Cavendish 2005, стр. 487.
  27. ^ Blunt 2001, стр. 173—174.
  28. ^ а б в Rice 2009, стр. 247.
  29. ^ Blunt 2001, стр. 232.
  30. ^ Stöver 1794, стр. 243—245.
  31. ^ Broberg 2006, стр. 46.
  32. ^ Blunt 2001, стр. 245.
  33. ^ а б Anderson 1997, стр. 104—106.
  34. ^ Blunt 2001, стр. 238—240.
  35. ^ Carr 1844, стр. 47.

Литература

  • Anderson, John G. T. (2013). Deep Things Out of Darkness: A History of Natural History. University of California Press. ISBN 978-0-520-27376-4. 
  • Anderson, Margaret J. (1997). Carl Linnaeus: Father of Classification. Enslow Publishers. ISBN 978-0-89490-786-9. 
  • Blunt, Wilfrid (2001). Linnaeus: The Compleat Naturalist. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-09636-0. 
  • Bobrov, Evgeniy G. (1970). Karl Linney (1707—1778). Nauka. 
  • Broberg, Gunnar (2006). Carl Linnaeus. Swedish Institute. ISBN 978-91-520-0912-3. 
  • Capinera, John L. (2008). Encyclopedia of Entomology, Volume 4. Springer. ISBN 978-1-4020-6242-1. 
  • Carr, Daniel (1844). Linnaeus and Jussieu: Or, The Rise and Progress of Systematic Botany. J. W. Parker. 
  • Cavendish, Marshall (2005). Explorers and Exploration, Volume 7. Marshall Cavendish. ISBN 978-0-7614-7535-4. 
  • Gribbin; Gribbin, John (2008). Flower Hunters. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-956182-7. 
  • Fehr, Isak Nicolaus (1907). Karl von Linné. Hofboktryckeriet Iduns tryckeri A.B. 
  • Fralish; Franklin, Scott B. (2002). Taxonomy and Ecology of Woody Plants in North American Forests. John Wiley & Sons. ISBN 978-0-471-16158-5. 
  • Koerner, Lisbet (1999). Linnaeus: Nature and Nation. Harvard: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-09745-2. 
  • Mayr, Ernst (1982). The Growth of Biological Thought: Diversity, Evolution, and Inheritance. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-36446-2. 
  • Rice, Stanley A. (2009). Encyclopedia of Evolution. Infobase Publishing. ISBN 978-1-4381-1005-9. 
  • Snedden; Hartman, Eve (2012). The Scientists Behind Living Things. Raintree. ISBN 978-1-406-22060-5. 
  • Stöver, Dietrich Johann Heinrich (1794). The life of Sir Charles Linnæus. London: Library of Congress. ISBN 978-0-19-850122-0. 

Спољашње везе

Карл фон Лине на Викимедијиној остави.
  • Биографија на веб-сајту Катедре за систематску ботанику Универзитета у Упсали
  • Биографија на веб-сајту Линеовог друштва у Лондону
  • Биографија на веб-сајту Музеја палеонтологије, Универзитета у Калифорнији
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Карл_фон_Лине&oldid=12048428”