Ђуро Даничић — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
м Враћене измене 109.93.30.170 (разговор) на последњу измену корисника Dungodung
Ред 1: Ред 1:
{{otheruses2|Ђорђе Поповић}}
{{otheruses2|Ђорђе Поповић}}
{{Научник
{{Научник
| име = ДАНИЛО ЂУРИЋ
| име = Ђуро Даничић
| слика = Djura_danicic.jpg
| слика = Djura_danicic.jpg
| пуно_име = Ђорђе Поповић
| пуно_име = Ђорђе Поповић
| опис_слике = ДАНИЛО ЂУРИЋ, рад [[Стеван Тодоровић (сликар)|Стеве Тодоровића]].
| опис_слике = Ђуро Даничић, рад [[Стеван Тодоровић (сликар)|Стеве Тодоровића]].
| датум_рођења = {{Датум рођења|1825|4|4}}
| датум_рођења = {{Датум рођења|1825|4|4}}
| место_рођења = [[Нови Сад]]
| место_рођења = [[Нови Сад]]
Ред 23: Ред 23:
|напомене =
|напомене =
}}
}}
'''ДАНИЛО ЂУРИЋ''' (Ђорђе Ј. Поповић, [[Нови Сад]], [[4. април]] [[1825]] — [[Загреб]], [[17. новембар]] [[1882]]) био је [[Србија|српски]] филолог, бранилац [[Вук Стефановић Караџић|Вукових]] погледа и велики поштовалац његовог рада, један од најзначајнијих радника на проучавању [[српски језик|српског]] и [[хрватски језик|хрватског језика]].
'''Ђуро Даничић''' (Ђорђе Ј. Поповић, [[Нови Сад]], [[4. април]] [[1825]] — [[Загреб]], [[17. новембар]] [[1882]]) био је [[Србија|српски]] филолог, бранилац [[Вук Стефановић Караџић|Вукових]] погледа и велики поштовалац његовог рада, један од најзначајнијих радника на проучавању [[српски језик|српског]] и [[хрватски језик|хрватског језика]].


== Биографија ==
== Биографија ==
Ред 29: Ред 29:
[[Датотека:Đura Daničić.JPG|мини|лево|200п|''Ђуро Даничић, биста на Калимегдану, Београд'']]
[[Датотека:Đura Daničić.JPG|мини|лево|200п|''Ђуро Даничић, биста на Калимегдану, Београд'']]


ДАНИЛО ЂУРИЋ рођен је под именом Ђорђе Ј. Поповић, као четврти син [[Нови Сад|новосадског]] свештеника Јована Поповића, у [[Нови Сад|Новом Саду]], [[1825]]. године. Један од његове браће био је [[Василије Поповић]].
Ђуро Даничић рођен је под именом Ђорђе Ј. Поповић, као четврти син [[Нови Сад|новосадског]] свештеника Јована Поповића, у [[Нови Сад|Новом Саду]], [[1825]]. године. Један од његове браће био је [[Василије Поповић]].


Прве школе учио је у Новом Саду и [[Братислава|Пожуну]], а правне науке у [[Пешта|Пешти]] и [[Беч]]у, где је дошао [[1845]]. Под утицајем [[Вук Стефановић Караџић|Караџића]] и [[Франц Миклошич|Миклошича]] почео је да се бави словенском [[филологија|филологијом]], којој је касније, а нарочито проучавању српског језика, посветио цео живот. За време студија материјално су му помагали Кнез [[Михаило Обреновић]] и [[Јован Гавриловић]]. Године [[1856]]. постао је библиотекар [[Народна библиотека Србије|Народне библиотеке]] у Београду и секретар [[Друштво српске словесности|Друштва српске словесности]], а [[1859]]. професор [[Београдски Лицеј|Лицеја]] (Велике школе). Године [[1865]]. оставио је професуру, и на кратко време постао чиновник Управе пошта, а [[1866]]. отишао је у [[Загреб]] за секретара тада основане [[Хрватска академија знаности и умјетности|Југословенске Академије]]. [[1873]]. се вратио на катедру [[Српски језик|српског језика]] у Велику школу у [[Београд]]у, предавајући у њој до [[1877]]. Отишао је затим на одмор у Загреб да продужи рад на започетом великом ''Рјечнику хрватскога или српскога језика''. На том послу га је и затекла смрт. Његово тело пренесено је новембра исте године (1882) у Београд и ту је сахрањено на [[Марково гробље|Марковом гробљу]].<ref>[http://www.findagrave.com/cgi-bin/fg.cgi?page=gr&GSvcid=3150&GRid=8325443& Информација о његовом гробу], Приступљено 20. 4. 2016.</ref>
Прве школе учио је у Новом Саду и [[Братислава|Пожуну]], а правне науке у [[Пешта|Пешти]] и [[Беч]]у, где је дошао [[1845]]. Под утицајем [[Вук Стефановић Караџић|Караџића]] и [[Франц Миклошич|Миклошича]] почео је да се бави словенском [[филологија|филологијом]], којој је касније, а нарочито проучавању српског језика, посветио цео живот. За време студија материјално су му помагали Кнез [[Михаило Обреновић]] и [[Јован Гавриловић]]. Године [[1856]]. постао је библиотекар [[Народна библиотека Србије|Народне библиотеке]] у Београду и секретар [[Друштво српске словесности|Друштва српске словесности]], а [[1859]]. професор [[Београдски Лицеј|Лицеја]] (Велике школе). Године [[1865]]. оставио је професуру, и на кратко време постао чиновник Управе пошта, а [[1866]]. отишао је у [[Загреб]] за секретара тада основане [[Хрватска академија знаности и умјетности|Југословенске Академије]]. [[1873]]. се вратио на катедру [[Српски језик|српског језика]] у Велику школу у [[Београд]]у, предавајући у њој до [[1877]]. Отишао је затим на одмор у Загреб да продужи рад на започетом великом ''Рјечнику хрватскога или српскога језика''. На том послу га је и затекла смрт. Његово тело пренесено је новембра исте године (1882) у Београд и ту је сахрањено на [[Марково гробље|Марковом гробљу]].<ref>[http://www.findagrave.com/cgi-bin/fg.cgi?page=gr&GSvcid=3150&GRid=8325443& Информација о његовом гробу], Приступљено 20. 4. 2016.</ref>
Ред 36: Ред 36:


== Научни рад ==
== Научни рад ==
Ђурић је један од највећих радника на подручју испитивања српског језика.
Даничић је један од највећих радника на подручју испитивања српског језика.


Његов први рад објављен је 1845. (у [[Подунавка|Подунавци]]) у заштиту Вука. Научно обарање теорије Вукових противника, Даничић је изнео у расправи ''Рат за српски језик и правопис'' (1847), којом је допринео брзој победи Вукових идеја. Затим је дао ''Малу српску граматику'' (1850), у којој је српски књижевни језик први пут научно окарактерисан. Касније (од 1863) то је мало дело излазило у више издања (1—7), под називом ''Облици српског језика''. Дела Даничића, у којима је обрађивао различите стране српског језика, јесу: ''Српска синтакса'' (1858), само са одељком о [[падеж]]има са и без [[предлози|предлога]], заснована на тадашњој локалистичкој теорији о падежима, ''Основе'' (1876), класификација, сасвим механичка, наставака за образовање речи, ''Коријени'' (1877), без велике теоријске вриједности, ''Историја облика'' (1874), најзад славне акценатске студије (-{Slav. Bibi., Miklošić, I, Glasnik}-, 8—9. -{Rad}-, 6, 14, 20), које су образовале основу проучавања словенског акцента.
Његов први рад објављен је 1845. (у [[Подунавка|Подунавци]]) у заштиту Вука. Научно обарање теорије Вукових противника, Даничић је изнео у расправи ''Рат за српски језик и правопис'' (1847), којом је допринео брзој победи Вукових идеја. Затим је дао ''Малу српску граматику'' (1850), у којој је српски књижевни језик први пут научно окарактерисан. Касније (од 1863) то је мало дело излазило у више издања (1—7), под називом ''Облици српског језика''. Дела Даничића, у којима је обрађивао различите стране српског језика, јесу: ''Српска синтакса'' (1858), само са одељком о [[падеж]]има са и без [[предлози|предлога]], заснована на тадашњој локалистичкој теорији о падежима, ''Основе'' (1876), класификација, сасвим механичка, наставака за образовање речи, ''Коријени'' (1877), без велике теоријске вриједности, ''Историја облика'' (1874), најзад славне акценатске студије (-{Slav. Bibi., Miklošić, I, Glasnik}-, 8—9. -{Rad}-, 6, 14, 20), које су образовале основу проучавања словенског акцента.


Данилова већа издања српских старих споменика, већином још незамењена, јесу: ''Житије Св. Саве'' (Теодосијево, 1860, у издању приписано Доментијану), ''Житија Св. Симеона и Св. Саве'' од Доментијана (1865), [[Никољско јеванђеље]] (босанске редакције, 1864), ''Животи краљева и архиепископа српских'' (Данила и других, 1866), и многа друга мања дела, разбијена по научним издањима.
Даничићева већа издања српских старих споменика, већином још незамењена, јесу: ''Житије Св. Саве'' (Теодосијево, 1860, у издању приписано Доментијану), ''Житија Св. Симеона и Св. Саве'' од Доментијана (1865), [[Никољско јеванђеље]] (босанске редакције, 1864), ''Животи краљева и архиепископа српских'' (Данила и других, 1866), и многа друга мања дела, разбијена по научним издањима.


Превео је [[Стари завет]] (Вук је превео Нови).
Превео је [[Стари завет]] (Вук је превео Нови).

Верзија на датум 30. новембар 2016. у 22:02

За друге употребе погледајте страницу Ђорђе Поповић (вишезначна одредница).
Ђуро Даничић
Ђуро Даничић, рад Стеве Тодоровића.
Лични подаци
Пуно имеЂорђе Поповић
Датум рођења(1825-04-04)4. април 1825.
Место рођењаНови Сад, Аустријско царство
Датум смрти17. новембар 1882.(1882-11-17) (57 год.)
Место смртиЗагреб, Аустроугарска
ОбразовањеУниверзитет у Бечу

Ђуро Даничић (Ђорђе Ј. Поповић, Нови Сад, 4. април 1825 — Загреб, 17. новембар 1882) био је српски филолог, бранилац Вукових погледа и велики поштовалац његовог рада, један од најзначајнијих радника на проучавању српског и хрватског језика.

Биографија

Ђуро Даничић, биста на Калимегдану, Београд

Ђуро Даничић рођен је под именом Ђорђе Ј. Поповић, као четврти син новосадског свештеника Јована Поповића, у Новом Саду, 1825. године. Један од његове браће био је Василије Поповић.

Прве школе учио је у Новом Саду и Пожуну, а правне науке у Пешти и Бечу, где је дошао 1845. Под утицајем Караџића и Миклошича почео је да се бави словенском филологијом, којој је касније, а нарочито проучавању српског језика, посветио цео живот. За време студија материјално су му помагали Кнез Михаило Обреновић и Јован Гавриловић. Године 1856. постао је библиотекар Народне библиотеке у Београду и секретар Друштва српске словесности, а 1859. професор Лицеја (Велике школе). Године 1865. оставио је професуру, и на кратко време постао чиновник Управе пошта, а 1866. отишао је у Загреб за секретара тада основане Југословенске Академије. 1873. се вратио на катедру српског језика у Велику школу у Београду, предавајући у њој до 1877. Отишао је затим на одмор у Загреб да продужи рад на започетом великом Рјечнику хрватскога или српскога језика. На том послу га је и затекла смрт. Његово тело пренесено је новембра исте године (1882) у Београд и ту је сахрањено на Марковом гробљу.[1]

Своје презиме заменио је 1847. презименом Даничић, којим се потписао на првом свом научно-полемичком раду Рат за српски језик и правопис, и при том презимену је после стално остао.

Научни рад

Даничић је један од највећих радника на подручју испитивања српског језика.

Његов први рад објављен је 1845. (у Подунавци) у заштиту Вука. Научно обарање теорије Вукових противника, Даничић је изнео у расправи Рат за српски језик и правопис (1847), којом је допринео брзој победи Вукових идеја. Затим је дао Малу српску граматику (1850), у којој је српски књижевни језик први пут научно окарактерисан. Касније (од 1863) то је мало дело излазило у више издања (1—7), под називом Облици српског језика. Дела Даничића, у којима је обрађивао различите стране српског језика, јесу: Српска синтакса (1858), само са одељком о падежима са и без предлога, заснована на тадашњој локалистичкој теорији о падежима, Основе (1876), класификација, сасвим механичка, наставака за образовање речи, Коријени (1877), без велике теоријске вриједности, Историја облика (1874), најзад славне акценатске студије (Slav. Bibi., Miklošić, I, Glasnik, 8—9. Rad, 6, 14, 20), које су образовале основу проучавања словенског акцента.

Даничићева већа издања српских старих споменика, већином још незамењена, јесу: Житије Св. Саве (Теодосијево, 1860, у издању приписано Доментијану), Житија Св. Симеона и Св. Саве од Доментијана (1865), Никољско јеванђеље (босанске редакције, 1864), Животи краљева и архиепископа српских (Данила и других, 1866), и многа друга мања дела, разбијена по научним издањима.

Превео је Стари завет (Вук је превео Нови).

Реформа латиничног писма

У свом започетом делу Рјечник хрватскога или српскога језика, Даничић је предложио реформу латиничног писма по угледу на Вукову реформу ћирилице, у којој би се диграфи dj, lj, nj, dž заменили графемама đ, ļ, ń, ģ, и тиме постигла пуна компатибилност латинице са ћирилицом, и избегле недоумице у којима графеме из диграфа стоје једна до друге, али се посматрају одвојено (нпр. nadživeti, injekcija, podjednako итд.).

Од Даничићевих графема, у ширу употребу је једино ушла графема Đ đ, уместо дотадашњег dj.

Литература

Референце

  1. ^ Информација о његовом гробу, Приступљено 20. 4. 2016.

Спољашње везе


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ђуро_Даничић&oldid=12225182”