Сврака — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Садржај обрисан Садржај додат
Подврсте
.
Ред 7: Ред 7:
| image_width = 210px
| image_width = 210px
| image_caption = [[Сврака]]<br />
| image_caption = [[Сврака]]<br />
| regnum = [[Животиње]] (-{Animalia}-)
| regnum = [[Животиње]]
| phylum = [[Хордати]] (-{Chordata}-)
| phylum = [[Хордати]] (-{Chordata}-)
| classis = [[Птице]] (-{Aves}-)
| classis = [[Птице]] (-{Aves}-)

Верзија на датум 1. децембар 2016. у 22:13

Сврака
Сврака
Научна класификација
Царство:
Тип:
Хордати (Chordata)
Класа:
Птице (Aves)
Ред:
Породица:
Вране (Corvidae)
Род:
Врста:
P. pica
Биномно име
Pica pica
Лине, 1758.
Карта распрострањености различитих подврста

Сврака (лат. Pica pica, Linnaeus, 1758) је врста птице из рода сврака који припада породици врана. Настањује највећи део Евроазије и северну Африку. Лако је препознатљива због дугог репа и црно-белог перја, као и веома гласног крештања. Сврака је једна од најинтелигентнијих птица. По IUCN-u (светској организацији за заштиту природе) сврстана је у катеорију LC (least concern).[1]

Опис

Сврака је обично величине од 45 до 50 цм, од којих око 50% отпада на реп, са распоном крила од 50 до 65 цм. Глава, реп и груди су црне боје, док је стомак бео. Веома је препознатљива и лако ју је уочити по црно белој комбинацији перја, какву нема ни једна друга птица у Европи. Перје јој се пресијава зелено. Врло препознатљивим "крештањем" упозоравају једне друге уколико наиђе неки предатор, као што су мачке , па изазивају велику буку у градовима[2]

Распрострањење

Гнезди се на подручју читаве Европе, изузев Исланда. Уочљива је током целе године и може се видети на њивама где има жбуња, на ободима шума, у градовима и градским парковима, а у последње време је све чешћа у урбаним срединама у градским насељима и двориштима.[3]

Подврсте

Међународна орнитолошка унија признаје десет подврста (Pica pica hemileucoptera се сматра делом подврсте Pica pica bactriana):[4]

  • Pica pica fennorumLönnberg, 1927: северна Скандинавија и северозападна Русија
  • Pica pica pica(Linnaeus, 1758): Британска острва и јужна Скандинавија на истоку до Русије, на југу до Медитерана, укључујући већину острва
  • Pica pica melanotosA.E. Brehm, 1857: Иберијско полуострво
  • Pica pica mauritanicaMalherbe, 1845: Северна Африка (Мароко, северни Алжир и Тунис)
  • Pica pica asirensisBates, 1936: југозападна Саудијска Арабија
  • Pica pica bactrianaBonaparte, 1850: Сибир на истоку до Бајкалског језера, на југу до Кавказа, Ирака, Ирана, Централне Азије и Пакистана
  • Pica pica leucopteraGould, 1862: југоисточна Русија и североисточна Кина
  • Pica pica camtschaticaStejneger, 1884: полуострво Камчатка на руском далеком истоку
  • Pica pica sericaGould, 1845:источна и јужна Кина, кинеско острво Тајван, северна Бурма (Мјанмар), северни Лаос и северни Вијетнам
  • Pica pica bottanensisDelessert, 1840: централна Кина

Начин живота

Врло социјална птица коју обично можемо видети у паровима. Неретко се дешава да формира омања јата или чак већа јата која могу населити читаво дрвеће у градовима (чак 20 до 40 јединки), у доба парења.[3]Иако не делују тако, врло су агилне и могу великом брзимо да се сруче на свој плен. Лет им је обично прав, уз јако лепшање крилима које подсећа на веслање. [3]

Гнежђење

Гради велика незда која се могу лако уочити током зиме: када лишће опадне могу се видети велика куполаста гнезда која служе као заштита од предатора и других сврака. Гнездо граде од блата које прожимају деловима гранчица и корења, а у њега полажу 5 до 8 јаја од априла до јуна.[3]

Исхрана

Јеловник им се углавном састоји од инсеката, зрневља и различитих остатака хране. Хране се на различитим стаништима, од поља, преко градских насеља, до њива. Дешава се и да се хране туђим јајима и младим птићима током лета. [3]

Галерија

Види још

Референце

  1. ^ http://www.iucnredlist.org/
  2. ^ Mullarney, Killian (1999). Bird Guide. UK: Collins. ISBN 0 00 711332 3.  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ)
  3. ^ а б в г д Hume, Rob (2006). Birds of Britain and Europe. UK: Dorling Kindersley. ISBN 978-1-40530-753-6. 
  4. ^ Gill, Frank; Donsker, David (eds.). "Crows, mudnesters & birds-of-paradise". IOC World Bird List Version 6.3. International Ornithologists' Union.

Спољашње везе