Александар I Павлович

Александар I Павлович
Александар I
Лични подаци
Датум рођења	(1777-12-23)23. децембар 1777.
Место рођења	Санкт Петербург, Руска Империја
Датум смрти	1. децембар 1825.(1825-12-01) (47 год.)
Место смрти	Таганрог, Руска Империја
Породица
Супружник	Elizabeth Alexeievna
Потомство	Grand Duchess Elizabeth Alexandrovna of Russia, Nikolai Lukash
Родитељи	Павле I Петрович Марија Фјодоровна
Династија	Романов
император Русије, краљ Пољске и велики кнез Финске
Период	1801 — 1825.
Претходник	Павле I Петрович
Наследник	Николај I Павлович

Александар I Павлович (рус. Александр I Павлович; Санкт Петербург, 23. децембар 1777 — Таганрог, 1. децембар 1825) био је руски император који је током своје владавине (1801—1825) проширио територију Русије.

После пораза Наполеона у Русији 1812, имао је водећу улогу у антифранцуској коалицији европских сила и један је од главних иницијатора стварања Свете алијансе 1815. године. Успешно је ратовао против Османског царства и помагао српским устаницима.

На престолу га је наследио млађи брат Николај I Павлович.

Унутрашња политика

Главни чланак: Министарска реформа

Ширење Руске Империје

Под владавином овог цара, Русија је задњи пут значајно проширила своје границе у Европи. У рату са Шведском краљевином, Русија је 1809. припојила Финску. Три године касније, припојена је Бесарабија, док су на конгресу великих сила у Бечу Русији додељени источни и централни делови данашње Пољске. Такође, у истом периоду, Русија започиње покоравање кавкаских земаља (Грузија 1801-1815, Јерменија и Азербејџан 1813-1828). У првом периоду освајања, руска држава је умела да давањем либерално устројених аутономија као и завођењем реда (али и давањем већих верских, економских и социјалних права какваским хришћанима) придобије или бар умири становништво освојених земаља. Приликом ових освајања, руски цар је одобрио либералне уставе, аутономну управу и персоналну унију за Варшавско војводство (Пољска) и Велику кнежевину Финску док је Бесарабија добила либералан статут и аутономну управу. У Кавказу, увођење руске власти је онемогућило даље пљачкашке походе како локалних разбојничких племена тако и иранских војски. Такође, заведена је стабилна управа, започета изградња путева (и још значајније, масивних одбрамбених утврђења подељених у три линије)и подстакнута трговина, пољопривреда и образовање. Уклоњене су све препреке слободном исповедању хришћанске вере у Грузији и Јерменији али су такође, поштована верска права муслиманских народа.

Кореспонденција Петра I Петровића са Алексадром I

Петар I Петровић Његош је руског цара у својим бројним посланицима и писмима називао наш цар, а султан је био цар наших муслимана, па је и у дописивању са муслиманима нашег језика писао наш и ваш цар. Из неколико писама упућених цару Александру дознајемо тадашња политичке односе Црне Горе и Русије. Петар Цетињски извјештава цара да су црногорски и брцки чиноначалници примили његову царску грамату преко руског консула у Котору. Грамата је примљена са највећом радошћу. Певало се на Цетињу у славу њиховог протектора, пуцало због весеља и сви су велегласно викали "да живи велики Алексаднар". Петар му препоручује да се у Котору оформи комисија састављена од Руса, да би се отклонили неспоразуми услед злих клевета на рачун њега и народа. Народ црногорски и брдски је радостан због уређења консулата у Котору.

Породично стабло

2. Павле I Петрович

1. Александар I Павлович

3. Марија Фјодоровна

Литература

• Јелачић, Алексеј (1929). Историја Русије. Београд: Српска књижевна задруга. 
• Миљуков, Павел (1939). Историја Русије. Београд: Народна култура. 

• Аммон Ф. Г. В фаворе у кесаря: Александр I и Аракчеев