Маргита Стефановић — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
сређивање
Ред 34: Ред 34:


== Занимљивост ==
== Занимљивост ==
* За њу је везана урбана прича о првом београдском [[графити|графиту]]. Наиме, [[Небојша Крстић]] је на њеној кући на [[Славија|Славији]] написао ''Маргита је дечак''. Много година касније графит је избледео, а неко је преко њега исписао ''Прозор мора пасти''.
* За њу је везана урбана прича о првом београдском [[графити|графиту]]. Наиме, [[Небојша Крстић (музичар)]] је на њеној кући на [[Славија|Славији]] написао ''Маргита је дечак''. Много година касније графит је избледео, а неко је преко њега исписао ''Прозор мора пасти''.


== Библиографија ==
== Библиографија ==

Верзија на датум 28. јануар 2017. у 21:33

Маргита Стефановић
Лични подаци
Датум рођења(1959-04-01)1. април 1959.
Место рођењаБеоград,  ФНРЈ
Датум смрти18. септембар 2002.(2002-09-18) (43 год.)
Место смртиБеоград,  СРЈ
Музички рад
Активни период1982—2002.
ЖанрРок
Инструментклавир, клавијатуре
Остало
Повезани чланциЕкатарина Велика

Маргита Маги Стефановић (1. април 195918. септембар 2002) је српска музичарка, најпознатија као клавијатуристкиња београдске рок групе „Екатарина Велика“.

Биографија

Рођена је као јединица у породици београдског позоришног и ТВ-редитеља Славољуба Стефановића-Равасија.

Средњу музичку школу завршава у класи са Ивом Погорелићем са којим узима приватне часове код руског професора Тимикина. Као апсолутни слухиста и уз Погорелића најталентованија у класи добија понуду за наставак школовања на московском конзерваторијуму. Понуду одбија и у Београду уписује архитектуру коју успешно завршава 1982. Као студент осваја трећу награду на међународном конкурсу у Јапану за рад на тему уређења црногорског села Режевићи. Истовремено важи за једног од најталентованијих класичних пијаниста.

Прекретницу у њеној музичкој оријентацији представља присуствовање концерту тек формираног бенда Милана Младеновића Катарина II у сали биоскопа „Топчидерска звезда“. Првог маја 1982. упознаје чланове групе Електрични оргазам, а кроз дружење са њима и Милана Младеновића. Младеновић је, фасциниран њеним талентом и вољом за истраживањем, позива да се придружи групи, те купује синтесајзер на којем Стефановићева вежба. Након повратка са тромесечног пута по Јужној Америци Маргита Стефановић постаје стални члан састава.

„Катарина II“ 1985. мења име у „Екатарина Велика“ и делује све до 1994. године. Током тог периода Маргита Стефановић компонује и музику за позориште (представе „Класни непријатељ“, „Три сестре“, „С оне стране дуге“ и „Мајка храброст“) и телевизију (драма „Плави, плави“), ради као продуцент („Карлови Вари“) и гостује на албумима многих југословенских група („Бејби Кејт“, Елвис Ј. Куртовић, „Ван Гог“, „Бабе“). Године 1985. појављује се у филму Горана МарковићаТајванска канаста“ у улози сестре главног јунака. У филму се појављује и „ЕКВ“ изводећи песму „Тату“.

После распада „Екатарине Велике“ наставља да се бави музиком. Са неколико београдских музичара крајем 1994. оснива бенд Курајбери који углавном изводи обраде страних и домаћих хитова по београдским клубовима. Године 1995. оснива бенд „EQV“ са музичарем Владимиром Стојићем и издаје ЦД „Ти си сав мој бол“ (назван по песми „Екатарине Велике“) за бечку музичку кућу „Coop Arts & Crafts Unlimited“. На ЦД-у се налази и техно обрада истоимене песме. У том периоду наставља да гостује и на албумима и концертима југословенских бендова и повремено свира са саставима „Глисерси“, „Зион банда“ и „Директори“.

Крајем 90-их њена музичка активност слаби. Године 2002. компонује музику за представу београдске редитељке Хајдане Балетић „Капут мртвог човека“ што је њено последње музичко дело.

Маргита Стефановић је последње године живота провела у београдском Центру за смештај бескућника, а умрла је 18. септембра 2002. на београдској Инфективној клиници. Узрок смрти није званично објављен, али се претпоставља да је умрла од последица дугогодишњег интравенозног конзумирања дроге.

Занимљивост

  • За њу је везана урбана прича о првом београдском графиту. Наиме, Небојша Крстић (музичар) је на њеној кући на Славији написао Маргита је дечак. Много година касније графит је избледео, а неко је преко њега исписао Прозор мора пасти.

Библиографија

  • „Маги, звезда која вечно траје“ (Београд, 2002)
  • Александар Илић: „Врати унатраг“ (Београд, 2008)
  • Lidija Nikolić: Osećanja O. Sećanja (Čekić, Beograd, 2011, 2012)

Литература

Спољашње везе