Александар I Павлович — разлика између измена
м standardizacija |
м razne ispravke |
||
| Ред 109: | Ред 109: | ||
{{Authority control}} |
{{Authority control}} |
||
[[Категорија: |
[[Категорија:Чланци које је започео Михајлокс]] |
||
[[Категорија:Рођени 1777.]] |
[[Категорија:Рођени 1777.]] |
||
[[Категорија:Умрли 1825.]] |
[[Категорија:Умрли 1825.]] |
||
Верзија на датум 5. фебруар 2017. у 06:31
 | Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. |
 | Овај чланак можда захтева чишћење и/или прерађивање како би се задовољили стандарди квалитета Википедије. Проблем: Додавање викивеа, пребацивање у перфекат. |
| Александар I Павлович | |
|---|---|
.jpg) Александар I | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 23. децембар 1777. |
| Место рођења | Санкт Петербург, Руска Империја |
| Датум смрти | 1. децембар 1825. (47 год.) |
| Место смрти | Таганрог, Руска Империја |
| Породица | |
| Супружник | Elizabeth Alexeievna |
| Потомство | Grand Duchess Elizabeth Alexandrovna of Russia, Nikolai Lukash |
| Родитељи | Павле I Петрович Марија Фјодоровна |
| Династија | Романов |
| император Русије, краљ Пољске и велики кнез Финске | |
| Период | 1801 — 1825. |
| Претходник | Павле I Петрович |
| Наследник | Николај I Павлович |
Александар I Павлович (рус. Александр I Павлович; Санкт Петербург, 23. децембар 1777 — Таганрог, 1. децембар 1825) био је руски император који је током своје владавине (1801—1825) проширио територију Русије.
После пораза Наполеона у Русији 1812, имао је водећу улогу у антифранцуској коалицији европских сила и један је од главних иницијатора стварања Свете алијансе 1815. године. Успешно је ратовао против Османског царства и помагао српским устаницима.
На престолу га је наследио млађи брат Николај I Павлович.
Унутрашња политика
Ширење Руске Империје
Под владавином овог цара, Русија је задњи пут значајно проширила своје границе у Европи. У рату са Шведском краљевином, Русија је 1809. припојила Финску. Три године касније, припојена је Бесарабија, док су на конгресу великих сила у Бечу Русији додељени источни и централни делови данашње Пољске. Такође, у истом периоду, Русија започиње покоравање кавкаских земаља (Грузија 1801-1815, Јерменија и Азербејџан 1813-1828). У првом периоду освајања, руска држава је умела да давањем либерално устројених аутономија као и завођењем реда (али и давањем већих верских, економских и социјалних права какваским хришћанима) придобије или бар умири становништво освојених земаља. Приликом ових освајања, руски цар је одобрио либералне уставе, аутономну управу и персоналну унију за Варшавско војводство (Пољска) и Велику кнежевину Финску док је Бесарабија добила либералан статут и аутономну управу. У Кавказу, увођење руске власти је онемогућило даље пљачкашке походе како локалних разбојничких племена тако и иранских војски. Такође, заведена је стабилна управа, започета изградња путева (и још значајније, масивних одбрамбених утврђења подељених у три линије)и подстакнута трговина, пољопривреда и образовање. Уклоњене су све препреке слободном исповедању хришћанске вере у Грузији и Јерменији али су такође, поштована верска права муслиманских народа.[тражи се извор]
Кореспонденција Петра I Петровића са Алексадром I
Петар I Петровић Његош је руског цара у својим бројним посланицима и писмима називао наш цар, а султан је био цар наших муслимана, па је и у дописивању са муслиманима нашег језика писао наш и ваш цар. Из неколико писама упућених цару Александру дознајемо тадашња политичке односе Црне Горе и Русије. Петар Цетињски извјештава цара да су црногорски и брцки чиноначалници примили његову царску грамату преко руског консула у Котору. Грамата је примљена са највећом радошћу. Певало се на Цетињу у славу њиховог протектора, пуцало због весеља и сви су велегласно викали "да живи велики Алексаднар". Петар му препоручује да се у Котору оформи комисија састављена од Руса, да би се отклонили неспоразуми услед злих клевета на рачун њега и народа. Народ црногорски и брдски је радостан због уређења консулата у Котору. [1]
Породично стабло
Литература
- Јелачић, Алексеј (1929). Историја Русије. Београд: Српска књижевна задруга.
- Миљуков, Павел (1939). Историја Русије. Београд: Народна култура.
- Аммон Ф. Г. В фаворе у кесаря: Александр I и Аракчеев
Спољашње везе
.svg){kind=small}
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Академске | |
| Уметничке | |
| Људи | |
| Остале | |
References
- ^ Петровић Његош, Петар I (2015). Свети Петар Цетињски, Између молитве и клетве, сабрана дјела, Петар Први руском цару Александру I, стр. 252. и 253., писма 111. и 112., 16.8.1804. Цетиње: Светигора.