Jump to content

Богомољачки покрет — разлика између измена

м
нема резимеа измене
м
м
'''Богомољачки покрет''' (званично '''Народна хришћанска заједница''') је било добровољно удружење верника [[Српска православна црква|Српске православне цркве]] и хришћански [[евангелизам|евангелистички]] покрет у тадашњој [[Краљевина Југославија|Краљевини СХС/Југославији]].
 
Формално је основан [[1920]]. године, у настојању да заустави опадање интересовања за веру, ширење [[Хришћанска адвентистичка црква|Адвентистичке цркве]], успон [[комунизам|комунизма]], [[атеизам|атеизма]] и [[материјализам|материјализма]], јачање положаја [[Католичка црква|Римокаточике цркве]] у Краљевини СХС/Југославији (посебно кроз тежњу да се склопи [[конкордат]]), као и повећано интересовања за [[спиритизам]] и [[теозофија|теозифију]] у појединим интелектуалним круговима. Своје корене вуче из неформалних богомољачких група које су настале у [[војводина|Војвдини]] средином [[19. век]]а, а потом се [[1870е|1870-их]] прошириле по југоистоку Србије и у Македонији, као и међу српским војницима у [[Први светски рат|Првом светском рату]].{{sfn|Byford|2008|pp=35}} Ове групе су окупљале побожне младе мушкарце и жене, који су редовно похађале црквене службе и организовале ходочашћа у [[манастир Војловица]] код [[Панчево|Панчева]]. По завршетку рата, покрет је временом све више добијао на бројности, након што је неколицина лаика са великим мисионарским полетом, у гуњевима и опанцима, пошла у народ, да проповеда јеванђеоско учење о спасењу. Намера је била да се покрене духовно-морална обнова народа и пробуди црквени живот (жеља за „живом Црквом“), али и да се врши евангелизација неправославних. Православно свештенство се према богомољцима испрва држало резервисано. Богомољачки покрет је исповедао чисту [[Православље|православну веру]], али је практиковао и неке радње које се ретко врше у [[Православна црква|Православној цркви]], као што је јавно читање делова из [[Нови завет|Новог завета]], за које се сматра да су плод утицаја [[баптисти]]чкихБаптисти|баптистичких заједница]] које су имале јаку подршку међу локалним [[Мађари]]ма.{{sfn|Byford|2008|pp=35}} Због бојазни да покрет не падне подзастрани утицају протестантскихпротестантска учења и претвори се у секту, Свети Архијерејски Сабор СПЦ поверио је [[Николај Велимировић|владици Николају Велимировићу]] духовно старешинство над овим спонатаним покретом, са задатком да покрет „оцрквени“. Ипак, никада међу архијерејима и свештенством Српске православне цркве није постојала пуна сагласност са напорима владике Николаја да омасови Богомољачки покрет, којем су се многи противили због наглашене побожности и „туђинских“ обичаја које практикују богомољци, а који су многима деловали као исувише протестантски.{{sfn|Byford|2008|pp=35}}
 
Покрет је био најактивнији [[1920е|1920-их]] година. Често су одржавана богомољаћка сабрања у [[Манастир Жича|манастиру Жича]]. Највеће је било [[1938]]. године, када се окупило преко 100.000 људи из свих крајева земље. Богомољци из свих околних места долазили су сваке недеље у цркву. После литургије певали су богомољачке песме, а владика Николај је држао беседе. Данима и ноћима, сељаци и сељанке, од поста прегладнели, певали су хришћанске песме и крстили се да би стигли до Жиче, како би се помолили и од владике Николаја узели благослов. Богомољци су углавном били добро прихватани у народу, али је било и места где нису радо дочекивани. „Не одбацујте их! Немојте се бацати каменом на њих, јер можете погодити Христа!“, говорио је за богомољце владика Николај. У наредних 20 година, до почетка [[Други светски рат у Југославији|Другог светског рата]], Народна хришћанска заједница нарашће на 400 братстава са неколико стотина хиљада чланова.