Урду (језик) — разлика између измена

Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Бот: Сређивање тагова
ознаке: мобилна измена мобилно веб-уређивање
(Бот: Сређивање тагова)
|iso3 = urd
|мапа=Idioma urdu.png
|опис_мапе=<center>Распрострањеност језика Урду<center/center><div align=left>
{{legend|#0062FF|Већински језик}}
{{legend|#74B4FF|Мањински језик}}
|мапа2=Urdu official-language areas.png
|опис_мапе2=<div align=left>{{legend|#ffc90e|Урду је званични језик или званични са још неким језицима}}<small/small>{{legend|#fff200|Хинди је званични језик}}</div>
}}
'''Урду''' ('''اردو''') припада групи индоевропских језика и граматички и лингвистички се развијао под утицајем многих језика различитих група као што су [[Персијски језик|персијски]], [[Турски језик|турски]], [[паштунски језик|пашто]], [[Арапски језик|арапски]] те [[хинди|хинду]] и [[санскрт|санскрит]] у периоду постојања султаната Делхи и [[Mogulsko carstvo|Могулског царства]] (1200-1800. године).
=== Род ===
[[Датотека:Urdu language1.jpg|200п|мини|Рецепт на кутији са зачинима на Урду језику]]
У урдуу, као и у хиндију, постоје само два рода - мушки и женски. Сва мушка бића (људи и животиње) су мушког рода, док су сва женска бића женског рода. Именице су такође или мушког или женског рода, али за људи којима урду није матерњи језик ово представља проблем. Како не постоји једнообразни систем одређивања рода, род сваке именице мора се научити напамет. Класификација именица на женски и мушки род није новост међу језицима индоевропске групе. Међутим, у [[енглески језик|енглеском језику]], иако индоевропском, систем класификације у именица на женски и мушки род временом се изгубио што отежава учење урдуа.
 
Понекад се род именица може одредити на основу слова којим се именица завршава. Ако се реч хинди порекла завршава дугим „а“, онда је та именица обично мушког рода. Ако се реч завршава са „и“ или „ија“, онда је та именица најчешће женског рода. За позајмљенице из језика који немају поделу именица на род (нпр. из енглеског) род се одређује или по звучности или употреби речи у реченици. Позајмљенице из језика које имају ову поделу задржавају род из изворног језика.
'''آپ''': формални облик ''Ви'', који се користи у обраћању старијим особама. Овај облик је исти за једнину и множину, односно, исто се пише и изговара. Говорник може да буде одређенији ако каже ''ви сви'' ('''آپ سب''')
 
'''تُم''' : је неформални облик именице „ти“. Користи се при обраћању особама истог годишта те међу пријатељима и родбином. Такође не постоји разлика у једнини или множини, али говорник може да буде прецизнији ако на крају речи дода именицу која сугерише групу људи - ('''تُم سب''').
 
'''تُو''': је неформални облик заменице „ти“. Користи се само у комуникацији међу укућанима а било која употреба ван куће сматра се врло увредљивом.
 
Императиви (молбе и команде) изговарају се у зависности од саговорника. Глагол се користе у складу са нивоом поштовања према особи којој је молба или захтев упућен. Како глагол одређује ниво поштовања, сама реч ''молим'' ("meharbānī", '''مہربانی''') ретко се употребљава и то углавном у писаној форми.
147.074

измене

Мени за навигацију