Промене

Иди на навигацију Иди на претрагу
м
Бот: исправљена преусмерења
|}}
'''Ђовани Пјерлуиђи да Палестрина''' ({{јез-ита|Giovanni Pierluigi da Palestrina}}; 3. фебруар [[1525]]. или 2. фебруар [[1526]]. [[Палестрина]] код [[Рим]]а — [[2. фебруар]] [[1594]]. [[Рим]])<ref>A eulogy gives his age as 68, and on that basis Grove gives a birthdate "almost certainly between 3 February 1525 and 2 February 1526" (''The New Grove Dictionary of Music and Musicians'', 2nd ed., s.v. "Palestrina, Giovanni Pierluigi da" by Lewis Lockwood, Noel O'Regan, and Jessie Ann Owens).</ref> је био [[Италија|италијански]] рани [[Ренесансна музика|ренесансни]] композитор црквене музике и музички иноватор. Żивео је у вријеме католичке [[Противреформацијаконтрареформација|противреформације]]. Имао је веома велики утицај на развој [[католичка црква|римокатоличке]] црквене музике, а његово дело се сматра врхунцем уметности ренесансне [[Полифонија|полифоније]].<ref name=Roche>Jerome Roche, ''Palestrina'' (Oxford Studies of Composers, 7; New York: Oxford University Press). {{page|year=1971|id=ISBN 0-19-314117-5|pages=}}</ref><ref name="britannica">{{cite web|url=https://www.britannica.com/biography/Giovanni-Pierluigi-da-Palestrina|title=Giovanni Pierluigi da Palestrina, italijanski kompozitor|work=britannica.com|accessdate= 9. 8. 2016}}</ref> У своје време био је изузетно популаран, цењен међу композиторима и миљеник папе [[Папа Јулије III|Јулија III]].
 
Установио је следећа правила компоновања:
== Биографија ==
 
Палестрина је рођен у Палестрини, градићу у близини Рима који је у то време припадао [[ПапинскаПапска држава|Папинској држави]]. Документи наводе да је од 1537. године био члан [[хор]]а дечака у [[Базилика|базилици]] [[Bazilika Santa Maria Maggiore|Санта Марије Мађоре]] у [[Рим]]у. У том граду ċе и провести највећи део своје музичке каријере.
 
Од 1544-1551 Палестрина је био [[Оргуље|оргуљаш]] у катедрали Ст. Агапито у свом родном граду. Осим свирања црквених оргуља његове дужности су биле да помаже деловање црквеног хора, да подучава [[Музика|музику]] и компонује [[Канон (музика)|каноне]], а накнада је била у новцу и натури. Његова вештина у пословима везаним за црквену музику привукла је пажњу бискупа Ђованија Марија Чоха Монте, који је касније постао [[Papa Julije III|папа Јулије -{III}-]]. За време свог радног боравка у родном граду, Палестрина је [[1547]]. године оженио Лукрецију Гори. Са њом је имао три сина Родолфо, Ангело и најмлађи Игинио, који га је једини и наџивео.
 
[[Датотека:Giovanni Palestrina and Pope Julius III.jpg|thumb|250px|десно|Прочеље првог мисала Ђованија Пјерлуиђија да Палестрине, на којем он представља [[Папа Јулије III|папи Јулију -{III}-]] свој први рад посвећен њему.]]
Године [[1551]]. вратио се у Рим где је преузео прво од својих папских именовања, као музички директор (-{''maestro di cappella''}-) [[хор]]а Јулијанске Капеле (-{''Cappella Giulia''}-) при [[Базилика светогСветог Петра|Базилици светог Петра]]. Ту је компоновао и своју прву књигу црквених [[миса]] 1554. године, која је била посвеċена папи Јулију -{III}- у знак захвалности за његову новчану подршку. Наредне године био је унапређен у певача „''Понтифског хора.''” Ипак, он није занемарио ни секуларну страну његове уметности, те је 1555. године објавио своју прву књигу мадригала (секуларне и духовне вишегласне песме). Међутим, у време када је блажи режим Јулије -{III}- замијењен оштријом дисциплином [[Папа Павле IV|папе Павла -{IV}-]]. Одлуком новог папе било је забрањено ожењеним мушкарцима да служе у папском хору. Палестрина је заједно са двојицом својих колега добио малу пензију као надокнаду због њиховог отпуштања са посла.<ref name="britannica"/> Убрзо након тога постао је хоровођа у [[Базилика светог Ивана Латеранског|Базилици светог Ивана Латеранског]] (посао који је раније радио [[Orlando di Lasso|Орландо ди Ласо]]). Период [[1560e|1560-тих]] је било време великог стручног усавршавања за Палестрину. Радио је у [[Bazilika Santa Maria Maggiore|базилици Санта Марије Мађоре]], u [[Папски универзитет|Папском универзитету]] (-{''Seminario Romano''}-) и за богатог кардинала Иполита д'Естеа, те је објавио четири књиге своје музике.<ref name="AM">{{cite web|url=http://www.allmusic.com/artist/giovanni-pierluigi-da-palestrina-mn0001213399/biography|title=Giovanni Pierluigi da Palestrina, biografija|work=allmusic.com|accessdate= 10. 8. 2016}}</ref>
 
Године 1568. због ниске [[Новац|новчане]] надокнаде и његове жеље да остане у Риму Палестрина је одбио понуду да постане капелмајстор за [[Максимилијан II, цар Светог римског царства|Максимилијана -{II}-, цара Светог римског царства]] у [[Беч]]у. Након смрти композитора Ђиованија Анимучија 1571. године који је био музички директор у Ватикану од 1555. године, Палестрина је био позван да се врати на своје старо радно место као музички директор Јулијанског хора у Ватиканској базилици. Вратио се и одмах наставио са својим успешним композиторским деловањем, а добио је виŝе пута и повећање плате. Како му је расла композиторска слава [[1578]]. године као признање његовог положаја најславнијег римског музичара добио је звање магистра музике у Ватиканској базилици.<ref name="britannica"/> Ово његово последње професионално именовање је било дугог мандата од 1571-1594 као главни одговорни за музичке активности у Капели Јулија при Базилици светог Петра. Осим тога, обављао је самостални музички рад за најмање 12 других римских цркава и институција, те је био успешан у пословању са крзном у власништву његове друге жене, а улагао је и у тадашње тржиште римским некретнинама.<ref name="AM"/>
 
Низ епидемија [[Куга|куге]] које су биле захватиле средишњу Италију током касних [[1570е1570-е|1570-тих]] узроковале су смрт његове жене и два старија сина, који су у то време показивали велику музичку надареност. Сам Палестрина се озбиљно разболео током тог времена. Тугујуċи због смрти своје жене, објавио је своју намеру да постане свештеник, на радост папе, [[PapaПапа GrgurГргур XIII|Гргура -{XIII}-]]. Након што је био канонизован, убрзо се одрекао завета како би оженио Вирђинију Дормоли 1581. године, удовицу богатог трговца. Иако је доста времена провео управљајуċи њеним богатством, он је задржао свој посао у базилици Светог Петра и наставио да компонује. Био је сматран званичним композитором за хор од стране свих папа за које је радио, а забележено је и да је марширао на челу папинских певача поводом подизања великог [[Стари Египат|египатског]] [[обелиск]]а на [[Трг светогСветог Петра|Тргу светог Петра]].<ref name="britannica"/>
 
== Музичка баштина и стил ==
[[Мотет]]и Ђованија Пјерлуиђија да Палестрине, од којих их је више од 250 сачувано, показују готово исту разноликост облика и врста као и код миса. Већина њих су у неким јасно дефинисаним облицима, повремено одражавајуċи облик литургијског текста, иако се релативно мало заснивају на мелодијама за један глас. Многи од њих парафразирају [[појање]], али са умећем које је подједнако успешно као и код миса. На истом нивоу као и канонске мисе су мотети попут -{''Cum ortus fuerit''}- и -{''Accepit Isus calicem''}-. Овај други наведени мотет је очито био композиторов миљеник - претпоставка заснована на портрету Палестрине где је приказан како рукама држи копију овог дјела. Овај портрет се данас чува у Ватикану.
 
Његових 29 мотета засновано је на текстовима из једне од књига из [[Стари завјетзавет|Старог завјета]] под називом ''Песма над песмама''. Ту се могу приметити бројни примери „мадригализама”: кориштење сугестивних музичких фраза евоцирајући сликовите музичке делове, очигледно било за уву или око, а понекад за обоје. У делу [[Еухаристијаевхаристија|еухаристијске]] службе (-{''ofertorium''}-), Палестрина потпуно одустаје од старе технике -{''cantus firmus''}- и пише музику у слободном стилу, док у химнама он парафразира традиционалне мелодије, обично у највишем гласу. У [[Библија|библијској]] поетској тужаљци поводом [[Опсада Јерусалима (597. п. н. е.)|вавилонског уништења]] [[Јерусалим]]а под називом [[Јеремијин плач]], он доноси успешан контраст у односу на музичке делове са [[хебрејски]]м и латинским текстовима. Музички део са хебрејским текстовима је стилски [[Мелизма|мелизматичан]] (богато окићен), а други део са латинским текстовима је једноставнији и свечанији. Његови [[магнификат]]ски хвалоспеви су углавном организовани у четири групе по осам хвалоспјева, а свака група се састоји од магнификата заснованог на једном од осам „тонова”: алтернатим структура се овде користи као код миса писаних за Мантову.<ref name="britannica"/>
 
== Репутација ==
1.506.851

измена

Мени за навигацију