Манастир Ходош — разлика између измена
мНема описа измене |
|||
| Ред 19: | Ред 19: | ||
Прем [[Румунија|румунским]] изворима манастир Ходош је основан још [[1177]]. године<ref>[http://ziarullumina.ro/reportaj/bogatia-duhovniceasca-si-culturala-de-la-hodos-bodrog Bogăţia duhovnicească şi culturală de la Hodoş-Bodrog | Ziarul Lumina<!-- Botovski generisani naziv -->]</ref>. Међутим, постојани подаци говоре да су данашњи [[манастир]] основала у [[15. век]]у стара [[Племство|племенита]] [[Срби|српска]] породица [[Јакшићи]] (као оближњи [[манастир Бездин]], који и данас припада [[Српска православна црква|СПЦ]]). |
Прем [[Румунија|румунским]] изворима манастир Ходош је основан још [[1177]]. године<ref>[http://ziarullumina.ro/reportaj/bogatia-duhovniceasca-si-culturala-de-la-hodos-bodrog Bogăţia duhovnicească şi culturală de la Hodoş-Bodrog | Ziarul Lumina<!-- Botovski generisani naziv -->]</ref>. Међутим, постојани подаци говоре да су данашњи [[манастир]] основала у [[15. век]]у стара [[Племство|племенита]] [[Срби|српска]] породица [[Јакшићи]] (као оближњи [[манастир Бездин]], који и данас припада [[Српска православна црква|СПЦ]]). |
||
Петар Аврамовић Текели, Србин официр, генерал у руској царској војсци оставио је 1812. године манастиру Ходошу 1000 рубаља прилога. То није било случајно, сетио се пред смрт завичаја, јер је био рођен 1720. године у Араду. Отац Ранко био је граничарски капетан, а деда Јован Текилија пуковник, био је комадант Потиско-поморишке границе 1699. године. Новац намењен манастиру је стизао у неколико рата.<ref>"Српски летопис", Будим 1833. године</ref> Текелије су одувек водиле бригу и жртвовале се за манастир Ходош. Поред свих прилога, манастир је од Саве Текелије и позајмице узимао. Када је 1841. године дуг са каматом достигао износ 5173 ф. 16 крајцара, Текелија је тај дуг "опростио" - тако даровао манастир. Прерачунавањем се узевши у обзир и дар руског генерала Петра, долази до још већег дара, од 5721 ф. 16 кр. Братство манастирско се захвалило јавно Текелијама.<ref>"сербске народне новине", Пешта 1841. године</ref> |
|||
Манастир је вековима био средиште српске културе и вере у [[Поморишје|Поморишју]]. Чак се претпоставља да су [[Епархија липовска|српске владике липовске]] током [[16. век|16.]] и [[17. век]]а овде столовале уместо оближњег града [[Липова|Липове]]<ref>[http://banateka.blogspot.com/2010/12/pravoslavna-crkva-u-zrenjaninu-tokom.html Banateka : Pravoslavna crkva u Zrenjaninu tokom turske vladavine (1551-1716)<!-- Botovski generisani naziv -->]</ref>. Међутим, издвајањем [[Румуни|Румуна]] из [[Српска патријаршија у Сремским Карловцима|Карловачке патријаршије]] [[1864]]. манастир је припао њима. Ово је данас означено као велики немар тадашњих црквених кругова Карловачке патријаршије<ref>[http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Istorija/PSC/PSC32.htm [svetosavlje]<!-- Botovski generisani naziv -->]</ref>. |
|||
Манастир је вековима био средиште српске културе и вере у [[Поморишје|Поморишју]]. Чак се претпоставља да су [[Епархија липовска|српске владике липовске]] током [[16. век|16.]] и [[17. век]]а овде столовале уместо оближњег града [[Липова|Липове]]<ref>[http://banateka.blogspot.com/2010/12/pravoslavna-crkva-u-zrenjaninu-tokom.html Banateka : Pravoslavna crkva u Zrenjaninu tokom turske vladavine (1551-1716)<!-- Botovski generisani naziv -->]</ref>. Међутим, издвајањем [[Румуни|Румуна]] из [[Српска патријаршија у Сремским Карловцима|Карловачке патријаршије]] [[1864]]. манастир је припао њима. Ово је данас означено као велики немар тадашњих црквених кругова Карловачке патријаршије<ref> [http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Istorija/PSC/PSC32.htm [svetosavlje]<!-- Botovski generisani naziv -->]</ref>. Још 1844. године Румуни (Власи) у својим новинама јавно истакли став, да епископске столице у Темишвару и Вршцу, (у Араду је готово!) као и управу манастира Ходоша, Бездина, Св. Ђурђа и Месића, као и протопрезвитерска места где има верника Влаха, треба они безпоговорно да преузму. Дописник новина из Лугоша је сугерисао румунских изасланицима на српском црквено-народном сабору, да то званично затраже, и да се тако: "Нека се пресече Србима надежда (нада) у Вршцу и Темишвару". Срби нису још имали став о томе, чинило им се да су "старе задужбине својих Праотаца" у њиховим рукама неприкосновене.<ref>"Сербске народне новине", Пешта 1844. године</ref> Али из каснијег гледишта српских црквених великодостојника види се како је Ходош у ствари поклоњен: "Што се тиче правне природе манастира као српских институција (установа), ту се синод и конгресни одбор слажу; но Синод не би био противан кад би народни сабор одобрио: да се уз братске љубави манастир Ходош, који је у Арадској дијецези лежи, уступи".<ref>"Српски летопис", Будим 1866. године</ref> |
|||
На челу "општежитељног" манастира Ходоша био је 1837. године архимандрит Мојсеј Манојловић. А купци календара "Сербска пчела" за ту годину били су ходошки калуђери: игуман Симеон Поповић, намесник Јулијан Недељковић, те чланови братства Архисилај Маринковић јеромонах и Севастијан Табаковић јерођакон.<ref>"Сербска пчела", Пешта 1837. године</ref> |
|||
Књигу Вукову о српском народу, набавио је 1867. године јеромонах Самуило Брашованов из манастира Ходоша.<ref>Вук Ст. Караџић: "Живот и обичаји народа српскога", Беч 1867. године</ref> |
|||
Током времена комунизма манастир Ходош је тешко страдао. Данас је он обновљен и мушки је. |
Током времена комунизма манастир Ходош је тешко страдао. Данас је он обновљен и мушки је. |
||
Верзија на датум 23. октобар 2017. у 19:39
| Манастир Ходош | |
|---|---|
| Основни подаци | |
| Јурисдикција | Румунска православна црква |
| Оснивање | око 1177. |
| Оснивач | Јакшићи |
| Место | Арад, Поморишје |
| Држава |  Румунија |
Манастир Ходош (рум. Mănăstirea Hodoș-Bodrog) је манастир Румунске православне цркве у Поморишју, у округу Арадском. Некада је манастир био српски, као задужбина племенитих Јакшића. Манастир је посвећен Великој Госпојини (Успењу Пресвете Богородице).
Положај
Манастир Ходош се налази на 15 км југозападно од Арада, покрај места Фелнак. Манастир је близу реке Мориш (историјско Поморишје).
Историјат
Прем румунским изворима манастир Ходош је основан још 1177. године[1]. Међутим, постојани подаци говоре да су данашњи манастир основала у 15. веку стара племенита српска породица Јакшићи (као оближњи манастир Бездин, који и данас припада СПЦ).
Петар Аврамовић Текели, Србин официр, генерал у руској царској војсци оставио је 1812. године манастиру Ходошу 1000 рубаља прилога. То није било случајно, сетио се пред смрт завичаја, јер је био рођен 1720. године у Араду. Отац Ранко био је граничарски капетан, а деда Јован Текилија пуковник, био је комадант Потиско-поморишке границе 1699. године. Новац намењен манастиру је стизао у неколико рата.[2] Текелије су одувек водиле бригу и жртвовале се за манастир Ходош. Поред свих прилога, манастир је од Саве Текелије и позајмице узимао. Када је 1841. године дуг са каматом достигао износ 5173 ф. 16 крајцара, Текелија је тај дуг "опростио" - тако даровао манастир. Прерачунавањем се узевши у обзир и дар руског генерала Петра, долази до још већег дара, од 5721 ф. 16 кр. Братство манастирско се захвалило јавно Текелијама.[3]
Манастир је вековима био средиште српске културе и вере у Поморишју. Чак се претпоставља да су српске владике липовске током 16. и 17. века овде столовале уместо оближњег града Липове[4]. Међутим, издвајањем Румуна из Карловачке патријаршије 1864. манастир је припао њима. Ово је данас означено као велики немар тадашњих црквених кругова Карловачке патријаршије[5]. Још 1844. године Румуни (Власи) у својим новинама јавно истакли став, да епископске столице у Темишвару и Вршцу, (у Араду је готово!) као и управу манастира Ходоша, Бездина, Св. Ђурђа и Месића, као и протопрезвитерска места где има верника Влаха, треба они безпоговорно да преузму. Дописник новина из Лугоша је сугерисао румунских изасланицима на српском црквено-народном сабору, да то званично затраже, и да се тако: "Нека се пресече Србима надежда (нада) у Вршцу и Темишвару". Срби нису још имали став о томе, чинило им се да су "старе задужбине својих Праотаца" у њиховим рукама неприкосновене.[6] Али из каснијег гледишта српских црквених великодостојника види се како је Ходош у ствари поклоњен: "Што се тиче правне природе манастира као српских институција (установа), ту се синод и конгресни одбор слажу; но Синод не би био противан кад би народни сабор одобрио: да се уз братске љубави манастир Ходош, који је у Арадској дијецези лежи, уступи".[7] На челу "општежитељног" манастира Ходоша био је 1837. године архимандрит Мојсеј Манојловић. А купци календара "Сербска пчела" за ту годину били су ходошки калуђери: игуман Симеон Поповић, намесник Јулијан Недељковић, те чланови братства Архисилај Маринковић јеромонах и Севастијан Табаковић јерођакон.[8] Књигу Вукову о српском народу, набавио је 1867. године јеромонах Самуило Брашованов из манастира Ходоша.[9]
Током времена комунизма манастир Ходош је тешко страдао. Данас је он обновљен и мушки је.
Извори
- ^ Bogăţia duhovnicească şi culturală de la Hodoş-Bodrog | Ziarul Lumina
- ^ "Српски летопис", Будим 1833. године
- ^ "сербске народне новине", Пешта 1841. године
- ^ Banateka : Pravoslavna crkva u Zrenjaninu tokom turske vladavine (1551-1716)
- ^ [svetosavlje]
- ^ "Сербске народне новине", Пешта 1844. године
- ^ "Српски летопис", Будим 1866. године
- ^ "Сербска пчела", Пешта 1837. године
- ^ Вук Ст. Караџић: "Живот и обичаји народа српскога", Беч 1867. године