Злакуска лончарија — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене
Ред 26: Ред 26:


=== Припремање глинене масе ===
=== Припремање глинене масе ===
У злакуске радионицу глина се довози, у крупним комадима који се, потом, уситњaвaнa дрвeним мaљeм или сeкирoм и чисте oд кoрeњa, кaмeњa и oстaлих крупних нeчистoћa.

Уситњена, глинa сe првo „кисeли“ у бурeту (ранији или чабру), натопљена вoдoм, 24 сaтa. Макон што се из ње отстрани сувишнa вoдa, тако oцeђена, глинa сe вади нa прoстирку вeликих димeнзиja и гази дa би сe oчистилa oд заосталих крупних нeчистoћa.

Припрема калцита који се додаје глини вршила се печењем тако, што би се на четири камена ставе две цепанице које служе као ослонац цепаницама које ће се преко њих поређати и формирати „кревет“ на који
ће се спустити комади калцита. „Кревет“ се потпали и кад потпуно изгори, калцит је печен.<ref>Јоксимовић, Ж. Ужичке црепуље, Српски етнографски зборник XIII,Арпска краљевска академија, Београд, 1909: 487.</ref> Потом се печени калцит уситњaвa („тучe”) вeликим дрвeним мaљeм (млатцом) с металним врхом кojи се пoкрeће нoгoм.

Туцање се некада обављало у ступи, на земљи или ширем камену укопаном у земљи,<ref>Јоксимовић, Ж. Ужичке црепуље, Српски етнографски зборник XIII,Арпска краљевска академија, Београд, 1909: 488–489.</ref><ref>Перуничић, Б. (1936) О изради лонаца у Злакуси код Ужичке Пожеге, Етнографски музеј, свеска 6, посебна издања, Прилози проучавању наше народне керамике, Београд, 43.</ref> а дaнaс, пeчeњe калцита пре уситњавања ниje пoтрeбнo пoштo га мeљу мaшинe.

Након тога врши се просејавање калцита, који се тако уситњен и просејан у рaзмeри 50% : 50%
или 40% :60% у корист калцита, у зависности од врсте посуда које ће се правити, меша са глином.

Слeди пoнoвнo гaжeњe глинe како би се кaлцит сjeдинио са њом у хомогену мaсу кoja je, тако, спрeмнa зa oбрaду на витлу.


=== Обликовање посуда ===
=== Обликовање посуда ===

Верзија на датум 25. октобар 2017. у 08:22

Лончарске радионице у селу Злакуса

Злакуска лончарија је четири века стара техника ручне израде посуђа од глине на спором ручном колу (точку) и печеног на отвореној ватри, што је редак случај на ширем простору Балканског полуострва. Ову традицију, преношену са колена на колено, до данашњих дана сачувале су вредне руке мештана села Злакуса, подно Потпећке пећине, у Златиборском округу у Србији.

Основни материјал за израду за израду Злакуских лонаца и друге грнчарије је прерађена глина „гњила” која се копа у селу Врањани код Пожеге на дубини од 2 — 8 метара. Глина се меша са калцитом (који се вади у суседном селу Рупељеву из копа старог преко 200 година) у односу 1:1 (што омогућава израду врло великих облика керамике, потом обликује на ручном колу и пече на отвореној ватри.

Данас се око двадесет домаћинстава у Злакуси активно бави израдом лочарије поштујући стари начин израде у којем је једина новима употреба машине за ситњење камена. Све остало је истоветно као и пре 4 века.

Географија простор на коме се производи злакуска грнчарија

Село Злакуса налази се у подножју и на обронцима кречњачке градине Дрежник, уз десну обалу реке Ђетиње. у Златиборском округу на територији општине Ужице. Од Ужица је удаљено око 14 km.

Простире се уз магистрални пут Е 761 између Пожеге и Севојна. Омеђено је селима Горјани са севера, Узићи са североистока, Рупељевом са источне, Рогама са југоисточне, Дрежником са јужне и Потпећем са западне стране.

Рупељево је локација са које се у Злакусу допрема калцит неопходан за израду лонаца, а Роге и Потпеће имају значајну улогу у развоју лончарске производње Златиборског округа, мада се она у њима није одржала.[а] Калцит (CaCO3) који се додаје глини из Врањана приликом припреме масе за моделовање лонаца у Злакуси, копа се у мајданима врсте, на брду Врстине у околини села Рупељево. Стари мајдан, данас напуштен, налазио се у засеоку Дрндари, на имању породице Дрндаревић. У литератури се помиње да се седамдесетих година 20. века знало за пет мајдана, од којих су два била жива, а да су између два светска рата експлоатисана чак четири мајдана.

Злакуса георафски простор на коме се производи Злакуска лончарија

Глина за израду посуда у Злакуси се добија из села Врањани са надморске висине око 400 m, које се налази на око 18 km од Злакусе, северозападно од Пожеге на ободу Пожешке котлине, коју, у геоморфолошком погледу, карактеришу тријаски кречњаци на њеном јужном и југозападном ободу, док су остале стране тог обода састављене од млађих палеозојских шкриљаца, тријаских и кретацијских кречњака и серпентина.

У литератури се помињу два мајдана глине у Врањанима: беле глине и глине „вугаре“, међутим по изјавама лончара та подела није добра.[1] Неиме:

Историјат

Када је реч о простору централног дела Балканског полуострва, за сада је познато да је овај занат преузет још од праисторијских грнчара/грнчарки који су добро познавали своју ширу околину, у којој су пажљиво бирали мајдане глине, чија својства су добро познавали и сходно томе је обогаћивали примесама органског и неорганског порекла које су доприносиле квалитету посуда и њиховој максималној употребљивости у одређене сврхе.[2]

Добар пример за то је злакуска лончарија, за коју се ни у широј историјској литератури није знало, све до друге половине 19. века. Злакусу је тада описао једино Феликс Каниц, сaмo нa jeднoм мeсту у својим путописима и то успутно, уз помињање Потпећке пећине у време када је 1860. године боравио у Пожеги.[3] Готово педесет година касније Злакуса улази у видокруг истраживача када се и појављују први радови у стручној литератури, у којима се исцрпно пише о Злакуси, Потпећу и суседном селу Роге, специјализованом у то време за израду црепуља. Тек деведесетих година 20. века, Злакуској лончарији модерна етноархеологија приступа у широком историјском контексту разматрајући њену укупну проблематику и из угла заштите нематеријалног културног наслеђа и њеног потенцијала у оквиру културног и креативног туризма.

Злакуса није једино село Златиборског округа у којем су се овакви лонци израђивали. Ипак, она је једина опстала пре свега због локација са којих се добављају сировине (Врањане и Рупељево). Рад на ручном витлу показао се као једини могући за овакву врсту посуда, а печење на одређеној температури, нижој од 750 оС, показало се као оптимално и не доводи се у питање. Оно где се разлике могу уочити су варијације у облику самог лонца и припадајућег поклопца и у украшавању. Те разлике су условљене, са једне стране, функцијом посуде, а са друге локалном културном традицијом која, уз поштовање задатих образаца, ипак дозвољавају уграђивање личног печата сваког мајстора у сваку посуду.[2]

Производни процес

Израда лончарије у Злакуси одвија се кроз неколико стандардних корака: од припреме, обликовања и украшавања, до сушења и печења посуда. Сваки од наведених корака једнако је важан, јер може пресудно да утиче на квалитет финалног производа и подређен је захтевима материјала који се обрађује, са једне стране, и функције посуда које се израђују, с друге.

Припремање глинене масе

У злакуске радионицу глина се довози, у крупним комадима који се, потом, уситњaвaнa дрвeним мaљeм или сeкирoм и чисте oд кoрeњa, кaмeњa и oстaлих крупних нeчистoћa.

Уситњена, глинa сe првo „кисeли“ у бурeту (ранији или чабру), натопљена вoдoм, 24 сaтa. Макон што се из ње отстрани сувишнa вoдa, тако oцeђена, глинa сe вади нa прoстирку вeликих димeнзиja и гази дa би сe oчистилa oд заосталих крупних нeчистoћa.

Припрема калцита који се додаје глини вршила се печењем тако, што би се на четири камена ставе две цепанице које служе као ослонац цепаницама које ће се преко њих поређати и формирати „кревет“ на који ће се спустити комади калцита. „Кревет“ се потпали и кад потпуно изгори, калцит је печен.[4] Потом се печени калцит уситњaвa („тучe”) вeликим дрвeним мaљeм (млатцом) с металним врхом кojи се пoкрeће нoгoм.

Туцање се некада обављало у ступи, на земљи или ширем камену укопаном у земљи,[5][6] а дaнaс, пeчeњe калцита пре уситњавања ниje пoтрeбнo пoштo га мeљу мaшинe.

Након тога врши се просејавање калцита, који се тако уситњен и просејан у рaзмeри 50% : 50% или 40% :60% у корист калцита, у зависности од врсте посуда које ће се правити, меша са глином.

Слeди пoнoвнo гaжeњe глинe како би се кaлцит сjeдинио са њом у хомогену мaсу кoja je, тако, спрeмнa зa oбрaду на витлу.

Обликовање посуда

Сушење посуда

Печење посуда

Активна грнчарска домаћинства и њихово удружење

Данас, у Злакуси активно ради 18 грнчарских домаћинстава и неколико њих с времена на време, сезонски, тако да се број становника који се бави овим старим занатом креће око 40 јер је случај да се у једној породици израдом земљаног посуђа бави по 2 — 3 особе.

Списак злакуских домаћинстава која се активно баве лончарством
  • Домаћинство Тешић Драгана
  • Домаћинство Тешић Жарка и Дарка
  • Домаћинство Никитовић Милића
  • Домаћинство Никитовић Милојка
  • Домаћинство Тешић Јовице
  • Домаћинство Лазић Милете
  • Домаћинство Шуњеварић Васа
  • Домаћинство Шуњеварић Светозара
  • Домаћинство Шуњеварић Веселина
  • Домаћинство Шуњеварић Велимира
  • Домаћинство Савић Милана
  • Домаћинство Шуњеварић Павла
  • Домаћинство Шуњеварић Петра
  • Домаћинство Никитовић Драгослава – Бибиле
  • Домаћинство Сарван Борка
  • Домаћинство Никитовић Зорана
  • Домаћинство Шуњеварић Драгице
  • Домаћинство Клопановић Дарка

Грнчари Злакусе, или лончари, како сами себе називају окупљени су и око својих удружења – Удружење лончара Злакуса и новије Удружење злакушка грнчарија.

Злакуска лончарија — заштићени бренд

Чланови Удружења лончара заштитили су своје производе заштитним знаком „З“ који указује да је земљана посуда урађена по технологији старој преко три века – од тачно предвиђеног односа две поменуте сировине и на ручном колу, што је гарант квалитета злакушог посуђа.

Напомене

  1. ^ Још увек се памте лонци из Потпећа и црепуље из Рога, а понека се посуда и данас може пронаћи.

Извори

  1. ^ Благојевић, Н. (1974) Народна керамика у ужичком крају, Ужички зборник 3, 327—363.
  2. ^ а б Vuković, J. (2011) Early Neolithic Pottery from Blagotin, Central Serbia: A UseAlteranion Analysis. In: Beginnings – New Research in the Appearance of the Neolithic between Northwest Anatolia and the Carpathian Basin. Papers of the International Workshop 8th – 9th April 2009, Istanbul (R. Krauss ed.), 190—211.
  3. ^ Srbija od rimskog doba do kraja XIX veka Kanitz, Felix Philipp. - Beograd : Srpska Književna Zadruga
  4. ^ Јоксимовић, Ж. Ужичке црепуље, Српски етнографски зборник XIII,Арпска краљевска академија, Београд, 1909: 487.
  5. ^ Јоксимовић, Ж. Ужичке црепуље, Српски етнографски зборник XIII,Арпска краљевска академија, Београд, 1909: 488–489.
  6. ^ Перуничић, Б. (1936) О изради лонаца у Злакуси код Ужичке Пожеге, Етнографски музеј, свеска 6, посебна издања, Прилози проучавању наше народне керамике, Београд, 43.

Спољашње везе