Партско царство

Партијско царство

Партија је била иранска цивилизација која се налазила у североисточном делу данашњег Ирана, али је на свом врхунцу покривала целокупну његову површину, као и површине данашњих држава: Јерменије, Ирака, Грузије, источне Турске, источне Сирије, Туркменистана, Авганистана, Таџикистана, Пакистана, Кувајта, обалски део Саудијске Арабије у Персијском заливу, Бахреина, Катара и Уједињених арапских емирата.

Партијом је владала Арсасидска династија (средње персијски: اشکانیان Ashkâniân), која је ујединила и владала иранским платоом, пошто је поразила Селеукиде, од краја 3. века п. н. е., и повремено контролисала Месопотамиј између 150. п. н. е. 224. године н. е. Арсасиди су били трећа династија старог Ирана, после Медијске и Ахеменидске династије. Партија (највише због увођења тешке коњице) била је највећи непријатељ римског царства на истоку; и ограничила је римску експанзију даље од Кападохије (источна Анадолија).

Када су се скитски-парни номади (Асирци су их називали Ашкузи) населили у Партији и изградили мало назависно краљевство, оно се уздигло под краљем Митридатом I Партским (171—138. п. н. е.). Касније, на врхунцу своје моћи, парћански утицај је досезао све до Убра у Арабији, средишта путева у трговини тамјаном.

Релативно мало се зна о Парћанима у поређењу са Римским царством или Ахменидским краљевство, с обзиром да је мало њихове литературе преживело. Стога, о Парћанској историји великим делом сазнајемо из страних извора, новчића и натписа. Чак је и име којим су се називали спорно због недостатка домаћих извора. Неколико грчких аутора, чији фрагменти су сачувани, укључујући Аполодуса из Артемиде и Исидора из Каракса, писало је под Парћанском управом. Њихова моћ заснивала се на комбинацији герилског ратовања коњаничких номадских племена, и организационих вештина довољних да се изгради и управља пространим царством - иако оно никада није достигло снагу Персијских царства која су му претходила и која су настала после њега. Вазалске краљевине су чиниле велики део њихове територије а грчки градови су уживали одређену аутономију.

Партија као сатрапија

Главни чланак: Партија (сатрапија)

Партија је првобитно означавала територију југоисточно од каспијског мора. Била је сатрапија Ахеменидског царства, које је покорио Александар Велики око 330. п. н. е. Након Александрове смрти, управљање Партијом је поверено Никанору, на Вавилонској подели 323. п. н. е. На Трипарадаској подели 320. п. н. е. Партија је дата Филипу. Њега је наследио Пејтон. Након 311. п. н. е. Партија је постала део Селеукидског царства, и њоме су управљали различити сатрапи под селеукидским краљем.

Андрагорасов новчић, последњег селеукидског сатрапа Партије. Прогласио је независност око 250. п. н. е.

Андрагор (?-238. п. н. е.) био је последњи селеукидски сатрап Партије, под селеукидским владарима Антиохом I Сотером и Антиохом II Теосом. Андагор је покушао да се избори за независност у време када је Селеукидско царство било уплетено у рат са Птолемејским Египтом. У знак отпора исковао је кованице на којима се налазио његов лик са диадемом на глави и његовим именом. Андрагон је био сусед, савременик, а вероватно и савезник Диодота I у Бактрији, који се такође у отприлике исто време борио против Селеукида за независност, створивши Грчко-бактријску краљевину.

Партијско царство

Ковани новац Арсака I. Задња страна приказује војника са луком у седећем положају, натпис десно је на грчком ΑΡΣΑΚ[ΟΥ], а натпис испод лука је на Арамејском.

Племе Парти, номадски народ иранског порекла, које је првобитно говорило источно ирански језик а касније постало познато под именом Парћани, дошло је на Иранску висораван из средње Азије. Били су врхунски коњаници, познати по "Парћанском хицу": окретању уназад при пуном галопу како би испалили стрелу директно иза себе. Око 238. п. н. е. њихов краљ Арсак свргнуо је Андрагора и успоставио независност своје династије од селеукидског царства у удаљеним деловима северног Ирана, на којима се данас налази Туркменистан.

„Он (Арсак) већ је био навикнут на живот отимања и пљачкања, када је чуо за пораз Селеука у борби са Галима. Ослобођен страха од краља, напао је Парћане са групом својих лопова, савладао њиховог префекта Андрагора, и пошто га је убио преузео власт над државом” Justin, xli. 4.

Потомци Арсака владали су све док Антиох III није напао Партију 209. п. н. е., освојио главни град Хекатомил и наставио напред према Хирканији. Парћански краљ Арсак II наводно је успешно молио за мир, и Партија је признала селеукидску власт. Антиох III је толико добро осигурао Партију да је наставио даље према истоку ка Бактрији, где се три године борио против грчко-бактријског краља Еутидемуса I, а затим је наставио ка Индији.

Све до 2. века п. н. е. Парћани нису успевали да профитирају од континуалног слабљења селеукидског царства, да би затим постепено заузели све његове територије источно од Сирије. Када су Парћани заузели Херат, кретање трговине дуж Пута свиле је пресечено и посталександровско хеленистичко грчко-бактријско краљевство је било осуђено на пропаст.

Селеукидски монарси покушали су да задрже парћанску експанзију; Антиох IV провео је своје последње године у борби против настајућих иранских држава. Након његове смрти 164. п. н. е., Парћани су искористили династичка превирања и дошли до још веће користи.

Парћански краљ Митридат I је, 139. п. н. е., заробио селеукидског монарха Деметрија II, и држао га заточеног десет година док су његове трупе овладале Месопотамијом и Медијом.

До 129. п. н. е. Партија је контролисала земље све до Тигра, и успоставила своје зимско утврђење на његовој обали код Ктесифона, низводно од данашњег Багдада. Ктесифон је тада био мало предграђе тачно са друге стране реке од Селеукије, најхеленистичнијег града западне Азије. Пошто су зависили од богатства и трговине коју је обезбеђивала Селеукија, Парћанска војска је ограничила своје упаде, омогућивши граду да задржи своју независност. За време највећих врућина месопотамског лета парћанска армија се повлачила до древних персијских престоница Сусе и Екбатане (данашњи Хамадан).

Почевши од око 130. п. н. е., Парћани су претпели више упада скитских номада, у којима су погинули краљеви Фраат II и Артабан I. Скити су поново напали Партију око 90. године п. н. е., и поставили краља Санатрука на парћански престо.

Листа партијских владара

• Арсак I 247–211. п. н. е.
  • (Према неким историчарима, Арсаков брат Титидат I је владао у периоду од 246–211. п. н. е.)
• Арсак II 211–191. п. н. е.
• Фриапат 191–176. п. н. е.
• Фраат I 176–171. п. н. е.
• Митридат I 171–138. п. н. е.
• Фраат II 138–127. п. н. е.
• Артабан I 127–124. п. н. е.
• Митридат II 123–88. п. н. е.
  • Готарз I 95–90. п. н. е.
• Ород I 90–80. п. н. е.
• Непознат краљ, 80–77. п. н. е.
• Санатрук 77–70. п. н. е.
• Фраат III 70–57. п. н. е.
• Митридат III 57–54. п. н. е.
• Ород II 57–38. п. н. е.
  • Пакор I 39–38. п. н. е. (владао заједно са својим оцем Ородом II)
• Фраат IV 38–2. п. н. е.
  • Тиридат II 30–26. п. н. е.
• Фраат V 2. п. н. е.– 4 не.
  • Мика 2. п. н. е.– 4. не (владала заједно са својим сином Фраатом V)
• Ород III 6
• Вонон I 8–12
• Артабан II 10–38
  • Тиридат III 35–36
• Вардан I 40–47
• Готарз II 40–51
  • Санабар 50–65
• Вонон II 51
• Вологас I 51–78
  • Вардан II 55–58
• Вологас II 77–80
• Пакор II 78–105
  • Артабан III 80–90
• Вологас III 105–147
  • Осро I 109–129
  • Партамаспат 116
  • Митридат IV 129–140
  • Непознат краљ, 140
• Вологас IV 147–191
  • Осро II 190 (полагао право на престо)
• Вологас V 191–208
• Вологас VI 208–228
  • Артабан IV 216–224

Референце

• Hill, John E. 2004. The Western Regions according to the Hou Hanshu. Draft annotated English translation.[1]
• Hill, John E. 2004. The Peoples of the West from the Weilue 魏略 by Yu Huan 魚豢: A Third Century Chinese Account Composed between CE 239 and 265. Draft annotated English translation. [2]

Спољашње везе

• Parthia.com - са богатом библиографијом
• Историја Партије
• Зачетак и развој хришћанства у парћанској држави.
• Партија