Пређи на садржај

Манастир Ходош — разлика између измена

м
м
Срби су ипак од 1845. године почели радити да манастир Ходош, правно "пребаце" из Арадске, у Темишварску епархију. То је почело са постављањем Емилијана Кенгелца за архимандрита тог манастира, од стране темишварског владике Пантелејмона Живковића. Успело се 1850. године да о томе формално позитивни став да српска јерархијска духовна власт. А 1852. године се фактички манастир нашао под јурисдикцијом темишварске дијецезе, захваљујући архимандритима Србима. Међутим, ствар је вратио на почетак Краљевски угарски конзијум, који је 1854. године издао строг налог, да се манастир мора вратити под јурисдикцију Арадске епархије. Остали су Срби на челу манастира још скоро три деценије. До 1870. године доношени су завршни годишњи манастирски рачуни на црквено-словенском језику. Затим су, док је на челу манастира био Корнелије Живковић, рачуни подношени на српском језику. Од његовог одласка 1887. године, престао је сваки српски уплив у рад манастира. То стање је времено озакоњено, а Срби су остали без своје старе задужбине, на коју су полагали велико историјско право, и то из чисто формално-правних разлога.<ref>Мата Косовац, наведено дело</ref>
 
Румуни су на сабору у Карловцима 1865. године званично поред осталог тражили манастир Ходош. Из тадашњег полазишта српских црквених великодостојника, види се како је Ходош у ствари поклоњен: "Што се тиче правне природе манастира као српских институција (установа), ту се Синод и Конгресни одбор слажу; но Синод не би био противан кад би народни Сабор одобрио: да се из братске љубави манастир Ходош, који у Арадској дијецези лежи, (Румунима) уступи".<ref>"Српски летопис", Будим 1866. године</ref> На саборском одбору 1871. године једино се српско-румунском споразуму, успротивио племић Петар Чарнојевић, сматрајући да нити сабор може такав несавршен акт усвојити, нити су изасланици Румуни тада били овлашћени да врше преговоре, те зато није ни требало ступити у њих.<ref>"Српски сион", Карловци 1903. године</ref>
 
Манастир је био за време деобе са Румунима, под јурисдикцијом Арадске епархије, па је ту и остао и даље. Многи српски црквени великодостојници су касније "жалили", што се нису ни мало борили, да се та "српска задужбина и српско црквено добро поврати у српску јерархију". Румуни нису имали никаква својинска права, нити законских могућности, али Срби су били несхватљиво пасивни. Одласком архимандрита Корнелија Живковића Србина, из манастира Ходоша 1887. године, није постављен више српски настојатељ, због чега су Срби изгубили тај манастир.<ref>"Српски сион", Карловци 1902. године</ref> Треба истаћи да је манастир формално прешао у састав нове румунске митрополије, од њеног установљења 1864. године. Српски црквено-народни сабор је 1902. године покушао да поврати манастир Ходош. Послати су тако др Жарко Миладиновић у Беч, а др Мита Мушицки у Будимпешту, да у тамошњим државним архивама нађу историјске податке о настанку манастира. Хтели су српски радикали да се спреми материјал за покретање парнице за манастир Ходош. Срби су мислили да је довољно рећи: манастир се увек називао у прошлости или српским или илирским, а никад румунским. Једино је српски народ водио бригу и жртве подносио за његов опстанак. Српски црквени сабор је и 1749. године решавао питање манастира Ходоша. Али све то није било довољно, јер православни Румуни када су изашли из црквене заједнице са Србима, добили су без проблема "за столом". Много тога што им није припадало, присвојили су они лако, па тако и стару српску задужбину Јакшића и Текелија.<ref>"Мале новине", Београд 1902. године</ref>
 
27.345

измена