Помоћ:Садржај/Почетак

Почетак

Добродошли на Википедију

Песак

о Википедији

Како да се пријавим?

Зашто да се пријавим?

Одабир корисничког имена

Новајлије - представите се!

Поставите питање - поставите питање, добијте одговор

Речник појмова на Википедији

Помоћ:Садржај

'''ГРАВИТАЦИОНО ПОЉЕ-ЕЛЕКТРИЧНО ПОЉЕ'''

           *  Гравитационо поље- електрично поље*

           Полазећи  од представе о космичком јединству свих појава, могло би се тврдити да се врши бесконачно пресликавање микрокосмоса у макрокосмосу, и обратно, те да постоји и опште јединство свих физичких поља.  
          Овдје ће бити покушано да се докаже да је нека заједничка мјера јединства свих поља елекрично, односно, електростатичко поље.
         Чињенице, које би  томе могле ићи  у прилог су следеће:
     1)доказана узрочно-последична веза између магнетног и електричног поља,
     2)чињеница да је планетарни модел атома разјаснио многе појаве,
     3) нека тумачења да су и нуклеарне силе силе електричне природе1, и на крају, нимало случано,
     4)Кулонов закон је исте форме као и Њутнов закон гравитације.
             
         На овој , поготово, четвртој чињеници биће покушано да се докаже тврђење из назначеног наслова.
         Све у свему могло би се сматрати да електрично поље је оно које повезује  микрокосмос и макрокосмос, с тим што би се оно у микрокосмосу испољавало као нуклеарно, а у макрокосмосу као гравитационо поље.
       Пођимо, дакле, од Кулоновог и Њутновог закона гравитације:

         F=k•q1•q2/r2                   F=γ•m1m2/r2

       Уколико претпоставимо да је   q1=p•m1     и   q2=p•m2        , и ако пођемо од , унапријед, изнијете претпоставке да су гравитационе и електростатичке силе исте природе, произилазило би:

k•q1•q2/r2= γ•m1m2/r2 → k•pm1•pm2/r2= γ•m1m2/r2 → k•p2=γ → p2=γ/k →

            Полазећи и од познатих вриједности  константи  k  и   γ  протилази да је:

                                             p=8,6•10-11C/kg

           Провјеримо да ли оваква пропорционалност важи, на два примјера:
              1)Прмјер кретања Земље око Сунца, гдје би смо одредили брзину кретања Земље око Сунца на два начина: 

а)примјеном просте формуле за кружно кретање, полазећи од познатих константи и б)полазећи од једнакости центрифугалне и гравитационе силе , а уз примјену већ израчунатог фактора пропорционалности –р-. Овдје је центрифугална сила намјерно одабрана, као инерцијална, односно, она која нема ни електричну нити гравитациону природу.

          a)     v=2π•R/T   →v=2•3,14•150•109/(365•24•36•102)    →  v=3•104 m/s

     С друге стране, полазећи од познатих масе Сунца и полупречника Земљине  путање око Сумца , као и већ одређене константе р и k, добијамо:
        
            b)      Fcf=Fzs   →  mz•v2/R=k•pms pmz/R2 →  v2=k•p2ms/R  → v=2,98•104 m/s

             Као што се може видјети, резултати који су добијени за брзину кретања Земље, у оба случаја, су скоро идентични.
                  2) Но, уколико би се из неког разлога, претходни примјер, могао посматрати и као нека врста математичке варке, анализирајмо још један примјер.
             Зна се да се Земља врти око своје осе, па ако се усвоји да њој припада одређена количина наелектрисања, сходно поменутом фактору пропорционалности  –р-  , слиједило би да  у центру Земље, као у центру кружног пстена одговарајућег полупречника (заокружено на 5000км) влада магнетна индукција:   
                                    B=μ0•I/(2Rz)    

              С друге стране пошто би се јачина Земљине струје могла изразитин  као:    
                         I= qz/Rz   → I=mz•p/Tz     → I=6•109A   , 

тј. магнетна индукција у центру Земље износила би :

                                B=75•10-5T
                    
             Као што се може видјети, вриједност израчунате магнетне индукције Земље сасвим одговара, редом величине, експериментално одређеној  вриједности магнетне индукције Земље.
               Мислим, дакле, да поменути примјери јасно указују на узајамну повезаност електричног и гравитационог поља па, чак, и њихову истовјетну природу.
                    

                То, заједно са већ поменутим назнакама , у чланку: Нуклеарне силе- Кулонове силе, а који ће вјероватно ускоро бити објављеном у часопису –Млади физичар из Београда,  могло би дати назнаку о јединству свих физичких поља. Овдје бих се, само у најкраћем, осврнуо на суштину поменутог чланка. При том бих направио само нешто другачији прилаз, са енергетског становишта, умјесто са становишта сила. Наиме, ако би се пошло од озбиљне хипотезе о динамичкој трансформацији неутрона у протон, и обратно, у језгру, те да би у тој трансформацији активно учествовао ‘–виртуални-‘ електрон у простору језгра, реда величине фемтометра, онда би потенцијална електростатичка енергија за нпр. деутеријум била:

Ep=k•q1•q2/rj →Ep=9•109•1,6•10-19•1,6•10-19/10-15 →Ep=22,4•10-14 J →

Ep=22,4•10-14•1019/1,6 eV

Ep=14,4•105 eV → Ep=1,44 MeV

што, по реду величине је врло приближно релтивистичкој енергији везе за деутеријум (2,2MeV).

              Коначно, мислим, да би терија јединсва физичких поља, заједно са  – разбијањем-  појма наелектрисања, назначила откривање једне дубље хармоније појава, тако рећи божанске хармоније, каква се очитује код ДНК-молекула. Када смо само код појма хармоније, узмимо то за примјер, како то да једна –мртва- жица, производећи различите тонове, код слушауца ствара тако јаке спектре осјећања, којим то резонанантним ефектима...

Будва 17.фебруар 2008. г. Влајко Јањић, професор физике у С.Ш.

       1)Ради се прије свега о раду Сава Милиновића, професора физике, са насловом: Нуклеарне силе- Кулонове силе.

           У прилогу дајем један свој рад, од прије неколико година, а који би се такође могао довести у везу са темом јединства физичких поља. Тај рад је насловљен: 

О могућности апсорбције фотона на слободним електронима

О могућностима абсорбције фотона на слободним електронима

Позната је чињеница да у случају централног судара једне куглице масе m1, која се креће брзином V1 са другом куглицом масе m2 која се креће брзином V2, у истом смјеру да ће обје куглице након таквог судара попримити нове брзине u1 и u2 чији би изрази били :

           Одатле се мох.:е закључити да до потпуне предаје импулса и енергије од стране куглице m1 куглици m2, у коју погађа , може доћи у више случајева када је успостављен одговарајући однос маса и брзина, а не само у случају када је маса наилазеће куглице једнака маси куглице у коју погађа, а која је била у мировању.

То се може видјети из решења тј. уколико се пође од услова u1=0, односно да се након судара наилазеће тијело зауставља. Одатле слиједи:

односно одатле прозилази следећи однос:

Уколико то прикажемо на графику с тим што на jедноj оси нанесемо однос m1/m2 а на другој оси однос V2/V1 може се из тог графика закључити да ће однос маса m1/m2 обавезно бити мањи од 1 , а однос брзина V2/V1 мањи од ½ да би се нашло неко оптимално решење које би задовољавало поменути услов о потпуној предаји енергије и импулса са једне на другу куглицу. Може се видјети да би то било испуњепо при нпр. : m1=2kg

v1=4m/s, m2=4kg, v2=1m/s. Тада би, како је речено произашло даје u1=0, а u2=3m/s.

Полазећи од ове чињенице могло би се закључити како би фотони, наравно посматрајући их као честице да би фотони могли у потпуности извршити предају своје енергије слободним електронима, али релативистичким,који би били ослобођени термоелектронском емисијом унутар вакуумске цијеви, и који би били додатно убрзани напоном око неколико десетина kV.

Сдруге стране ако би свјетлост, односно зрачење, посматрали искључиво као електромагнетни талас, онда би постојао притисак тог зрачеа на слободне електроне, те би се , сходно томе, вршила стална али поступна предаја енергије тим електронима. То би изазвало поступно убрзавање електрона те би то, уједно, значило и поступну промјену таласне дужине датог зрачења. Могли би смо сада замислити и један експеримент, у којем би користили једну уску дугу металну цијев облика спирале која би имала веома изражен огледалски ефекат на својим унутрашњим зидовима. При том би се у наставку могла искористити једна такође врло дуга стаклена цијев, а која би спајала крајеве спиралне цијеви. У праволинијском дијелу тј. краку био би уграђен извор темоелектонске емисије тј. катода и вишестепена анода, што би све играло улогу једне врсте електронског топа којим би се слободни електрони убрзали до релативистичких брзина. Тај праволинијски дио стаклене цијеви треба да има што већу дужину како би се обезбиједио што већи слободан пут електронима и фотонима, те да би што прије тражени ефекат дошао до изражаја. Наравно, при том се подразумијева да у цијеви треба да влада вакуум. Дуж осе стаклене цијеви био би постављен ласер који би ласерки зрак усмјеравао кроз облак слободних електрона, дуж осе те цијеви у смјеру кретања тих електрона ,убрзаних помоћу поменутог електронског топа. Даља теоријска разматрања би била сувишна. Могућности регистровања тог ефекта могле би се првјерити искључиво експериментално.Постоји,наиме. могућност пропратних ефеката као што су рендгенско зрачење,флуоресценција итд. Предпоставка је да уколико би тражени ефекат био присутан у значајнијој мјери да би то било праћено и прилично јаким магнетним пољем у околини спирале. Овај ефекат би се могао испробати и у случају извора обичне свјетлости, а не само ласерске.Овдје је извор ласерског зрачења поменут искључиво из разлога велике концетрације енергије ласера, те могућности да тражени ефекат тим прије дође до изражаја. На крају крајева, могло би се претпоставити да би се поменути процес потпуне предаје енергије фотона слободним електронима након успостављања термодинамичке равнотеже, могао и самоодржавати након одређеног времена, тј. и бсз присуства електронског топа. Поменути график зависности односа брзина и односа маса као и скица помекуте апаратуре за извођење замишљеног експеримента приказани су у прилогу, на следећој страници.

                                                                                                     Влајко Јањић

ПРОСТОР ЗА РАЗГОВОР И КОМЕНТАРЕ --Влајко Јањић (разговор) 09:01, 28. мај 2008. (CEST)