Диоенергизам — разлика између измена
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
| Ред 4: | Ред 4: | ||
Ради сузбијања моноенергизма, Православна црква је на овом сабору прецизно формулисала правоверно диоенергетско учење о две Христове енергије или дејства, као и учење о две Христове воље или хтења ([[диотелитизам]]): „И две природне воље или хтења у Њему и два природна дејства нераздељиво, неизменљиво, неодвојиво, несливено исто тако исповедамо према учењу Светих Отаца. И две природне воље не супротстављене, како су говорили безбожни јеретици, него Његова човечанска воља следује, не противи се или супротставља се, већ штавише следује или боље рећи потчињава се Његовој божанској и свемогућој вољи..." <ref>[http://www.verujem.org/sveti_oci/sesti_vaseljenski.html Орос вере Шестог васељенског сабора, одржаног у Цариграду 680-681. године.]</ref> |
Ради сузбијања моноенергизма, Православна црква је на овом сабору прецизно формулисала правоверно диоенергетско учење о две Христове енергије или дејства, као и учење о две Христове воље или хтења ([[диотелитизам]]): „И две природне воље или хтења у Њему и два природна дејства нераздељиво, неизменљиво, неодвојиво, несливено исто тако исповедамо према учењу Светих Отаца. И две природне воље не супротстављене, како су говорили безбожни јеретици, него Његова човечанска воља следује, не противи се или супротставља се, већ штавише следује или боље рећи потчињава се Његовој божанској и свемогућој вољи..." <ref>[http://www.verujem.org/sveti_oci/sesti_vaseljenski.html Орос вере Шестог васељенског сабора, одржаног у Цариграду 680-681. године.]</ref> |
||
Поред појма ''диоенергизам'' употребљава се и облик '''диоенергетство'''.{{sfn|Батрелос|2008|p=181, 191-192}} |
|||
== Види још == |
== Види још == |
||
| Ред 13: | Ред 15: | ||
== Литература == |
== Литература == |
||
* {{Cite book|ref=harv|last=Батрелос|first=Димитриос|title=Византијски Христос: Личност, природа и воља у христологији светог Максима Исповедника|year=2008|location=Крагујевац|publisher=Каленић}} |
|||
* {{Cite book|ref=harv|last=Лурје|first=Вадим|title=Историја византијске философије: Формативни период|year=2010|location=Сремски Карловци-Нови Сад|publisher=Издавачка књижарница Зорана Стојановића}} |
* {{Cite book|ref=harv|last=Лурје|first=Вадим|title=Историја византијске философије: Формативни период|year=2010|location=Сремски Карловци-Нови Сад|publisher=Издавачка књижарница Зорана Стојановића}} |
||
* {{Cite book|ref=harv|last=Острогорски|first=Георгије|authorlink=Георгије Острогорски|year=1969|title=Историја Византије|location=Београд|publisher=Просвета|url=https://books.google.rs/books?id=glVoAAAAMAAJ}} |
* {{Cite book|ref=harv|last=Острогорски|first=Георгије|authorlink=Георгије Острогорски|year=1969|title=Историја Византије|location=Београд|publisher=Просвета|url=https://books.google.rs/books?id=glVoAAAAMAAJ}} |
||
Верзија на датум 6. фебруар 2018. у 16:40
| Део серије о хришћанству |
| Хришћанство |
|---|
 |
 Портал Хришћанство |
Диоенергизам (од гр. δυο (dyo), што значи "два" и ενέργεια (energeia), што значи "енергија" или "дејство") је православно христолошко учење према којем у Христу, који има две природе, божанску и човечанску, постоје и две енергије, божанска и човечанска, тако да свака од Христових природа има и сопствену енергију или дејство, као своје природно својство.[1] Диоенергизму је супротан моноенергизам, који је осуђен на Шестом васељенском сабору у Цариграду (680-681).[2]
Ради сузбијања моноенергизма, Православна црква је на овом сабору прецизно формулисала правоверно диоенергетско учење о две Христове енергије или дејства, као и учење о две Христове воље или хтења (диотелитизам): „И две природне воље или хтења у Њему и два природна дејства нераздељиво, неизменљиво, неодвојиво, несливено исто тако исповедамо према учењу Светих Отаца. И две природне воље не супротстављене, како су говорили безбожни јеретици, него Његова човечанска воља следује, не противи се или супротставља се, већ штавише следује или боље рећи потчињава се Његовој божанској и свемогућој вољи..." [3]
Поред појма диоенергизам употребљава се и облик диоенергетство.[4]
Види још
Референце
- ^ Лурје 2010, стр. 161-171.
- ^ Светосавље: Шести васељенски сабор
- ^ Орос вере Шестог васељенског сабора, одржаног у Цариграду 680-681. године.
- ^ Батрелос 2008, стр. 181, 191-192.
Литература
- Батрелос, Димитриос (2008). Византијски Христос: Личност, природа и воља у христологији светог Максима Исповедника. Крагујевац: Каленић.
- Лурје, Вадим (2010). Историја византијске философије: Формативни период. Сремски Карловци-Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића.
- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
- Meyendorff, John (1989). Imperial unity and Christian divisions: The Church 450-680 A.D. The Church in history. 2. Crestwood, NY: St. Vladimir's Seminary Press.
- Џон Мајендорф, Империјално јединство и хришћанске деобе: Црква од 450. до 680. године, Крагујевац: Каленић, 1997.
- Давид Перовић, "Дијалог са антихалкидонцима: Христологија Светога Максима Исповедника у Писмима XII-XV", Богословље: Орган Православног богословског факултета у Београду, 45 / 1-2 (2001), стр. 153-161.
- Радомир В. Поповић, Васељенски сабори: Пети, Шести и Седми. Одабрана документа, Књ. 2, Београд 2011.