Пређи на садржај

Двобој — разлика између измена

29 бајтова уклоњено ,  пре 4 године
м
Разне исправке; козметичке измене
м (Разне исправке; козметичке измене)
[[Датотека:Alexander von Bensa Das Duell.jpg|300px|мини|Двобој има дугу историју у свету]]
'''Двобој''' је врста разрачунавања, два лица наоружана каквим смртоносним оружјем (мачевима, револверима и сл.), по строго утврђеним правилима и у присуству сведока, у једној затвореној историјској целини, у којој се кривица доказивала мимо суда. Како владари кроз векове, нису волели да се њихови потчињени убијају, они су на разне начине озаконила двобој, као облик заштите части, желећи тиме да правилима подведе под контролу већ постојећу праксу двобоја. А тај свет склон двобоју по традицијама, пореклу, наслеђу, инкорпорираности у официрски сталеж, образовању и великом броју обичаја, уклапа се у слику друштава из доба монархија, где је краљ био средиште политичке власти. А у тој монархији су виши друштвени редови (укључујући и официрки кор) били за двобој, јер су били спремнији да на коцку не стављају само угодности живота и имовину, већ и сам живот, док средњи слојеви (сеоски поседници и грађанство) за то нису били.<ref>''„Г. Ст. Протић о двобоју“'', Политика, 6–19. фебруар (1905). стр. 3.</ref>
 
Кроз историју двобој јер заправо представљао и један од облика божјег суда, код кога се као и ког других сматрало да Бог неће дозволити да невино лице страда. Па се у том смислу двобој састојао у томе што се у недостатку других доказа, сукобљеним странама, остављало оружју да реши ко има право или не.
 
[[Датотека:Duel of Pushkin and d'Anthes (19th century).jpg|300px|мини|Дуел Пушкина са Дантесом из 1837.]]
С временом се стара традиција двобоја посредовала различитим европским правилима двобоја, у којима су због избегавања злоупотреба увођени све строжи протоколи.<ref>Thimm, Carl A., ''A Complete Bibliography of Fencing and Duelling,'' London 1896.</ref> Тако је нпр, двобој који је прописивао и [[Душанов законик]], забрањивао свађе за време војног похода, а за решавање личних спорова предвиђен је двобој у који други не смеју да се мешају (чл. 131 [220]), како се личне свађе не би изродиле у шире сукобе.<ref>Стојан Новаковић, ''Законик Стефана Душана цара српског 1349. и 1354'', Београд 1878.</ref><ref>Новаковић, Стојан, „Стара српска војска“, [из Ратника, 1893], у: Народ и земља у старој српској држави, Београд (2002). стр. 99–100;</ref> Зна се за изазивање на двобој у Црној Гори по одређеном протоколу (слање јабуке),<ref> Петровић, Ж. П., „Прилози за проучавање двобоја у нашем народу“, Гласник Етнографског музеја у Београду, 3, 1928, стрpp. 106.</ref> укључујући и договор девера (сведока, секунданата) о правилима двобоја, пре свега да ли се противници боре до првог лакшег или тежег рањавања, или на живот и смрт. У Законику Петра I (1803) није био забрањен двобој, али је било забрањено од двобоја правити сукоб већих размера (чл. 21),<ref>Законик општи црногорски и брдски, 1789 (1803).</ref> што је поновљено и у Законику кнеза Данила (1855), где је забрањено присуство и самих сведока (чл. 40).<ref>Законик Данила Првог, књаза и господара слободне Црне Горе и Брдах, 1855</ref>
 
Потом се овакво решење спора две сукобљене странке (у коме се кривица доказивала поразом), раширило свуда по Европи. С временом двобој добија веће размер јер се изродио у провоциране и безразложне сукобе, првенствено, да би се противнику нашкодило или да би се доказала сопствена храброст, а мање да би се поразом доказала кривица. Овакве намере актера двобоја најбоље илуструју приче о двобојима из 19. века, које су везане за живот у салонима, пуним сплеткама, срцима и бесним тренуцима када се кроз игру и лично доказивање ишло у сусрет смрти. То најбоље илуструје незаобилазна сторија о песнику Александру Сергејевичу Пушкину:
Овакво насилиничко и нехумано понашање актера двобоја резултовало је да се свуда у Европи у 19. веку законски двобој забрани.<ref>Anita Frugiuele, ''Reati d'altri tempi: il duello, fascinosa riparazione dell'onore'', in Notiziario del Consiglio dell'Ordine degli Avvocati di Cosenza, n. 2, dicembre (2007). стр. 11-12.</ref> Али у тој Европи Краљевина Србија је била једини изуетак.
 
== Ратни двобој ==
О борбама два појединца за време битака говори се у Старом завету, Илијади, нордијским сагама и бројним средњовековним записима, нпр. двобој монаха великосхимника Александра Пересвета и представника татарске Златне хорде у време Куликовске битке.<ref> Томић, Јован Н., „Мегдан у Срба XVI и XVII столећа“,у: Летопис Матице српске, 2, 1902, стрpp. 2, фн. 1.</ref> Ратни двобој је велика тема и светске књижевности и народног песништва. нпр. „двобој над двобојима“ народног песништва у коме је опеван мегдан Краљевића Марка и Мусе (Арнаута) Кесеџије.<ref>Јован Попов, Двобој као књижевни мотив, Нови Сад 2012.</ref>
 
Сачувани су подаци о двобојима с почетка 19. века, вођеним у време Првог српског устанка у Србији, ни на чијој земљи, између два одабрана представника
супротстављених војски. Сведоци двобоја су супротстављене стране које прате двобој, а понекад се и умешају, јер се не може увек сасвим јасно раздвојити ратни двобој (борба два појединца) од почетка или наставка битке. Издвојићемо двобој за које има више извора и један запис о сведочанству учесника у двобоју. Двобој између војводе Поцерске кнежине Шабачке нахије Милоша Стојићевића (Поцерца) и Мула-Мехмеда (Меха) Оругџића, на Попову код Бијељине (у мају 1809) који су описали савременици Филип Вишњић и Сима Милутиновић Сарајлија.
 
Обанављање ратних двобоја у свету забележено је у Првом светском рату, у борбама пилота. Победу у ваздушним борбама (обарање противничког авиона) ваздухопловне
команде признавале су искључиво на основу прецизно прописаних и веома стриктних правила. Ас француске авијације (са више од двадесет признатих победа) био је двадестогодишњи ваздухопловни потпоручник Петар В. Мариновић ''(Pierre Marinovitch, 1900–1919)'', унук Јована Мариновића (председника владе и министра) и праунук капетана Мише Анастасијевића.<ref>Глас Црногорца, 9. април 1911,стрpp. 2;</ref><ref>„Говор капетана Ђорђија Драговића на сахрани“, у: Глас Црногорца, 16. априла 1911, стрpp. 2, „Јавна благодарност“, исто, стрpp. 6.</ref> На француском ратишту борили су се пилоти ловци, капетан [[Бранко Вукосављевић]] (касније први командант Српског ваздухопловства), Павле Матановић (са Цетиња), [[Михаило Маринковић]], поручник [[Тадија Сондермајер]] и капетан [[Миодраг Томић (пилот)|Миодраг Томић]].
 
== Двобој због личне увреде (мирнодопски двобој) ==
Двобој због личних увреда, мирнодопски двобој или судски двобој ({{jez-lat|Iudicium duelli}}) састојаосе у томе што се у недостатку других доказа остављало оружју да реши ко има право или не. Он се вршио до победе једне стране или до заласка сунца. На њега се могао позвати и оптужени и тужилац, а тврђење оног ко је у борби подлегао се сматрало неистинитим. Двобој се морао лично вршити, а само изузетно се допуштала замена, па је жену могао да замени муж а децу отац.
 
У свом „Речнику“ [[Владимир Јовановић|Владимира Јовановића]] (1871) оштро критикује „мирнодопски“ двобој, и указује на разлог постојања двобоја. {{цитат|Двобој постоји зато што би у погледу извесних увреда „редовно суђење могло [својом] јавношћу дати [целој] ствари облик много несноснији него што је сама увреда“.|}}
1.572.075

измена