Реченица — разлика између измена
Нема описа измене |
м sitno |
||
| Ред 39: | Ред 39: | ||
== Дужина == |
== Дужина == |
||
Након опадања интересовања, дужина реченице је проучавана 1980-их, углавном „с поштовањем на друге синтактичке феномене”. |
Након опадања интересовања, дужина реченице је проучавана 1980-их, углавном „с поштовањем на друге синтактичке феномене”.<ref>{{Harvnb|Těšitelová|1992|p=126}}</ref> |
||
== Референце == |
== Референце == |
||
| Ред 46: | Ред 46: | ||
== Литература == |
== Литература == |
||
* {{cite book|url=https://www.worldcat.org/oclc/795119185|title=An Introduction to Functional Grammar.|last=Halliday|first=M. A. K|date=|publisher=Hodder Education|year=2004|isbn=1444119087|edition=3.|location=London|publication-place=|type=|oclc=795119185|ref=Harv}} |
* {{cite book|url=https://www.worldcat.org/oclc/795119185|title=An Introduction to Functional Grammar.|last=Halliday|first=M. A. K|date=|publisher=Hodder Education|year=2004|isbn=1444119087|edition=3.|location=London|publication-place=|type=|oclc=795119185|ref=Harv}} |
||
* {{cite book|url=https://www.worldcat.org/oclc/704275234|title=Quantitative linguistics|last=Těšitelová|first=Marie|date=|publisher=John Benjamins Pub. Co|year=1992|isbn=9027215464|location=Amsterdam|publication-place=|pages=|type=|oclc=704275234}} |
* {{cite book|url=https://www.worldcat.org/oclc/704275234|title=Quantitative linguistics|last=Těšitelová|first=Marie|date=|publisher=John Benjamins Pub. Co|year=1992|isbn=9027215464|location=Amsterdam|publication-place=|pages=|type=|oclc=704275234|ref=Harv}} |
||
[[Категорија:Лингвистика]] |
[[Категорија:Лингвистика]] |
||
Верзија на датум 13. март 2018. у 21:24
 | Један корисник управо ради на овом чланку. Молимо остале кориснике да му допусте да заврши са радом. Ако имате коментаре и питања у вези са чланком, користите страницу за разговор.
Хвала на стрпљењу. Када радови буду завршени, овај шаблон ће бити уклоњен. Напомене
|
У нефункционалној лингвистици, реченица је текстуална јединица која се састоји од једне или више речи које су граматички повезане. У функционалној лингвистици, реченица је јединица написаног текста ограничених графолошким карактеристикама, као што су велика слова и ознаке (запете, упитници и узвичници). Супротно овом појму је крива, која је ограничена фонолошким особинама као што су висина тона и звучност и ознаке као што су паузе; и са клаузом, која представља низ речи који представљају неки процес који се одвија током времена.[1] Овај појам се углавном односи на реченицу у свом нефункционалном смислу, иако се рад у функционалној лингвистици индиректно наводи или разматра.
Реченица може садржати речи груписане заједно да изразе изјаву, питање, узвик, захтев, наредбу или сугестију.[2] Реченица је скуп речи који у принципу говори потпуну мисао (иако можда неће имати смисла узето из изолације контекста); стога она може бити једноставна фраза, али мора да има довољно значења да имплицира клаузу, чак и ако није експлицитна. На пример реч „Два” као реченица (одговор на питање „Колико их је било?”) подразумева клаузу „Било је двоје”. Обично реченица садржи субјекат и предикат. Реченица се такође може дефинисати потпуно у правописним терминима, као група речи која почиње великим словом и завршава се тачком.[1]
Чланови реченице:
- Главни - Субјекат и Предикат.
- Зависни - Атрибут и Апозиција (одредбе именице), Објекат (допуна глагола) прилошке одредбе (одредбе глагола).
Речи у реченици имају функцију реченичких чланова. То је синтаксичка функција речи.
Субјекат
Субјекат или субјект означава о коме или чему се у реченици говори. Субјектом се означава вршилац радње, носилац стања, узрочник збивања, односно оно чему се предикатом нешто приписује.
- Учитељица прегледа задатке.
- Јована и Теодора су добиле петице у школи.
Функцију субјекта најчешће остварују именице и именичке заменице, именичка синтагма или паралелни реченични чланови.
- Неки старији људи су седели на клупи.
- Милица и Тамара су добре другарице.
У функцији субјекта могу се осим именичких појавити друге врсте речи.
- Трчати је здраво.
- Пет је мој срећан број.
Граматички субјекат је увек у номинативу.
- Мома се игра.
Логички субјекат је у генитиву, дативу или акузативу.
- ген. Нема Моме. (Мома није ту.)
- дат. Мени се спава. (Ја сам поспан.)
- ак. Весну је страх. (Весна осећа страх.)
Предикат
Предикат је централни члан реченице. Он казује нешто о субјекту. Може бити глаголски и именски.
- Глаголски предикат је глагол у личном глаголском облику. Њиме се субјекту приписује нека радња, стање или збивање.
- Именски предикат се састоји од два дела. То су глаголски и именски део. Глаголски део је помоћни глагол ЈЕСАМ - БИТИ у личном глаголском облику. Именски део предиката може бити било која именска реч (именица, заменица, придев, број или прилог) или синтагма са именском речју, и он означава садржај именског предиката.
- приписује субјекту неку особину: Ана је лепа.
- идентификује субјекат: Ана је васпитачица.
Предикат може бити ПРОСТ или СЛОЖЕН.
- Прост - састоји се од једног глагола у личном глаголском облику.
- Сложен - састоји се од два, понекад и од три глагола. У сложеном предикату први глагол нема потпуно значење. Такви су глаголи моћи, хтети, желети, морати, смети.
Дужина
Након опадања интересовања, дужина реченице је проучавана 1980-их, углавном „с поштовањем на друге синтактичке феномене”.[3]
Референце
- ^ а б Halliday 2004, стр. 6
- ^ „Sentence – Definitions from Dictionary.com”. Dictionary.com. Приступљено 23. 5. 2008.
- ^ Těšitelová 1992, стр. 126
Литература
- Halliday, M. A. K (2004). An Introduction to Functional Grammar. (3. изд.). London: Hodder Education. ISBN 1444119087. OCLC 795119185.
- Těšitelová, Marie (1992). Quantitative linguistics. Amsterdam: John Benjamins Pub. Co. ISBN 9027215464. OCLC 704275234.