Пређи на садржај

Српски надреалисти — разлика између измена

м
Бот: Мењање поруке за ботовски генерисани назив у шаблон због лакше категоризације у категорију Ботовски наслови. Ово није ништа контроверзно, а корисно је за разлику од пуког преименовања рефлист у reflist које не доприноси ничему
м (Бот: Мењање поруке за ботовски генерисани назив у шаблон због лакше категоризације у категорију Ботовски наслови. Ово није ништа контроверзно, а корисно је за разлику од пуког преименовања рефлист у reflist које не доприноси ничему)
Оскар Давичо (1909-1989) надмашио је све остале снагом талента, плодношћу и ширином утицаја. Као песник се појавио рано. Прву песму објавио је као гимназијалац (1925). Међу надреалистичким издањима налазе се две његове књижице песама и поетских текстова: „Трагови” (1928) и „Четири стране света и тако даље” (1930), песма у прози „Анатомија” (1930) и брошура „Положај надреализма у друштвеном процесу” (1930), коју је написао заједно с Душаном Матићем и Ђорђем Костићем. У његовој најранијој поезији све је подређено експерименту, истраживању могућности песничког израза, примени начела аутоматског писања. Најпотпунији израз Давичо је достигао у социјалној фази, када је надреалистичка песничка искуства ставио у службу револуционарне ангажованости. „Давичо је сишао са Олимпа надреализма у социјалну поезију”, написао је један критичар с левице поводом изласка његове књиге Песме (1938).
 
Била је то, међутим, сасвим особена социјална поезија, пуна маштовитих слика, вербалног хумора, игре речима, еротике. Иако с неутралним насловом, ова збирка је, као и све наредне, тематски компактна. Давичо се као прозни писац развио у рату и након рата. Објавио је најпре ратни дневник „Међу Маркосовим партизанима” (1947), а затим више књига путописне, есејистичке и полемичке прозе, десет романа и збирку приповетка „Нежне приче” (1984). <ref name="rastko1">[http://www.rastko.rs/knjizevnost/jderetic_knjiz/jderetic-knjiz_10_c.html#_Toc412464113 Jovan Deretic: Kratka istorija srpske knjiћevnosti<!--{{Ботовски Botovski generisani naziv -->наслов}}]</ref> Рођен је у [[Шабац|Шапцу]], у јеврејској чиновничкој породици. Студирао је у [[Париз]]у, а дипломирао на Филозофском факултету у Београду. Једно време радио је и као професор у Првој мушкој гимназији у Београду. Умро је у Београду 1989. године. <ref>[http://nadrealizam.rs/rs/umetnici/oskar-davico-biografija Oskar Davičo: Biografija :: Nadrealizam<!--{{Ботовски Botovski generisani naziv -->наслов}}]</ref>
 
* [[Милан Дединац]]
Милан Дединац (1902-1966) најизразитији је лирик међу надреалистима. Слично Црњанском, иако на други начин, он је следбеник творца српске лирске песме [[Бранко Радичевић|Бранка Радичевића]]. Није писао много, скоро читав његов песнички рад сабран је у књизи „Од немила до недрага” (1957). Бавио се и позоришном критиком. Већ после првих песама које је Дединац објавио критика је истакла лиризам, непосредност и музикалност као његова основна обележја. У свом песничком развоју ишао је обрнутим путем од оног који су прошли Црњански и други експресионисти. Заокрет од апстрактног лиризма раних песама к поезији стварности почиње с поемом „Један човек на прозору” (1937).
 
Основна је ситуација симболична: песник је на прозору, тачније иза затвореног прозора, и посматра олују што бесни по граду. Он као да се с муком одваја од затвореног и безбедног света у којем је до тада живео, окреће се свету изван себе, урања у спољна збивања, жуди за сусретима и давањем. Док је у овој поеми дата ситуација човека који посматра непогоду, у наредној збирци, „Песме из дневника заробљеника број 60211” (1947), имамо ситуацију човека у невремену, драму човековог пада у стварност. <ref name="rastko1"/> Рођен је у Крагујевцу, а умро у Опатији. Био је у браку са Радмилом Бунушевац. Похађао је [[Трећа београдска гимназија|Трећу мушку гимназију]]. У једном тренутку своје каријере био је главни уредник дневног листа „Политика”. Такође, једно време је био уметнички директор Југословенског драмског позоришта у Београду.<ref>[http://nadrealizam.rs/rs/umetnici/milan-dedinac-biografija Milan Dedinac: Biografija :: Nadrealizam<!--{{Ботовски Botovski generisani naziv -->наслов}}]</ref>
 
* [[Младен Димитријевић]] (Димитрије Дединац)
Душан Матић (1898-1980), песник и мислилац, с интелектуалним и филозофским тежњама. Као стваралац, он није највише дао у младости, него у зрелом добу. До рата се јављао у часописима (од 1923), а у засебним издањима само као коаутор. Прву самосталну књигу, збирку есеја „Један вид француске књижевности” (1952), објавио је у педесет и четвртој, а прву песничку књигу, „Багдала” (1954), у педесет и шестој години живота. Од тада до смрти био је веома плодан у обе области, и поезији и есејистици. Као и дуги надреалисти, прошао је кроз све фазе, од надреалистичке преко социјално-активистичке до неомодернистичке. Иако Матић као мисаони песник произлази више из европске него из домаће традиције, опет се намеће поређење између њега и других наших песника интелектуалаца, пре свих Стерије и Ракића.
 
Матићева есејистика припада такође највећим делом позном периоду његовог стварања. Од посебних књига ту се издвајају: „Анина балска хаљина” (1956), „На тапет дана” (1963), „Пропланак и ум” (1969) и др. У њима је развио препознатљив стил. Он пише лако, лепршаво, скачући слободно с предмета на предмет, реченицом увек јасном и прецизном, без ичег сувишног, китњастог. У његовим есејима, обично малим по обиму, налазимо типичну француску лежерност, али и доста површности и необавезности, уместо теоријских уопштавања.<ref name="rastko1"/> Рођен је у грађанској породици у [[Ћуприја (град)|Ћуприји]]. Студирао је у Паризу, на Филолошком факултету. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду. Неко време је радио као професор филозофије у гимназији. После два политичка хапшења, пензионисан је без осуде. Умро је у Београду.<ref>[http://nadrealizam.rs/rs/umetnici/dusan-matic-biografija Dušan Matić: Biografija :: Nadrealizam<!--{{Ботовски Botovski generisani naziv -->наслов}}]</ref>
 
* [[Бранислав Бранко Миловановић]]
Марко Ристић (1902-1984), као и други надреалисти, писао је поезију („Од среће и од сна” (1925); Nox microcosmica (1956)), али му је песнички рад остао у сенци обимне есејистике и књижевне критике. Захваљујући њима, а не поезији, он заузима једно од веома истакнутих места у нашој књижевности 20. века. Од његових многобројних књига из тих области издвајају се: „Књижевна политика” (1952) и „Историја и поезија” (1962). У обема су углавном садржани радови из међуратног периода, у првој књижевне критике, а у другој есеји о начелним питањима.
 
У читавом свом раду, и оном из доба надреализма и оном каснијем, Ристић је остао привржен основним надреалистичким ставовима о природи и функцији књижевности и уметности. Њих је заступао с више страсти и истрајности него иједан други представник овог покрета.<ref name="rastko1"/> Рођен је у старој и угледној породици академика [[Јован Ристић|Јована Ристића]]. Школовао се у Србији и Швајцарској. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду. Био је ожењен Шевом Живадиновић са којом је имао ћерку Мару, а занимљиво је то да су им кумови били Александар Вучо и његова супруга Лула. Упознао је Бретона и француске надреалисте за време боравка у Паризу, где је настао и циклус колажа La vie mobile. Заједно са Шевом купио је слику Макса Ернста Сова (Птица у кавезу), која се данас налази у колекцији [[Музеј савремене уметности у Београду|Музеја савремене уметности]], Београд. <ref>[http://nadrealizam.rs/rs/umetnici/marko-ristic-biografija Marko Ristić: Biografija :: Nadrealizam<!--{{Ботовски Botovski generisani naziv -->наслов}}]</ref>
 
* [[Јелица Живадиновић|Јелица Живадиновић - Шева Ристић]]
Александар Вучо (1897-1985) као писац се веома разликује и од Матића и од других надреалиста. Јавио се у раним 20-им годинама песмама које лирском мекоћом и мелодиозношћу подсећају на Црњанског. У доба надреалистичког покрета објавио је три поеме: „Хумор Заспало” (1930), „Неменикуће” (1932) и „Ћирило и Методије” (1932). У њима је раскид с конвенцијама традиционалног песничког језика доведен до крајности. Оне су пуне вербалних досетки, игри речима, каламбура, смелих импровизација, бизарних и вибрантних спојева речи, „изван протектората разума”, како је приметио песник. Поема „Хумор Заспало” врхунац је те поезије апсурда и алогичности, најозлоглашеније наше модерно песничко дело, нека врста „Краља Ибија” српске поезије.
 
Грађена је на хуморно-бурлескним синтагматским спојевима, на звучним подударањима без смисла, насупрот смислу или чак у инат смислу, на необичним римовањима, понекад блиским начину на који дете доживљава свет. После ових дела изашла је поема за децу „Подвизи дружине "Пет петлића"”(1933), Вучово, можда, најуспешније песничко остварење. Од свих надреалиста Вучо се најраније окренуо роману. Његов први роман „Корен вида” (1928) изразио је лирско дело саткано од аутобиографске грађе поступком прилагођеним логици сна.<ref name="rastko1"/> Рођен је у трговачкој породици. Завршио је гимназију у [[Ница|Ници]] и уписао правни факултет у Паризу. Венчао се са Јулком Симеоновић у Паризу, са којом је добио два сина, Ђорђа и Јована. Радио је и као управник филмског предузећа Југославија, а касније и као директор Звезда филма, и Авала филма. <ref>[http://nadrealizam.rs/rs/umetnici/aleksandar-vuco-biografija Aleksandar Vučo: Biografija :: Nadrealizam<!--{{Ботовски Botovski generisani naziv -->наслов}}]</ref>
 
* [[Јулијана Лула Вучо]]
147.388

измена