Геноцид над Србима у Другом свјетском рату — разлика између измена
м Бот: Мењање поруке за ботовски генерисани назив у шаблон због лакше категоризације у категорију Ботовски наслови. Ово није ништа контроверзно, а корисно је за разлику од пуког преименовања рефлист у reflist које не доприноси ничему |
ознаке: мобилна измена мобилно веб-уређивање |
||
Ред 129: | Ред 129: | ||
Један од највећих усташких злочина је [[Гаравице|Гаравички]] геноцид над Србима и Јеврејима бихаћког среза. У јулу 1941. године усташе су побиле 12.000 Срба из града [[Бихаћ]]а и околине. Срби су бацани у јаме на [[Гаравице|Гаравицама]], у оближње реке или су клани по својим кућама и њивама. |
Један од највећих усташких злочина је [[Гаравице|Гаравички]] геноцид над Србима и Јеврејима бихаћког среза. У јулу 1941. године усташе су побиле 12.000 Срба из града [[Бихаћ]]а и околине. Срби су бацани у јаме на [[Гаравице|Гаравицама]], у оближње реке или су клани по својим кућама и њивама. |
||
=== Геноцид над Србима у Србији === |
=== Геноцид над Србима у окупираној Србији === |
||
[[Датотека:Racija1942 02.png|десно|мини|250п|Мапа места захваћених рацијом у јануару 1942. године у јужној Бачкој, у којој су мађарске окупационе снаге убиле 3.809 цивила углавном српске, јеврејске и ромске народности (према историчару Звонимиру Голубовићу)]] |
[[Датотека:Racija1942 02.png|десно|мини|250п|Мапа места захваћених рацијом у јануару 1942. године у јужној Бачкој, у којој су мађарске окупационе снаге убиле 3.809 цивила углавном српске, јеврејске и ромске народности (према историчару Звонимиру Голубовићу)]] |
Верзија на датум 12. јул 2018. у 18:34
Током Другог свјетског рата извршен је геноцид[1] над српским становништвом, у коме је између 900.000 и 1.200.000[тражи се извор] Срба убијено на подручју НДХ и остатка окупиране Југославије.
Службени извјештај Демократске Федеративне Југославије (ДФЈ), касније Федералне Народне Републике Југославије (ФНРЈ), објављен 26. маја 1945, наводи да је укупан број жртава рата (људи свих националности, убијени или умрли као посљедица рата) износи 1.685.000 (један милион и шест стотина и осамдесет пет хиљада).[2]
Касније, Државна комисија задужена за утврђивање ратних злочина на простору Југославије утврђује да је број жртава рата 1.706.000.[2]
Демографски губици
Укупни демографски губици свих националности на подручју Југославије се процјењују од 2.000.000 (два милиона) до 3.250.000 (три милиона и двјесто педесет хиљада) људи.[2]
По процјенама разних историчара, они прецизније износе:[2]
- Долфе Вогелник, 3.250.000 (три милиона и двјесто педесет хиљада)
- Драгољуб Тасић, 2.428.000
- Владимир Стипетић, 2.200.000
- Владимир Жерјавић, 2.081.000
- Иво Лах, 2.073.000
- Младен Фригановић, 2.042.000
- Богољуб Кочовић, 1.985.000
Број жртава
Број жртава рата (људи свих националности, убијени или умрли као посљедица рата) на простору читаве Југославије, износи од 947.000 до 1.800.000, по процјенама разних историчара:[2]
- Долфе Вогелник, 1.814.000 (један милион и осам стотина и четрнаест хиљада)
- Владимир Стипетић, 1.700.000
- Пол Мејер и Артур Кембел, 1.067.000
- Владимир Жерјавић, 1.027.000, (947.000 у земљи, 80.000 ван земље)
- Богољуб Кочовић, 1.014.000
Савезни завод за статистику у Београду је објавио податак страдалих у Југославији од 6. 4. 1941. године до 15. 5. 1945. године са укупним бројем од 657.101 лица од тога: Срба 392.775, Хрвата 80.980, Јевреја 52.511, Словенаца 41.353, Муслимана 34.698, Црногораца 18.343, Рома 10.924, Македонаца 6.718, Албанаца 3.257, Мађара 2.304, Словака 1.082, Турака 685 и осталих националности 11.471.
Окупација Југославије
Послије Априлског рата и окупације Југославије 1941. Краљевина Југославија је подијељена у неколико окупационих зона.
- Нацистичка Немачка је окупирала Словенију и Банат,
- Хортијева Мађарска је окупирала Бачку, Барању, Међимурје и Прекомурје,
- Фашистичка Италија је окупирала Црну Гору, Космет и западну Македонију,
- Бугарска је окупирала већи дио Македоније и источну Србију,
- Остатак Србије је сведен на њемачко окупационо подручје.
- Усташка Независна Држава Хрватска је основана на територији данашње Хрватске, Босне и Херцеговине и Срема уз њемачку и италијанску помоћ и наоружање.
Геноцид над Србима
Доказивати намјеру истребљења једног цијелог народа је увијек најмање двоструко опасно. Неповриједити жртву и неуопштити злочинца. Злочин над дјецом једног народа је крунски доказ намјере геноцида. Зато доказ о геноциду и треба почети истином о убијању дјеце једног народа. Већ су, само фотографије козарачке дјеце по концентрационим логорима за дјецу у данашњој Републилци Хрватској, тада Независној Држави Хрватској, по себи потребан и довољан доказ овом чину и овој намјери. Сама чињеница да је један број Хрвата, поред побијених 15.000 српске дјеце, спасао око 10.000 српске дјеце, говори да је намјера злочина и већа од оне која је остварена. Намјера и чин су били да се побије и покрсти преко 30.000 српске дјеце и по цијену да хипотека овог злочина остане у наслијеђе и невиним Хрватима. Јастребарско је, поред логора за дјецу у Сиску и Лоборграду један од синонима најужаснијег цивилизацијског чина.
„ | Јастребарско, логор за српску децу у Независној Држави Хрватској, био је у II светском рату једини концентрациони логор (затвор, тамница, стратиште) у свету специјализован за смештај и погром деце. Патент хрватског национализма, непознат и немачким фашистима, јединствен у историји цивилизације, којим је, недвосмислено, вршен геноцид над Србима.[3][4][5][6] | ” |
Геноцид над Србима у НДХ
Само две недеље након проглашења НДХ, 25. априла 1941. Павелић је забранио употребу ћирилице и издао наредбу о ношењу плаве траке са словом П ("Р") за православне. Јевреји су носили жуту траку. Србима и Јеврејима забрањено је да се возе трамвајима.
Након сусрета Павелића са Адолфом Хитлером, влада НДХ је усвојила расне законе 22. јула 1941. године.
2. јуна 1941. затворене су све православне школе.
4. јуна 1941. у Загребу је одржана конференција усташких и немачких представника са темом исељења Словенаца из Рајха у Хрватску и Србију, и Срба из Хрватске у Србију. Требало је преселити 180.000 Словенаца и 205.000 Срба. Прогнаници су смели понети по 50 kg пртљага и 500 динара готовог новца. Протокол је извршен тако што је 7.174 Словенца и 11.235 Срба пребачено у Србију под наведеним условима. Још око 200.000 Срба пребегло је илегално у Србију.[7]
25. јуна укинут је патријаршијски прирез од 10 %, који су плаћали православни.
18. јула забрањен је назив „српска православна вјера“ а уведен „грко-источна вјера“.
20. септембра конфискована је имовина Карловачке митрополије.
Миле Будак, Павелићев министар и доглавник, изјављује у јулу 1941. у Госпићу: „Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале превести на католичку вјеру и тако претопити у Хрвате."[8]
Милован Жанић, министар у усташкој влади, 3. јуна 1941. у Новој Градишци изјављује: „Ово има бити земља Хрвата и никога другога и нема те методе коју ми нећемо као усташе употребити, да начинимо ову земљу збиља хрватском, и да је очистимо од Срба, који би нас угрозили првом згодом. Ми то не тајимо, то је политика ове државе и то кад извршимо, извршит ћемо оно, што пише у усташким начелима."[9][10]
Мирко Пук, усташки министар правосуђа и богоштовља у Крижевцима 6. јула 1941. поручује Србима: „Или се уклоните из наше земље милом или ћемо вас истјерати силом."[11]
Усташки стожерник Виктор Гутић ће у мају 1941. у свом говор у Санском Мосту рећи: »Нема више српске војске! Нема више Србије! Нема геџа, наших крвопија, нестало је циганске династије Карађорђевића, а и код нас— ускоро — друмови ће пожељет Србаља, ал' Србаља више бити неће. Издао сам драстичне наредбе за њихово потпуно економско уништење, а слиједе нове за потпуно истребљивање. Не будите слаби ни спрам једнога. Држите увијек на уму да су то били наши гробари и уништавајте их гдје стигнете, а благослов нашег поглавника и мој вам неће узмањкати.«[12])
Под својим вођом Антом Павелићем, хрватске усташе су почеле са прогоном и убијањима Срба, Јевреја и Рома (Цигана).([13][14][15]
Број страдалих
Процјене о броју убијених Срба у Другом свјетском рату се крећу од 900.000 до 1.200.000. Од тог броја су усташе у Босни и Херцеговини и Хрватској убили од 330.000 до 390.000 Срба у концентрационим логорима, по подацима Америчког музеја холокауста.[тражи се извор] По процјенама њемачких окупатора, официра и дипломата, убијено је до два пута више Срба, односно 600.000-800.000.
На примјер Хитлеров изасланик Херман Нојбахер је писао: „Када главни усташе тврде да су убили један милион православних Срба (укључујући бебе, дјецу, жене и старце), то је по мом мишљењу претјеривање. На бази докумената које сам ја добио, процјењујем да је убијено 750.000 незаштићених људи.“[16]
Познатији концентрациони логори и стратишта у „НДХ“ су били:[17]
- Комплекс логора Јасеновац,
- Логор Стара Градишка - дио комплекса логора Јасеновац (Камп V Стара Градишка),
- Комплекс концентрационих логора Госпић – Јадовно - Паг,
- Логор Јадовно на планини Велебит,
- Логор Слана на острву Паг,
- Концентрациони логор Ступачиново,
- Концентрациони логор Максимовића штале,
- Концентрациони логор-сабиралиште на жељезничкој станици Госпић,
- Концентрациони логор Метајна на острву Паг, логор за жене и дјецу
- Крашке јаме Велебита – мјеста за ликвидацију заточеника,
- Логор Ђаково,
- Логор Даница у селу Дрње поред Копривнице,
- Логор Јастребарско поред Јастребарског, концентрациони логор за дјецу,
- Логор Лоборград,
- Логор Горња Ријека,
- Логор Тења,
- Логор Сисак,
- Логор Керестинец,
- Логор Крушчица,
- Логор Лепоглава,
- Логор Цапраг.
Неутврђен број Срба је побијен ван концентрационих логора, на разним губилиштима, и бачен у јаме, ријеке и друге локације. Сабирање само жртава из концентрационих логора стога не даје прави број убијених људи.
Наведене изјаве и прописи усташких властодржаца ревносно су спровођене у живот. По угледу на нацистичка искуства, одмах по проглашењу НДХ формирана је Усташка надзорна служба (УНС), од марта 1943. позната као РАВСИГУР (Главно равнатељство за јавни ред и сигурност), под чијом управом је био читав низ концентрационих логора:
- Логор Даница је први усташки логор, формиран већ 29. априла 1941. године, кроз који је прошло преко 5.000 логораша.
- Логор Керестинец. Радио само у 1941. У њему су били углавном политички затвореници. Готово сви су побијени.
- Логор на острву Паг. За непуна три месеца постојања (25. јун 1941 – крај августа 1941) кроз логор је прошло око 16.000 затвореника. Највећи број је побијен (само у Јадовно на погубљење послано је 3.000 Срба), а мањи део упућен у Јасеновац.
- Логор Крушчица. Формиран крајем августа, ликвидиран крајем септембра 1941. Од око 3.000 логораша већина су били Јевреји. Преживели мушкарци послани у Јасеновац, а деца и жене у Лобоград.
- Логор Лепоглава. Основан још у Аустроугарској у 19. веку. У њему је побијено око 1.300 логораша.
- Логор Ђаково. У њему је ликвидирано више хиљада, углавном Јевреја, и то жена и деце.
- Логор Тења код Осијека. Формиран у јуну, ликвидиран у августу 1942. године. Око 3.000 логораша, заточених у том периоду, ликвидирано у Јасеновцу, Горњој Ријеци и Аушвицу.
- Логор у Сиску (3. август 1942. – јануар 1945). Одавде су заточеници одвођени у логоре Јасеновац и Стара Градишка, или на рад у Немачку. Дечји логор у Новом Сиску, у основној школи, ликвидиран је у јануару 1943. За четири месеца постојања кроз њега је прошло 6.693 детета, од којих је умрло 1.637. Готово сва деца су испод Козаре.
- Логор Јастребарско радио је два месеца. Око 1.300 логораша пребачено је у Јасеновац. Али кроз дечји логор Јастребарско, у периоду 12. јул 1942 – 26. август 1942. прошло је 3.336 деце, од тога више од 2.000 са Козаре. Логор је био под управом часних сестара конгрегације св. Винка Паулског. За непуних месец и по дана умрло је 768 деце (по изјави гробара Фрање Иловара, који је био плаћен по комаду).
- Логор Цапраг код Сиска. Служио је као сабирни логор, углавном за свештенике СПЦ, а касније за све Србе, који су депортовани у Србију. Након престанка депортација, логор је ликвидиран.
- Логори Лобоград и Горња Ријека у Хрватском загорју. Служили су углавном као транзитни за Аушвиц, Јасеновац и Стару Градишку.
- Логор Госпић. Формиран у јуну 1941. Дневни капацитет логора био је до 3.000 логораша. С обзиром на велики прилив нових логораша, свакодневно је на стратиште Јадовно на Велебиту одвођено 200–400 логораша и убијано.
- Логор Јасеновац. Формиран у августу 1941. Ликвидиран априла 1945. По свирепости, садизму, бестијалности највишег степена нема му равна у историји. Број жртава никада није тачно утврђен. Логорска архива је два пута уништавана (почетком 1943. и априла 1945). Земаљска комисија Хрватске констатовала је у извештају Међународном војном суду у Нирнбергу, да је број жртава 500.000–600.000. Најчешће се помиње бројка око 700.000. О зверствима усташа постоји изузетно обимна документација. Највећи број жртава логора су били Срби, а међу жртвама су били и Јевреји и Роми.
- Логор Стара Градишка — „Јасеновачки логор V". Број побијених логораша никада није утврђен. О бестијалности усташа говоре чињенице: у стратишту Кула смрти било је уређено специјално мучилиште. У ћелијама за клање урађени су посебни одводи крви покланих. У лето 1942. угушено је гасом око 600 деце. За католички Божић 1942. поклано је око 600 жена, итд.
Усташе су смишљале веома окрутне начине убијања, тако да су се користили ножеви, маљеви, а чак је смишљено и ново оружје звано Србосјек за брзо клање Срба.
Осим логора смрти, усташе су вршиле масовне покоље на лицу места, по селима, одводећи похватане Србе до јама, бунара, бездана или река, клали их, убијали маљевима, стрељали или живе бацали у масовне гробнице.
Један од највећих усташких злочина је Гаравички геноцид над Србима и Јеврејима бихаћког среза. У јулу 1941. године усташе су побиле 12.000 Срба из града Бихаћа и околине. Срби су бацани у јаме на Гаравицама, у оближње реке или су клани по својим кућама и њивама.
Геноцид над Србима у окупираној Србији
У октобру 1941, њемачки окупатори су убили 2.800 цивила у само једном дану у Крагујевцу (видјети Крагујевачки октобар).
У Војводини, њемачка и мађарска војска и усташе су починили бројна звјерства над цивилима. Око 50.000 је убијено, а око 280.000 је мучено или ухапшено у Новосадској рацији. Жртве су били углавном Срби, али и Јевреји и Роми.[18] Током Новосадске рације, више од 1.300 људи убијено за 3 дана само у Новом Саду.
Након окупације Југославије у пролеће 1941. године, Фашистичка Италија је ставила читаву област Метохије, већи дио Косова, западни дио Македоније и мање делове Црне Горе под управу квислиншке албанске владе. Прогон Срба и осталих неалбанаца је био суров на овом подручју.[19][20][21][22][23]
Мустафа Круја, премијер Албаније је био на Косову у јуну 1942, и на састанку са вођама Албанаца на Космету је изјавио: "Све староседеоце Србе огласити колонистима и као такве преко албанских и италијанских власти послати у концентрационе логоре у Албанији. Насељенике Србе треба убијати".[24][25]
Срби су убијани и мучени на најстрашније начине, већ од априла 1941. године. Имовина је покрадена, куће спаљене, а власт ФНРЈ је 1945. донијела одлику којом се забрањује повратак српских прогнаника на Косово и Метохију, охрабрујући тиме даљи геноцид.[26]
Познатији концентрациони логори и губилишта у Србији су била:[17]
- Логор на Бањици, Београд
- Логор Јајинци, близу Београда
- Логор Сајмиште (Semlin Judenlager), Земун
- Топовске шупе (Београд)
- Логор Сремска Митровица
- Логор Шабац
- Засавица (близу Шапца)
- Логор Црвени крст
- Бубањ (близу Ниша)
- Борски рудници бакра
- Јабука
- Ледине
- Драгинац
Многи људи су поубијани и ван логора и губилишта, масовним стријељањима у циљу одмазде, у покретним гасним коморама и другдје.
Референце
- ^ „Serbian Genocide”. http://combatgenocide.org/. Приступљено 5. 9. 2015. Спољашња веза у
|publisher=
(помоћ) - ^ а б в г д Lituchy 2006, стр. 3.
- ^ Paris 1961, стр. 100.
- ^ Nikolić 1979.
- ^ Lukić 1979.
- ^ Koncentracijski logor Jastrebarsko - Wikipedija
- ^ Tomasevich 2002, стр. 86–88.
- ^ Novak 1948, стр. 605.
- ^ Djilas 1991, стр. 119–120.
- ^ Klajn 2007, стр. 92–93.
- ^ Dedijer 1987, стр. 185.
- ^ Basta 1986, стр. 202.
- ^ Cornwell 1999, стр. 250.
- ^ Trifković 1998, стр. 144–145
- ^ Paris 1961.
- ^ Paris 1961, стр. 9.
- ^ а б Lituchy 2006, стр. XXV.
- ^ Enciklopedija Novog Sada, Sveska 5, Novi Sad, 1996. (pp. 196)
- ^ Kosovo and Metohija, Приступљено 28. 3. 2013.
- ^ http://www.rastko.rs/kosovo/istorija/savic_skenderbeyss.html Rastko project: Albanian Skenderbeg SS Division
- ^ Нацистички геноцид над Србима - Православље - НОВИНЕ СРПСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ, Приступљено 28. 3. 2013.
- ^ www.glas-javnosti.co.rs, Приступљено 28. 3. 2013.
- ^ Roots of Kosovo's Fascism, Приступљено 28. 3. 2013.
- ^ Богдановић 1985, стр. 203.
- ^ Reuter 2000, стр. 158.
- ^ Јевтић 1990.
Литература
- Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske.
- Симић, Сима (1958). Прекрштавање Срба за време Другог светског рата. Титоград: Графички завод.
- Paris, Edmond (1961). Genocide in Satellite Croatia, 1941-1945: A Record of Racial and Religious Persecutions and Massacres. Chicago: American Institute for Balkan Affairs.
- Falconi, Carlo (1970). The Silence of Pius XII. Boston and Toronto: Little, Brown, and Company.
- Basta, Milan (1971). Agonija i slom Nezavisne Države Hrvatske. Beograd: Rad.
- Rhodes, Anthony (1973). The Vatican in the Age of the Dictators 1922-1945. New York: Holt, Rinehart and Winston.
- Jelić-Butić, Fikreta (1977). Ustaše i Nezavisna Država Hrvatska 1941-1945. Zagreb: Sveučilišna naklada Liber, Školska knjiga.
- Дурковић-Јакшић, Љубомир (1978). Платон Јовановић, епископ бањалучки (1874-1941). Еџворт: Српска православна епархија источно-америчка и канадска.
- Богдановић, Димитрије (1985). Књига о Косову. Београд: Српска академија наука и уметности.
- Basta, Milan (1986). Rat je završen 7 dana kasnije (5 изд.). Beograd: Privredni pregled.
- Bulajić, Milan (1988). Ustaški zločini genocida i suđenje Andriji Artukoviću 1986. godine. 1. Beograd: Rad.
- Bulajić, Milan (1988). Ustaški zločini genocida i suđenje Andriji Artukoviću 1986. godine. 2. Beograd: Rad.
- Bulajić, Milan (1989). Ustaški zločini genocida i suđenje Andriji Artukoviću 1986. godine. 3. Beograd: Rad.
- Bulajić, Milan (1989). Ustaški zločini genocida i suđenje Andriji Artukoviću 1986. godine. 4. Beograd: Rad.
- Ђурић, Вељко Ђ. (1989). Усташе и православље: Хрватска православна црква. Београд.
- Ђурић, Вељко Ђ. (1991). Прекрштавање Срба у Независној Држави Хрватској: Прилози за историју верског геноцида. Београд: Алфа.
- Ђурић, Вељко Ђ. (1997). Голгота Српске православне цркве 1941-1945. Београд: Народна књига, Алфа.
- Bulajić, Milan (1992). Misija Vatikana u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj: "Politika Stepinac" razbijanja jugoslovenske države i pokatoličavanja pravoslavnih Srba po cijenu genocida; Stvaranje Civitas Dei - Antemurale Christiantitatis. 1. Beograd: Politika.
- Bulajić, Milan (1992). Misija Vatikana u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj: "Politika Stepinac" razbijanja jugoslovenske države i pokatoličavanja pravoslavnih Srba po cijenu genocida; Stvaranje Civitas Dei - Antemurale Christiantitatis. 2. Beograd: Politika.
- Trifković, Srdja (1998). Ustaša: Croatian separatism and european politics 1929-1945. The Lord Byron Foundation for Balkan Studies. стр. 144—145.
- Ривели, Марко Аурелио (1999). Надбискуп геноцида: Монсињор Степинац, Ватикан и усташка диктатура у Хрватској 1941-1945. Никшић: Јасен.
- Mužić, Ivan (1991). Pavelić i Stepinac. Split: Logos.
- Mužić, Ivan (2003). Katolička crkva, Stepinac i Pavelić. Split: Marjan Tisak.
- Reuter, Jens (2000). „Albaniens nationale Frage”. Der Kosovo Krieg: Ursachen, Verlauf, Perspektiven. Klagenfurt: Wieser Verlag. стр. 157—170.
- Димић, Љубодраг (2001). Историја српске државности. 3. Нови Сад: Огранак САНУ.
- Bulajić, Milan (2001). Jasenovac na sudu: Suđenje Dinku Šakiću. Beograd: Muzej žrtava genocida, Stručna knjiga.
- Cornwell, John (1999). Hitler's Pope: The Silence of Pius XII. London: Viking.
- Корнвел, Џон (2000). Хитлеров папа: Тајна историја Пија XII. Београд: Службени лист СРЈ.
- Мирковић, Јован (2014). Злочини над Србима у Независној Држави Хрватској – фотомонографија / Crimes against Serbs in the Independent State of Croatia – photomonograph. Свет књиге, Београд. ISBN 978-86-7396-465-2.
- Lituchy, Barry M., ур. (2006). Jasenovac and the Holocaust in Yugoslavia: Analyses and Survivor Testimonies. New York: Jasenovac Research Institute.
- Tomasevich, Jozo (2001). War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945: Occupation and Collaboration. Stanford: Stanford University Press.
- Phayer, Michael (2000). The Catholic Church and the Holocaust, 1930–1965. Bloomington and Indianapolis: Indiana University Press.
- Phayer, Michael (2008). Pius XII, the Holocaust, and the Cold War. Bloomington and Indianapolis: Indiana University Press.
- Bulajić, Milan (2007). Jasenovac: Uloga Vatikana u nacističkoj Hrvatskoj. Beograd: Pešić i sinovi.
- Korb, Alexander (2010). „A Multipronged Attack: Ustaša Persecution of Serbs, Jews, and Roma in Wartime Croatia”. Eradicating Differences: The Treatment of Minorities in Nazi-Dominated Europe. Newcastle upon Tyne: Cambridge Scholars Publishing. стр. 145—163.
- Cvetković, Dragan (2011). „Holokaust u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj - numeričko određenje” (PDF). Istorija 20. veka: Časopis Instituta za savremenu istoriju. 29 (1): 163—182.
- Ломовић, Бошко (2013). Књига о Дијани Будисављевић. Београд: Свет књиге. ISBN 978-86-7396-445-4.
- Lomović, Boško (2014). Heroine from Innsbruck – Diana Obexer Budisavljević. Belgrade: Svet knjige. ISBN 978-86-7396-488-1.
- Lomović, Boško (2014). Die Heldin aus Innsbruck – Diana Obexer Budisavljević. Belgrade: Svet knjige. ISBN 978-86-7396-487-4.
- Антонијевић, Ненад (2004). Албански злочини над Србима на Косову и Метохији за време Другог светског рата: Документа Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача (1. изд.). Крагујевац-Београд: Музеј жртава геноцида.
- Антонијевић, Ненад (2009). Албански злочини над Србима на Косову и Метохији у Другом светском рату: Документа (2. изм. и доп. изд.). Крагујевац-Београд: Музеј жртава геноцида.
- Антонијевић, Ненад (2005). „Албански злочини над Србима у италијанској зони на Косову и Метохији у Другом светском рату”. Геноцид у 20. веку на просторима југословенских земаља. Крагујевац-Београд: Музеј жртава геноцида, Институт за новију историју Србије. стр. 157—166.
- Антонијевић, Ненад (2014). „Српско-албански односи у Косовском округу 1941. године у контексту немачко-италијанских интереса”. Срби и рат у Југославији 1941. године: Тематски зборник радова. Београд: Институт за новију историју Србије. стр. 355—373.
- Антонијевић, Ненад (2014). „Страдање Срба и Српске православне цркве на Косову и Метохији у Другом светском рату”. Српски народ од Сарајевског атентата до Хашког трибунала. Београд: Удружење Срба из Хрватске. стр. 138—144.
- Антонијевић, Ненад (2016). „Ратни злочини на Косову и Метохији 1943. и 1944. године”. Косово и Метохија у Другом светском рату: Седам деценија касније. Косовска Митровица: Филозофски факултет Универзитета у Приштини. стр. 135—154.
- Божовић, Бранислав; Вавић, Милорад (1991). Сурова времена на Косову и Метохији: Квислинзи и колаборација у Другом светском рату. Београд: Институт за савремену историју.
- Antonijević, Nenad (2002). „Ustaški stožernik Ivo Rojnica i njegova uloga u zločinima u Dubrovniku 1941. godine”. Dijalog povjesničara-istoričara. 6: 335—350.
- Djilas, Aleksa (1991). The Contested Country: Yugoslav Unity and Communist Revolution, 1919-1953. Harvard University Press.
- Klajn, Lajco (2007). The Past in Present Times: The Yugoslav Saga. University Press of America.
- Dedijer, Vladimir (1987). Vatikan i Jasenovac: Dokumenti. Beograd: Rad.
- Nikolić, Nikola (1948). Jasenovački logor. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske.
- Nikolić, Nikola (1975). Jasenovački logor smrti. Sarajevo: Oslobođenje.
- Nikolić, Nikola (1979). Kozaračka djeca: Jasenovački logor. Zagreb: Stvarnost.
- Lukić, Dragoje (1979). Rat i djeca Kozare (1. изд.). Beograd: Narodna knjiga.
- Јевтић, Атанасије (1989). „Хроника страдања Срба на Косову и у Метохији (1941-1989)” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 33 (1-2): 55—79.
- Јевтић, Атанасије (1990). Страдања Срба на Косову и Метохији од 1941. до 1990. Приштина: Јединство.
- Pavlowitch, Stevan K. (1985). Unconventional Perceptions of Yugoslavia 1940–1945. New York: Columbia University Press.
- Pavlowitch, Stevan K. (2008). Hitler's New Disorder: The Second World War in Yugoslavia. New York: Columbia University Press.
- Павловић, Стеван К. (2009). Хитлеров нови антипоредак: Други светски рат у Југославији. Београд: Clio.
- Lukač, Dušan (1988). „Denacionalizacija, iseljavanje i genocid na Balkanu u toku Drugog svetskog rata” (PDF). Istorija 20. veka: Časopis Instituta za savremenu istoriju. 6 (1-2): 53—85.
- Пузовић, Предраг (2002). „Платон Јовановић, епископ бањалучки (1874-1941)” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 61 (1): 243—251.
Спољашње везе
- Dragoje Lukić: Rat i djeca Kozare
- Атанасије Јевтић (1990): Страдања Срба на Косову и Метохији од 1941. до 1990. године
- Злочини у логору Јасеновац, Загреб 1946.
- Удружење потомака и поштовалаца жртава комплекса усташких логора Госпић 1941.
- LE GENOCIDE DANS L'ETAT INDEPENDANT CROATE 1941-1945, Душан Батаковић (француски)
- О Јасеновцу, материјал из америчког мизеја холокауста, (српски и енглески)
- Радио сам свој сељачки и ковачки посао: свједочанства геноцида