Геноцид над Србима у Другом свјетском рату — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
м Бот: Мењање поруке за ботовски генерисани назив у шаблон због лакше категоризације у категорију Ботовски наслови. Ово није ништа контроверзно, а корисно је за разлику од пуког преименовања рефлист у reflist које не доприноси ничему
ознаке: мобилна измена мобилно веб-уређивање
Ред 129: Ред 129:
Један од највећих усташких злочина је [[Гаравице|Гаравички]] геноцид над Србима и Јеврејима бихаћког среза. У јулу 1941. године усташе су побиле 12.000 Срба из града [[Бихаћ]]а и околине. Срби су бацани у јаме на [[Гаравице|Гаравицама]], у оближње реке или су клани по својим кућама и њивама.
Један од највећих усташких злочина је [[Гаравице|Гаравички]] геноцид над Србима и Јеврејима бихаћког среза. У јулу 1941. године усташе су побиле 12.000 Срба из града [[Бихаћ]]а и околине. Срби су бацани у јаме на [[Гаравице|Гаравицама]], у оближње реке или су клани по својим кућама и њивама.


=== Геноцид над Србима у Србији ===
=== Геноцид над Србима у окупираној Србији ===


[[Датотека:Racija1942 02.png|десно|мини|250п|Мапа места захваћених рацијом у јануару 1942. године у јужној Бачкој, у којој су мађарске окупационе снаге убиле 3.809 цивила углавном српске, јеврејске и ромске народности (према историчару Звонимиру Голубовићу)]]
[[Датотека:Racija1942 02.png|десно|мини|250п|Мапа места захваћених рацијом у јануару 1942. године у јужној Бачкој, у којој су мађарске окупационе снаге убиле 3.809 цивила углавном српске, јеврејске и ромске народности (према историчару Звонимиру Голубовићу)]]

Верзија на датум 12. јул 2018. у 18:34

Мапа подручја на којем су фашисти починили геноцид над Србима и другим грађанима Југославије у току Другог свјетског рата
Концентрациони логори у Југославији у Другом свјетском рату

Током Другог свјетског рата извршен је геноцид[1] над српским становништвом, у коме је између 900.000 и 1.200.000[тражи се извор] Срба убијено на подручју НДХ и остатка окупиране Југославије.

Службени извјештај Демократске Федеративне Југославије (ДФЈ), касније Федералне Народне Републике Југославије (ФНРЈ), објављен 26. маја 1945, наводи да је укупан број жртава рата (људи свих националности, убијени или умрли као посљедица рата) износи 1.685.000 (један милион и шест стотина и осамдесет пет хиљада).[2]

Касније, Државна комисија задужена за утврђивање ратних злочина на простору Југославије утврђује да је број жртава рата 1.706.000.[2]

Демографски губици

Укупни демографски губици свих националности на подручју Југославије се процјењују од 2.000.000 (два милиона) до 3.250.000 (три милиона и двјесто педесет хиљада) људи.[2]

По процјенама разних историчара, они прецизније износе:[2]

  • Долфе Вогелник, 3.250.000 (три милиона и двјесто педесет хиљада)
  • Драгољуб Тасић, 2.428.000
  • Владимир Стипетић, 2.200.000
  • Владимир Жерјавић, 2.081.000
  • Иво Лах, 2.073.000
  • Младен Фригановић, 2.042.000
  • Богољуб Кочовић, 1.985.000

Број жртава

Број жртава рата (људи свих националности, убијени или умрли као посљедица рата) на простору читаве Југославије, износи од 947.000 до 1.800.000, по процјенама разних историчара:[2]

  • Долфе Вогелник, 1.814.000 (један милион и осам стотина и четрнаест хиљада)
  • Владимир Стипетић, 1.700.000
  • Пол Мејер и Артур Кембел, 1.067.000
  • Владимир Жерјавић, 1.027.000, (947.000 у земљи, 80.000 ван земље)
  • Богољуб Кочовић, 1.014.000

Савезни завод за статистику у Београду је објавио податак страдалих у Југославији од 6. 4. 1941. године до 15. 5. 1945. године са укупним бројем од 657.101 лица од тога: Срба 392.775, Хрвата 80.980, Јевреја 52.511, Словенаца 41.353, Муслимана 34.698, Црногораца 18.343, Рома 10.924, Македонаца 6.718, Албанаца 3.257, Мађара 2.304, Словака 1.082, Турака 685 и осталих националности 11.471.

Окупација Југославије

Послије Априлског рата и окупације Југославије 1941. Краљевина Југославија је подијељена у неколико окупационих зона.

Геноцид над Србима

Доказивати намјеру истребљења једног цијелог народа је увијек најмање двоструко опасно. Неповриједити жртву и неуопштити злочинца. Злочин над дјецом једног народа је крунски доказ намјере геноцида. Зато доказ о геноциду и треба почети истином о убијању дјеце једног народа. Већ су, само фотографије козарачке дјеце по концентрационим логорима за дјецу у данашњој Републилци Хрватској, тада Независној Држави Хрватској, по себи потребан и довољан доказ овом чину и овој намјери. Сама чињеница да је један број Хрвата, поред побијених 15.000 српске дјеце, спасао око 10.000 српске дјеце, говори да је намјера злочина и већа од оне која је остварена. Намјера и чин су били да се побије и покрсти преко 30.000 српске дјеце и по цијену да хипотека овог злочина остане у наслијеђе и невиним Хрватима. Јастребарско је, поред логора за дјецу у Сиску и Лоборграду један од синонима најужаснијег цивилизацијског чина.


Геноцид над Србима у НДХ

Датотека:Ustaše sawing off the head of a Serb civilian.jpg
Усташе су 1942. тестером одрезали главу Бранку Јунгићу, младићу из села Грабовца код Босанске Градишке. Тестера се чува у Музеју Републике Српске у Бањалуци.

Само две недеље након проглашења НДХ, 25. априла 1941. Павелић је забранио употребу ћирилице и издао наредбу о ношењу плаве траке са словом П ("Р") за православне. Јевреји су носили жуту траку. Србима и Јеврејима забрањено је да се возе трамвајима.

Након сусрета Павелића са Адолфом Хитлером, влада НДХ је усвојила расне законе 22. јула 1941. године.

2. јуна 1941. затворене су све православне школе.

4. јуна 1941. у Загребу је одржана конференција усташких и немачких представника са темом исељења Словенаца из Рајха у Хрватску и Србију, и Срба из Хрватске у Србију. Требало је преселити 180.000 Словенаца и 205.000 Срба. Прогнаници су смели понети по 50 kg пртљага и 500 динара готовог новца. Протокол је извршен тако што је 7.174 Словенца и 11.235 Срба пребачено у Србију под наведеним условима. Још око 200.000 Срба пребегло је илегално у Србију.[7]

25. јуна укинут је патријаршијски прирез од 10 %, који су плаћали православни.

18. јула забрањен је назив „српска православна вјера“ а уведен „грко-источна вјера“.

20. септембра конфискована је имовина Карловачке митрополије.

Проглас Србима и Јеврејима

Миле Будак, Павелићев министар и доглавник, изјављује у јулу 1941. у Госпићу: „Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале превести на католичку вјеру и тако претопити у Хрвате."[8]

Милован Жанић, министар у усташкој влади, 3. јуна 1941. у Новој Градишци изјављује: „Ово има бити земља Хрвата и никога другога и нема те методе коју ми нећемо као усташе употребити, да начинимо ову земљу збиља хрватском, и да је очистимо од Срба, који би нас угрозили првом згодом. Ми то не тајимо, то је политика ове државе и то кад извршимо, извршит ћемо оно, што пише у усташким начелима."[9][10]

Мирко Пук, усташки министар правосуђа и богоштовља у Крижевцима 6. јула 1941. поручује Србима: „Или се уклоните из наше земље милом или ћемо вас истјерати силом."[11]

Усташки стожерник Виктор Гутић ће у мају 1941. у свом говор у Санском Мосту рећи: »Нема више српске војске! Нема више Србије! Нема геџа, наших крвопија, нестало је циганске династије Карађорђевића, а и код нас— ускоро — друмови ће пожељет Србаља, ал' Србаља више бити неће. Издао сам драстичне наредбе за њихово потпуно економско уништење, а слиједе нове за потпуно истребљивање. Не будите слаби ни спрам једнога. Држите увијек на уму да су то били наши гробари и уништавајте их гдје стигнете, а благослов нашег поглавника и мој вам неће узмањкати.«[12])


Под својим вођом Антом Павелићем, хрватске усташе су почеле са прогоном и убијањима Срба, Јевреја и Рома (Цигана).([13][14][15]

Број страдалих

Процјене о броју убијених Срба у Другом свјетском рату се крећу од 900.000 до 1.200.000. Од тог броја су усташе у Босни и Херцеговини и Хрватској убили од 330.000 до 390.000 Срба у концентрационим логорима, по подацима Америчког музеја холокауста.[тражи се извор] По процјенама њемачких окупатора, официра и дипломата, убијено је до два пута више Срба, односно 600.000-800.000.

На примјер Хитлеров изасланик Херман Нојбахер је писао: „Када главни усташе тврде да су убили један милион православних Срба (укључујући бебе, дјецу, жене и старце), то је по мом мишљењу претјеривање. На бази докумената које сам ја добио, процјењујем да је убијено 750.000 незаштићених људи.“[16]

Деца у једном од логора на простору НДХ

Познатији концентрациони логори и стратишта у „НДХ“ су били:[17]

Неутврђен број Срба је побијен ван концентрационих логора, на разним губилиштима, и бачен у јаме, ријеке и друге локације. Сабирање само жртава из концентрационих логора стога не даје прави број убијених људи.


Наведене изјаве и прописи усташких властодржаца ревносно су спровођене у живот. По угледу на нацистичка искуства, одмах по проглашењу НДХ формирана је Усташка надзорна служба (УНС), од марта 1943. позната као РАВСИГУР (Главно равнатељство за јавни ред и сигурност), под чијом управом је био читав низ концентрационих логора:

  • Логор Даница је први усташки логор, формиран већ 29. априла 1941. године, кроз који је прошло преко 5.000 логораша.
  • Логор Керестинец. Радио само у 1941. У њему су били углавном политички затвореници. Готово сви су побијени.
  • Логор на острву Паг. За непуна три месеца постојања (25. јун 1941 – крај августа 1941) кроз логор је прошло око 16.000 затвореника. Највећи број је побијен (само у Јадовно на погубљење послано је 3.000 Срба), а мањи део упућен у Јасеновац.
  • Логор Крушчица. Формиран крајем августа, ликвидиран крајем септембра 1941. Од око 3.000 логораша већина су били Јевреји. Преживели мушкарци послани у Јасеновац, а деца и жене у Лобоград.
  • Логор Лепоглава. Основан још у Аустроугарској у 19. веку. У њему је побијено око 1.300 логораша.
  • Логор Ђаково. У њему је ликвидирано више хиљада, углавном Јевреја, и то жена и деце.
  • Логор Тења код Осијека. Формиран у јуну, ликвидиран у августу 1942. године. Око 3.000 логораша, заточених у том периоду, ликвидирано у Јасеновцу, Горњој Ријеци и Аушвицу.
  • Логор у Сиску (3. август 1942. – јануар 1945). Одавде су заточеници одвођени у логоре Јасеновац и Стара Градишка, или на рад у Немачку. Дечји логор у Новом Сиску, у основној школи, ликвидиран је у јануару 1943. За четири месеца постојања кроз њега је прошло 6.693 детета, од којих је умрло 1.637. Готово сва деца су испод Козаре.
  • Логор Јастребарско радио је два месеца. Око 1.300 логораша пребачено је у Јасеновац. Али кроз дечји логор Јастребарско, у периоду 12. јул 1942 – 26. август 1942. прошло је 3.336 деце, од тога више од 2.000 са Козаре. Логор је био под управом часних сестара конгрегације св. Винка Паулског. За непуних месец и по дана умрло је 768 деце (по изјави гробара Фрање Иловара, који је био плаћен по комаду).
  • Логор Цапраг код Сиска. Служио је као сабирни логор, углавном за свештенике СПЦ, а касније за све Србе, који су депортовани у Србију. Након престанка депортација, логор је ликвидиран.
  • Логори Лобоград и Горња Ријека у Хрватском загорју. Служили су углавном као транзитни за Аушвиц, Јасеновац и Стару Градишку.
  • Логор Госпић. Формиран у јуну 1941. Дневни капацитет логора био је до 3.000 логораша. С обзиром на велики прилив нових логораша, свакодневно је на стратиште Јадовно на Велебиту одвођено 200–400 логораша и убијано.
  • Логор Јасеновац. Формиран у августу 1941. Ликвидиран априла 1945. По свирепости, садизму, бестијалности највишег степена нема му равна у историји. Број жртава никада није тачно утврђен. Логорска архива је два пута уништавана (почетком 1943. и априла 1945). Земаљска комисија Хрватске констатовала је у извештају Међународном војном суду у Нирнбергу, да је број жртава 500.000–600.000. Најчешће се помиње бројка око 700.000. О зверствима усташа постоји изузетно обимна документација. Највећи број жртава логора су били Срби, а међу жртвама су били и Јевреји и Роми.
  • Логор Стара Градишка — „Јасеновачки логор V". Број побијених логораша никада није утврђен. О бестијалности усташа говоре чињенице: у стратишту Кула смрти било је уређено специјално мучилиште. У ћелијама за клање урађени су посебни одводи крви покланих. У лето 1942. угушено је гасом око 600 деце. За католички Божић 1942. поклано је око 600 жена, итд.

Усташе су смишљале веома окрутне начине убијања, тако да су се користили ножеви, маљеви, а чак је смишљено и ново оружје звано Србосјек за брзо клање Срба.

Осим логора смрти, усташе су вршиле масовне покоље на лицу места, по селима, одводећи похватане Србе до јама, бунара, бездана или река, клали их, убијали маљевима, стрељали или живе бацали у масовне гробнице.

Један од највећих усташких злочина је Гаравички геноцид над Србима и Јеврејима бихаћког среза. У јулу 1941. године усташе су побиле 12.000 Срба из града Бихаћа и околине. Срби су бацани у јаме на Гаравицама, у оближње реке или су клани по својим кућама и њивама.

Геноцид над Србима у окупираној Србији

Мапа места захваћених рацијом у јануару 1942. године у јужној Бачкој, у којој су мађарске окупационе снаге убиле 3.809 цивила углавном српске, јеврејске и ромске народности (према историчару Звонимиру Голубовићу)

У октобру 1941, њемачки окупатори су убили 2.800 цивила у само једном дану у Крагујевцу (видјети Крагујевачки октобар).

У Војводини, њемачка и мађарска војска и усташе су починили бројна звјерства над цивилима. Око 50.000 је убијено, а око 280.000 је мучено или ухапшено у Новосадској рацији. Жртве су били углавном Срби, али и Јевреји и Роми.[18] Током Новосадске рације, више од 1.300 људи убијено за 3 дана само у Новом Саду.

Након окупације Југославије у пролеће 1941. године, Фашистичка Италија је ставила читаву област Метохије, већи дио Косова, западни дио Македоније и мање делове Црне Горе под управу квислиншке албанске владе. Прогон Срба и осталих неалбанаца је био суров на овом подручју.[19][20][21][22][23]

Мустафа Круја, премијер Албаније је био на Косову у јуну 1942, и на састанку са вођама Албанаца на Космету је изјавио: "Све староседеоце Србе огласити колонистима и као такве преко албанских и италијанских власти послати у концентрационе логоре у Албанији. Насељенике Србе треба убијати".[24][25]

Срби су убијани и мучени на најстрашније начине, већ од априла 1941. године. Имовина је покрадена, куће спаљене, а власт ФНРЈ је 1945. донијела одлику којом се забрањује повратак српских прогнаника на Косово и Метохију, охрабрујући тиме даљи геноцид.[26]

Познатији концентрациони логори и губилишта у Србији су била:[17]

Многи људи су поубијани и ван логора и губилишта, масовним стријељањима у циљу одмазде, у покретним гасним коморама и другдје.

Референце

  1. ^ „Serbian Genocide”. http://combatgenocide.org/. Приступљено 5. 9. 2015.  Спољашња веза у |publisher= (помоћ)
  2. ^ а б в г д Lituchy 2006, стр. 3.
  3. ^ Paris 1961, стр. 100.
  4. ^ Nikolić 1979.
  5. ^ Lukić 1979.
  6. ^ Koncentracijski logor Jastrebarsko - Wikipedija
  7. ^ Tomasevich 2002, стр. 86–88.
  8. ^ Novak 1948, стр. 605.
  9. ^ Djilas 1991, стр. 119–120.
  10. ^ Klajn 2007, стр. 92–93.
  11. ^ Dedijer 1987, стр. 185.
  12. ^ Basta 1986, стр. 202.
  13. ^ Cornwell 1999, стр. 250.
  14. ^ Trifković 1998, стр. 144–145
  15. ^ Paris 1961.
  16. ^ Paris 1961, стр. 9.
  17. ^ а б Lituchy 2006, стр. XXV.
  18. ^ Enciklopedija Novog Sada, Sveska 5, Novi Sad, 1996. (pp. 196)
  19. ^ Kosovo and Metohija, Приступљено 28. 3. 2013.
  20. ^ http://www.rastko.rs/kosovo/istorija/savic_skenderbeyss.html Rastko project: Albanian Skenderbeg SS Division
  21. ^ Нацистички геноцид над Србима - Православље - НОВИНЕ СРПСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ, Приступљено 28. 3. 2013.
  22. ^ www.glas-javnosti.co.rs, Приступљено 28. 3. 2013.
  23. ^ Roots of Kosovo's Fascism, Приступљено 28. 3. 2013.
  24. ^ Богдановић 1985, стр. 203.
  25. ^ Reuter 2000, стр. 158.
  26. ^ Јевтић 1990.

Литература

Спољашње везе

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Геноцид_над_Србима_у_Другом_свјетском_рату&oldid=20640606”