Рекаред I — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
Ред 24: Ред 24:
| опис_грба =
| опис_грба =
}}
}}
'''Рекаред I''' је био [[визиготи|визиготски]] краљ који је владао између [[586]]. и [[601]]. године. Године [[589]]. на [[Трећи сабор у Толеду|Толедском сабору]] одбацио је [[аријанство]] ради прихватања хришћанског [[правоверје|правоверја]].
'''Рекаред I''' је био први визиготски католички<ref>''Овде се не мисли на „католичанство“ у данашњем смислу речи, заправо до [[1054]]. и [[Велики раскол|Велике шизме]] термини „католичанство“, „ортодоксија“, „правоверје“, „православље“ су синоними и односе се на изворно хришћанство, за разлику од многобројних учења која су се појављивала у то доба и била проглашена [[јерес]]има.''</ref> краљ. Владао је између [[586]]. и [[601]]. године. Године [[587]]. одбацио је [[аријанство]] и прихватио хришћанску ортодоксију.


Рекаред је био млађи Леовигилдов син кога је имао са својом првом женом. Као и његов отац, Рекаред је имао престоницу у Толеду. Визиготски краљеви и пламство су традиционално били аријанске вероисповести док су хиспаноримски поданици визиготског краљевства били ортодоксни хришћани (католици). Католички бискуп, [[Леандар Севиљски]], утицао је на [[Херменегилд]]ово преобраћење у правоверно хришћанство. Такође га је подржао у побуни коју је овај дигао против свог оца, Леовигилда, и због тога је био протеран.
Рекаред је био млађи син визиготског краља [[Леовигилд|Леовигилда]], кога је имао са својом првом женом. Као и његов отац, Рекаред је имао престоницу у Толеду. Визиготски краљеви и пламство традиционално су били аријанске вероисповести док су хиспаноримски поданици визиготског краљевства већином били правоверни хришћани. Један од правоверних епископа, [[Леандар Севиљски]], утицао је на Рекаредовог старијег брата [[Херменегилд]]а, који се преобратио у правоверно хришћанство. Такође га је подржао у побуни коју је овај дигао против свог оца, Леовигилда, и због тога је био протеран.


Када је [[Леовигилд]] умро, Леандар се вратио у [[Толедо]]. Рекареда је визиготско племство признало као наследника његовог оца, Леовигилда, и прогласило га краљем без поговора. Вођен својим рођачким везама са франачком владарском кућом [[Меровинзи|Меровинга]] као и својом маћехом [[Госвинта|Госвинтом]] која је проповедала [[католицизам|католичанство]], послао је изасланике да поздраве њеног унука [[Хилдеберт II|Хилдеберта II]] и његовог ујака, [[Гунтрам]]а, краља [[Краљевство Бургунђана|Бургундије]], са предлогом о склапању савеза и међусобне помоћи у случају напада од треће стране, међутим, Гунтрам је одбио да их прими.
Када је [[Леовигилд]] умро, Леандар се вратио у [[Толедо]]. Рекареда је визиготско племство признало као наследника његовог оца, Леовигилда, и прогласило га краљем без поговора. Вођен својим рођачким везама са франачком владарском кућом [[Меровинзи|Меровинга]] као и својом маћехом [[Госвинта|Госвинтом]] која је проповедала хришћанско правоверје, послао је изасланике да поздраве њеног унука [[Хилдеберт II|Хилдеберта II]] и његовог ујака, [[Гунтрам]]а, краља [[Краљевство Бургунђана|Бургундије]], са предлогом о склапању савеза и међусобне помоћи у случају напада од треће стране, међутим, Гунтрам је одбио да их прими.


На сабору у Толеду маја [[589]]. године, Рекаред се одрекао аријанства и пригрлио правоверно хришћанство.<ref>[http://www.ccel.org/ccel/wace/biodict.pdf pp. 772]</ref> Овај догађај је био један од најважнијих догађаја за време његове владавине и представља прекретницу у историји [[Визиготи|визиготске Хиспаније]]. Већина аријанских племића и свештенства је следило његов пример, углавном они из Толеда, али било је и побуна аријанаца, понајвише у [[Септиманија|Септиманији]], најсевернијој провинцији иза [[Пиринеји|Пиринеја]], где је вођа отпора био аријански бискуп [[Аталох]], кога су његови католички непријатељи сматрали отелотворењем самог [[Арије|Арија]]. Од световних вођа побуне у Септиманији, грофови Граниста и Вилдигерн су се обратили Гунтраму од Бургундије за помоћ, који је ту видео прилику за освајање нових територија те је послао свог дукса Дезидеријуса. Рекаредова војска је победила аријанске побуњенике и њихове католичке савезнике који су страдали у великом покољу у коме је и сам Дезидеријус био убијен.
На сабору у Толеду маја [[589]]. године, Рекаред се одрекао аријанства и пригрлио правоверно хришћанство.<ref>[http://www.ccel.org/ccel/wace/biodict.pdf pp. 772]</ref> Овај догађај је био један од најважнијих догађаја за време његове владавине и представља прекретницу у историји [[Визиготи|визиготске Хиспаније]]. Међутим, том приликом је извршено уметање израза [[филиокве|Filioque]] у Симбол вере, што је временом довело до знатних последица по развој хришћанства на западу.{{sfn|Поповић|2007|p=331-336}} Већина аријанских племића и свештенства је следило његов пример, углавном они из Толеда, али било је и побуна аријанаца, понајвише у [[Септиманија|Септиманији]], најсевернијој провинцији иза [[Пиринеји|Пиринеја]], где је вођа отпора био аријански бискуп [[Аталох]], кога су његови непријатељи сматрали отелотворењем самог [[Арије|Арија]]. Од световних вођа побуне у Септиманији, грофови Граниста и Вилдигерн су се обратили Гунтраму од Бургундије за помоћ, који је ту видео прилику за освајање нових територија те је послао свог дукса Дезидеријуса. Рекаредова војска је победила аријанске побуњенике и њихове савезнике који су страдали у великом покољу у коме је и сам Дезидеријус био убијен.


Следећа побуна је избила [[588]]. у [[Лузитанија|Лузитанији]], провинцији на западу полуострва. Њен вођа је био Суна, аријански бискуп [[Мерида (Шпанија)|Мериде]], као и гроф Сего. Рекаредов дукс Лузитаније је угушио побуну, Суна је био протеран у [[Мавретанија (провинција)|Мавретанију]] а Сего се повукао у Галицију.
Следећа побуна је избила [[588]]. у [[Лузитанија|Лузитанији]], провинцији на западу полуострва. Њен вођа је био Суна, аријански бискуп [[Мерида (Шпанија)|Мериде]], као и гроф Сего. Рекаредов дукс Лузитаније је угушио побуну, Суна је био протеран у [[Мавретанија (провинција)|Мавретанију]] а Сего се повукао у Галицију. У другој половини 588. године, аријански бискуп [[Улдила]] и краљица удова [[Госвинта]] су сковали заверу, али били су откривени те је Улдила протеран. У популарној историји, ове аријанске побуне се не спомињу често.


⚫
Леандар и правоверни бискупи су одмах успоставили програм присилног покрштавања Јевреја и потпуном елиминисању аријанства као „јереси“. Католичка историја традиционално приписује ове прогоне визиготским краљевима. Након Рекаредове смрти, на синоду који је одржан у Толеду 633. године, бискупи су преузели на себе право избора краља које је до тада припадало племству, чиме је прелазак власти на цркву био заокружен.
У другој половини 588. године, аријански бискуп [[Улдила]] и краљица удова [[Госвинта]] су сковали заверу, али били су откривени те је Улдила протеран. У популарној историји, ове аријанске побуне се не спомињу често.

На Трећем сабору у Толеду који је организовао Леандар Севиљски и који је сазван у краљево име маја 589. године, постављене су основе за ново католичко визиготско краљевство.

<!--The public confession of the king, read aloud by a notary, reveals by the emphatic clarity of its theological points and its quotations of scripture that it was ghostwritten for the king. Bishop Leander also delivered the triumphant closing sermon, which his brother Isidore entitled Homilia de triumpho ecclesiae ob conversionem Gothorum a homily upon the "triumph of the Church and the conversion of the Goths". The text of the homily survives.-->

⚫
Леандар и католички бискупи су одмах успоставили програм присилног покрштавања Јевреја и потпуном елиминисању аријанства као „јереси“. Католичка историја традиционално приписује ове прогоне визиготским краљевима. Након Рекаредове смрти, на синоду који је одржан у Толеду 633. године, бискупи су преузели на себе право избора краља које је до тада припадало племству, чиме је прелазак власти на цркву био заокружен.


Традиционални католички извори из доба Рекаредове владавине (списи [[Гргур Турски|Гргура Турског]] и [[Исидор Севиљски|Исидора Севиљског]]) позитивно описују оштру и ревносно фанатичну политику против Јевреја<ref>Aloysius Ziegler, Church and State in Visigothic Spain (Washington) 1930:}- „Зиглер отворено назива визиготске краљеве ревносним фанатицима." (Bacharach 1973:11.)</ref>, ограничавајући им слободе прогласима канона и синода. Модерни историчари<ref>-{Bernard S. Bachrach, in Early Medieval Jewish Policy in Western Europe (University of Minnesota Press) 1977</ref><ref name="Bacharach">S. Bacharach, "A Reassessment of Visigothic Jewish Policy, 589-711", The American Historical Review 78.1 (February 1973). стр. 11-34.</ref> су поново простудирали овај став и закључили да су Визиготи били традиционално толерантни. Папа [[Папа Гргур I|Гргур I]] је био убеђен да је Рекаред одбио мито које му је нудила јеврејска заједница која је била веома моћна и утицајна на целом Медитерану<ref>Solomon Katz, The Jews in the Visigothic and Frankish Kingdoms of Gaul and Spain (Harvard University Press) 1937 gives the broad background.</ref>, а да су се Рекаредови закони побринули да се деца из хришћанско-јеврејских бракова крсте, што је за Јевреје имало мало значаја, с обзиром да према јеврејским законима, ако мајка није Јеврејка, или ако јесте али је родила ван јеврејске заједнице, њено дете се ионако није сматрало Јеврејином. Рекаред је укинуо смртну казну за Јевреје осуђене за прозелитизам међу хришћанима и игнорисао је Гргуров захтев да се Јеврејима забрани трговина хришћанским робовима у Нарбону<ref name="Bacharach" />. Међу канонима пет синода који су се одржали током Рекаредове владавине, Е. А. Томсон није могао да нађе ни један који би ишао на штету Јевреја<ref>{{cite book|author=Thompson|title=The Goths in Spain|publisher=Oxford University Press|year=1969|pages=112}}</ref>.
Традиционални католички извори из доба Рекаредове владавине (списи [[Гргур Турски|Гргура Турског]] и [[Исидор Севиљски|Исидора Севиљског]]) позитивно описују оштру и ревносно фанатичну политику против Јевреја<ref>Aloysius Ziegler, Church and State in Visigothic Spain (Washington) 1930:}- „Зиглер отворено назива визиготске краљеве ревносним фанатицима." (Bacharach 1973:11.)</ref>, ограничавајући им слободе прогласима канона и синода. Модерни историчари<ref>-{Bernard S. Bachrach, in Early Medieval Jewish Policy in Western Europe (University of Minnesota Press) 1977</ref><ref name="Bacharach">S. Bacharach, "A Reassessment of Visigothic Jewish Policy, 589-711", The American Historical Review 78.1 (February 1973). стр. 11-34.</ref> су поново простудирали овај став и закључили да су Визиготи били традиционално толерантни. Папа [[Папа Гргур I|Гргур I]] је био убеђен да је Рекаред одбио мито које му је нудила јеврејска заједница која је била веома моћна и утицајна на целом Медитерану<ref>Solomon Katz, The Jews in the Visigothic and Frankish Kingdoms of Gaul and Spain (Harvard University Press) 1937 gives the broad background.</ref>, а да су се Рекаредови закони побринули да се деца из хришћанско-јеврејских бракова крсте, што је за Јевреје имало мало значаја, с обзиром да према јеврејским законима, ако мајка није Јеврејка, или ако јесте али је родила ван јеврејске заједнице, њено дете се ионако није сматрало Јеврејином. Рекаред је укинуо смртну казну за Јевреје осуђене за прозелитизам међу хришћанима и игнорисао је Гргуров захтев да се Јеврејима забрани трговина хришћанским робовима у Нарбону<ref name="Bacharach" />. Међу канонима пет синода који су се одржали током Рекаредове владавине, Е. А. Томсон није могао да нађе ни један који би ишао на штету Јевреја<ref>{{cite book|author=Thompson|title=The Goths in Spain|publisher=Oxford University Press|year=1969|pages=112}}</ref>.
Ред 52: Ред 46:


== Литература ==
== Литература ==
* {{Cite book|ref=harv|last=Поповић|first=Радомир В.|author-link=Радомир В. Поповић|chapter=Неке од највећих хришћанских јереси првог миленијума: аријанство, монофизитство, филиокве (filioque)|title=Црква Христова и свет религије: Антологија православних виђења|year=2007|edition=2. допуњено|location=Београд|publisher=Досије|pages=331-336}}


== Спољашње везе ==
== Спољашње везе ==
Ред 57: Ред 52:
{{commonscat|Recaredo}}
{{commonscat|Recaredo}}
* [http://www.ccel.org/w/wace/biodict/htm/iii.xviii.ii.htm Henry Wace, ''Dictionary of Christian Biography and Literature'']: Рекаред, биографија
* [http://www.ccel.org/w/wace/biodict/htm/iii.xviii.ii.htm Henry Wace, ''Dictionary of Christian Biography and Literature'']: Рекаред, биографија

{{низ
{{низ
| пре =[[Леовигилд]]
| пре =[[Леовигилд]]

Верзија на датум 11. август 2018. у 20:54

Рекаред I
Новчић са Рекаредовим ликом
Лични подаци
Датум рођења6. век
Датум смрти601.
Место смртиТоледо,
Породица
СупружникBaddo
ПотомствоЛијува II, Свинтила
РодитељиЛеовигилд
ПретходникЛеовигилд
НаследникЛијува II

Рекаред I је био визиготски краљ који је владао између 586. и 601. године. Године 589. на Толедском сабору одбацио је аријанство ради прихватања хришћанског правоверја.

Рекаред је био млађи син визиготског краља Леовигилда, кога је имао са својом првом женом. Као и његов отац, Рекаред је имао престоницу у Толеду. Визиготски краљеви и пламство традиционално су били аријанске вероисповести док су хиспаноримски поданици визиготског краљевства већином били правоверни хришћани. Један од правоверних епископа, Леандар Севиљски, утицао је на Рекаредовог старијег брата Херменегилда, који се преобратио у правоверно хришћанство. Такође га је подржао у побуни коју је овај дигао против свог оца, Леовигилда, и због тога је био протеран.

Када је Леовигилд умро, Леандар се вратио у Толедо. Рекареда је визиготско племство признало као наследника његовог оца, Леовигилда, и прогласило га краљем без поговора. Вођен својим рођачким везама са франачком владарском кућом Меровинга као и својом маћехом Госвинтом која је проповедала хришћанско правоверје, послао је изасланике да поздраве њеног унука Хилдеберта II и његовог ујака, Гунтрама, краља Бургундије, са предлогом о склапању савеза и међусобне помоћи у случају напада од треће стране, међутим, Гунтрам је одбио да их прими.

На сабору у Толеду маја 589. године, Рекаред се одрекао аријанства и пригрлио правоверно хришћанство.[1] Овај догађај је био један од најважнијих догађаја за време његове владавине и представља прекретницу у историји визиготске Хиспаније. Међутим, том приликом је извршено уметање израза Filioque у Симбол вере, што је временом довело до знатних последица по развој хришћанства на западу.[2] Већина аријанских племића и свештенства је следило његов пример, углавном они из Толеда, али било је и побуна аријанаца, понајвише у Септиманији, најсевернијој провинцији иза Пиринеја, где је вођа отпора био аријански бискуп Аталох, кога су његови непријатељи сматрали отелотворењем самог Арија. Од световних вођа побуне у Септиманији, грофови Граниста и Вилдигерн су се обратили Гунтраму од Бургундије за помоћ, који је ту видео прилику за освајање нових територија те је послао свог дукса Дезидеријуса. Рекаредова војска је победила аријанске побуњенике и њихове савезнике који су страдали у великом покољу у коме је и сам Дезидеријус био убијен.

Следећа побуна је избила 588. у Лузитанији, провинцији на западу полуострва. Њен вођа је био Суна, аријански бискуп Мериде, као и гроф Сего. Рекаредов дукс Лузитаније је угушио побуну, Суна је био протеран у Мавретанију а Сего се повукао у Галицију. У другој половини 588. године, аријански бискуп Улдила и краљица удова Госвинта су сковали заверу, али били су откривени те је Улдила протеран. У популарној историји, ове аријанске побуне се не спомињу често.

Леандар и правоверни бискупи су одмах успоставили програм присилног покрштавања Јевреја и потпуном елиминисању аријанства као „јереси“. Католичка историја традиционално приписује ове прогоне визиготским краљевима. Након Рекаредове смрти, на синоду који је одржан у Толеду 633. године, бискупи су преузели на себе право избора краља које је до тада припадало племству, чиме је прелазак власти на цркву био заокружен.

Традиционални католички извори из доба Рекаредове владавине (списи Гргура Турског и Исидора Севиљског) позитивно описују оштру и ревносно фанатичну политику против Јевреја[3], ограничавајући им слободе прогласима канона и синода. Модерни историчари[4][5] су поново простудирали овај став и закључили да су Визиготи били традиционално толерантни. Папа Гргур I је био убеђен да је Рекаред одбио мито које му је нудила јеврејска заједница која је била веома моћна и утицајна на целом Медитерану[6], а да су се Рекаредови закони побринули да се деца из хришћанско-јеврејских бракова крсте, што је за Јевреје имало мало значаја, с обзиром да према јеврејским законима, ако мајка није Јеврејка, или ако јесте али је родила ван јеврејске заједнице, њено дете се ионако није сматрало Јеврејином. Рекаред је укинуо смртну казну за Јевреје осуђене за прозелитизам међу хришћанима и игнорисао је Гргуров захтев да се Јеврејима забрани трговина хришћанским робовима у Нарбону[5]. Међу канонима пет синода који су се одржали током Рекаредове владавине, Е. А. Томсон није могао да нађе ни један који би ишао на штету Јевреја[7].

Информације о остатку Рекаредове владавине су нејасне. Исидор Севиљски хвали његову мирну владавину, милосрђе и великодушност. Вратио је велике комаде земље цркви а неке и приватним лицима које су биле конфисковане за време владавине његовог оца и основао је и саградио многе цркве и манастире. Гргур Велики, у једном писму Рекареду 599. године (Епистолас, IX, 61,121) уздиже га зато што је прихватио истинску веру и подстакао друге да то исто учине, одбивши мито које су му понудили Јевреји да ублажи законе против њих. Шаље му такође и неке реликвије: део крста на ком је распет Исус, део ланаца којима је био окован св. Петар, и неколико власи св. Јована Крститеља.

Рекареда је наследио његов млади син, Лијува II.

Референце

  1. ^ pp. 772
  2. ^ Поповић 2007, стр. 331-336.
  3. ^ Aloysius Ziegler, Church and State in Visigothic Spain (Washington) 1930:}- „Зиглер отворено назива визиготске краљеве ревносним фанатицима." (Bacharach 1973:11.)
  4. ^ -{Bernard S. Bachrach, in Early Medieval Jewish Policy in Western Europe (University of Minnesota Press) 1977
  5. ^ а б S. Bacharach, "A Reassessment of Visigothic Jewish Policy, 589-711", The American Historical Review 78.1 (February 1973). стр. 11-34.
  6. ^ Solomon Katz, The Jews in the Visigothic and Frankish Kingdoms of Gaul and Spain (Harvard University Press) 1937 gives the broad background.
  7. ^ Thompson (1969). The Goths in Spain. Oxford University Press. стр. 112. 

Литература

  • Поповић, Радомир В. (2007). „Неке од највећих хришћанских јереси првог миленијума: аријанство, монофизитство, филиокве (filioque)”. Црква Христова и свет религије: Антологија православних виђења (2. допуњено изд.). Београд: Досије. стр. 331—336. 

Спољашње везе

Рекаред I на Викимедијиној остави.


Визиготски краљ
(586—601)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Рекаред_I&oldid=20720290”